Prvi put u istoriji Srbije kriminal je savladan tako što mu je ukinuto ime, tačnije što je premješten u legalne tokove svakodnevnog života, što je legalizovan potpunim izostankom sankcionisanja glavnih igrača. Jedina institucija koja još uvijek postoji u Srbiji je Ulica. Ovu vlast samo Ulica može otjerati
MONITOR: Idućeg mjeseca iz štampe izlazi Vaš novi roman Adresa. Šta je tema tog romana?
VELIKIĆ: Grad kao prostor mojih romana prisutan je već od prvenca Via Pule pa do ovog poslednjeg Adresa. Pored Beograda i Pule, tu su još Beč i Budimpešta. Sve su to mesta u kojima sam živeo, i ništa logičnije nije nego da se imoji junaci kreću tim prostorima koje dobro poznajem.
Roman Adresa je do kraja beogradski roman. Ideja mi je bila da dam život grada, njegovo postojanje u vremenu, ali i život jednog običnog čoveka u tom gradu, i u paralelnom vremenu ‒ onom sopstvenog postojanja i onom postojanja grada ‒ to sam želeo da uhvatim. Toliko toga je prošlo Beogradom, toliko naroda, vojski, nebrojeno različitih života, što je moralo ostaviti neki trag. Dakle, jedna linija romana prati život grada od rimskih vremena do danas. Glavni junak je dokumentarista u Muzeju pošte. Samim tim sam odredio njegovu vizuru, koja je postala i moja vizura, pa sam se zato bavio velikim sistemima kao što su pošta i železnica. Kako roman odmiče, sve više postaje važna ona linija romana koja prati dešavanja u Anno Domini 2018. Tu je svakodnevica Beograda danas, u vreme vladavine razbojničke družine koju čini vrh stranke na vlasti.
Nije preterano reći da je Beograd pod okupacijom. Ovde ljudi gladuju, doslovno se ubijaju zato što ne mogu da plate račun za struju. I zato sav taj lunapark u koji je Srbija pretvorena. Zato jelke, Deda Mrazevi, saonice i jeleni na ulicama i trgovima Beograda, zato jarboli, novogodišnji ukrasi od oktobra do marta, sva ta lažna bajkovitost ‒ veštičina kuća za Ivicu i Maricu, zato rijaliti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, da ti bedni i poniženi građani ne vide u čemu žive. Srbija je zemlja pod anestezijom.Ali, pored svega Beograd je grad neverovatne energije, i uvek se u čudu pitam odakle izvire taj duh, taj humor, ta kreativnost. Pokušao sam da u romanu Adresa dam jednu sveobuhvatnu sliku tog grada.
MONITOR: Nedavno ste rekli da je Srbija privatna država u kojoj su institucije samo makete, a sumnjiva prošlost kapital bez kojeg nema napredovanja. Zašto to tvrdite?
VELIKIĆ: Nije tu ništa skriveno, svako ko živi ovde, pa bogami i u susedstvu, zna na sopstvenoj koži šta je privatna država – to je kvazi država u kojoj zavisiš isključivo od volje vladajućih – što političara, što lokalnih moćnika koji su u dilu sa tim političarima. Primera je bezbroj, prosto ne znam za koji bih se uhvatio, jer nema smisla da zaseni ostale, a toliko ih je da sve starije od mesec dana pa nadalje ‒ pada u zaborav.
MONITOR: Kako je predsjedniku Srbije Aleksandru Vućiću uspjelo da Srbiju potčini – da ne poštuje Ustav, da kontroliše većinu institucija i medija…?
VELIKIĆ: To je čitav lanac događaja čiji je ovo rezultat. Vučićev dolazak na vlast rezultat je opravdanog nezadovoljstva vladavinomdemokratske koalicije, koja nije uspevala dovoljno brzo da odgovori na očekivanja građana, i dovoljno uspešno da se izbori sa svim avetima prošlosti. Lustracija nije bila sprovedena, večiti preletači su zagadili Demokratsku stranku – evo ih danas kao perjanica Vučićevih tzv. naprednjaka – građani su ih zbog toga kaznili, a ispostavilo se da su sebe kaznili; da smo svi kažnjeni, svi koji ne činimo političko-kriminogeni vrh vlasti u Srbiji. Kažnjeni su i ovi mučenici što za sendvič, ili zbog različitih pretnji, kaskaju za cirkusom i glume budale glumeći zainteresovanu publiku, jedino što nisu svesni da samo suprotstavljanjem mogu da počnu normalno da žive; ovim svojim tužnim bauljanjem od mitinga do mitinga samo produžavaju agoniju.
Trenutno je predsednik Vučić u predizbornoj kampanji‒ jer u Srbiji su redovni samo vanredni izbori ‒ i sa bulumentom bednih i poniženih ljudi, dovedenih kao roblje o trošku poreskih obveznika, obilazi opljačkanu i upropaštenu zemlju. Čitava Srbija je njegov talac. Koliko mora biti amoralna osoba, pa da naruči takav rijaliti u cilju ažuriranja laži, kojima već sedam godina nemilice zagađuje javni prostor. I što je još gore, koliko mora da je ludilo koje opslužuje takvu bestidnost.
MONITOR: Jesu li i u Srbiji prljava biografija i sumnjva prošlost najbolja peporuka za napredovanje u politici i biznisu?
VELIKIĆ: Što se sumnjive prošlosti tiče – to je jedina ulaznica za ulazak u svet politike, jer je to čvrsta garancija da ćete raditi sve što vam se naredi. Ljudi čistog obraza i čiste prošlosti ne ulaze u kombinacije, jer nisu podložni manipulisanju. I bojim se da to nije srpski specijalitet, da se globalna politika toga odavno setila.
MONITOR: Da li Srbija treba da prizna Kosovo?
VELIKIĆ: Problem koji Srbija i Kosovo imaju građen je više od jednog veka, gradili su ga i kraljevi i premijeri – Tito ga je držao pod kontrolom, ali suštinski se ni njegova politika nije bavila dubinom problema –a vi sada od mene očekujete da ga presečem, kao Gordijev čvor? Srbija i Kosovo moraju da nađu zajednički jezik i izlaz za probleme čitavog ondašnjeg stanovništva, ljudi koji podjednako žive katastrofalno, na obodu civilizacije, nezavisno od nacionalne pripadnosti. Nemam poverenja ni u srpske, ni u albanske političare, kao što ne verujem ni da evropske institucije koje se bave Kosovom razmišljaju o ljudima. Kao i u Srbiji, i na Kosovu kao jedini izlaz vidim da ljudi shvate da su oni ti koji su odgovorni za društvo u kome žive, da počnu da razmišljaju sopstvenom glavom, da slome stereotipe, da shvate da im je dužnost da zaštite i pripadnike onog drugog naroda, da se pobune protiv mafijaške politike koja ih guši sve zajedno i ne da im da žive.
MONITOR: Vučić je poručio da Srbija nikada neće prihvatiti ultimatum koji je Priština postavila usvajanjem platforme, uz prijetnju: ,,Sada sikter sa tim papirom, bando iz Prištine…” Kako to komentarišete?
VELIKIĆ: Pa to morate Vučića pitati, ja zaista nisam sposoban da komentarišem njegove izjave, njegove ‘’danas jedno, sutra drugo, prekjuče treće…’’. Šta Vučić izgovori, to ni Vučić ne zna šta znači, a ne mi ostali. Da je bahat i primitivan to je jasno.
MONITOR: Šta će se postići građanskim protestima u Srbiji?
VELIKIĆ: Važno je da se ponovo aktiviramo, da probudimo energiju koja je nekuda iscurela poslednjih decenija, da se vidi koliko nas je nezadovoljnih, da se ohrabre oni koji zbog straha ne smeju da se pojave, da dignemo glavu konačno i stresemo nesumnjivo najgoru vlast koju je Srbija ikada imala. Ovo jeste dno dna. Ja uvek gledam pozitivno, pa računam da nam se sve desilo da bismo se probudili i preuzeli konačno odgovornost za svoje živote.
Srpsko društvo je na korak od opšte amnestije kriminala. Prvi put u istoriji kriminal je savladan tako što mu je ukinuto ime, tačnije, što je premešten u legalne tokove svakodnevnog života, što je legalizovan potpunim izostankom sankcionisanja glavnih igrača. Jedina institucija koja još uvek postoji u Srbiji je Ulica. Ovu vlast samo Ulica može oterati.
MONITOR: Tokom protesta građani su prije nekoliko dana organizovali ,,Dnevnik slobodne Srbije” ispred zgrade RTS-a. Kakave su šanse da profesionalizam u medijima nadvlada propagandu i tabloidizaciju, da mediji budu nezavisni i slobodni?
VELIKIĆ: Šanse su velike od trenutka kada počne da se primenjuje zakon, kada vlasništvo medija postane transparentno, kada se govor mržnje bude kažnjavao, kada se neizveštavanje sa mesta događaja – a mesto događaja im je tik ispred zgrade Televizije – kad se bude sankcionisalo od strane profesionalnih udruženja… Ma vrlo je jednostavno, pogotovo što znam koliko je dobrih i poštenih novinara u državnim medijima. Ali taj sam vrh piramide, zaštrašen ko zna čime, preplaćen našim novcem, čvrsto drži produžene uzde iz SNS-a. Do jedne ure – što bi se kod vas reklo. Kad pukne – biće grdno.
MONITOR: Godinama pišete za domaće i strane listove eseje “stida i opomene”, razobličavajući visoku politiku, pa zbog toga za Vas kažu da ste individualac koji protiv sebe ima sve, a ponašate se kao pravi džentlmen, kao da je cio svijet na Vašoj strani….
VELIKIĆ: Ha ha ha … to ste vi citirali mog prijatelja Miljenka Jergovića. Pa ne umem da vam odgovorim… Ja se trudim da budem na strani istine, to valjda čoveku daje najveću snagu. I nisam neki ogorčen čovek, jer ja sam od 90-ih prisutan koliko-toliko na kulturnoj mapi Evrope. Nije ni ta Evropa cvećka, ali svuda ima divnih ljudi, uspešnih izdavača, odličnih prevodilaca. Moj svet nije skučen, to mi daje dodatni osećaj slobode.
MONITOR: Zašto u ovom našem regionu nema više intelektualaca koji tako reaguju na ovo što se dešava u bivšim jugoslovenskim republikama?
VELIKIĆ: Ja bih vam sad iz rukava izbacio desetine imena časnih žena i muškaraca koji su dežurna savest ovog prostora, ali me je prosto strah da se ne mogu svih setiti, pa ću mnoge izostaviti. Dakle, ima ih podosta. Pitanje je da li im mediji daju dovoljno prostora, i da li mogu da stignu do građana od silnih krimi-seksi afera učesnika rijalitija koji pune medije. I do vas je, gospodo u medijima, i to u velikoj meri.
Veseljko KOPRIVICA
foto: Milovan MILENKOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
FOKUS4 sedmice
FOKUS3 sedmice