Povežite se sa nama

INTERVJU

DR SVETLANA SLAPŠAK: Umijeće pobune

Objavljeno prije

na

Manje-više samoorganizovani građani traže izlaz iz krize u koju ih je bacila zavisnost političkih elita od slobodnog finansijskog kapitala. Gdje smo mi u svemu tome, razgovarali smo sa dr Svetlanom Slapšak, profesorkom Antropologije antičkog svijeta i Antropologije roda Institutum studiorum humanitatis, Fakulteta za postdiplomske studije u Ljubljani i direktorkom srpskog kulturnog centra Danilo Kiš.

MONITOR: Sa prenošenjem finansijsko-ekonomske krize sa SAD na EU pojavilo se dosta građansko-političkih inicijativa koje su uglavnom procijenjene kao lijevo i ultra-lijevo inspirisane. Donose li one neka djelatna rješenja sem citiranja „mladog Marksa”i pozivanja na Vikiliks revoluciju?
SLAPŠAK: Marksovo delo je pouzdana, dosada najpotpunija kritika istorijskog kapitalizma: neophodno da se sistematizuje mišljenje, ali nedovoljno da se misli današnjica.Od neodgovornih ,,zvezda” međunarodne misli pa do uglavnom temeljno neobaveštenih mladih levičara, ,,levo” je danas nepouzdan marker, jedna od onih maglovitih odrednica koje se više poklapaju sa potrošačkim praznoverjem i banalizovanim i površnim diskursom popularnih medija, nego sa promišljenim stavom. Možda krizni trenutak zaista nije najpogodniji – ali koji onda jeste – da se studira, uči, neguje preciznost mišljenja i izražavanja. Nijedan pokret za oslobađanje i poboljšavanje položaja čoveka u društvu nije bio uspešan bez velikog intelektualnog rada. ,,Curenje” ili ventili koje predstavlja Vikiliks omogućava produbljeniju analizu politike, ali iz toga, sem senzacionalizma, nije još izašlo nešto bolje.

MONITOR: U Sloveniji su protesti masovni, u Srbiji se tek povremeno pojavi neki radnički protest. Da li slovenački događaji pokazuju da političko-partijska ponuda ne može da riješi probleme građana, a u Srbiji je rješenje traženo kroz promjenu vlasti koja je, po nekima, srpsku politiku vratila unazad?
SLAPŠAK: I u Sloveniji i Srbiji, ali manje-više u svim državama Evrope i sveta, potpuna odvojenost političke kaste izaziva slične reakcije ljudstva. Povlašćeni će nastaviti svoj privilegovani život sve dok budu imali materijalne i ljudske resurse (stečene rezerve i prednosti, jeftin ili besplatan rad), a to može trajati dugo. Održanje vrste nikada nije bilo jasnije povezano sa bogatstvom i privilegijama: nasuprot progresivnoj i humanoj društvenoj zamisli od 18. veka pa do danas, jedino bogatstvo garantuje preživljavanje. Penzijski sistem se programski svodi na istrebljivanje staraca; zdravstvena zaštita se ukida siromašnima; školstvo je uveliko namenjeno samo bogatim. Razlike nestaju od države do države, i ,,tranzicija” jasno u regionu pokazuje realne rezultate.

MONITOR: Šta da se radi?
SLAPŠAK: Jedina prava promena vlasti bila bi potpuna zamena političke kaste uz promenu društvenog sistema: neposredna demokratija, kao što je to pokazao islandski eksperiment, itetako ima smisla, uz novo raspoređivanje dobara i socijalnu državu. U našem regionalnom slučaju, EU je učinila ogromne napore i uložila ogromna sredstva da za demokratiju ,,prevaspita” čitave države. Rezultat su samo potisnuti agresivni nacionalizam, koji pokulja i iz najmanje rupe, dogovorna meritokratija i korupcija ugrađena u svakodnevno ponašanje i viđenje sveta. Da li je to samo zato što smo kao materijal ,,loši”: ne, dobar deo razloga leži u kolonijalnoj bezobzirnosti i opet – u nedovoljnom znanju. Evropski parlament drže u većini seljačko-populističko-desne partije, nesklone nauci, humanistici, misli, kritici. Birokratski aparat neverovatno mnogo košta. Promena u centru bi imala smisla! Slovenačka pobuna pokazuje neke nove elemente – municipalnu povezanost, zahtev za iskazivanjem nepoverenja naroda celokupnoj političkoj strukturi. Skinuti pokvarenog gradonačelnika je podjednako važno kao skinuti vladu. Pitanje je da li će male promene u šminki, kakve već predlažu neki političari, biti dovoljne.

MONITOR: Kako ocjenjujete rezultate izbora u Crnoj Gori?
SLAPŠAK: Naučili smo se da rezultati izbora nemaju ponekad neposredne veze sa funkcionalnošću ili nefunkcionalnošću vlasti, jer je demokratsko ustrojstvo slabo, bez tradicije u glavama građana, i uz to duboko korumpirano. Politička kasta je daleko od okoštalosti, naprotiv, elastičnija je nego ikad, spremna na najluđe metode da se očuva, i pre svega spremna da žrtvuje građane. Nezadovoljan građanin je lak plen: obrazovan, inventivan, hrabar građanin je mnogo teži. Nezadovoljstvo bi se moralo artikulisati, interiorizovati, preraditi u mislene sisteme. Ne pristati na postojeće kalupe političkog ponašanja, biti nepredvidljiv za vlast: ,,demokratska duhovitost” je ono što nam treba, ne ,,demokratizacija”, isušena i bez pravog značenja. Za to su zgodne tajne škole, neinstitucionalni prenos znanja, subkulture.

MONITOR: Lideri demokratije danas lako padaju na nacionalistički „šarm” dominantne varijante populizma u svojim državama?
SLAPŠAK: Evropska super-kontrola ništa nije doprinela raspršivanju nacionalističke napasti – naprotiv, mnoštvo malih, međusobno lagano posvađanih i nacionalno definisanih (na račun manjina, drugih i suseda) je upravo ono što je EU podupirala. Zato danas ,,evropskije” države imaju isti problem sa neonacizmima kao i manje evropske, recimo Mađarska. Nacionalizam u 21. veku nužno vodi u neki oblik nacizma: nema ni korisnog, ni lepog, ni umerenog nacionalizma. Neodgovornost prema iskustvima 20. veka i prema nedavnim ratovima vodi direktno u nove ratove. Nije nešto ,,zversko” u čoveku što navodi na istrebljenje drugoga: jugoslovenski rat je pokazao da je zločin oportunistički i uvek banalan, sa ličnim frustracijama koje se umotaju u važniji tekst, tekst zamišljenog kolektiva. U osnovi cinično jugoslovensko socijalističko društvo, zasnovano na dvoličnosti (uspešnog) pojedinca i sistemskoj laži, obećavalo je zločine, čim budu ,,dopušteni” – socijalno, kulturno-ideološki. Zato sam danas još više uverena da su za pripremu rata u velikoj meri krivi ,,nacionalni” intelektualci, oni koji su tu dopuštenost propovedali pojednostavljivanjem i manipulisanjem prošlosti, i zamenom ljudskih prava istorijskim pravima, po pravilu izmišljenim.

MONITOR: Jednom žrtve, drugi put mogu biti inspiratori i počinioci zlodjela. Kako izaći iz modela žrtve kao političkog sredstva?
SLAPŠAK: Popisom i dokumentacijom o žrtvama, kao što to radi REKOM. Kada imate imena, brojeve, dejstva, datume, postaje jasno da nijedan narod nije žrtva, već nesrećni, nereprezentativni pojedinci. Etablirani status žrtve, koji kao osnova izraelskog zvaničnog političkog diskursa, služi nasilju nad drugim ne bi nas smeo omesti ni u upornom prisećanju na holokaust, niti u upornom zahtevanju mira i građanskih prava za Palestince. Drugim rečima, samo sledite izraelske i palestinske mirovnjake.

MONITOR: Kako ocjenjujete način na koji se građani Grčke odnose prema zahtjevima EU?
SLAPŠAK: Grci imaju zastrašujuća iskustva u novijoj istoriji – dakle u sećanju još živih ljudi – nedoživljene socijalističke revolucije posle pobede nad nacizmom, agresivne političke i ekonomske kolonizacije prvo Britanaca pa onda Amerikanaca, uključujući i eksperimente sa diktaturama, masovne progone, pučeve i sl. U sramotnoj istoriji Nobelove nagrade za mir, nije li Kisindžer dobio Nobelovu nagradu, pošto je pokušao da produži život vojne diktature u Grčkoj pučem na Kipru, i time zapečatio ne samo sudbinu ostrva, nego i celog Mediterana? Na mikro-nivou, Grci dobro poznaju trikove snalaženja, posebno u EU. Na makro-nivou, jasno im je da ,,pomoć” uglavnom teče nazad u nemačke i druge banke, da se mnogo novca još daje za oružje, uglavnom Nemačkoj, i da su žrtve strašne globalne medijske manipulacije u kojoj se govori jezikom 19. veka, o lenjosti, kažnjavanju, i sl.

Medijski ,,infantilizovani” Grci, među kojima je kultura demokratske misli u svakodnevici visoka, mogu još samo da se šale, prikazujući Merkelovu u roza nacističkoj uniformi. Za razliku od nekadašnjeg jugoslovenskog folklora, u Grčkoj se i danas neguje samostalnost pojedinca i skladnost života sa idejom, dakle spremnost da se živi u teškim uslovima, ali da se sačuva integritet. Odsustvo dobrog javnog školstva međutim vodi u ignoranciju, koja sa očajanjem omogućava rast nacističke stranke, kao što je Zlatna zora. Uverena sam da bi u tom slučaju odluka vlasti o izbacivanju te stranke iz parlamenta imala ogroman psihološki efekat.

MONITOR: Sa jedne strane multikulturalnost a sa druge samodovoljnost kulture zapada – to je donekle „šizofrena”evropska kulturna matrica koju je nametala i EU. Treba li ona da se redefiniše ?
SLAPŠAK: Mnogo je ,,šizofrenog” u EU, počev od ustava, koji započinje konzervativnim nebulozama o antici i hrišćanstvu, i koji nije ni izglasan ni važeći, pa do Barozovog proglašenja federacije – u trenutku kad tri evropske regije pripremaju otcepljenje i nezavisnost (Katalonija, Škotska, Flamanska); sastav parlamenta je beznadežan, EU nema svoje medije, u kojima bismo možda primetili da postoje i neki drugi poslanici, na međusobnom upoznavanju članica i obrazovanju građana se ne radi ništa, projektantska politika otvoreno privileguje velike ustanove (univerzitete) i kulture. A bilo bi potrebno relativno malo i relativno jeftino: EU TV (ne samo poneki sportski prenos i naci-fešta Evrosonga), EU elitni časopis, evropeizirani školski programi (svi se uče o svima), gostoljubivost za begunce umesto proganjanja, stvarno negovanje mnogojezičnosti. Sve ostalo bi moglo biti pozitivna posledica ovih mera.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo