Povežite se sa nama

INTERVJU

RASTKO MOČNIK, SOCIOLOG: Otpor ponižavanju

Objavljeno prije

na

Protesti u Sloveniji iznenadili su svojom rasprostranjenošću i upornošću. Šta bi oni mogli značiti za slovenačku političku scenu u budućnosti i koliko su njihovi zahtjevi ostvarivi, razgovarali smo sa dr Rastkom Močnikom, profesorom na Filozofskom fakultetu u Ljubljani i ljevičarem.

MONITOR: U Sloveniji su nemiri. Iz naše perspektive, nije sasvim jasno ko su akteri. Pored građana koji se mobilišu preko Fejsbuka, pojavljuju se i „huligani” koji su nasilni i za koje se kaže da su pripadnici neonacističkih grupa. Da li je to pokušaj da se nezadovoljstvo građana kompromituje?
MOČNIK: Protestna okupljanja održavaju se u više gradova u Sloveniji. Počela su u Mariboru, nastavila su se u Ljubljani, Kranju, Novom Mestu, Idriji, Kopru… U Ljubljani i Mariboru okupljanja su se održala već dvaput. Organizatori su anonimni: ali u biti su manifestacije spontane, iza njih ne stoje ni partije ni sindikati. Udruženi sindikati održali su manifestaciju u Ljubljani 17. novembra, dakle pre sadašnjih spontanih okupljanja. Možda je ta manifestacija na kojoj se okupilo 10 do 15 hiljada ljudi, i pobudila sadašnje „narodne” demonstracije. Zahtevi su delimično isti: odbrana socijalne države (javnog školstva, javnog zdravstva, javnog penzijskog sistema), protiv siromaštva, za zapošljavanje, protiv iskorištavanja i „tajkuna”. Spontane demonstracije ipak su radikalnije: traže odstup Janševe vlade, povlačenje svih političara koji su u kaznenom postupku (prvi bi se trebao povući premijer Janša, a među ostalima i gradonačelnik Maribora protiv kojeg je pokrenuto više kaznenih i istražnih postupaka), promenu ustava, oduzimanje imovine za koju vlasnici ne mogu dokazati legalni izvor, ograničenje političke aktivnosti pojedinaca na 12 godina, prekvalifikaciju vojske i istup iz NATO-pakta. U Ljubljani na prvu je manifestaciju upalo tridesetak mladih ljudi, srednjoškolaca, sa neo-nacističkom ikonografijom i parolom „Sami protiv svih – protiv EU”. Izazvali su sukob sa policijom i vodili su ga taktički vrlo vešto: no policija se nije dala isprovocirati, relativno brzo je pohvatala provokatore, a nije intervenisala protiv mirnih manifestanata. Policijski sindikat je podržao neke zahteve okupljanja i istakao da njihova funkcija nije odbrana režima nego održavanje reda i mira, omogućavanje mirnog protesta. U Mariboru, naprotiv, izgleda da je oba puta nasilje izazvala policija: tamo su upotrebili i policijsku konjicu, vodeni top i helikopter i pretukli nekoliko ljudi koji nisu ni znali da se održava manifestacija.

MONITOR: Pred izbore 2011. u štampi je bilo komentara da Janeza Janšu podržava Dejan Prosen iz neonacističke organizacije Krv i čast, da su neonacisti „slijepi putnici” na Janšinom pobjedničkom brodu. Da li su se zato pojavili u kompromitaciji građanskih okupljanja?
MOČNIK: Navodno je Prosen bio član Janšine stranke. Što se tiče incidenta u Ljubljani, opšte je mnenje da je to bila unapred pripremljena provokacija da bi se kompromitovao protest. Pojave koje nam izgledaju kao fašistoidne, ipak imaju dva suprotna izvora: jedan je reakcionarna reakcija protiv neoliberalne globalizacije, kao Zlatna zora u Grčkoj. Taj tip politike ima dobre razloge (siromaštvo, besposlenost, nemoć običnih ljudi), a katastrofalnu politiku. Pre nekoliko godina neonacisti ovog tipa upali su na tribinu na Filozofskom fakultetu: bili su veoma mladi, adolescenti, suvi i bledi – meni ih je bilo nekako žao. No drugi tip fašistoidne politike su pojave tipa Berluskoni ili pokojni Hajder: produžetak neoliberalizma autoritarnim i rasističkim sredstvima. Njihov je rasizam osnov brutalne eksploatacije migrantske radne snage, način razbijanja solidarnosti među radnicima i narodima; a njihov je autoritarizam usmeren prema vlastitom narodu. U Sloveniji takav je režim htela uvesti Demosova vlada (1990-1992). Na sreću ta vlada nije dugo trajala. Sadašnja Janšina vlada vodi politiku u tom pravcu: sa jedne strane disciplinirano izvršava neoliberalne direktive iz Brisela i Berlina, sa druge strane ponižava vlastito stanovništvo. Janša je uveo i nešto novo: militantni antiintelektualizam.

MONITOR: Najnoviji podaci pokazuju još veći pad slovenačkog BDP. Jesu li građani već vitalno pogođeni krizom ili je ovo zadnji voz da se nešto radikalnije promijeni?
MOČNIK: U drugom kvartalu 2012. BDP opao je u poređenju sa istim periodom 2011. za 3,2 odsto. Privredna komora prognozira godišnji pad BDP za 2,5 odsto. Stepen nezaposlenosti u 3. kvartalu 2012. iznosio je 9,2 odsto; u 2. kvartalu bio je 8,2 odsto. Uz to i oni koji su zaposleni postaju sve siromašniji. Vlada smanjuje socijalne pomoći i zaoštrava kriterije za njihovo primanje, smanjuje ili ukida subvencije školama za nekadašnji besplatni topli obrok. Humanitarne organizacije pokreću akcije protiv gladovanja dece. Snižavaju se standardi lečenja u bolnicama. Snižavaju se standardi u dečjim vrtićima i školama (više dece u grupi, manje osoblja). Najveće smanjenje javnog financiranja pogodilo je univerzitet. Izgleda da vlada želi da podupire privatne visoke škole koje su osnovali bliski joj ljudi ili čak državni činovnici. Slika je depresivna i naravno da se ljudi bune. Međutim, iako je spontanost simpatična kao oblik, taj je tip protesta nesposoban da iznudi realizaciju svojih zahteva. A zahtevi su za sada suviše apstraktni (neka država investicijama omogući zapošljavanje) ili moralistički (oni protiv „tajkuna” i korumpiranih političara) ili čak nekonzistentni, kao što je zahtev za tehničkom vladom. U Italiji tehnička vlada sprovodi iste reforme kao Janšina vlada, ali na nepolitički način, znači bez političke debate i opozicije.

MONITOR: Novom predsjedniku Borutu Pahoru, i sa ljevice stižu optužbe da je već napravio dogovor sa Janšom. Ima li u Sloveniji uticajne ultraljevice koja bi mogla da mobiliše jače i radikalnije nezadovoljstvo krizom?
MOČNIK: Pahor je u stvari bio Janšin kandidat, dok je Tirk bio Kučanov. Na ovim predsedničkim izborima Janša je prvi put pobedio Kučana. Na proglašenju rezultata predsedničkih izbora govorio je i Janša, što je bilo bizarno sa protokolarne tačke gledišta. Štoviše, on je nastupio kao premijer i nagovestio je da će vlada pored ekonomskih reformi posle Pahorove pobede sprovesti i političke reforme. Navodno da „probije sadašnju blokadu” u procesu odlučivanja. Pošto vlada ima većinu u parlamentu, „probijanje blokade” može se odnositi samo na ustavne promene za koje je potrebna dvotrećinska podrška – koju Janša za sada nije uspeo sakupiti. Te su ustavne inovacije vrlo opasne: unošenje „fiskalnog pravila” u ustav znači trajno osakaćenje javnog sektora i kraj socijalne države. Janša želi i veća ovlaštenja za vladu, što miriše na vanredno stanje. U Sloveniji među parlamentarnim strankama nema levice: te se partije ređaju od centra prema desnoj, kao u većini postsocijalističkih zemalja. Radikalna, to jest, antikapitalistička levica naravno postoji: pogotovo među mladim ljudima i inteligencijom. Ali je mediji bojkotuju. To je inače intelektualno najjaća sredina – ali je marginalizovana. Univerzitet progoni teoriju i kvalitetnu društvenu nauku – tako se teorijski i politički radikalna misao sakuplja na margini, kao što je Radničko-pankerski univerzitet, ili oko malih neprofitnih izdavačkih kuća.

MONITOR: Očekuju li se reakcije iz Brisela i NATO? Boji li se EU, kako slovenački premijer kaže, novog „grčkog scenarija” i haosa?
MOČNIK: Te opasnosti nema, panika oko „grčkog scenarija” je propagandni potez vlade. Slovenački javni dug manji je nego francuski ili nemački, a mnogo je manji nego talijanski.

MONITOR: Šta bi mogao da uradi novi slovenački predsjednik ukoliko ovi protesti prerastu u masovnije?
MOČNIK: On ima vrlo mala ovlaštenja. Po ustavu predsednik je više nekakva moralna instancija. Nekadašnji predsednik Tirk podržao je proteste, dok ih Pahor nije ni pomenuo. Realnije je očekivati da će protesti razbiti sadašnju Janšinu koaliciju: prema anketama, sve stranke u vladi gube javnu podršku, a to za manje partnere (kao što su umirovljenička stranka Desus ili Građanska lista) znači opasnost da na sledećim izborima ispadnu iz parlamenta.

MONITOR: Kako da ova, neka vrsta „direktne demokratije” preraste u artikulisanu političku snagu, u politički pokret za koji se može glasati?
MOČNIK:Protesti bi mogli rezultirati osnivanjem antikapitalističke stranke ili bar jedne autentične socijal-demokratske stranke. Do sada takvi pokušaji nisu bili uspešni. Ali jednom će sigurno doći do osnivanja stranke ili pokreta koji će zastupati većinu stanovništva – one koji rade.

Dobra samoorganizacija

MONITOR: Protesti su dobro „samoorganizovani”. Zna li se ko su inicijatori, da li su to oni koji su pokušavali da organizuju slovenačku „occupy” akciju pre više od godinu ?
MOČNIK: Akciju „occupy” (ispred Ljubljanske berze) organizovao je Pokret 15. oktobar. Najaktivniji su bili anarhisti i „negristi”, a pokret je imao simpatije većine javnog mnenja. U međuvremenu pokret Mi smo univerzitet (koji okuplja radnice i radnike u visokom školstvu, studentice i studente, a i one koje univerzitet odbija da primi jer su prekvalitetni pa se akademski „rentijeri” plaše njihove konkurencije), organizovao je dvomesečnu okupaciju Filozofskog fakulteta u Ljubljani. Ta je akcija mnogo pomogla omasovljenju protestnog pokreta, podigla je intelektualni nivo i političku svest, a bila je i „škola” za aktiviste. Sadašnji su spontani protesti dobro organizovani, ali su ideološki heterogeni i, moglo bi se reći, dobroćudno naivni.

Policijsko nasilje u Mariboru

MONITOR: Ima li među uhapšenima, sem neonacista za koje se tvrdi da imaju policijske dosijee, i „običnih” protestanata?
MOČNIK: U Ljubljani policija je privela nekolicinu neonacističkih provokatora. A u Mariboru je uhapšen veći broj mirnih manifestanata pa čak i osobe koje nisu manifestirale. To je prouzrokovalo proteste građana i javnih medija. Preovlađuje mišljenje da je policija u Mariboru upotrebila prekomerno nasilje. To je utoliko neprihvatljivije jer mariborske manifestacije imaju vrlo konkretan cilj: ostavku sadašnjeg gradonačelnika Franca Kanglera.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo