Povežite se sa nama

INTERVJU

DUBRAVKA STOJANOVIĆ, ISTORIČARKA IZ BEOGRADA: Rehabilitovanje četnika je rehabilitovanje ideje Velike Srbije

Objavljeno prije

8 godina

na

dubravka

MONITOR: Kakva su reagovanja u Srbiji nakon što je Viši sud u Valjevu rehabilitovao Nikolu Kalabića, bivšeg zloglasnog komandanta Gorske garde Jugoslovenske vojske u otadžbini?
STOJANOVIĆ: Reagovanja su vrlo čudna. Posebno zabrinjava što je najlošije reagovala opozicija! Naime, nije se baš ni čulo šta o tome misli Demokratska stranka, LDP ili Saša Janković. Najglasnije reakcije bile su iz vlasti: od SPS-a, Vulina ili iz Ljajićeve stranke. I tu i jeste problem od početka. Odnosno još je Miloševićeva opozicija počela da igra na kartu antikomunizma, jer kao to ih je razlikovalo od vlasti. Gde su baš tu našli da se razlikuju ? Zbog toga je Miloševićeva opozicija, čim je 2000. došla na vlast, krenula s procesima rehabilitacije. Time su oni stvorili, kao što je to nazvao Todor Kuljić, anti-antifašizam, pa je sve što je užasno urađeno sa sećanjem na Drugi svetski rat urađeno u vreme tzv. Naših. Oni ništa nisu razumeli i mislili su da ako ruše Miloševića, treba da ruše i Tita, a onda i prethodno tumačenje Drugog svetskog rata. I tako su sami sebe stavili u zamku revizionizma i počinili najveći ,,zločin” prema prošlosti. I sad imamo bolesnu situaciju – SPS, koji je Miloševićev naslednik i Vulin, koji je kao bivši komunista ili ni ne znam tačno šta, zalažu se protiv rehabilitacije! I onda kao morate da budete na njihovoj strani ukoliko vam je stalo do toga da se ne svrstate uz kolaboracioniste i ratne zločince? Tako se kod nas uvek nađete u nekoj nemogućoj političko-gimnastičkoj pozi! Birajte: hoćete li s Vulinom protiv Draže ili sa Vučićevom opozicijom, al’ onda i sa Dražom ! E, kad živite u zemlji koja vas stalno stavlja pred tako nemoguće izbore nije ni čudo što na izbore izađe jedva nešto preko pola upisanih birača, a imaginarna ličnost dobije gotovo 10 odsto glasova! Sve je to deo potpunog samoukidanja demokratije.

MONITOR: Ministar inostranih poslova Ivica Dačić kazao je da je to sramota za Srbiju. Da li se oglasio još neko od srpskih političara? Jesu li reagovali istoričari, akademici, nezavisni intelektualci…
STOJANOVIĆ: Reagovali pojedinci jesu, ali je najveći problem u strankama koje bi trebalo da nose evropske vrednosti. Zbog lokalnih nadgornjavanja, zaboravili su da je antifašizam upravo jedna od ključnih evropskih vrednosti. A, kao, stalo im je do evropskih vrednosti. A oni su, da bi našli svoje političke očeve na strani suprotnoj od onih na kojoj se nalazili prethodni, prigrlili baš četnike! Time ne samo što su uneli tragičnu zabunu u srpsko društvo, već su dodatno otežali odnose sa susednim narodima, koji su uz Srbe i bili najveće četničke žrtve. Tobože rešavaš problem pomirenja u unutarsrpskom građanskom ratu (s vrlo pogrešnom i sramnom idejom nacionalnog pomirenja) i istovremeno otvaraš front prema svima koji su bili četničke žrtve unutar zemlje i izvan nje. A onda se buniš zbog Stepinca ili ustaških parola! Ako već hoćeš svima da držiš lekcije o Drugom svetskom ratu, onda za početak moraš da prihvatiš bar osnovne činjenice – na primer ko je pobedio, a ko izgubio. I zašto je izgubio taj koga upravo slaviš!

Uz to, rehabilitacija četnika iz četrdesetih istovremeno je i rehabilitacija zločina iz 90-ih. Ti ratnici iz poslednjeg rata su se i ,,maskirali” u one od pre više od pola veka, nosili su njihove simbole i u njihovo ime vodili osvetnički rat koji se završio genocidom. Tako da je taj potez rehabilitacije višestruko katastrofalan. Zato i mislim da su u pravu oni koji kažu da se i ne radi o rehabilitaciji četnika iz Drugog svetskog rata, već upravo ovih iz 90-ih, a time sopstvenom društvu kopamo još dublju jamu.

