Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ko hoće nađe začin

Objavljeno prije

na

Pri dodiru sa pravom Ljepotom duša počne da kovitla granice. A bez granica ništa ne bi postojalo

 

Nisam baksuz, ali šta ima neko da priča nedeljom do podne. Ćuti, srči kafu i trepći,  j… ga život! Najbolja vest u poslednjih godinu dana: „Oko dvadeset i pet majmuna pobeglo je iz zoološkog vrta na jugozapadu Nemačke i provelo dan sunčajući se u blizini šume. Životinje su očigledno iskoristile lepo vreme i provele poslepodne na rubu šume blizu zoo vrta.“ Lipa ispod mog prozora je olistala za ravno 24 sata. Kakav entuzijazam! Uskoro će doći slavuji i pevaće noću kao zdravci čolići.

Zahvaljujući mom avetnom sinu, upravo sam upoznata sa delom opusa vokalno instrumentalnog sastava pod nazivom Goci Bend. Kako sam u stanju kulturološkog šoka, molim vas da me ne uznemiravate. Prijatelj to ne razume, kaže: „Moja preporuka: Vozi gara, vozi kola plava. Posvećena izvesnom Rašoviću koji prodaje polovna vozila na Palama, a prijatelj je Gociju i bendu. Vrlo osećajna pesma.“

Iza visoke ograde od čvrstih reči buja raskošna bašta nezadovoljstva. Od početnog oduševljenja preko postepenog uočavanja problema do još jedne konstatacije kako me više ništa ne može oduševiti. Pustim muziku (nikako Goci bend) najglasnije kad ne želim da slušam sebe. Tu, među šuškavim korama za pitu i mirisom žutog Lenora na terasi, munu me misao: „Bože, sve je tako lako!“, nego ne viđam nigde više po dvorištima zavalice, zečije uši i ostalo starinsko cveće, sve neke fensi biljke, osetljive pahulje kojima treba da pevam Sinatru da bi cvetale, čuj, drvo koje donosi pare!? Pri dodiru sa pravom Lepotom duša počne da kovitla granice. A bez granica ništa ne bi postojalo.

Dok ne doživite smrt bliske osobe, niste ni svesni koliko su zapravo sve depresije, tuge, stresovi i strahovi, pre toga, zapravo, bili ništa. Najgore je što posle smrti bliske osobe odistinski sve postaje besmisleno. Da bar mogu otići na groblje… da ćutke stojimo jedni pored drugih, da sačekam da dogore sveće… Brojim dane: sedam, trideset… prođe i četrdeseti… neki potpuno novi život i svi tako nemi sa krvavim očima i šmrcavim nosem glumimo da prihvatamo smrt i dajemo vreme vremenu. Izgubila sam nekog važnog, kao deo sebe da sam izgubila. Punim se uspomenama, jer valjda se tako pune rupe u duši da ne bi poludeo i glumim da sam jaka, kako bi moj tata rekao: „Glumi da si jaka da ne vide deca, a i možda se i navikneš na takvu sebe“.

Posedujem emotivnu zrelost dečaka u vrtiću kome se dopada devojčica, pa je šutne u cevanicu da joj to pokaže. Ono što ne mogu da prevalim preko usana, neću ni preko tastature…

P.S. Znao je rečima niz dlanove, bez dodira.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Nešto mudro ću da oćutim

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ima ona jedna gadna sumnja u ispravnost vlastitih izbora, što promoli glavu iz neke nepojmljive pomrčine, baš u času u kojem konačno dobiješ ono što si dugo tražio ili žarko želio

 

Kiša. Sivi dani, sivi ljudi. U moje vreme proleće nije smelo ovako da se ponaša. Negde u daljini, meni kao u snu, peva belopena reka i nečiji zavičaj koji nikad nisam videla. A u međuvremenu, ovo proleće obožava svoju jesen. Izgledaju kao da će trajati zauvek. Ne bih da paničim, ali zimsku jaknu nosimo već šest meseci i ne nazire joj se kraj. Nije sve ovo ovako trebalo da ispadne, a razbilo se kao da jeste.

Tragovi utisaka na mom licu. Nekad sam bila mlada, lepa i pametna. Sad sam samo bila. U životu je važno da završiš književnost, posle možeš da radiš šta hoceš. Neke stvari se kose sa razumom i po toj kosini volim da se spuštam, što smatram svojevrsnim uzdizanjem. Pogled veje na stvari kao sneg i putevi postaju teško prohodni. Melanholija. Nisam native u govoru tela. Moram da razmislim pre nego što nešto njime kažem. Taj mali zastoj govora, taj prekid, to je otuđenost, kontaš, sloboda, razumeš? U zemlji gde je ,,Niko vas ništa nije pitao“ glavni mehanizam odbrane, istovremeno postoji i ovaj „Zašto ste ćutali do sad?“. Ne znam i ne interesuje me je pola zdravlja, druga polovina je da budeš malo nagluv. Upada mi sve češće u oči da se žene, ne znam koliko progresivnih stavova, ubiše i dalje da odgovore nametnutim standardima lepote, dijete, izgladnjivanja, ,,debela sam“, samobičevanja koja nemaju veze sa zdravljem… nešto je u raskoraku, a preispitaću i sebe. Dobre dve i više decenije života sam bacila na neke iluzije o životu i svemu što se zateklo u njemu. Tako da znate da ova slova nemaju neko pokriće. Žvrljam, ko zna zašto. Nemoć je jača od moći. Svaka noć zna ponešto o tome. Ima ona jedna gadna sumnja u ispravnost vlastitih izbora, što promoli glavu iz neke nepojmljive pomrčine, baš u času u kojem konačno dobiješ ono što si dugo tražio ili žarko želeo.

Jednom je jedan moj san otkrio tajnu metamorfoze. Pretvorio se u jare. Kad sam se probudila zurio je u mene. A ja sam prala ruke kao da oštrim nož. Najednom me baš zanima kako je spavao Jona u plavom trbuhu. Da li se sklupčao ili ne? Šta je sanjao i da li su ti snovi odjekivali u plavoj glavi, da li je kit sanjao isto što i Jona? I zanima me, kad je Jona ustajao noću, da li je kitov trbuh poznavao u mraku kao što se poznaje sopstvena soba?

Promrzli otkucaji sanjaju tople dlanove ognjišta. A jedno nikada više, otvara čeljusti i čeka. Ne vezujte stvarnost za jedan doživljaj, niti sećanje za jedan trenutak. Stvarnost ume biti povodljiva, pamćenje takođe. Nemojte dopustiti da vas ovaj ledeni april sasvim obeshrabri, ide leto, a sa njim i rojevi malaričnih komaraca koji će isisati i ono malo životnih sokova što je u vama ostalo.

P.S. Potrošila sam reči, ostale mi neke tačke i par upitnika.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Život piše obmane

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ugrizeš se za riječ kao mali znak pažnje, pa od grudnog koša stvoriš prvu liniju fronta

 

Proleće. Citiraćemo nobelovca: „Bilo je neko zlo i hladno proleće, koje nije nikako dalo letu da grane“. I magnolija je procvetala, a ja ni da cvetam, ni da venem. Makar sam sa decom u dobrim odnosima. Tajna mog dobrog odnosa sa familijom nije u par godina psihoanalize, već u tome da sam im naglasila da primam samo komplimente, a da ostalo slobodno zadrže za sebe.

Sad mi prosto dođe da odvedem svoju decu u stare voćnjake, samo da osete prve zelene trešnje, da simpatiji ponesu odlomljenu granu sa najlepšim cvetom, da isprljaju kolena na zeleno, stave kap pljuvačke na mesto ujeda pčele, da ih umorim pa da hlad bude najprijatnije mesto na svetu. Da se naslone na grbavu koru oraha, da žmirkaju od naleta sunca i oblaka, obrišu d… zelenim listom, protrljaju zrelu jabuku o majicu, vade popino prase iz čarape i gađaju se usput čičkom… Sećam se kad smo jeli jabuke iz tuđeg dvorišta. Sedeli smo na trotoaru izuvenih papuča, ispruženih nogu…  Leto nam je prelazilo preko stopala, sedalo u krilo… Sad ne znam jesmo li to jeli jabuke ili smo leto ljubili u usta. Samo da smo skitnice. Skitanje je rezervisano za nove ulice, predele, a šetnja je po već utvrđenim stazama, prečicama, rutinama.

Setih se sad sastava mog sina o dugom putovanju u goste kod prijatelja i kako smo se, stigavši kod njih, odmah s vrata olakšali (hteo je da kaže da smo osetili olakšanje što smo, napokon, stigli). Svaka reč može odneti pola života. Pazite se. I svojih i tuđih. Sve što mi nedostaje mogu da zamislim i da, na trenutak, zaboravim da sam zamislila. Ugrizeš se za reč kao mali znak pažnje, pa od grudnog koša stvoriš prvu liniju fronta. Ne očekuj ordenje, nego sledeći put kupi čokoladu. Počela sam da saosećam sa sobom po dva sata i deset minuta, svakog drugog popodneva. Okačim lepezu na ruku pravednog gneva, zađem među vetar i zamišljam da sam dostojna da mi se posveti počasni ples žalosne vrbe. Što te ne ubije, ne ojača te. Samo preživiš. I trudiš se svim silama da ne dođeš opet u istu situaciju, dok granica između opreznosti i kukavičluka postaje sve nejasnija. Lekciju ko ne nauči iz prve, neka spremi dukate od suza. „Karte na pregled!“, reče život.

Često sam, u odsustvu vedrijih tema, pravila u glavi plej listu svih pesama koje bih želela da se čuju na mojoj sahrani. Zaključak je uvek bio da bi sahrana trajala cirka nedelju dana. Sve mi to pade napamet, jer sam shvatila da baš dugo nisam razmišljala na tu temu (što je dobro, je l’) dok ne čuh maločas Plavu pesmu grupe Smak… cvrc! Kad bolje razmislim, isto bi kao i da nisam bolje razmislila. I neki ljudi se izgube iz tvog života kao kišobran, ne znaš tačno gde, a danas pada kiša…

P. S. Te godine svet je bio toliko ružan, da se ni proleću nije dolazilo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Duševni mol

Objavljeno prije

na

Objavio:

Spokoj je kada ti bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, onda kada obuče odijelo, mirno sjedi u tišini i čeka

 

Sve je bilo normalno i odjednom ratluk uz kafu, godine ili šta već. Pa kaže: „Uživajte u jutarnjoj tišini!“ Kakva crna tišina, pa nismo mi neka tunjava porodica koja nema oko čega da se posvađa ranom zorom. Da li je toalet u ovoj kući ikad slobodan!? Ti u tome nećes izaći van!! Ne odgovaraj tako, nesrećo!! Šta fali ovoj košulji, dva dana je samo nosim?… Brod u Sueckom kanalu je ništa naspram ovog kako se, upravo, jedna od mojih kćeri zaglavila u XS bluzi, bukvalno u zidove udara, nema šanse da se oslobodi dok joj neko ne pomogne, ruke gore, a bluza je spljoštila ko smrdibubu, majko mila.

Stalno me pritiska slutnja da se točak evolutivnog procesa okrenuo unatrag. Ponekad kao da mogu da vidim ljude kako se grozničavo probijaju kroz duge povorke svojih predaka, hitajući u suprotnom smeru, sve do onog raskršća na evolutivnom putu na kom su ovi krenuli na, očigledno, pogrešno skretanje, i kako onda odatle gamižu na drugu stranu. Što bi rekla mala Tara dok je uspavljujem: „Nemoj da pevaš tu pesmu, zaspaću!“ Rajsko doba života, detinjstvo kad počne da se koristi reč Ja, ali bez samosvesti, pa neposredni doživljaj stvarnosti ne potamnjuje senka smrti, niti je čist boravak u sadašnjosti nagrizen osećanjem vremenitosti. Gde zla nema, a nemoguće nije ništa.

Skoncentrišem se i intenzivno razmišljam o nečemu i to počne da se dešava. U mislima. Nekada se te misli i otelotvore. Ali lepše bude u mislima. Gledam kroz ključaonicu tišinu. Tišina priča sama sa sobom. Priča istim jezikom kao čekić koji tuče šnicle. Takvu tišinu imam i u sebi i stalno priča sama sa sobom. Kopam sve dublji noćni ambis i ispod noktiju još imam zvezde koje sam gasila jer nikad nije dovoljno mračno za sve što želim da odsanjam. Spokoj je kada ti bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, onda kada obuče odelo, mirno sedi u tišini i čeka. Ova introspekcija uveče, dok zurim nagnuta nad ambisom sudopere ispirajući sudove mlakom vodom, je moja seansa kod najskupljeg psihoterapeuta.

U međuvremenu nije se dešavalo ništa posebno, ali to je tek duga priča. Vremenski paradoks postoji i sastoji se u tome da ako se baš zainatim, završiću nešto za dva dana, ali ako odlučim da radim natenane, trajaće večno. Kad dođeš do granice bez povratka, dovoljan je i maleni korak da je pređeš, koji će ti pri tom izgledati sasvim beznačajan.

Ništa njišti kao prazna ljuljaška na vetru. Ništa njišti kad nema gde, uđe u uspomenu i zaspi. Dug, prašnjavi put i mogućnost izbora sve kraća, bez nemira i panike hodamo noseći par srećnih trenutaka pod miškom i sunce u džepu s nadom da ćemo jednom njime osvetliti svet… ko zna da li bi trebalo?

 

P. S. Od skrivenih talenata imam to da mogu da oberem zelen bostan u bilo koje doba godine…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo