Svijete, postižemo ravnotežu. Ti mene nikad nisi razumio, a ja tebe iz dana u dan sve manje i manje

Diži se! ‘Ajde! Ustaj! Ne možeš tako sklupčano da ležiš tu i da pokušavaš da se zavučeš u mišju rupu. Ustaj! (Šutira samopouzdanje u zadnjicu.)

Sećaš li se priče o kutiji? …zaboravila si je. Zatvori oči. Zamisli je. Onako kako želiš. Drvena. Intarzija. Oseti pod prstima. Otvori. Sad… svaka tvoja misao, želja, strast, nešto samo tvoje, pretvori u čvrst grumenčić. Kamičak. Neke boje. I spusti unutra. Zadrži za sebe. Iluzija da izbor postoji. Pogrešan koordinatni sistem. Posledično, sve je pogrešno. Prečesto i prerano saterivana u ugao i osoba i životinja će se samo braniti, radiće instinkti i borba za samoodržanjem. Ne razum. A prelaz iz defanzive u ofanzivu je furiozan. Vremenom, to postaje obrazac ponašanja, čak i kad se situacija promeni. Nestalo snage i za čuđenje.

Vidi, intuicijo, šta god to želiš da mi poručiš, odbij! Jednom si me prevarila ko tuđeg. Za tri života ti to neću oprostiti i zaboraviti. Podsvesti, đubre jedno! Svete, postižemo ravnotežu. Ti mene nikad nisi razumeo, a ja tebe iz dana u dan sve manje i manje. Pomiriti se sa sopstvenom prirodom. Teško je, ali se isplati.

U snove došli znani i neznani, zvani i nezvani, živi i mrtvi. Svi sa jednim ciljem, izgleda. Da mi objasne kako zapravo izgleda ono što radim, iako ni trunčice zle namere nemam u svemu tome. Malo je reći da je bilo teško, tužno i otrežnjujuće. Jednog dana ću se umoriti. I sve ovo što radim, a sada je smešno, nervira i povod je za razgovor, će nestati i ostaće prazna ljuštura u kojoj će se tek ponekad čuti eho te nekadašnje životne sile. Neću odgovarati na pitanje šta se desilo, jer to više neću biti ja. Otišla. Zauvek.

Zbog onih koji nisu savladali veštinu prepričavanja u nižim razredima osnovne škole, pa raspredaju od Kulina bana i naprosto ih moraš prekinuti, počela sam da upadam u reč i onima koji sasvim normalno govore. Ljuta sam na sebe.

Još nešto bih vas obavestila: san je podjednako važan, kao i java. Čak važniji. Jer, snovi su temelji na kojima stvaramo javu. I to uopšte ne znači da moramo da spavamo. Na kraju svih krajeva, za život biva važno samo ono što nismo dovršili, ono što iz nekog razloga ne možemo ispuniti. Od Života tako ostaje samo ono što On neće biti. Još jedan od mnogih životnih paradoksa.

P.S. Ovaj dan ne prolazi dovoljno brzo.

Nataša ANDRIĆ

Svrbe me prsti da napišem nešto lijepo, nježno… Ali, odoljeću. Nije sve za pisanje. Vidi mi se kroz oči, kako mi misao glavom protrčava gola, gasi svijetla i vrišti

Ne bi pogačice s čvarcima i jedno veliko parče sočne, čokoladne torte mnogo šta promenile u životu, ali sam trenutno vrlo spremna da to proverim. Samo, nemam ni pogačice, ni tortu. San i ja igramo žmurke, trenutno ja žmurim, a on se krije. I taman što sam legla, setih se da proverim da li su zaključana vrata.

Naravno da me seti na… Uveče bismo sedeli, a baba se sećala kako u zavičaju neko od starijih zapovedi: „Leti, Leposava, vidi ’eli zaključata kapija…“, a ključa nema, nego se neki kotur od pruća namakne na stubić i eto, sad je bezbedno i zaključato i more se spavati slatko. Е. Neki ljudi će uvek nedostajati, istom jačinom, i vreme tu ne menja puno, osim što donosi racionalizaciju. Sećanje na glas, gestove, miris, i osećaj praznine zbog odvajanja su uvek isti, samo razum vremenom lakše prihvata taj prazan prostor. Mudar čovek poseduje mapu slepih ulica u koje nikad ne skreće, pa i ako ga put nanese, ima spremne rasklopne barikade da zagradi te staze, u tom slučaju rikverc je jedini pravac. Ne postoji jedan plan za svakog. Putevi su različiti i na mnogo načina se može analizirati koliko smo uspešni. Ne moramo da se upravljamo prema drugima. Ako ću već da upropastim svoj život neka to bude na moj način. Posledice ionako snosim ja. A ako bude nagrade… I to je, opet, moje.

Prvo na svom licu vidim ovu duboku brazdu između obrva i kako se produbljuje s godinama, jednom ću cela da upadnem u nju. Mislim da sam se previše mrštila u životu, ali to sad ne mogu da vratim na početak. Sve pomalo dolazi na svoje mesto i taj je proces predivan. Ugledam ponekad i svoju babu kako me gleda i osmehuje se iz ogledala. Taj pogled i osmeh su lekoviti. To bi se tačno moglo pakovati u one starinske apotekarska bočice sa čepom od plute i izdavati na recept. Svrbe me prsti da napišem nešto lepo, nežno… Ali, odoleću. Nije sve za pisanje. Vidi mi se kroz oči, kako mi misao glavom protrčava gola, gasi svetla i vrišti.

Vetra je jako malo, kiše nema i jesen ne zna sad šta da radi, a petnaest do tri će uskoro…Stigla jesen, moje vreme, kako lišće počne da opada, kao da se vratim sebi i onome što zaista jesam

P.S. Još su širom otvoreni prozori ako se leto nenadano vrati.

Nataša ANDRIĆ

Kad dođu na naplatu neke stvari iz prošlosti, ne pitam se zašto se to meni dešava. Zasluženo je. Ostaje mi da priznam: „Jeste, griješila sam“, i da sačekam da mi Đura oprosti što me je tukao, pa da lagano krenem dalje

Ne mogu da ugasim to što imam u sebi (nije da nisam probala), taj iritantni elan, mnogo priče, dobro raspoloženje ranom zorom i slične gluposti koje nerviraju, ali uvek mogu da tu energiju preusmerim ako vidim da nikako nije prihvaćena. Odakle i čemu ta vedrina i životna radost, draga?

Namršti se, utišaj, ćuti, jer svet je namrgođen i izgleda da želi da ostane takav. Pssst, mali trik, koračaj tako namrgođena i ne otkrivaj se. A kad ne gleda, kičicu u ruke i maži boje i murale, to svet nikako ne voli.

Žao mi leta. Meni se učinilo da se radi o nostalgiji koja je izazvana migracijom toplote, usled teške i neizvesne situacije zbog Borisa, nastale kao posledica zagađivanja, a najpre naglašene  istorijski negativne selekcije u svim bitnim strukturama i institucijama…

Jedna od stvari koju sam najviše mrzela u školi: tumačenje bilo kakvog dela. Javi se neko bistro, maštovito dete i kaže kako ono vidi i doživljava sliku, skulpturu, pesmu, roman… I onda ono odvratno: „Nije!“ I sledi sto puta prežvakani opis i šta je pisac/slikar hteo da kaže. A ko ti garantuje da je to baš tako? To su tako opisali oni koji su se bavili životom i delom umetnika. Ali su i oni morali biti subjektivni. U svemu tome ima mnogo ličnog doživljaja. Pa nemaju oni tapiju na umetnikove misli i osećanja. Možda je baš to dete uspelo da vidi stvari iz pravog ugla. Možda je umetnik baš tako razmišljao. Ali, neeee! Nemojmo ni slučajno da dozvolimo da neka nova misao probije tminu i prašinčinu napadalu po tumačenjima.

Učauri se u tebi to neko maglovito osećanje od kojeg stalno pritajeno strepiš… Pa se odnekud pojavi samo neki prepoznatljiv miris, boja, ukus… I usnula zver u tebi zaurla od gladi. Taman kad pomisliš da si je pripitomio. Ućuti se mašta. Uspava se lepa reč. Prepoznatljiva slika se razbije u bezbroj staklića kaleidoskopa. Zato odavno samo slegnem ramenima kad me neko pita za mišljenje. I klimam glavom kad slušam “akademska tumačenja“ dok mi mozak ide svojim bogazama i pravi sto i jedno “a šta ako“. Kad dođu na naplatu neke stvari iz prošlosti, ne pitam se zašto se to meni dešava. Zasluženo je. Ostaje mi da priznam: „Jeste, grešila sam“, i da sačekam da mi Đura oprosti što me je tukao, pa da lagano krenem dalje.

Sunce se lagano i neprimetno oprašta s nama. Jesen se ovog puta, čini mi se, nije tromo privukla, nego bez kucanja nogom vrata razvalila. I ostaje među nama. Vreme je za stisak ruke. Za zagrljaj. Za preživeti. Do novog Sunca.

P.S. Sve junak do junaka, a jutros niko u majici kratkih rukava.

Nataša ANDRIĆ