MONITOR: Kakva su reagovanja u Srbiji nakon što je Viši sud u Valjevu rehabilitovao Nikolu Kalabića, bivšeg zloglasnog komandanta Gorske garde Jugoslovenske vojske u otadžbini?
STOJANOVIĆ: Reagovanja su vrlo čudna. Posebno zabrinjava što je najlošije reagovala opozicija! Naime, nije se baš ni čulo šta o tome misli Demokratska stranka, LDP ili Saša Janković. Najglasnije reakcije bile su iz vlasti: od SPS-a, Vulina ili iz Ljajićeve stranke. I tu i jeste problem od početka. Odnosno još je Miloševićeva opozicija počela da igra na kartu antikomunizma, jer kao to ih je razlikovalo od vlasti. Gde su baš tu našli da se razlikuju ? Zbog toga je Miloševićeva opozicija, čim je 2000. došla na vlast, krenula s procesima rehabilitacije. Time su oni stvorili, kao što je to nazvao Todor Kuljić, anti-antifašizam, pa je sve što je užasno urađeno sa sećanjem na Drugi svetski rat urađeno u vreme tzv. Naših. Oni ništa nisu razumeli i mislili su da ako ruše Miloševića, treba da ruše i Tita, a onda i prethodno tumačenje Drugog svetskog rata. I tako su sami sebe stavili u zamku revizionizma i počinili najveći ,,zločin” prema prošlosti. I sad imamo bolesnu situaciju – SPS, koji je Miloševićev naslednik i Vulin, koji je kao bivši komunista ili ni ne znam tačno šta, zalažu se protiv rehabilitacije! I onda kao morate da budete na njihovoj strani ukoliko vam je stalo do toga da se ne svrstate uz kolaboracioniste i ratne zločince? Tako se kod nas uvek nađete u nekoj nemogućoj političko-gimnastičkoj pozi! Birajte: hoćete li s Vulinom protiv Draže ili sa Vučićevom opozicijom, al’ onda i sa Dražom ! E, kad živite u zemlji koja vas stalno stavlja pred tako nemoguće izbore nije ni čudo što na izbore izađe jedva nešto preko pola upisanih birača, a imaginarna ličnost dobije gotovo 10 odsto glasova! Sve je to deo potpunog samoukidanja demokratije.

MONITOR: Ministar inostranih poslova Ivica Dačić kazao je da je to sramota za Srbiju. Da li se oglasio još neko od srpskih političara? Jesu li reagovali istoričari, akademici, nezavisni intelektualci…
STOJANOVIĆ: Reagovali pojedinci jesu, ali je najveći problem u strankama koje bi trebalo da nose evropske vrednosti. Zbog lokalnih nadgornjavanja, zaboravili su da je antifašizam upravo jedna od ključnih evropskih vrednosti. A, kao, stalo im je do evropskih vrednosti. A oni su, da bi našli svoje političke očeve na strani suprotnoj od onih na kojoj se nalazili prethodni, prigrlili baš četnike! Time ne samo što su uneli tragičnu zabunu u srpsko društvo, već su dodatno otežali odnose sa susednim narodima, koji su uz Srbe i bili najveće četničke žrtve. Tobože rešavaš problem pomirenja u unutarsrpskom građanskom ratu (s vrlo pogrešnom i sramnom idejom nacionalnog pomirenja) i istovremeno otvaraš front prema svima koji su bili četničke žrtve unutar zemlje i izvan nje. A onda se buniš zbog Stepinca ili ustaških parola! Ako već hoćeš svima da držiš lekcije o Drugom svetskom ratu, onda za početak moraš da prihvatiš bar osnovne činjenice – na primer ko je pobedio, a ko izgubio. I zašto je izgubio taj koga upravo slaviš!

Uz to, rehabilitacija četnika iz četrdesetih istovremeno je i rehabilitacija zločina iz 90-ih. Ti ratnici iz poslednjeg rata su se i ,,maskirali” u one od pre više od pola veka, nosili su njihove simbole i u njihovo ime vodili osvetnički rat koji se završio genocidom. Tako da je taj potez rehabilitacije višestruko katastrofalan. Zato i mislim da su u pravu oni koji kažu da se i ne radi o rehabilitaciji četnika iz Drugog svetskog rata, već upravo ovih iz 90-ih, a time sopstvenom društvu kopamo još dublju jamu.

MONITOR: Mogu li ovakve sudske odluke zaista da rehabilituju ratne zločince?
STOJANOVIĆ: Naravno da ne mogu, za istoriju to ne znači ništa. U Francuskoj su se najpoznatiji istoričari podigli protiv tih političkih odluka, skupštinskih deklaracija i zakona kojima se utvrđuje tobožnja istorijska istina. Da podsetim – tamo je skupština donosila odluke o zabrani negiranja Holokausta ili o genocidu nad Jermenima 1915! To su, dakle, rekli bismo ,,politički korektne” odluke, ali i one su naučnicima neprihvatljive jer su političke i jer ih je donelo političko telo u obliku zakona ili dekreta !

Nauka mora ostati otvorena i ništa za nju ne znači politička odluka o nečemu, pa bila ona i ,,ispravna”, sudska ili skupštinska. Ali, takve odluke pogubne su za društvo, jer se unosi ogromna zabuna. Društvo ipak prati ono što kaže ,,država” i zato su ovakve odluke jedna trajna nesreća.

MONITOR : Da li su rehabilitacijom Draže Mihailovića i Kalabića pobijedili oni koji su izgubili Drugi svjetski rat?
STOJANOVIĆ: Da, to je najbolji dokaz da istoriju ne pišu pobednici, kako se to obično može čuti. Istoriju piše sadašnjost. U zavisnosti od današnjih vrednosti i mejnstrim orijentacije menja se odnos prema prošlosti. To je sasvim uobičajeno. Evo, možemo da vidimo da se danas u SAD ruše spomenici generalima vojske juga iz Građanskog rata. Oni su izgubili taj rat, ali se smatralo lekovitim da se prizna njihova hrabrost, to se često koristilo kao primer politike pomirenja. Danas, više od 150 godina nakon tog rata, oni su definitivno i politički izgubili.

Ali, drugo je kada se igrate sa fašizmom. Danas, 80 godina posle Drugog svetskog rata, izgleda kao da su njega ovde dobili poraženi. Tako da je to genijalna državna politika – svi u Evropi se guraju da budu pobednici, pa makar imali i ustanke koji su započeli svega nekoliko dana pre kraja rata, a Srbija se gura među poražene ! To je stvarno zabrinjavajuće i kad je elementarna inteligencija u pitanju. U svakom slučaju to svedoči o dubokom porazu celog društva, koje je dezorijentisano i u elementarnim pitanjima.

MONITOR: Rehabilituje li se ovako i fašizam, a ne samo saradnici fašista?
STOJANOVIĆ: To jeste ključno. Rehabilitovati četnike znači rehabilitovati ideju Velike Srbije, kako su četnici govorili – homogene, a što se od 90-ih zove etnički čiste. To je istovremeno etno-nacionalno, klerikalno, antimoderno, konzervativno, antievropsko i na kraju ksenofobično društvo, okrenuto protiv svih susednih naroda. Odlučiti se za tako nešto u 21. veku stvarno svedoči o dubokoj krizi.

MONITOR : Kako komentarišete obrazloženje suda u Valjevu da se nije rukovodio time da li je Kalabić počinio ratni zločin ili ne, nego da li je imao fer i pravično suđenje?
STOJANOVIĆ: Tako su zamaskirali i druga suđenja. I Mihailovićevo je, kao, poništeno jer je bilo političko i nije poštovalo sva pravila suđenja. Prvo, to je smešno, jer čak i da je tačno, poznato je da su sva suđenja posle Drugog svetskog rata, pa i ona u Nirnmbergu nužno patila od nekih nesavršenosti, jer su se dešavala u takvoj atmosferi i jer je bilo važno osuditi kolaboracioniste i zločince što pre! Uz to, ne može se tražiti da današnja pravila suđenja i ljudskih prava važe za godine nakon Drugog svetskog rata, kada tih pravila još nije bilo. Najvažnije je to što vrlo malo ljudi zna za taj pravni argument i svi misle da su oni stvarno rehabilitovani i da je presuđeno da nisu krivi! Tako da je to jedna opasna zamka.

MONITOR: A ovaj stav iz presude: „Postupajući sudija je između ostalog utvrdio da je Kalabić ubijen u jednoj pećini blizu Valjeva, pa prema tome nije ni mogao da izda svog komandanta Dražu Mihailovića”?
STOJANOVIĆ: To je posebna dimenzija ovog slučaja. Pa se zapitate da li su i one reakcije kojih je bilo bile zbog toga što je Kalabić izdao Dražu ili zato što je bio ratni zločinac?

MONITOR: Da li se preko udžbenika istorije, medija, programa pojednih partija… falsifikuju istorijske činjenice čak dotle da su u Jugoslaviji postojala dva antifašistička pokreta, odnosno izjednačavaju se partizanski i četnički pokret?
STOJANOVIĆ : Oni su odavno izjednačeni. To je prvi počeo Milošević, ali je on morao da pazi jer je uz sebe imao SUBNOR, JNA i ostale institucije koje su se držale ,,partizanske” verzije Drugog svetskog rata. Problem je, kao što sam rekla na početku, što je potpuna revizija počela od ,,demokrata”. Oni su bili prvi koji su u potpunosti promenili udžbenike i to već 2003, dakle munjevitom brzinom su napisali novu istoriju, optuživši partizane za kolaboraciju i zločine. U udžbenicima je pisalo da su četnici svoje protivnike šamarali! Kolaboracija u prvim izdanjima nije bila pomenuta, a nakon reakcija javnosti dodata je, ali i opravdana kao ,,najbolje ratno rešenje”. Onda vam dođe da kažete da je bolje i da se ne pominje !

U Beogradu su demokrate zamenile imena skoro 900 ulica, doneli zakon o izjednačavanju dva tobože antifašistička pokreta i pokrenuli sudske rehabilitacije. Neki su tako prali biografije svojih porodica i stavljali se u red za restitucije, sluđujući društvo koje više gubi osnovno merilo za dobro i za zlo !

MONITOR: Ko se i kako tome može uspješno suprotstaviti?
STOJANOVIĆ: Istoričari rade na tome, radili su i pre rehabilitacija. Ali, oni mogu samo da reaguju, pišu, evo – daju intervjue ! Moralo bi više da reaguje društvo, da ne dozvoli državi da se tako olako igra, ali mislim da u ovoj fazi od društva tako nešto ne možemo da očekujemo. Ono je potpuno umrtvljeno i ne reaguje više ni na šta. Problem je u državi, ona je ta koja diktira pravac, ona određuje šta je mejnstrim. Istoričari i delovi društva je mogu gurati i podsećati, ali stvar je u famoznoj političkoj volji države koja onda kreira javno mnjenje. Naša država ima samo političku volju da sebi ugodi, pa sve što bi joj bio kamenćić u cipeli pokušava da odmah izbaci i da se ni u čemu ne zameri nijednoj grupi u društvu. Zato vodi tu politku u svim pravcima, na sve četiri strane i time anestezira društvo.

MONITOR: Kako će nakon svega ovog svijet da gleda na Srbiju?
STOJANOVIĆ: Kao i do sada – kao na zemlju koja drži šipak u džepu! I stalno nekoga nešto vara, a pritom to radi tako amaterski i providno.

Rat preko istorije

MONITOR: Jesu li rehabilitacije četnika najava dalje fašizacije ovih prostora i kako će se to reflektovati na odnose među bivšim jugoslovenskim republikama?
STOJANOVIĆ: To je užasna poruka drugima, ali se fino uklapa i uz ono što se može čuti i na drugim stranama, posebno u Hrvatskoj. Tako da je to i deo srpsko-hrvatskog rata, produženog drugim sredstvima, da parafraziram Klauzevica. Taj rat se sada uglavnom vodi upravo preko istorije. Jedino što se tu zaboravlja da su se ustaše i četnici često baš sasvim fino slagali, i zajedno izginuli, na primer, u Blajburgu. Njihovi naslednici se prave kao da su oni tada bili silno sukobljeni. Njih ujedinjuje ideologija, a ta ideologija je u oba današnja društva veoma jaka i danas.

Veseljko KOPRIVICA