Povežite se sa nama

INTERVJU

DUŠKO VUKOVIĆ, SLOBODNI NOVINAR: Otvorena je Pandorina kutija

Objavljeno prije

na

Kod nas nije teško indukovati mržnju.  Mi smo stalno u stanju gdje je i jedan mrk pogled dovoljan da zapali vatru mržnje. Mi se nismo detoksikovali i zato se začas pretvaramo u zvijeri.

 

MONITOR: Lista kandidata za Savjet RTCG govori da se vlast neće odreći javnog servisa?

VUKOVIĆ:To je jasno i očekivano. Nije vlast  lani izvela akciju osvajanja RTCG  radi kratkoročnog rezultata, već radi  dugoročne kontrole. To je demotivisalo neke ozbiljne ljude koji bi htjeli da stvari popravljaju, da se bore u tom Savjetu.

Kad se pogleda spisak kandidata, ne vidim među novima nikog ko se uključio u borbu za javno dobro minulih godinu dana.

Ono što je za mene posebno razočaravajuće je da u samom RTCG nije bilo vidljivog otpora. Neki kažu – pa mi razgovaramo o tome svaki dan, mi se bunimo. Da, ali moraš to činiti javno, da bi  korespondiralo sa onim što javnost čini u odbrani  javnog servisa.

MONITOR:  Nakon 15 godina procesa transformacije državne televizije u javni servis, mi imamo državnu televiziju. Jesu li građani prevareni?

VUKOVIĆ:  Ona nije državna, već partijska. Preciznije, čak nije ni partijska, u smislu da promoviše politiku jedne partije, već je medij vrha jedne nedemokratske partije, koji ni unutar te partije ne obezbjeđuje nekakav forum za dijalog.

MONITOR: Da je RTCG zarobljena od strane vladajuće partije diplomatskim rječnikom  konstatuje i Izvještaj Evropske komiisje, ali  to ipak ne pomaže. Da li su nerealna očekivanja da to pitanje može da riješi neko spolja?

VUKOVIĆ:  Jesu. U izvještajima  Brisela uvijek ćemo naći poruke koje nam odgovaraju,  umotane u diplomatsku ambalažu, i onda mi očekujemo akciju. Ali nje nema.  Oni nemaju tu vrstu ingerencija. U krajnjem, mislim da te adrese nijesu nešto posebno motivisane da ubrzaju proces prijema Crne Gore u EU. Ono što im je bilo u interesu, da Crna Gora bude članica NATO, to su završili.  I tu se vidi ta naša lažna unutrašnja priča da će nas NATO demokratizovati. Koja je militaristička struktura bilo šta demokratizovala? Pali su na ispitu i naše  vajne demokrate iz opozicije i vlasti koji su koristili tu argumentaciju kad su opravdavali ulazak u NATO.

Izvještaji i poruke iz Brisela mogu dobro doći kao štaka kojom se oni koji se bore za demokratizaciju društva mogu poduprijeti, ali za sve se moramo sami izboriti.

MONITOR:  Naslanjajući se na Vašu konstataciju da vojna struktura ne može bilo koga demokratizovati, nameće se  pitanje: da li je smjena nedemokratske  vlasti jedini način da se RTCG istinski transformiše u javni servis?

VUKOVIĆ:  Apsolutno. Nemam nikakvih iluzija oko toga. Već sam napisao  da ove partijske institucije treba razoriti kako bi se na toj razvalini mogle izgraditi nezavisne državne institucije. Nije realno očekivati  da će se ove partijske reformisati pod nekim blagim pritiskom spolja ili iznutra. Institucije čine ljudi, a u redovima DPS-a  ne vidim kadrove koji mogu biti alternativa; nema pameti koja izlazi iz onoga što je njihov prepoznatljiv format, format  jedne autoritarne, antidemokratske partije.

MONITOR: Kad smo kod alternativa, nedavno je bilo aktuelno pitanje može li alternativa ovoj vlasti biti  Duško Knežević,  biznismen koji je od njihovog partnera, nakon  afere Koverta,  ili nešto prije nje, postao  njen suparnik, a koji se nametao  da predvodi građanske proteste. 

VUKOVIĆ:    Naravno da ne može. Niti bilo ko od ljudi koji su bili sastavni dio  vlasti, ili su možda još. Mi ne znamo kako je povezana ta struktura i koliko je zamršeno to klijentelističko klupko.  Ne znamo gdje se kidaju ti konci, ko koga ucjenjuje, na koji način…

Naravno, ta vrsta ljudi je dobro došla da kao insajderi  otkrivaju ono što nije vidljivo u crnoj kutiji sistema. Oni demistifikuju sistem i propagandu vlasti, i njihove laži čine smiješnim sve većem broju ljudi. Problem je, međutim, što još ne postoji široko prihvatljiva politička snaga koja bi artikulisala tu vrstu otpora. To je ono što je frustrirajuće.

MONITOR: Koliko smo daleko od  alternative ovoj vlasti?  Šta se dešava sa građanskim protestima koje je inicirao pokret Odupri se, a koji su krenuli snažno?

VUKOVIĆ:  Taj protest kao i pokret koji ga je pokrenuo nastao je potpuno spontano. Bio sam u blizini i pratio proces od samog početka. Iza svega je stajala grupa ljudi različitih mišljenja, koji su rekli – ovako više ne može, ‘ajdemo ljudi da nešto činimo!  Važno  je  što je makar jedan operativni cilj taj pokret postigao –  doveo je poslanike opozicije do toga  da potpišu  Sporazum o budućnosti. Za ozbiljne ljude je to obavezujuće. Pokazuje se da nisu svi ozbiljni. Ali baš taj sporazum je lakmus papir – da se vidi na koga se građani mogu sjutra osloniti. Da se razluči ko vodi politiku u javnom interesu, a ko radi za svoje male partikularne interese. Situacija se tako razbistrava.  Ljudima postaje jasno da je ovaj postojeći partijski sistem nešto što je zarobilo društvo. Ne samo DPS, već i opozicija.

MONITOR: Vlast je već preduzela korake da se zaboravi afera Koverta i umanji uticaj protesta. Ovih dana pričamo o crkvama. Kao da je vjerski rat u toku.  

VUKOVIĆ: Da, otvorena je Pandorina kutija srpsko – crnogorskih odnosa i crkveno pitanje.  Na putu u Evropu neka predpolitička pitanja treba marginalizovati  i ostaviti  da iščile ti animoziteti, a ne, kako to čini ova vlast,  otvarati pitanje vlasništva nad hramovima kao suštinsko za identitet, za opstanak države i nacije.  Radi se o  jeftinoj manipulaciji.

MONITOR: Može li nas skupo koštati ta manipulacija?

VUKOVIĆ:  Ulazim u zonu spekulacija, ali evo.  Oni natežu  to pitanje do kraja,  ulazimo  u izbornu godinu,  u javnom diskursu  doći će do  žestokog krešenda oko tog pitanja.  Možda će  tada vlast skrajnuti to pitanje kao dio dogovora sa partnerima u Srbiji.  Možda je i otvaranje toga pitanja dio dogovora Podgorice i Beograda, jer odgovara i jednima i drugima.  Beogradu zbog pitanja Kosova, a Podgorici da pripremi teren da opet postane mirotvorac i faktor stabilnosti kad joj zatreba.

MONITOR:  Nevjerovatna je količina govora mržnje  nakon što je otvoreno to pitanje na društvenim mrežama i on-line medijima.  Tu je i slučaj savjetnice u ambasadi Turske Mirne Nikčević koja je kazala da treba spaliti hram,  što je naravno za svaku osudu, a na šta se  opet reagovalo neprimjerenim govorom mržnje po različitim osnovama.  Šta to Vama  govori?

VUKOVIĆ: Kod nas nije teško indukovati mržnju.  Mi smo stalno u stanju gdje je i jedan mrk pogled dovoljan da zapali vatru mržnje. Mi se nismo detoksikovali i zato se za čas pretvaramo u zvijeri.

MONITOR: Rekli ste da se nismo detoksikovali.  Pokazuje li sve ovo na kraju krajeva  koliko je važno bilo suočiti se  sa ratnom prošlošću?

VUKOVIĆ:  Nismo se suočili ni sa čim. Onog trenutka kada treba da se suočimo, da bi preispitali sebe i naše ponašanje, da bi preispitali zašto se naše društvo ponašalo kako se ponašalo, je li to zaista naša istinska priroda ili smo bili izmanipulisani, mi kažemo –  pusti, pričajmo o budućnosti. Mi nismo otvorili raspravu, ljudski razgovor ni o čemu. Pušti, ne otvaraj ormare, neka kostura, idemo u svijetlu budućnost.  Zato vlast i danas koristi taj rezervoar mraka za svoje interese. Mi smo nezdravo društvo.

Mladi ljudi ne bježe samo zato jer se ovdje ne zarađuje dovoljno. Oni bježe iz nezdravog društva.

MONITOR: Da li i zbog toga od teme o crkvi umjesto dijaloga,  gori sve u zemlji?

VUKOVIĆ:  Da, i zato što je podesna za dijeljenje i fragmentiranje društva i njegovo odvraćanje od ekonomskih, socijalnih i važnih političkih pitanja.  Ako želi da bude demokratsko, društvo mora početi od nekog osnovnog konsenzusa, a to je da imaš izbore na kojima nemaš krađe.  Ova vlast ne samo da je zarobila institucije, nego je afera Koverta pokazala i da se u svrhu kupovine glasova koriste crni fondovi. A to je samo vrh ledenog brijega. Mi  u stvari ne znamo šta je to, čiji je i kakav je novac kroz tranziciju otišao u of-šor zone, sa kojim se prljavim novcem ovdašnji novac spojio. Mi ne znamo sa kim i čim sve imamo posla. Globalizacija nam je prekoračila prag tako što se naša domaća, politička i druga mafija povezala sa globalnom, a mi iznutra ostali potpuno zapušteni.

Jako je važno stvaranje jedne nove političke kulture. To je proces emancipacije od malograđanina do građanina. Ne možemo zadovoljavati svoje privatne intrese, a biti nas baš briga  za javnu sferu i ono što je javno dobro.

MONITOR: Da li je ta emancipacija ključna i za smjenu ovog režima?

VUKOVIĆ: Da, ali to su periodi dužeg trajanja, a ishod je neizvjestan. Istorija nije, kao što su nas učili, evolutivni put ka boljem. Ima i reverzibilnih tokova. Ne znamo u čemu ćemo se obresti ni za dvije- tri godine.

MONITOR: Jeste li optimista ili pesimista kad govorimo o budućnosti?

VUKOVIĆ:  Nadam se da nećemo na Balkanu ratovati opet. Pošto smo na periferijama raznih velikih sistema koji se ovdje susreću i sukobljavaju, neko nas, na kraju krajeva, može gurnuti u tu priču. Zato i danas zagovaram demilitarizaciju Balkana, a ne ulazak u vojne alijanse.  A jesam li optimista? Ima loših znakova, trendovi nisu dobri, ali u  suštini jesam. Ohrabruje me posebno  to što sam na protestima vidio mnogo mladih koji kažu – mi nećemo da idemo, hoćemo da ostanemo, da mijenjamo.

 

U medijima  vlada neiskrenost

MONITOR: Kakva je situacija u medijima u Crnoj Gori?

MONITOR: Mutnija nego devedesetih. Tada je postojala polarizovana medijska scena, ali na neki drugi, čist i jasan način. Ta polarizacija je bila poštenija. Zagovarao se  rat ili mir, ali je u tom zagovaranju bilo ubjeđenja. Sad to ne vidim. Vidim samo kalkulantska razmišljanja – hoće li mi ovo donijeti neko dobro na kratak rok, hoću li se ogrebati iz nekog fonda. Vidim jednu neiskrenost koja je problematična.

  Milena PEROVIĆ KORAĆ 

Komentari

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA PROGRAMA LJUDSKOG PRAVA CGO: Sistemska posvećenost uspostavljanju zaborava

Objavljeno prije

na

Objavio:

Usljed očigledne odgovornosti određenih osoba koje  su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete

 

MONITOR:  Prvi put su ministar unutrašnjih poslova, direktor Uprave policije, ministar pravde i ministar rada prisustvovali  obilježavanju deportacije. Što to govori o odnosu vlasti prema ovom zločinu?

MILAŠ: Predstavnici ranijih vlasti su decenijama organizovano ćutali o ovom zločinu koji i danas snažno opterećuje crnogorsko društvo. Međutim, uporno su godinama unazad nevladine organizacije – CGO, HRA i ANIMA – podnosile inicijativu da se ustanovi dan sjećanja, da se podigne spomen- obilježje i da se crnogorska policija izvini zbog svog nezakonitog djelovanja, i organizovali memorijalno okupljanje. Proces je spor, dugo smo bili ignorisani, i to ne samo oko slučaja Deportacija, nego sa svim pojedinačnim slučajevima ratnih zločina počinjenih u Crnoj Gori…

Ovogodišnji dolazak nekoliko članova Vlade, uključujući i ministra unutrašnjih poslova i direktora Uprave policije, na memorijalni skup ispred Centra bezbjednosti Herceg Novi, predstavlja veliki  iskorak i ohrabrenje da zvanična Crna Gora napokon okreće novi list u odnosu prema ratnim zločinima, a posebno prema žrtvama. Nadam se da konačno ulazimo u period u kojem neće biti zaštićenih i u kojem najteži ratni zločini neće biti zataškavani i pretvarani u monetu za političku demagogiju.

U tom kontekstu, važnim ističem pijetet prema žrtvama i iskreno izvinjenje koje je uputio direktor Uprave policije, Zoran Brđanin, napravivši jasan javni otklon od tadašnjeg postupanja policije. Time je jedan od naših zahtjeva iz inicijative ispunjen, a dobili smo i obećanje od ministra unutrašnjih poslova, Filipa Adžića, da će raditi na podizanju spomenika.

Nadam se da će se ovim stvari ubrzati, da ćemo doći do ispunjenja i ostalih zahtjeva, ali i novog pravosudnog razmatranja ovog slučaja, jer Crna Gora ne smije dozvoliti da pravda i dostojanstveno sjećanje na ove žrtve čekaju još 30 godina.

MONITOR: Tri decenije nakon deportacija da li smo se kao društvo suočili sa tim i drugim zločinima?

MILAŠ: Deportacija predstavlja najstrašniji zločin u više od pola vijeka crnogorske istorije, i dok puna istina ne bude razjašnjena i pravda zadovoljena, ovaj, ali  ostali ratni zločini, će opterećivati i crnogorsko društvo, sadašnje i buduće generacije na mnogo nivoa. Ovakav odnos nesuočavanja sa ratnim zločinima narušava i međunarodni ugled države.

Uslijed očigledne odgovornosti određenih osoba koje su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete. Bili smo svjedoci progona, političkih  i društvenih, svjedoka koji su  govorili o ovom zločinu, a svaki pokušaj obilježavanja mjesta zločina je opstruiran od vlasti. Za razliku od slučaja Kaluđerski laz u kojem su, takođe, stradale izbjeglice koje su potražile utočište u Crnoj Gori, ovdje postoje jasne indicije o učešću tadašnjeg državnog vrha u naređivanju i/ili sprovođenju ovog zločina, i tim je naglašenija potreba da se ovo temeljno ispita i da dobijemo zvanično određenje države.

Sumirajući dosadašnje aktivnosti u slučajevima ratnih zločina, možemo konstatovati da su crnogorske vlasti pokazale sistemsku posvećenost u uspostavljanju zaborava. Činjenice o tim zločinima ne postoje u udžbenicima savremene istorije ni na jednom obrazovnom nivou, nema podrške za projekte nevladinih organizacija u ovoj oblasti, izbjegava se javni dijalog na tu temu, itd. Konačno, o ovom gotovo da ne bi bilo pomena u javnom diskursu da nema napora malog broja NVO i nezavisnih medija da uporno apeluju na adekvatno rješavanje ovih zločina.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Licemjerje nove vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović

 

MONITOR:  Alternativa Crna Gora je objavila dokumenta o tome kako je porodica Đukanović navodno nakon pada DPS-a, a neposredno pred formiranje avgustovske Vlade, prebacila preko 100 miliona eura  na inostrane račune. To je Prva banka braće Đukanović demantovala. Kako Vi vidite činjenicu da se od pada DPS-a do danas ne vodi nijedna istraga vezana za porodicu Đukanović?

MILOVAC: Podsjetiću vas da su Đukanovići u oktobru prošle godine, nakon što je MANS objelodanio priču u okviru Pandora papiri istrage, priznali da su formalni vlasnici kompleksne strukture offshore kompanija i porodičnih trastova, da su stvarno vlasništvo krili iza armije advokata i fiktivnih direktora i agenata. Nakon toga smo imali predstavu za javnost u izvođenju bivšeg glavnog specijalnog tužioca (GST), Milivoja Katnića koji je „formirao predmet“ i formalno započeo prikupljanje podataka, za sada bez vidljivih rezultata. Nije poznato ko je preuzeo taj predmet nakon odlaska Katnića iz Specijalnog tužilaštva, niti se novi GST oglašavao tim povodom. To je u potpunosti na liniji sa onim što smo mogli da vidimo, a to je odsustvo i naznaka političke volje ili namjere da se bilo ko u novoj vlasti ozbiljnije pozabavi onim političkim i kriminalnim strukturama koje su u predizbornim kampanjama označavali kao glavne krivce za sveopštu propast crnogorske države, odnosno njene društvene i ekonomske supstance.

Ni iz redova vladajuće URA- e i njenog predsjednika nemamo priliku da čujemo kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu – da će ključni krivci biti procesuirani. Prethodne dvije godine Vlade Zdravka Krivokapića u kojoj je upravo Dritan Abazović bio koordinator službi bezbjednosti i pokušavao da sebe plasira kao „ruku pravde“ u potpunosti su izgubljene zbog toga što je iza formalno javno iskazane političke volje za borbu protiv korupcije, stojao politički marketing Abazovića i njegove partije. Zbog toga danas, dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović. Svi znamo kako se to završilo.

MONITOR: Kako vidite činjenicu da se u podacima Europola, koji stižu u Crnu Goru i razotkrivaju učešće visokih pravosudnih funkcionera u kriminalu, nema inkriminišućih podataka za one koji su u to vrjeme bili na vrhu piramide moći u Crnoj Gori?

MILOVAC: Ono što se dešava u vezi sa podacima Europola je sasvim očekivano na početku procesa koji želimo da vidimo kao demontažu ključnih poluga jednog totalitarnog režima. Do sada prezentovani podaci upućuju na konkretne i veoma bliske veze između organizovanog kriminala i onih institucija koje bi trebalo da predstavljaju prvu liniju odbrane od kriminala i korupcije. Važno je podsjetiti da je u javnosti prezentovan tek dio podataka Europola i da do kraja ne možemo biti sigurni da li oni ne uključuju i neke pojedince bivše vlasti, uključujući i one koji sada podržavaju manjinsku Vladu Dritana Abazovića.  Vidjeli smo da je GST Katnić saopštio da je SDT razmotrilo podatke Europola još u februaru ove godine i zaključilo da tu nema ništa sporno. Pitanje je da li i u strukturama nove vlasti i novog tužilaštva postoje oni koji za dio podataka Europola smatraju da „nema ništa sporno“. Nakon dvije godine od smjene DPS-a, zahvaljujući političkom avanturizmu prije svega Pokreta URA, otvara se ogroman prostor za sumnju da se neki reformski procesi u Crnoj Gori neće pokrenuti sve dok vlast bude uslovljena političkom podrškom DPS-a u parlamentu. Biće zanimljivo vidjeti šta novo donose presretnuti razgovori preko SKY aplikacije.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA BISERKO, HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD: Rađa se  multipolaran i višekonceptualan svjetski poredak

Objavljeno prije

na

Objavio:

U kom pravcu će se razvijati odnosi SAD-a i Kine u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je u zametku

 

MONITOR: U geopolitičkom kontekstu, kako vidite agresiju Rusije na Ukrajinu?

BISERKO: Agresija na Ukrajinu je dugo pripremena sa ciljem da se obnovi ruska globalna uloga. Imperijalne ambicije Rusije postale su prioritet Putinove politike. Međutim, agresija na Ukrajinu imaće dalekosežne posledice na geopolitičke promene, uz ekonomske i finasijske posledice za koje tek treba da se nađu rešenja.  Džordž Soros je na privrednom forumu u Davosu izjavio, da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla biti ,,početak trećeg svjetskog rata” koji bi mogao značiti kraj civilizacije. Bez obzira na krajnji ishod, rat u Ukrajini će temeljno promeniti bezbednosni okvir Evrope i odnose između Istoka i Zapada. Dakle, ukrajinski rat samo ubrzava promenu geopolitičkog pejzaža koji već duže vremena prolazi  kroz duboku transformaciju. Rađa se novi svetski poredak koji će biti i multipolaran i višekonceptualan. Promena globalne moći dovela je do ogromnih razlika u normama i vrednostima i najednostavnije rečeno svet se deli na liberalni i iliberalni svet. Nakon Drugog svetskog rata imali smo bipolarnost, zatim unipolarnost američke hegemonije i sada je nastupila faza multipolarnosti u nastajanju.  Dva glavna aktera su Kina i Amerika. Menjaju se i bezbednosne strategije. NATO je nakon ruske agresije na Ukrajinu dobio novi smisao. Tradicionlno neutralne zemlje, Švedska i Finska, zatražile su pristup NATO-u. Došlo je do produbljene saradnje  između Rusije i Kine.

Agresija na Ukrajinu već je promenila odnose u Evropi. Unutar EU došlo je do ubrzanja usaglašavanja zajedničkih ciljeva, kao i do svesti o neophodnosti produbljavanja evropske integracije, jer su mnoge barijere bezbednosnoj integraciji otpale zbog ruske agresije. Unutar EU promenjen je i narativ: Postalo je jasno da EU, ukoliko želi da postane relevantni geostrateški faktor, mora da krene putem dublje integracije. Nedavno završena Konferencija o budućnosti Evrope je najnoviji pokušaj da se „produbi“ Unija, sa mnoštvom preporuka za unutrašnje reforme.

MONITOR: Od početka ukrajinske krize, Džozef Bajden nije želeo da govori oštrije o ponašanju Kine u ovoj krizi, ali je ovih dana izjavio da bi SAD intervenisale u slučaju da Kina pokuša da prisajedini Tajvan. Kako i objašnavate iznenadnu Bajdenovu otvorenost?

BISERKO: EU i SAD veoma se paze da ne uđu u sukob sa Rusijom ali na sve moguće načine pomažu Ukrajinu da se suprotstavi ruskoj agresiji. Svesni su slabosti Rusije ali i njene nepredvidivosti. Stalna pretnja nuklearnim oružjem, zatim pribegavanje raznim drugim sredstvima i ucenama  dodatno generišku krizu u svetu zbog blokiranja izvoza ukrajinskog žita kao jednog od najvećih proizvodjača u svetu.  Zapadne sankcije koštaju Rusiju i ona na svaki način raznim ucenama želi da izdejstvuje njihovo ukidanje. Međutim,  pritisak na Putina se pojačava. A  njegov govor za Dan pobede je pokazao da je svestan svih nedostataka ruske vojske ali i javnog mnjenja u zemlji koje će sigurno u neko dogledno vreme iznedriti neke promene i reforme, odnosno vraćanje Rusije u svetsku zajednicu. Teško je predvideti kada će to tačno biti ali ova situacija nije održiva na dugi rok. Diskreditacija Rusije ovim ratom je ogromna.

Amerika je prihvatila politiku „jednu Kine“. Rekla bih da se radi o nespretenoj izjavi u  uzburkanim svetskim odnosima. Odnosi Kine i SAD-a su duboko isprepleteni i sadašnju politiku Bajdenove administracije prema Kini karakteriše kombinacija partnerstva i rivalstva. U kom pravcu će se razvijati u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je sada u zametku. Bajdenova poseta Aziji je inače bila  u funkciji oživljavanja regionalnog trgovinskog pakta koji je predsednik Tramp torpedovao.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo