U srijedu nam predsjednik pokazuje kako se jede parizer

Štrudla sa makom, pita sa višnjama, lenja pita, bundevara, pita sa sirom, zeljanica… od poezije za ovo jutro izdvajam ponudu pekare Biser. Kada sam prvi put zamesila štrudle sa makom i orasima, prema babinom receptu, njeno umeće je odjeknulo glasnije nego ikad. Toliko glasno da je usred dana svanulo novo jutro. U taj dan smo ušli kao u hiljadu slojeva. Baba je ostala na vrhu. I budna je vidim. Nije onda čudno što mi je snovi povremeno ponude, kad mi srce vapi za njom, kao što vapim za vazduhom nakon izranjanja. Jedino je mrvicu lakše kad se zaželim mora. Stavim malo soli na jezik, zažmurim i popijem par gutljaja vode.

Pusta želja, pa to je ona želja koju napustiš i odeš i nikako drugačije.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,

i to svakog dana,

i mnogo od milošte reči:

potrebno mi je primirje

između srca i sećanja

između neba i bola

koji pred njim kleči.

Znala je Desanka Maksimović.

Desi mi se često da čitam neku knjigu i u trenutku pomislim na konkretnu osobu i kako bi dobro bilo da je pročita i koliko bi joj bila od pomoći. Ono što sam naučila je da zaustavim tog spasioca u sebi i ostavim ljude na miru.

„U sredu ću da idem da kupim parizer, povešću i Sinišu Malog i Tomu Momirovića. Uzećemo četvrt hleba, stavićemo i malo majoneza, jogurt i to će da nam bude doručak.“ (Aleksandar Vučić, 11. septembar 2023) U sredu nam predsednik pokazuje kako se jede parizer. Mi možemo sutra za ručak: špagete sa prelivom od jogurta, sitno seckanim parizerom i domaćim začinom. Užina delišes epl sok. Onda ide tuširanje tečnim sapunom za sudove i pranje kose bebi šamponom. Od sad sve samo patriotski. Danas se, recimo, ne jede i ne pije ništa crveno, kaže crkva. Još malo pa se šest dana neće jesti ništa, a sedmi će se postiti, ali ako tako bude proklamovao bog lično, ljudi će klimnuti glavom.  Pitam se još i zašto bog jednom sportisti ili ekipi pomogne, a molitve onog drugog ignoriše? Ujedno, mislim i da bi sportisti trebalo da ga ostave na miru, jer je u toku dana mnogo mečeva, pa izgubi fokus na važnijim stvarima. Kad već pomenuh sportiste koji su nas obradovali, da citiram neznanca: „Nismo tražili da budemo nebeski narod, ali stvarno ne znam ko bi bolje od nas obavljao tu funkciju.“ Što se tiče takmičenja u izležavanju, skoro 600 (i slovima – ŠEST STOTINA) sati šestoro ljudi leži.

Sreda, 13. Septembar 2023. – JEO JE!

P.S. J… te parizer da te j…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ja sam rano poludjela, pa ipak, nikako da krene to životno veselje

Jutro u kome jesen polako počinje svoju borbu da smeni leto. Radni dan, da ga neko zavoli bar upola kao što volimo vikend. Sunce bi još da sija i odbija da bude zubato. Miriše kraj i početak. Mirišu borbe. Miriše pokošena trava. Miriše novi dan.

Juče sam napravila osvrt na sve ono što sam uradila i što me je zadesilo ovih godina. Shvatila sam koliko je to, za mene lično, veliko. I da sam potpuno bespotrebno i neopravdano upala u mrak i nemoć. Dakle, potrebna je samo ćerka koja rodi dete u pravom trenutku, postaneš baba. I to je to. Prigrliš strahove da ih umiriš… I vidiš izbliza, da je samo odbegla sestra mašte. I sklopite primirje. I onda, sa dva oka umesto jednog, vidiš dubinu sveta. I dalje pomalo zastrašujućeg… Ali lepog. Čovek često zaboravlja da je sebi dužan jedan lep, ispunjen, vredan življenja život… Setite se… Da živite. Zauvek nikada nije ni postojalo, a više nema ni trajanja, sad je sve instant.

Setila sam se upravo jednog fast fud kioska, blizu šest kaplara, iz osamdesetih… Hamburgera sa gomilom kačkavalja u somunu. Dobijete i nešto nalik tartar sosu uz to… Kad uzmete zalogaj, a somun mekan, pun… I odvojite spoj kačkavalja i tartar sosa, pa se razvuče u ustima, pa zahvatite koji komad mesa…. Bože! Nikad ne očvrsneš. Samo otupiš.

Umno poremećeni vek ljudi koji se boje smrti, a pred smrt, jedini put u životu, postajemo oni koji jesmo, a ne oni kakvima se prikazujemo sebi ili drugima, što je ludilo samo po sebi. Ja sam rano poludela, pa ipak, nikako da krene to životno veselje.

Od vesti za danas: Takmičenje u ležanju koje se održava u čuvenom etno selu u Crnoj Gori me fascinira. Takmičari leže već 20. (slovima DVADESETI DAN), ubrzo će prešišati pet stotina sati izležavanja. Odavno oboren rekord, ne nazire se kraj. „U nesanici drugog sna je koren: Sposobnost da si drugačije budan – I novi dan, po slici prošlog stvoren, dobije senku, nije uzaludan.” I. V. Lalić

Sveto trojstvo: kafica, rakijica i cigar duvana možda ne mogu rešiti problem, ali kad ćejfneš sve po redu, kako bog zapoveda, useli ti se neki mir u dušu, pa te nešto baš i zabole za problem. Toliko sam se već nalila kafom od jutos da će se probuditi i moji preci sve do petog kolena.

P.S. Mislim da istog komarca danima jurim po stanu. Odlučila sam da ga ostavim u životu, da podelimo račune za avgust. Gora kazna mu ne treba.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Mislim da mi posljednji događaji ne ostavljaju mnogo izbora, preostaje mi da utvrdim koliko je zaista dobra ona dedina rakija i da li može privremeno da posluži kao anestezija

Sećate li se onog trenutka kada pogledate nekoga i znate da će vam biti važan? Ili sve. Onako, za sebe, setite se prve misli. Ili osećaja. Je li vas prevarilo? Ili odnese prevagu kad se kolebate? Čuveni prvi utisak! Volim ove sulude stvari koje radi mozak. Iščačka neku lepu stvar, trenutak, sliku, osećaj i u momentu kad mi ponestaje snage da se borim, to bljesne odnekud i promeni odnos snaga.

Šta činiti kada neće i ne ide? Pustiš. Olabaviš mentalnu stegu. Nije što neće, već ti prejako hoćeš. Ne ide tako. Sve što hoćeš, biće tvoje. Dotrčaće ti u zagrljaj neminovno, ako naučiš samo da ga pomiluješ mislima. Ne mogu to da objasnim, tu ljubav ka nečemu što je funkcionisalo, vrvelo od života, a sada stoji, pusto… I podseća. Možeš samo da ispružiš ruku sa otvorenim dlanom. I da čekaš… da spuste svoju. Ili da osetiš prazninu etra. Kad ti propadne jedno “zauvek“, teško je poverovati da će se pojaviti sledeće. I da će biti ono što bi zaista trebalo da bude. Otud stalna nesigurnost i povremeno nepoverenje. Treba tu mnogo živaca i vere.

Natera te život na svakojake gluposti, čak i da uprkos zdravom razumu postaneš sujeveran. Jer posle niza stvari koje su pošle stranputicom, počneš da se plašiš sreće. A ona i onako nije namenjena kukavicama. I tako, strahom i strepnjom oteraš radost i nešto što može da bude lepo. Mislim da mi poslednji događaji ne ostavljaju mnogo izbora, preostaje mi da utvrdim koliko je zaista dobra ona dedina rakija i da li može privremeno da posluži kao anestezija. Ništa rešiti neću, pa bar da spavam. Mislila sam da mi je nešto kvrcnulo i da ne mogu da se začitam i da mi je sve nezanimljivo i uspava me za minut, a onda sam stavila naočare za čitanje. Večnost je stara i umorna. Ranije odlazi na spavanje. Senke zamaraju svojim piljenjem u dokučivost, pa da malo, samo malo sklopi oči da prilegne.

Govorila sam iz nebuha. Nebuh je virio na jedno oko, drugo oko je guralo ljude i svi hodamo dok se neko ne zanese i odgurne. I nikom ništa. Štrčimo.

Dan koji je imao… Čitav spektar osećaja. Dan u kome sam sve svoje odradila fokusirano, ali tu jednu nisam uspela da rešim. Dan u kome sam bila pristojna i okarakterisna kao naivna. Dan u kome sam bila u gomili, sama. Dan, u kome sam čekala spasenje, koje ne dolazi. Predivan dan.

Preumorna sam da bih mogla da glumim interesovanje za svoj život.

P.S. Ima dobrih i loših dana. I jedni i drugi prolaze…

Nataša ANDRIĆ

Komentari