MONITOR: Mogu li ovakve sudske odluke zaista da rehabilituju ratne zločince?
STOJANOVIĆ: Naravno da ne mogu, za istoriju to ne znači ništa. U Francuskoj su se najpoznatiji istoričari podigli protiv tih političkih odluka, skupštinskih deklaracija i zakona kojima se utvrđuje tobožnja istorijska istina. Da podsetim – tamo je skupština donosila odluke o zabrani negiranja Holokausta ili o genocidu nad Jermenima 1915! To su, dakle, rekli bismo ,,politički korektne” odluke, ali i one su naučnicima neprihvatljive jer su političke i jer ih je donelo političko telo u obliku zakona ili dekreta !

Nauka mora ostati otvorena i ništa za nju ne znači politička odluka o nečemu, pa bila ona i ,,ispravna”, sudska ili skupštinska. Ali, takve odluke pogubne su za društvo, jer se unosi ogromna zabuna. Društvo ipak prati ono što kaže ,,država” i zato su ovakve odluke jedna trajna nesreća.

MONITOR : Da li su rehabilitacijom Draže Mihailovića i Kalabića pobijedili oni koji su izgubili Drugi svjetski rat?
STOJANOVIĆ: Da, to je najbolji dokaz da istoriju ne pišu pobednici, kako se to obično može čuti. Istoriju piše sadašnjost. U zavisnosti od današnjih vrednosti i mejnstrim orijentacije menja se odnos prema prošlosti. To je sasvim uobičajeno. Evo, možemo da vidimo da se danas u SAD ruše spomenici generalima vojske juga iz Građanskog rata. Oni su izgubili taj rat, ali se smatralo lekovitim da se prizna njihova hrabrost, to se često koristilo kao primer politike pomirenja. Danas, više od 150 godina nakon tog rata, oni su definitivno i politički izgubili.

Ali, drugo je kada se igrate sa fašizmom. Danas, 80 godina posle Drugog svetskog rata, izgleda kao da su njega ovde dobili poraženi. Tako da je to genijalna državna politika – svi u Evropi se guraju da budu pobednici, pa makar imali i ustanke koji su započeli svega nekoliko dana pre kraja rata, a Srbija se gura među poražene ! To je stvarno zabrinjavajuće i kad je elementarna inteligencija u pitanju. U svakom slučaju to svedoči o dubokom porazu celog društva, koje je dezorijentisano i u elementarnim pitanjima.

MONITOR: Rehabilituje li se ovako i fašizam, a ne samo saradnici fašista?
STOJANOVIĆ: To jeste ključno. Rehabilitovati četnike znači rehabilitovati ideju Velike Srbije, kako su četnici govorili – homogene, a što se od 90-ih zove etnički čiste. To je istovremeno etno-nacionalno, klerikalno, antimoderno, konzervativno, antievropsko i na kraju ksenofobično društvo, okrenuto protiv svih susednih naroda. Odlučiti se za tako nešto u 21. veku stvarno svedoči o dubokoj krizi.

MONITOR : Kako komentarišete obrazloženje suda u Valjevu da se nije rukovodio time da li je Kalabić počinio ratni zločin ili ne, nego da li je imao fer i pravično suđenje?
STOJANOVIĆ: Tako su zamaskirali i druga suđenja. I Mihailovićevo je, kao, poništeno jer je bilo političko i nije poštovalo sva pravila suđenja. Prvo, to je smešno, jer čak i da je tačno, poznato je da su sva suđenja posle Drugog svetskog rata, pa i ona u Nirnmbergu nužno patila od nekih nesavršenosti, jer su se dešavala u takvoj atmosferi i jer je bilo važno osuditi kolaboracioniste i zločince što pre! Uz to, ne može se tražiti da današnja pravila suđenja i ljudskih prava važe za godine nakon Drugog svetskog rata, kada tih pravila još nije bilo. Najvažnije je to što vrlo malo ljudi zna za taj pravni argument i svi misle da su oni stvarno rehabilitovani i da je presuđeno da nisu krivi! Tako da je to jedna opasna zamka.

MONITOR: A ovaj stav iz presude: „Postupajući sudija je između ostalog utvrdio da je Kalabić ubijen u jednoj pećini blizu Valjeva, pa prema tome nije ni mogao da izda svog komandanta Dražu Mihailovića”?
STOJANOVIĆ: To je posebna dimenzija ovog slučaja. Pa se zapitate da li su i one reakcije kojih je bilo bile zbog toga što je Kalabić izdao Dražu ili zato što je bio ratni zločinac?

MONITOR: Da li se preko udžbenika istorije, medija, programa pojednih partija… falsifikuju istorijske činjenice čak dotle da su u Jugoslaviji postojala dva antifašistička pokreta, odnosno izjednačavaju se partizanski i četnički pokret?
STOJANOVIĆ : Oni su odavno izjednačeni. To je prvi počeo Milošević, ali je on morao da pazi jer je uz sebe imao SUBNOR, JNA i ostale institucije koje su se držale ,,partizanske” verzije Drugog svetskog rata. Problem je, kao što sam rekla na početku, što je potpuna revizija počela od ,,demokrata”. Oni su bili prvi koji su u potpunosti promenili udžbenike i to već 2003, dakle munjevitom brzinom su napisali novu istoriju, optuživši partizane za kolaboraciju i zločine. U udžbenicima je pisalo da su četnici svoje protivnike šamarali! Kolaboracija u prvim izdanjima nije bila pomenuta, a nakon reakcija javnosti dodata je, ali i opravdana kao ,,najbolje ratno rešenje”. Onda vam dođe da kažete da je bolje i da se ne pominje !

U Beogradu su demokrate zamenile imena skoro 900 ulica, doneli zakon o izjednačavanju dva tobože antifašistička pokreta i pokrenuli sudske rehabilitacije. Neki su tako prali biografije svojih porodica i stavljali se u red za restitucije, sluđujući društvo koje više gubi osnovno merilo za dobro i za zlo !

MONITOR: Ko se i kako tome može uspješno suprotstaviti?
STOJANOVIĆ: Istoričari rade na tome, radili su i pre rehabilitacija. Ali, oni mogu samo da reaguju, pišu, evo – daju intervjue ! Moralo bi više da reaguje društvo, da ne dozvoli državi da se tako olako igra, ali mislim da u ovoj fazi od društva tako nešto ne možemo da očekujemo. Ono je potpuno umrtvljeno i ne reaguje više ni na šta. Problem je u državi, ona je ta koja diktira pravac, ona određuje šta je mejnstrim. Istoričari i delovi društva je mogu gurati i podsećati, ali stvar je u famoznoj političkoj volji države koja onda kreira javno mnjenje. Naša država ima samo političku volju da sebi ugodi, pa sve što bi joj bio kamenćić u cipeli pokušava da odmah izbaci i da se ni u čemu ne zameri nijednoj grupi u društvu. Zato vodi tu politku u svim pravcima, na sve četiri strane i time anestezira društvo.

MONITOR: Kako će nakon svega ovog svijet da gleda na Srbiju?
STOJANOVIĆ: Kao i do sada – kao na zemlju koja drži šipak u džepu! I stalno nekoga nešto vara, a pritom to radi tako amaterski i providno.

Rat preko istorije

MONITOR: Jesu li rehabilitacije četnika najava dalje fašizacije ovih prostora i kako će se to reflektovati na odnose među bivšim jugoslovenskim republikama?
STOJANOVIĆ: To je užasna poruka drugima, ali se fino uklapa i uz ono što se može čuti i na drugim stranama, posebno u Hrvatskoj. Tako da je to i deo srpsko-hrvatskog rata, produženog drugim sredstvima, da parafraziram Klauzevica. Taj rat se sada uglavnom vodi upravo preko istorije. Jedino što se tu zaboravlja da su se ustaše i četnici često baš sasvim fino slagali, i zajedno izginuli, na primer, u Blajburgu. Njihovi naslednici se prave kao da su oni tada bili silno sukobljeni. Njih ujedinjuje ideologija, a ta ideologija je u oba današnja društva veoma jaka i danas.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

INTERVJU

BRANO MANDIĆ, PISAC I NOVINAR: Potvrda da je imalo smisla pisati

Objavljeno prije

5 dana

na

14 Marta, 2025

Objavio:

Koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika

 

 

MONITOR: Napisali ste da ste pomislili da je to nevjerovatno, kad ste dobili papir Uprave policije da je protiv vas pokrenut postupak  zbog  kolumne u kojoj ste kritikovali javni nastup profesora Aleksandra Stamatovića. Zaista je nevjerovatno. Pomalo i jezivo. Šta ste još pomislili kad ste pročitali dokument?

MANDIĆ: Pomislio sam da je policijsko pismo najbolja moguća reklama koja se može desiti jednom piscu i da ću morati da ubrzam objavu moje knjige sabranih eseja i kolumni “Zbogom novine”. Baš ovih dana radim na tom rukopisu, prilično obimnom, i ova prijava nekako savršeno zatvara krug. Dvije se misli smjenjuju. Prva, da sam sve dosad u životu pisao uzalud, i druga, da je možda ovo što se dešava upravo potvrda da je imalo smisla pisati, neka vrsta priznanja da sam neke stvari makar dodirnuo.

Zapravo, kad sam dobio to plavo pisamce, trebalo mi je malo vremena da shvatim da nije riječ o privatnoj tužbi, nego da je država procijenila da je moj teskt opasan po javni red i mir. Situacija je bizarna i zato izgleda neozbiljno i upravo tu vidim najveću zamku percepcije. To što izgleda neozbiljno, ne abolira nas da cijeli slučaj tretiramo kao ozbiljan pritisak na novinara i podrivanje slobode govora, što na koncu cijela ova situacija jeste. A što se smiješne strane tiče, kažu da se Kafka smijao dok je čitao djelove Procesa, mislio je kako je to jako zabavno i komično djelo.

MONITOR: Osim što je ovaj postupak policije prijetnja  slobodi govora, državne institucije  se stavljaju u zaštitu profesora koji je  u medijima iznio najprizemnije seksističke komentare, a smatraju da vi remetite javni red i mir jer kritikujete takvo ponašanje profesora, kao i Etički odbor UCG koji ga je zaštitio?

MANDIĆ: O slučaju seksističke opaske profesora Stamatovića nisam imao namjeru da pišem, sve je tu bilo dovoljno jasno i jadno da bi se javnost dalje edukovala. Mislim da je profesor svojim ponašanjem sam sebi naškodio, pokazao se u svijetlu koje je samo po sebi karikaturalno i ne ostavlja mnogo prostora za satiričnu intervenciju. Ali kad je Etički odbor Univerziteta Crne Gore porodio nekakvu jeftinu pseudifilozofiju u vidu odbrane našeg profesora “zavodnika”, stvar je postala sistemska. Tek onda sam krenuo da pišem, jer je riječ o zanimljivoj i značajnoj temi – lažnom moralu akademske zajednice. Presuda Etičkog odbora nije bila ni objavljena na sajtu Univerziteta, dobio sam je od jedne NVO koja je pratila slučaj. Zgranut sam bio tim jezikom, farisejskim konstrukcijama o dobrom profesoru koji hvali duh ispod majice i novinarku gleda kao cilj a ne sredstvo. Jednom riječju, mrak. Mrak bez trunke svjetla, tim prije što je Odbor imao nekoliko elegantih načina da profesora opomene, da se ogradi, nije uopšte morala ničija glava da leti. Ipak, autoritarne strukture ne dozvoljavaju ni najmanju pukotinu za kritiku, sve tu mora biti ugašeno, splasnuto, bezgrešno, kako bi podržalo simulakrumu od koga žive armije pokornih, gotovo anonimnih profesora, nespremnih za bilo kakav javni istup.

Da, upravo sam to htio da kažem, naš Univerzitet dobrim dijelom funkcioniše kao autoritarna struktura i samo nečiji autoritet, pretpostavljam rektorov, učinio je da se odmah nakon Stamatovićevog gafa Univerzitet jednim nepotpisanim saopštenjem ogradi od njegovog ponašanja. Međutim, kad je stvar predata na rješavanje po proceduri, Etički odbor je pokazao kakva je zapravo klima na Univerzitetu, kako se ubija zdrava misao tamo gdje bi trebalo da se uči sloboda.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR DUŠKO LOPANDIĆ, PREDSJEDNIK FORUMA ZA MEĐUNARODNE ODNOSE I POTPREDSJEDNIK PARTIJE SRBIJA CENTAR: Režim se ljulja,  postoji  jedna vrsta predustaničkog stanja u Srbiji

Objavljeno prije

5 dana

na

14 Marta, 2025

Objavio:

Podjele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prijete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast

 

 14

MONITOR: Za 15. mart se očekuje veliki skup studenata i građana koji bi trebalo da dođu iz čitave Srbije. Vučić najavljuje-za isti datum, „kraj obojene revolucije“. Da li bi taj dan mogao da znači i kraj dosadašnjih vidova otpora?

LOPANDIĆ: Treba razlikovati Vučićevu propagandu od realne situacije. Srbija je u dubokoj političkoj krizi, režim se ljulja, postoji  jedna vrsta predustaničkog stanja sa desetinama protesta koji se dešavaju svaki dan i koji su do sada obuhvatili preko 400 gradova i sela. Neki od njih, poput skupova u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu okupili su i više stotina hiljada građana. Svo nezadovoljstvo stanovnišva nepočinstvima režima sada se izlilo na ulice. Ono ne bi dostiglo ovolike razmere da već duže ne postoji proširen osećaj nezadovoljstva i nepravde u narodu na koje „šef“ i grupa na vrhu nisu u stanju  niti imaju nameru da odgovore. Vučić je u toku četiri protekla meseca pokušao potpuno bezuspešno sve moguće taktike kako bi zaustavio studentski i narodni bunt, od represije, laži, pretnji i kontramitinga do pomirljivosti, kampanje „borbe“ protiv korupcije, uzaludnih pokušaja da podmiti studente… U poslednje vreme intenzivirao je neuverljivu priču o „obojenoj revoluciji“ koja će se završiti 15. marta. Ali to je samo njegova pusta želja. Podele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast. Studenti su najavili, „dugoročnu borbu radi sistemskih promena“ kao i trodnevni generalni štrajk nakon 15. marta, uključujući i blokade nekih od ključnih državnih kompanija, poput EPS-a i dr.

MONITOR:  Kako  gledate na dinamiku u odnosima studenata u blokadi i ostalih društvenih aktera, posebno opozicionih političkih partija?

LOPANDIĆ: Podržavamo sve studenstke zahteve ali istovremeno smatramo da oni ne mogu sami (u ovom herkulovskom poduhvatu promena), i u kome bi – kao uostalom i građani u protestima – trebalo da učestvuju i svi drugi organizovani politički subjekti. „Netransparentnost“ studentskog pokreta kada se radi o načinu da se stigne do krajnjeg cilja, široj ideologiji ili kontaktima sa drugim društvenim grupama koje se već godinama zalažu za promenu sistema (od opozicije do organizacija civilnog društva) do sada je bila najveća originalnost, ali potencijalno i moguća slabost protesta. Studenti se zalažu za ispravne ciljeve, poput jadnakosti i pravde, borbe protiv korupcije, vladavine prava, primene zakona itd., ali nije baš sasvim jasno kako će do tog cilja i doći nasuprot žilavom i ukorenjenom režimu koji se svom snagom i na svaki način opire promenama. Zahtev da „institucije rade svoj posao“ je nerealan u uslovima zarobljene države koju je zgrabila kleptokriminalna hobotnica.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DŽEVDET PEPIĆ, GRAĐANSKI AKTIVISTA: Prošlost ne smijemo šminkati

Objavljeno prije

2 sedmice

na

7 Marta, 2025

Objavio:

U Crnoj Gori se većinski prema istoriji ponaša kao prema samoposluzi. Iz nje se uzima samo što kome odgovara

 

 

MONITOR: Prošle sedmice obilježene su 32 godine od zločina u Štrpcima. Da li primjećujete kod nove vlasti drugačiji odnos prema zločinima iz devedesetih ili se na njih samo podsjeti prilikom sličnih obilježavanja?

PEPIĆ: O strašnim i veoma teškim 90-im se puno priča. Mnogi se tog perioda i prisjećamo i podsjećamo. Uglavnom,  osuđujemo takvo zlo. I oni koji su u tom periodu dizali glas i osuđivali te zločine, a bogami sada i oni koji su ćutali. Mnogo je onih koji su u tom zlu na  direktan  ili indirektan način  učestvovali. Na žalost, dobro je poznato da je u tom periodu, većinska Crna Gora bila na strani onih ,,Crnom Gorom teče Zeta, uskoro će i Neretva” u odnosu na one ,,Sa Lovćena Vila kliče, oprosti nam Dubrovniče”.

Prošle sedmice smo obilježili tužan, tragičan i sraman događaj otmice putnika iz voza 671 na pruzi Beograd – Bar. Kada su zločinci  u ,,ime srpstva” 27.02.1993. oteli u mjestu Štrpci 20 putnika, koji su imali ,,pogrešna imena ” i odveli ih u smrt. Od tih otetih i ubijenih, većini ni kosti nijesu pronađene. Rekao bi neko, pa ,,šta se tu moglo uraditi”,  to se desilo na drugoj teritoriji. Moglo se.

Što reći i o tome što je ondašnja crnogorska vlast, u maju 1992. izvela monstruoznu akciju, hvatanja i deportacije bosansko hercegovačkih izbjeglica, Bošnjaka,koji  su poslati u smrt. Tada je bio premijer isti ovaj čovjek koji je sada Počasni predsjednik DPS- a.

Ne mogu da ne pomenem ime sada pokojnog Slobodana Pejovića, koji je kao ondašnji policijski inspektor, prvi javno o tome progovorio.  I šta je taj ČOVJEK,  u pravom i punom smislu te riječi, doživio nakon toga, naročito od ,,zaštitnika lika i djela” i ,,perača” biografije Đukanovića. Na sve i svakakve načine su pokušavali i pokušavaju da ocrne Slobodana Pejovića. A Slobodan Pejović je heroj.

O tim i takvim devedesetim nije odgovaralo mnogima koji su bili na vlasti do 30.08.2020. da se priča i  ,,razjasni” uloga nekih od kojih su u tom periodu zla u tome  saučestvovali.  Ni kod ovih ,,novih” ne vidim iskrenu želju, da se time na pravi način bave. Podsjećanja i obilježavanja tragičnih  događaja iz 90-ih, više služe za ,,dekor”.

MONITOR: Kako gledate na inicijativu o rehabilitaciji golootočkih žrtava?

PEPIĆ: Inicijativa o rehabilitaciji golotočkih žrtava u suštini nije loša. Naprotiv. U suštini ovaj i ovakav potez predsjednika Milatovića je i konkretan i korektan. Ali postavlja se pitanje  zašto  to nije urađeno do sada.  Naročito ako se zna da su ostale Republike bivše Jugoslavije donijele neke vrste rehabilitacije.

Ako se uz to zna da je u ovom zloglasnom koncentracionom zatvoru, bio veliki broj zatvorenika i žrtava iz Crne Gore, koji su sredinom prošlog vijeka zbog Rezolucije IB, slati da u više nego nehumanim uslovima, budu zatvarani, zlostavljani, prebijani, maltretirani, ubijani… Ko ih je tamo slao, pa najvećim dijelom  Crnogorci? Njihovi ratni drugovi, komšije, braća…

Možda nam i primjer Golog otoka  najbolje govori o tome kako se i mi većinski ponašamo prema istoriji. Kao prema samoposluzi. Iz nje uzimamo samo što nam treba, tj.samo ono što nam odgovara.

Prošlost trebamo da prihvatimo bez šminkanja i uljepšavanja. Mi prošlost ne možemo promijeniti, ali moramo na valjan način ukazati na ono što je bilo dobro, a i što je bilo loše.

MONITOR: U Skupštini je formiran Anketni odbor za crne trojke. Najavljeno je rješavanje mnogih do sada nerasvijetljenih ubistava i napada. Koliki su dometi ovog odbora?

PEPIĆ: Ko zna, možda se držeći i one stare  – ako nešto nećeš da riješiš, ili ako hoćeš da nešto prolongiraš, formiraj komisiju.

Naravno da je formiranje odbora od strane Skupštine, koja će se baviti osvjetljavanjem nekih teških događaja iz naše nedavne prošlosti  legitimno. No, istovremeno, tako se i priznaje da su mnoge naše institucije slabe, ili da ih nema.

Da smo imali institucije, ovaj odbor nam i ne bi trebao. Ali, moram da primijetim,  ni ,,ovi” nakon avgusta 2020. nijesu praktično ništa ni uradili da one ojačaju.

Zato imam pravo na sumnju, koliko ovaj odbor može da doprinese. Uz sve to, veliku sumnju kod mene izaziva najava da predsjednik ovog odbora, može biti neko iz DPS-a!? Da li se  ovakvom tematikom na valjan način može,  i prije svega da li hoće, da se bavi neko ko je bio vlast  kada se to događalo?

MONITOR: Krize ni u regionu ne nedostaje, a dio političara svako malo ide do Beograda, sada i u Banja Luku da daju pomoć Vučiću, Dodiku. Da li takva praksa i koliko opterećuje političku scenu u Crnoj Gori?

PEPIĆ:  Svi su izgledi da Vučićev režim, bez obzira na sva činjenja i nečinjenja, nema adekvatan način da se suprotstavi protestima koje predvode studenti u Srbiji, koji su mu dobrano uzdrmali vlast.

Da bi mu pomogli, i da bi skrenuli pažnju sa onoga što traže studenti,a to je njegov politički odlazak,  Vučiću su u pomoć ,,priskočili” njemu više nego ,,odani Srbi ” iz regiona. Prije svega Milorad Dodik, predsjednik RS- a, kao i crnogorski političari iz  prosrpskih partija.

Naravno da to opterećuje i crnogorsku političku scenu. Dobro se zna da je Balkan počesto zbog nečijih ličnih interesa, znao da upadne u veliko nevolje i zlo! Ipak, ne očekujem neke velike nestabilnosti kod nas. Vjerujem da su se građani, poučeni nedavnom prošlošću, većinski ,,opametili”.

MONITOR: Vidite li izlaz i rješenje političke krize u Crnoj Gori i mogući dogovor vlasti i opozicije?

PEPIĆ: Što se tiče sukoba pozicije i opozicije u parlamentu, rekao bih –  ništa novo. Ništa što već nije viđeno. Bilo je i ranije bojkota i opstrukcije rada parlamenta.

Mislim da  razlog koji je naveo DPS, a kojem se priključila URA, da je to zbog navodnog kršenja Ustava od strane Ustavnog odbora, zbog slanja jedne sutkinje Ustavnog suda u penziju, ne stoji. Nije to toliko zbog ustavnosti, koliko zbog toga ko je poslat u penziju.

Vidim mogućnost dogovora opozicije i pozicije oko daljeg i nesmetanog rada i djelovanja parlamenta. Ne zato što je DPS ponudio svojeg kandidata za mjesto predsjednika Anketnog odbora. Već zbog  pritiska međunarodnog faktora. Prije svega ambasadora KVINTE.  Za  ,,pomirenje i saradnju”  koji će, čini se, ubrzo uslijediti, od domaćeg  veće zasluge imaće međunarodni faktor.

Građani će i dalje biti u ,,vrzinom kolu”. Zbog uspostavljenog partitokratskog sistema, gdje poslanici i odbornici nemaju odgovornost prema građanima, već isključivo prema svojim partijskim šefovima. Zato nam i trebaju otvorene izborne liste, da znamo i koga i ko nas bira.

MONITOR: Kako biste kao istoričar analizirali trenutno stanje u svijetu. Nakon  genocida u Gazi, rata u Ukrajini, moguće je  novo pregrupisavanje velikih sila. Ima li sličnosti sa istorijskim događajima u prošlosti?

PEPIĆ:  Opet bih reko –  već viđeno.

Nova američka administracija promijenila  je retoriku i odnos prema ratu u  Ukrajini. Razlog vidim u tome što taj rat sve duže traje i što ukrajinski režim nije baš ,,trčke” pristao na ponudu pragmatičnog i bahatog ekonomiste Trampa, da mu potpiše ,,blanko” korištenje prirodnih ukrajinskih bogatstava. Ljudi poput Trampa i ne pomišljaju da nešto, bez obzira na cilj i situaciju, rade džaba!

Odnosi Amerike i Rusije, za očekivati je da će biti na nekoj većoj ili bolje rečeno, pristojnoj razini. Ali ostaje pitanje šta će biti sa EU.

Svijet će naravno i dalje biti nepravedan. Naročito je nepravedan u odnosu prema onome što je radio i što radi izraelski režim koji sprovodi zločine i genocid nad Palestincima.  Tramp čak iznosi i ,,genijalno”, krajnje nehumano rješenje o iseljavanju Palestinaca iz Gaze. O tome skoro pa čitav ,,miroljubiv i pravedan” svijet, pa i naši političari i mnogobrojni ,,vajni” borci za ljudska prava i slobode ćute. To je  sramno i licemjerno!

Predrag NIKOLIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo