Povežite se sa nama

INTERVJU

RASTKO MOČNIK, SOCIOLOG: Otpor ponižavanju

Objavljeno prije

na

Protesti u Sloveniji iznenadili su svojom rasprostranjenošću i upornošću. Šta bi oni mogli značiti za slovenačku političku scenu u budućnosti i koliko su njihovi zahtjevi ostvarivi, razgovarali smo sa dr Rastkom Močnikom, profesorom na Filozofskom fakultetu u Ljubljani i ljevičarem.

MONITOR: U Sloveniji su nemiri. Iz naše perspektive, nije sasvim jasno ko su akteri. Pored građana koji se mobilišu preko Fejsbuka, pojavljuju se i „huligani” koji su nasilni i za koje se kaže da su pripadnici neonacističkih grupa. Da li je to pokušaj da se nezadovoljstvo građana kompromituje?
MOČNIK: Protestna okupljanja održavaju se u više gradova u Sloveniji. Počela su u Mariboru, nastavila su se u Ljubljani, Kranju, Novom Mestu, Idriji, Kopru… U Ljubljani i Mariboru okupljanja su se održala već dvaput. Organizatori su anonimni: ali u biti su manifestacije spontane, iza njih ne stoje ni partije ni sindikati. Udruženi sindikati održali su manifestaciju u Ljubljani 17. novembra, dakle pre sadašnjih spontanih okupljanja. Možda je ta manifestacija na kojoj se okupilo 10 do 15 hiljada ljudi, i pobudila sadašnje „narodne” demonstracije. Zahtevi su delimično isti: odbrana socijalne države (javnog školstva, javnog zdravstva, javnog penzijskog sistema), protiv siromaštva, za zapošljavanje, protiv iskorištavanja i „tajkuna”. Spontane demonstracije ipak su radikalnije: traže odstup Janševe vlade, povlačenje svih političara koji su u kaznenom postupku (prvi bi se trebao povući premijer Janša, a među ostalima i gradonačelnik Maribora protiv kojeg je pokrenuto više kaznenih i istražnih postupaka), promenu ustava, oduzimanje imovine za koju vlasnici ne mogu dokazati legalni izvor, ograničenje političke aktivnosti pojedinaca na 12 godina, prekvalifikaciju vojske i istup iz NATO-pakta. U Ljubljani na prvu je manifestaciju upalo tridesetak mladih ljudi, srednjoškolaca, sa neo-nacističkom ikonografijom i parolom „Sami protiv svih – protiv EU”. Izazvali su sukob sa policijom i vodili su ga taktički vrlo vešto: no policija se nije dala isprovocirati, relativno brzo je pohvatala provokatore, a nije intervenisala protiv mirnih manifestanata. Policijski sindikat je podržao neke zahteve okupljanja i istakao da njihova funkcija nije odbrana režima nego održavanje reda i mira, omogućavanje mirnog protesta. U Mariboru, naprotiv, izgleda da je oba puta nasilje izazvala policija: tamo su upotrebili i policijsku konjicu, vodeni top i helikopter i pretukli nekoliko ljudi koji nisu ni znali da se održava manifestacija.

MONITOR: Pred izbore 2011. u štampi je bilo komentara da Janeza Janšu podržava Dejan Prosen iz neonacističke organizacije Krv i čast, da su neonacisti „slijepi putnici” na Janšinom pobjedničkom brodu. Da li su se zato pojavili u kompromitaciji građanskih okupljanja?
MOČNIK: Navodno je Prosen bio član Janšine stranke. Što se tiče incidenta u Ljubljani, opšte je mnenje da je to bila unapred pripremljena provokacija da bi se kompromitovao protest. Pojave koje nam izgledaju kao fašistoidne, ipak imaju dva suprotna izvora: jedan je reakcionarna reakcija protiv neoliberalne globalizacije, kao Zlatna zora u Grčkoj. Taj tip politike ima dobre razloge (siromaštvo, besposlenost, nemoć običnih ljudi), a katastrofalnu politiku. Pre nekoliko godina neonacisti ovog tipa upali su na tribinu na Filozofskom fakultetu: bili su veoma mladi, adolescenti, suvi i bledi – meni ih je bilo nekako žao. No drugi tip fašistoidne politike su pojave tipa Berluskoni ili pokojni Hajder: produžetak neoliberalizma autoritarnim i rasističkim sredstvima. Njihov je rasizam osnov brutalne eksploatacije migrantske radne snage, način razbijanja solidarnosti među radnicima i narodima; a njihov je autoritarizam usmeren prema vlastitom narodu. U Sloveniji takav je režim htela uvesti Demosova vlada (1990-1992). Na sreću ta vlada nije dugo trajala. Sadašnja Janšina vlada vodi politiku u tom pravcu: sa jedne strane disciplinirano izvršava neoliberalne direktive iz Brisela i Berlina, sa druge strane ponižava vlastito stanovništvo. Janša je uveo i nešto novo: militantni antiintelektualizam.

MONITOR: Najnoviji podaci pokazuju još veći pad slovenačkog BDP. Jesu li građani već vitalno pogođeni krizom ili je ovo zadnji voz da se nešto radikalnije promijeni?
MOČNIK: U drugom kvartalu 2012. BDP opao je u poređenju sa istim periodom 2011. za 3,2 odsto. Privredna komora prognozira godišnji pad BDP za 2,5 odsto. Stepen nezaposlenosti u 3. kvartalu 2012. iznosio je 9,2 odsto; u 2. kvartalu bio je 8,2 odsto. Uz to i oni koji su zaposleni postaju sve siromašniji. Vlada smanjuje socijalne pomoći i zaoštrava kriterije za njihovo primanje, smanjuje ili ukida subvencije školama za nekadašnji besplatni topli obrok. Humanitarne organizacije pokreću akcije protiv gladovanja dece. Snižavaju se standardi lečenja u bolnicama. Snižavaju se standardi u dečjim vrtićima i školama (više dece u grupi, manje osoblja). Najveće smanjenje javnog financiranja pogodilo je univerzitet. Izgleda da vlada želi da podupire privatne visoke škole koje su osnovali bliski joj ljudi ili čak državni činovnici. Slika je depresivna i naravno da se ljudi bune. Međutim, iako je spontanost simpatična kao oblik, taj je tip protesta nesposoban da iznudi realizaciju svojih zahteva. A zahtevi su za sada suviše apstraktni (neka država investicijama omogući zapošljavanje) ili moralistički (oni protiv „tajkuna” i korumpiranih političara) ili čak nekonzistentni, kao što je zahtev za tehničkom vladom. U Italiji tehnička vlada sprovodi iste reforme kao Janšina vlada, ali na nepolitički način, znači bez političke debate i opozicije.

MONITOR: Novom predsjedniku Borutu Pahoru, i sa ljevice stižu optužbe da je već napravio dogovor sa Janšom. Ima li u Sloveniji uticajne ultraljevice koja bi mogla da mobiliše jače i radikalnije nezadovoljstvo krizom?
MOČNIK: Pahor je u stvari bio Janšin kandidat, dok je Tirk bio Kučanov. Na ovim predsedničkim izborima Janša je prvi put pobedio Kučana. Na proglašenju rezultata predsedničkih izbora govorio je i Janša, što je bilo bizarno sa protokolarne tačke gledišta. Štoviše, on je nastupio kao premijer i nagovestio je da će vlada pored ekonomskih reformi posle Pahorove pobede sprovesti i političke reforme. Navodno da „probije sadašnju blokadu” u procesu odlučivanja. Pošto vlada ima većinu u parlamentu, „probijanje blokade” može se odnositi samo na ustavne promene za koje je potrebna dvotrećinska podrška – koju Janša za sada nije uspeo sakupiti. Te su ustavne inovacije vrlo opasne: unošenje „fiskalnog pravila” u ustav znači trajno osakaćenje javnog sektora i kraj socijalne države. Janša želi i veća ovlaštenja za vladu, što miriše na vanredno stanje. U Sloveniji među parlamentarnim strankama nema levice: te se partije ređaju od centra prema desnoj, kao u većini postsocijalističkih zemalja. Radikalna, to jest, antikapitalistička levica naravno postoji: pogotovo među mladim ljudima i inteligencijom. Ali je mediji bojkotuju. To je inače intelektualno najjaća sredina – ali je marginalizovana. Univerzitet progoni teoriju i kvalitetnu društvenu nauku – tako se teorijski i politički radikalna misao sakuplja na margini, kao što je Radničko-pankerski univerzitet, ili oko malih neprofitnih izdavačkih kuća.

MONITOR: Očekuju li se reakcije iz Brisela i NATO? Boji li se EU, kako slovenački premijer kaže, novog „grčkog scenarija” i haosa?
MOČNIK: Te opasnosti nema, panika oko „grčkog scenarija” je propagandni potez vlade. Slovenački javni dug manji je nego francuski ili nemački, a mnogo je manji nego talijanski.

MONITOR: Šta bi mogao da uradi novi slovenački predsjednik ukoliko ovi protesti prerastu u masovnije?
MOČNIK: On ima vrlo mala ovlaštenja. Po ustavu predsednik je više nekakva moralna instancija. Nekadašnji predsednik Tirk podržao je proteste, dok ih Pahor nije ni pomenuo. Realnije je očekivati da će protesti razbiti sadašnju Janšinu koaliciju: prema anketama, sve stranke u vladi gube javnu podršku, a to za manje partnere (kao što su umirovljenička stranka Desus ili Građanska lista) znači opasnost da na sledećim izborima ispadnu iz parlamenta.

MONITOR: Kako da ova, neka vrsta „direktne demokratije” preraste u artikulisanu političku snagu, u politički pokret za koji se može glasati?
MOČNIK:Protesti bi mogli rezultirati osnivanjem antikapitalističke stranke ili bar jedne autentične socijal-demokratske stranke. Do sada takvi pokušaji nisu bili uspešni. Ali jednom će sigurno doći do osnivanja stranke ili pokreta koji će zastupati većinu stanovništva – one koji rade.

Dobra samoorganizacija

MONITOR: Protesti su dobro „samoorganizovani”. Zna li se ko su inicijatori, da li su to oni koji su pokušavali da organizuju slovenačku „occupy” akciju pre više od godinu ?
MOČNIK: Akciju „occupy” (ispred Ljubljanske berze) organizovao je Pokret 15. oktobar. Najaktivniji su bili anarhisti i „negristi”, a pokret je imao simpatije većine javnog mnenja. U međuvremenu pokret Mi smo univerzitet (koji okuplja radnice i radnike u visokom školstvu, studentice i studente, a i one koje univerzitet odbija da primi jer su prekvalitetni pa se akademski „rentijeri” plaše njihove konkurencije), organizovao je dvomesečnu okupaciju Filozofskog fakulteta u Ljubljani. Ta je akcija mnogo pomogla omasovljenju protestnog pokreta, podigla je intelektualni nivo i političku svest, a bila je i „škola” za aktiviste. Sadašnji su spontani protesti dobro organizovani, ali su ideološki heterogeni i, moglo bi se reći, dobroćudno naivni.

Policijsko nasilje u Mariboru

MONITOR: Ima li među uhapšenima, sem neonacista za koje se tvrdi da imaju policijske dosijee, i „običnih” protestanata?
MOČNIK: U Ljubljani policija je privela nekolicinu neonacističkih provokatora. A u Mariboru je uhapšen veći broj mirnih manifestanata pa čak i osobe koje nisu manifestirale. To je prouzrokovalo proteste građana i javnih medija. Preovlađuje mišljenje da je policija u Mariboru upotrebila prekomerno nasilje. To je utoliko neprihvatljivije jer mariborske manifestacije imaju vrlo konkretan cilj: ostavku sadašnjeg gradonačelnika Franca Kanglera.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VIDOSAV STEVANOVIĆ, KNJIŽEVNIK IZ BEOGRADA: Ne treba nam lider, spasilac od kojeg nas treba spašavati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara

 

MONITOR: Autor ste političke biografije Slobodana Miloševića, kritikovali ste „slabost“ zapadnih političara prema njemu kada su ga poslije Dejtonskog sporazuma titulisali kao faktora mira. Milošević je ipak optužen u Haškom tribunalu i preminuo u njegovom pritvoru. Danas Aleksandar Vučić kao da je za zapadne vlade još veći „faktor mira“ od Miloševića?

STEVANOVIĆ: U „Milošević, jedan epitaf“ – „knjizi koja je napisana protiv svih na tu temu i umesto onih koje nisu“, a može se naći čak i na srpskom – izašao sam jedini put iz literarne fikcije i bavio se stvarnom osobom, „neukim, slabim i nedarovitim političarem“  i „čovekom bez osobina“. Ocena koju pominjete glasi otprilike ovako, citiram se po sećanju. „Kad se zapadnjaci naljute na Miloševića, kazne Srbe. A kad se sažale na Srbe, nagrade Miloševića“. I to je trajalo sve dok nije preterao i svima se smučio.

Današnja srpska politika je nastavak Miloševićeve drugim sredstvima. Kad se ona  istroše, a sve slabije deluju, onda će se pribeći i drugim sredstvima iz starog repertoara. Evropska unija će kasniti i ponavljati neuspehe iz devedesetih, jer  nije država i nema sredstva prisile, a kod naših rodoljuba ubeđivanje ne uspeva. Pogotovo ako je zasnovano na razumnim argumentima. Amerika je daleko, a ruska propaganda i odgovarajuće službe, uključujući i paravojske, raširile su se po Zapadnom Balkanu.

Kako reče jedan istoričar, ne ponavlja se istorija, ponavlja se ljudska priroda. I ponavljaće se dok ne nestane ili dok se ne promeni. Ovo važi ne samo za nas ovde, koji se trudimo da budemo gori od sebe i često uspevamo u tome, nego i za sve druge.

MONITOR:  Tokom 90-ih bili ste osnivač liberalnih političkih i intelektualnih grupacija i aktivni učesnik  građanskih protesta. Niste bili zadovoljni sa  onima koji su 2000. srušili Miloševićev režim. Danas je  opoziciju u Srbiji još teže ujediniti i sve su vidljivije razlike pa i sukobi oko rešavanja najvažnijih državnih pitanja. Vidite li, kao zagovornik laičke države i građanskog društva, svoje sledbenike među opozicionarima?

STEVANOVIĆ: Nisam čeznuo ni za literarnim sledbenicima niti sam ih tražio, a sami se nisu zapatili. To je dobro za moje knjige, za eventualne čitaoce i za literaturu uopšte.

U umetnosti je najbolje i najvrednije ono što je najređe. A u politici je drukčije: značajno je i presudno  ono što je opšte. Politikom se nisam nikada bavio, osim kao građanin koji na to ima pravo, kome je i dužnost da iznosi svoje mišljenje i da civilizovano brani svoj pogled na svet.

Ako me pitati da li imam istomišljenike na teme liberalizma, odgovoriću vam kratko. Knezu Mihajlu je njegov sekretar predložio da se osnuje liberalna stranka. I knez je odgovorio: „Ajte, molim vas. Računajući vas i mene u Srbiji liberala ima otprilike dvanaest“. Ne bih ni da procenjujem koliko je to „otprilike“ danas i ovde. Da ne ispadnem optimista pod starost.

Ako je malo i premalo liberala, onda liberalizma jedva da ima u ekonomiji, politici, javnom životu, kulturi, u medijima, u školama i u akademijama nauka i umetnosti. A iz opozicije su bezmalo nestali.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANKA BOŠNJAK, POTPREDSJEDNICA PARLAMENTA I POSLANICA PZP-a: Neće se sve riješiti kompletiranjem Ustavnog suda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja ideja za izbor sudija Ustavnog suda  je namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata

 

MONITOR: Ove sedmice je, iza zatvorenih vrata, napravljen djelimičan

dogovor oko sudija Ustavnog suda.

BOŠNJAK: Raduje činjenica da smo uspjeli da kompromisom dođemo do dvotrećinske podrške za troje kandidata za sudije Ustavnog suda. Nadamo se da će se do sjednice Ustavnog odbora postići dogovor i oko četvrtog kandidata, jer čini se da postoji šansa. Ne bi bila dobra poruka, ako smo sasvim blizu dogovoru da ne izaberemo svo četvoro sudija u prvom glasanju, posebno što niko ne osporava stručnost i profesionalni integritet  četvrtog kandidata, koji je nesporno ostavio dobar utisak i nakon intervjua.

Kada se radi o konkretnim imenima, onda zaista nije lako i nijansira se, a svi negdje imaju svoje favorite ali nadam se da će ipak doći do kompromisa, jer vrlo malo nedostaje.

MONITOR:  Vaša ideja da se sudije Ustavnog suda, u konačnici, od kvalifikovanih kandidata, biraju modelom žrijeba, nije prihvaćena, a izazvala je različite komentare, često krtične i ironične. Kako vidite te reakcije?

BOŠNJAK: Moja ideja je, usudiću se reći, namjerno iskarikirana u javnosti od određenih interesnih grupa koje žele da političkim ucjenama i trgovinama, isforsiraju izbor sebi poželjnih kandidata. Imajući u vidu haos i ogromno nepovjerenje između političkih subjekata, a svjesna činjenice koje bi posljedice bile neizbora sudija Ustavnog suda, ja sam kao izlazni, odblokirajući mehanizam, predložila slučajni izbor od onih koji su svima nesporni i prihvatljivi sa stanovišta referenci i integriteta, a da taj broj nespornih bude što je moguće manji, ali maksimum 12. To se onda ne može nazvati nikakvom lutrijom. Ovakva metoda je postojala još u Antičkoj Grčkoj, a poznata je i pri izboru patrijarha u pravosljavlju.

Svakako da bi mnoga bolja poruka bila da se postigne kompromis i da se dogovorimo, za šta ja i navijam, ali ako ne bude dogovora već prevlada isključivost i eskalira nepovjerenje između političkih subjekata, onda je ovo, i dalje tvrdim izlazna varijanta. Ne želim ni da pomislim da se neće izglasati sudije Ustavnog suda, to je nešto što ne smijemo dozvoliti.

Čini se da postoji želja, makar zasad, za kompromisom i dogovorom. Svi smo svjesni situacije i crvenog alarma, ali uvijek postoji bojazan kad krenemo da razgovaramo o konkretnim imenima, da stvari krenu u negativnom pravcu.  Nedavni sastanak je bio ohrabrujući.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ADRIAN PEZDIRC, GLUMAC: Nepopravljivi sam tužni optimista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Žrtve će kao i uvijek do sada biti oni politički, ekonomski i socijalno najnezaštićeniji. Smatram da svako vrijeme u ljudskoj povijesti nosi svoje izazove i da je najbolje i najgore vrijeme za sve one koji ga žive

 

Adrian Pezdirc jedan je od najtalentovanijih i najangažovanijih mlađih glumaca u Hrvatskoj. Diplomirao je 2014. ulogom Tartifa u istoimenoj predstavi za koju je iste godine dobio Nagradu hrvatskog glumišta za najboljeg mladog glumca. Članom ansambla Zagrebačkog kazališta mladih (ZKM) postaje 2016. godine. U Sarajevu je 2018. godine nagrađen na uglednom Internacionalnom teatarskom festivalu – MESS-u.

U ZKM-u, u pozorišnom čitanju jednog od najznačajnijih romana u istoriji književnosti „Braće Karamazovih“ reditelja Olivera Frljića, Pezdirc igra Aljošu Karamazova. Frljićevi Karamazovi, kako su i najavljeni, savremena su obrada klasika ruske književnosti i antiratni poklič koji je sasvim nenadano na pozornici osvanuo u zoru novog evropskog rata. „Karamazovi” su rađeni kao dvije uslovno nezavisne predstave, koristeći Tolstojevu rečenicu „Sve sretne obitelji sretne su na isti način, svaka nesretna obitelj nesretna je na svoj“ kao podnaslove.

MONITOR: Premijera „Karamazovih“ desila se na početku ruske vojne invazije i ponudila je kontekst za aktuelizaciju. Kako su izgledali početak rada na predstavi, probe, kako je nastajao tekst i predstava.

PEZDIRC: Kada smo počeli raditi na predstavi krajem prosinca 2021. godine, slika svijeta je izgledala samo malo drugačije. Uz puno rada, truda, vlastitih promišljanja počeli smo zajedno graditi jedan naš svijet. Oliver i dramaturginja Nina Gojić otpočetka su znali da žele dvije predstave i dvije perspektive. Jedna kroz prizmu privilegirane klase braće Karamazovi, Grušenjke, Katarine Ivanovne i gospođe Hohlakove, a drugu kroz pogled svih onih na čijim je leđima nesreće i iskorištavanja, ponajviše obitelji Snegirev, izgrađen sustav vrijednosti vrlo sličan onome u kojem svi živimo. Na dan početka invazije i rata na Ukrajinu, imali smo generalnu probu, i apsolutno je cijela predstava poprimila potpuno novu konotaciju. Kao da je život imitirao predstavu. Tokom procesa jedan jedini pola kartice nadopisani tekst i sam Dostojevski kao da su najavili zbivanja kojima smo toga dana počeli svjedočiti.

MONITOR: U novonastalom tekstu priča o porodici Karamazov je osnova, ali korišćene su razne reference naročito veze s aktualnim političkim dešavanjima u Evropi. Kad sam gledao predstavu nedavno u januaru, u ZKM-u je bilo prepuno. Publika je pažljivo gledala predstavu i bila oduševljena. Da li je uvijek takva reakcija?

PEZDIRC: Kao ansambl zaista smo presretni i zahvalni na procesu kojeg smo imali. Svi smo dali svu mentalnu, fizičku i kreativnu snagu koju smo imali, a rezultat je predstava koju zbilja ponosno čuvamo. Takva energija nemoguća je da ne zarazi gledatelje. Reakcije su podijeljene, ali više oko toga o čemu je predstava, i jesmo li tehnički prebrzi, a ne toliko je li dobra ili nije. Što je ja mislim znak da je predstava i naša priča uspješna jer otvara rasprave u cijelom sijasetu tema. Zagrebačka publika je karakteristična. Uvijek u ideji da točno zna kako bi nešto trebalo napraviti, a kada im se nešto sviđa bojažljivo će dati do znanja da uživaju. Neki od komentara na predstavu su bili i da imaju osjećaj da je aktualnost predstave nadišla granice Balkana, i zaista zagrebačkoj publici donjela osjećaj pripadnosti širem kontekstu. Hrvatska i Zagreb boje se takvih promjena u ideji gubitka „identiteta”, ali po reakcijama publike tokom predstave i punoj dvorani zaključujem da uživaju jednako kao i mi na sceni.

Miroslav MINIĆ
Foto: Marko MIŠČEVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 3. februara ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo