Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Život zna kad je ceo

Objavljeno prije

na

Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost, sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe

 

Svanuo je jedan od onih dana kada se ne probudiš, već samo izroniš na površinu… Čujem neku gužvu po sobama, rekoh, ostaću u kuhinji dok se ne raziđu… čekala, čekala, ne vredi, izgleda da žive tu. Iz sobe čujem dečiji glas: „Ne idi na mene. Ja imam za odbranu cvetni pancir i mač, rascvetaću te!“  Podseti me na dane kad su bili sasvim mali. Tijana se pravi da jede nešto. „Šta to jedeš?“ „Kolač.“ „Odakle ti kolač“ „Naparila.“ „Od čega si napravila?“ „Od jagode i krastavca.“ „A šta još ima u kolaču?“ „Gombic!“ Umela je u svojoj kuhinji da pravi i klinc i pečeni nuh. Detinjstvo je doba kada smo verovali da će nam život biti večito proleće.

A nađosmo se u svetu gde postoje ljudi koji pitaju: „Znaš li ti ko sam ja?“, pa sad svi znamo.  Strah je osećanje toliko hitro u svom ispoljavanju da ponekad emociji koja mu prethodi ne dozvoli da se povuče na vreme i ustupi mu mesto. To je očigledno u onom jezovitom prizoru lica čiji je osmeh i dalje tu, samo zato što ga je nalet straha zaledio. Ne znam kako kod vas u kraju, ali ovde su žensko dete tretirali kao višak, gajiš ga da ga daš u tuđu kuću, da ga skineš sebi s grbače. Daš mu nešto malo imovine, neku njivicu, ili se ono samo odrekne u korist braće. Tako odvajkada, tako i sad, da se ne lažemo. Nije lako biti žena u ovoj Srbijici. Može da priča ko šta hoće, ali tako je. Kad dobije nasledstvo svi se iščuđavaju, kako to, sram je bilo što otima od brata. Nikad nisu bili niti će biti isti aršini kad su muška i ženska deca u pitanju. U većini slučajeva, čast izuzecima. U ovoj Srbiji niko neće ni mače ako je žensko. Mika, Leka… samo neka ide redom. Sve nešto čekam dokaz ili potvrdu da živimo neki Trumanov šou. Urušili nam dostojanstvo, zgazili ljudskost,sažvakali i ispljunuli živote na kaldrmu. Od nakita, oko vrata nosimo beznađe.

Takvi neki dani došli… Inače, moj univerzalni savet za sve vam je: Uzmi radi nešto.

Noć mi prepričava sećanja, uspavam li se u sred priče, probudiću se u drugom svetu. Čačkam svoje nepostojanje. Duša mi se zalepila za telo kao mraz za prozor. A onda dođe Proleće i otvori prozor. Pusti bezbroj ptica unutra. I ponovo me uči da pričam. Srce kuca. Kopa tunel do druge strane. Reč je slavuj u rudniku.

Danas kraj crkve ugledam ženu. Sedi na hladnom betonu. Ne traži ništa. Pogledam je i sretnu nam se pogledi. „E, velika te sreća čeka!“ Zove me da priđem, posmatra me kao da pogađa sudbinu: „A imala si neku veliku muku…“ „Nisam!“ Kad me prođe ova kamena pustinja u kojoj duva strašni vetar, napisaću jednu priču o oklopu koji nije imao viteza.

P.S. Mislim da me treba odvesti na more. Poželjno već danas.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ne čekaj da prođe, p(r)ođi ti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad se proderem nekad, žao mi, jer na trenutak zaboravim sve lijepe riječi koje su ljudi zaslužili da im kažem. Kad viknem, osjećam se kao sunce koje je slomilo vitraž

 

 

Txt. Ovih dana, što bi rekao Branko Radičević:

„Sunce žeže, zapara je ljuta.

Svaka biljka stoji zabrinuta.

Cvetak jedan klonuo je žedan –

na toj suši oće da s’ osuši.”

Neverovatna vremena…

Dovoljno je da samo vrlo ubedljivo kažeš da nešto umeš, da si u nečemu neprikosnoven, ljudi su spremni pre da poveruju rečima nego svojim očima i realnosti koja uporno pobija te pompezno iznete tvrdnje. Srećom, većina ljudi, koja prolazi kroz moj život, ne uspeva ni da nasluti koliko me neke stvari pogode, koliko mogu mnogo i snažno da volim, koliko je moj bes ogroman i užasan, koliko su sva moja osećanja prenaglašena i duboka. Za njih ću uvek biti hladna ku*ka i veštica. Srećom. Kad se proderem nekad, žao mi, jer na trenutak zaboravim sve lepe reči koje su ljudi zaslužili da im kažem. Kad viknem, osećam se kao sunce koje je slomilo vitraž. Neverovatno koliku štetu može da izazove samo jedna reč, koja je pre nego što je izašla iz usta, zaboravila da prođe kroz ono malo mozga što je ostalo.

Volela bih da mogu da sebe ubedim kako o meni brine Univerzum, Bog, Proviđenje, Viša sila ili šta već. Realnost pokazuje da o sebi brinem ja i nekoliko divnih ljudi koje volim. Društvo s početka, izgleda, ima pametnija posla.

Zaboravih da vam kažem, kod mene nema ništa novo. Samo na momenat okrunila se svest, pobrkala redosled reči, slika i događaja. Jedan mali, odsudni tren. A onda se sve opet mirno vratilo na svoje mesto. I moj svet se opet ogrnuo tišinom. Plima i oseka duše. I uz to neprestano talasanje i valjanje misli. Kao kad voda polira i glača kamenje. Nije isto kad ti padne na pamet i kad ti se sruči na glavu. Lutala sam, dugo i duboko kroz zečiju rupu, Alisa. I zalutala u nekakav svet, u kome su najbanalnije obične stvari postale posebne. A onih, posebnih, ima toliko da to više nisu. Ne bi ti se dopalo. Razmišljam, neko će morati da izađe iz mog života da bih ja mogla da uđem…

A lepo je meni govorila moja baba. Udaj se, rodi decu, skrati jezik, progutaj knedlu (u prevodu izbroj do deset) , ćuti i smej se kad ti se ne smeje. Poslušala sam je. Udala se i rodila decu. Za ostalo – baba, izvini…

Tražili smo leto. Dobili smo leto. Hvala predsedniku. Živela Srbija!

P.S. Ovom danu nedostaje jedna sočna, zrela dinja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nevrijeme, jer vremena odavno nema

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i tjeram babu da mi priča strašne priče

 

Pljušti. Ali nisu ni kiše iste. Postoje ljudi koji rominjaju i ljudi – letnji pljuskovi. I oni što samo beskorisno grme i sevači munja. Posle nekih duga, a posle nekih ne ostaje ništa. Sve je stvar perspektive. Otud gomila nesporazuma. Umalo se sapletoh. Srećom, matora sam, pa sam naučila da pogledam stvari i iz tuđeg ugla, koliko god je to moguće. Iznenađujuće često ljudi nemaju lošu nameru, samo stvari gledaju iz svog ugla.

Najplodnije se čitalo između redova kad zapovede: „Ti mala hvataj prva tri reda, ti Biserka tri u sredini, Milijana do tebe, ja ću ostalo, da razbacimo ovu prikolicu do mraka, snago moja.“ Kovertirala sam sećanja, grupisala, označila etiketama, da ne dođe do zabune. Pa tako, ima ih raznih: sećanja za vraćanje osmeha na lice, sećanja za lakše uspavljivanje, sećanja za izdržati nastupajući dan. A ima i onih na kojima piše: Ne otvarati ni za živu glavu. Opasno po život!

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i teram babu da mi priča strašne priče. Sad samo mogu da se okrenem. Uvek se i okrenem, to je postao spontani pokret. I uvek mi se osmehne isti zid, ili namršti, zavisi od stepena (ne)uračunljivosti.

Primiti k znanju: ljudski mentalni i emocionalni kapaciteti su ograničeni. Danas sam shvatila zašto su moja životna postignuća pa, recimo, takva kakva su. Rasprave mi odavno nisu podsticaj da po svaku cenu dokažem da sam u pravu (desi se i posle toga mrzim sebe), nego sistem za selekciju: koga se treba rešiti, a sa kim promeniti način komunikacije. Sujeta je zeznuta stvar. Ako nisi spreman da svoju zver držiš na kratkom povocu, ne čačkaj tuđu. Svašta se dogodi. Kada dođeš do svojih ili tuđih granica, ako to ne može da se naglasi normalnim razgovorom, neka prođe u tišini. Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova, briga i njihovog mišljenja o svemu na svetu. Svejednost je slabost, bolest i nepostojanje. Ništa ni u čemu. I svejedno je, što je sve baš tako.

Na početku beše zabluda, kajanje je došlo spontano. Vreme je najveći neprijatelj zabluda, ništa mu ne mogu. Zato uvek u džepu nositi malo vremena, zlu ne trebalo.

P. S. Sniziću kriterijume. Ne mora da bude srodan. Samo nek je duša.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sastavi i rastavi (samo jedno slovo)

Objavljeno prije

na

Objavio:

Divne oluje po Srbiji. Onako, epske! Biće da su gromovnici iz svih religija napravili neko okupljanje na našim nebesima

 

Stigao je period kada dugim pogledom, bez reči, posmatram ljude koji, podbuli od nespavanja (vrućina), ujeda komaraca i ostalih buba (vrućina, vlaga) i okupani znojem (vrućina, vlaga, stres), oduševljeno podvriskuju kako vole “konačno je stiglo lepo vreme“.

„Sreda je pravi početak nove nedelje. A utorak je negde između, kao neka ostava za stvari i teme koje se inače često ne koriste. Kao februar među mesecima.“, kaže Duško Radović. Prvi jutarnji zraci sunca, život ponovo počinje u magičnoj tišini, miris kafe. Treba mirno da uživamo u ovim trenucima koji često ostaju najbolji tokom celog dana.

Eto, idem ja sad, isključite svetlo za mnom, okrenite ključ dva puta, zatvorite prozore, rekli su da će biti kiše… ako se ne vratim, nemojte da zaboravite da se probudite… Ima takvih dana: u nameri da nešto postigneš, šutneš i izbiješ sebi tlo pod nogama. I nema razloga da se čudiš što završiš na zadnjici. E, kad si već dole, posedi malo, razmisli kako si došla u tu situaciju i kako da se to više ne ponovi. Zaglavim se tako sa nekim osećanjima i uopšte nemam ideju šta učiniti. Sve to narasta, gomila se, postane previše da bi se izašlo na kraj. I dok tako sluđena gledam šta ću, rešenje se pojavi. Valjda i Univerzum dođe do zaključka: ovoj se budali mora pomoći… šta li…

Kada mozak i srce, svako za sebe, naprave procenu da ćeš mnogo više izgubiti ako se NE strmoglaviš u ljubavi, bez ikakve zadrške, tad se više niko ništa ne pita. Sakupi se ponekad kritična masa osećanja, frustracija, nelagode, strepnje, neizvesnosti i dođe do eksplozije i nanovo se sastaviš, preraspodeliš i prepakuješ. Naizgled sve isto, a suštinski potpuno drugačije. Ako bi moje srce počelo da kuca onako kako se zaista oseća, mene verovatno ne bi ni bilo. Zato podešavam otkucaje, nameštam mu snagu i usklađujem ritam, da bih nastavila nesmetano da dišem, dok ono samo ne shvati da je razum izmišljen baš zato da ne bismo umrli od prve tuge.

Divne oluje po Srbiji. Onako, epske! Biće da su gromovnici iz svih religija napravili neko okupljanje na našim nebesima. Budućnost nikad nije previše daleko, bilo da je jedva čekaš ili strepiš od iste.

Poljsko cveće mi do struka. Miriše. A u žitu iznikao bob. Neko dete napolju viče baba i na trenutak zaboravim gde sam. Daleko sam.

P.S. Primili smo samo dva gola, mi smo u stvari pobedili, opet smo najbolji, nek crknu dušmani!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo