Ko očima ne vjeruje, nek ispruži ruke dok ide kroz život.. zgodno je da se ne lupi glavom u zid ili pak da se neko zagrli

Toliko uživam u svojoj današnjoj sporosti da me baš briga šta ću da mislim o meni. Jer i kad iskoristim dan, na kraju ne znam ko je tu, u stvari, koga. Ako nešto moram ili ću da umrem, a ništa se ne mora sem da se umre, onda znači da ne moram da ne umrem. Nekako mi je od ovog zaključka lakše.

Nijansa od kliničke smrti je gubitak reči u životu. Okolnosti su najopasnije pravdanje koje je čovek smislio. Tim više, jer daje privid da nije besmislica. Mudro ćutanje ima svoje vremensko ograničenje. Posle počinješ glupo da ćutiš. Ko očima ne veruje, nek ispruži ruke dok ide kroz život.. zgodno je da se ne lupi glavom u zid ili da se neko zagrli. Trudim se da uhvatim momenat. A kad ga budem uhvatila, vezaću ga konopcem, baciti u podrum i mučiti što je bežao! Povremeno zavirim u sebe samo da proverim da li je i dalje tu sve što mi fali. Drmne me tako nekad misao, u sred nekog moranja: „Šta ću ja ovde, dovraga, ja volim konje?!“ I onda gotovo. Kao da ja sad ne bih odjahala u Sunce i talase dok mi vetar drži obraze i puni pluća, al’ odakle mi konj? Taman spakujem moranje u kutiju, a ovaj vetar, đubre, podigne poklopac.

Ljubav na prvi pogled je kad ti neko odmah izgleda nekako tvoj. Sve sam izbacila iz te ljubavi. Svaki detalj, ukras, dodatak. Toliko je gola da je zastrašujuće lepa. Kad meni neko priraste srcu, mora da se s tim nosi, ili da se nosi s tim! Znači, i nema nekog izbora. Dobar seks počinje mnogo pre spavaće sobe. Ne budite amateri. U slobodno vreme borim se da ne odem u šumu i jednostavno proglasim odustajanje…

A što sam, nekad davno, sanjala da mi neko priča kako u Portugalu ljudi stavljaju kolače u živu ogradu jer onda ptice dođu da jedu te kolače, to ništa? Ja sam samo pokušaj magarca. Neuspeli pokušaj, jer još uvek ne umem da se ukopam u mestu i otkažem poslušnost. Magarci su hrabriji od mene. Košmar uvek nađe svog čoveka.

Čak i za mene je ovo previše noći. Posekla sam se na ivicu razuma. Ne znam više koja je neprospavana noć. I svaka ima neku svoju priču i težinu teretnog voza koji me je pregazio. Budnost mi privezana za članak, kao zatvorska kugla. Ne mogu da zaspim, kao da ujutru idem na ekskurziju. Zašto se kaže jedva čekam, a misli se na čekam iz sve snage?  Za razliku od sebe, druge primetim kad ih nema. Kad ja nestanem, uradim to tako temeljno da nam treba – par godina za nas – da me nađemo. Volim raskošne dane, koji mi donose toliko zadovoljstva, da rasipam sitniš od sreće svuda unaokolo, kao što se rasipaju bombone i novčići deci na starinskim svadbama. I ne pitam koliko košta. Meni je lako, ja ništa nemam.

Sećam se, kao dete sam crtala ptice koje su imale oblik gornje usne. Sad pomislim da su sve ptice na nebu poljupci koji su oživeli.

Pada kiša, a da vidite tek mene! Jedva čekam da se raznedri.

P.S. Ima li neko da mi posudi vrh neke planine pa da odem i vrisnem par puta?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Vodite računa kako živite, da ne biste posle morali da se hranite zdravo

Novembar. Što bi Šobić rekao: „Bio sam jednom novembar i danas je pola mene“. Novembar je namršten muškarac srednjih godina, prosede brade, u kaputu od tvida boje magle. Sedi u uglu nekog kafea i u jednoj ruci, umesto cigarete, drži odžak koji se dimi, a u drugoj olovku od vetra kojom crta kroki crtež kratkog, jesenjeg dana. A meni se smešio dan, nepoznat i lep, mangupski naslonjen na veliku zelenu krošnju, vrteći na prstu sunce kao košarkasku loptu. Pomislila sam na tebe i baš u tom trenutku od tebe ni traga ni glasa.

Kad vam nije do ljudi sklonite se od ljudi, kad vam nije do sebe dovoljno je da pored sebe imate jednu osobu kojoj je do vas. Je l’ i vi imate nekog ko vam je sve, a ništa vam je? Koliko imamo ista razmišljanja i koliko volimo iste stvari toliko se nemamo. Čovek je bogat ako je u životu bio voljen, a ako je bio voljen na mnogo različitih načina, onda je privilegovan. Najtužnije mi je kad vidim kod nekog onaj pogled u prazno… Odluta pogled, a suze ostanu u vazduhu. Čak i kao odrasli trebalo bi da imamo pravo da nas neko nakon kupanja snažno protrlja bade mantilom i osuši kosu dok mi sedimo i pevamo. Sve ima početak i kraj. Jedino što se nikad ne završava je ono što je moglo da bude i nikad nije bilo. Nije svako kadar da voli u dobru i u zlu.

Često ti se desi da napišem stih o tebi u pesmi koja mi je život. Još malo i probudiću se u snu kao želja. Okrećem još jedan krug. Promiču lica, niske stvarnih priviđenja i prolazna čula, kolotečina dana, svetlo, i na kraju nepregledna tama. U pokrovu od tela leži vezani duh, nag. Samo prsti, bojama i slovima, na svetu ostavljaju trag. Ništa ne odjekuje tako dugo i snažno kao praznina posle izgovorenih reči. Onih za koje znate da su poslednje koje želite da izgovorite da biste nešto spasili, pre ćutanja koje dolazi, u kome svako za sebe traži spas. A ti si sve vreme bio tu, daleko od mene, u mimohodu prošlih i budućih ljubavi. Kakva je samo to preminula nada! Šamar otrežnjenja ili onaj trenutak kada te život, umesto tamo gde težiš, smesti tamo gde pripadaš. Vodite računa kako živite, da ne biste posle morali da se hranite zdravo, jer od zdravog se niko nije najeo. Najteže je ponovo naći smisao u svakodnevici. Misterija i melanholija iz police iz koje isplivaju fragmenti prošlosti u vidu dečje lutke bez ruku, slagalice koja nikada nije sastavljena, ključa od nepostojećih vrata i prazne kutijice sa mašnicom… Zaletiš se srcem, pa ostane fleka na zidu.

A vreme i daljina su obećavali. Dođi, rekli su, daćemo ti zaborav. Nije mi bilo lakše zbog toga. Trebalo je još dosta, dosta preći. Vatra je zamrla iza mojih leđa, a noge su mi pokleknule pod teretom. Noć me je izdajnički udarila još jače.

P.S. Ima li šta gore nego kad nekome obećaš da ćete ići na kafu i on zapamti.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Bilo je sve nekako jednostavnije kada sam se kao mala brinula hoće li svanuti novi dan ako baba zakolje pijetla

Kad si predugo bez nečega, navikneš se. Ta slobodna volja, to vam je najgori zajeb ega, eto i brakovi počinju tako “da li vi svojom slobodnom voljom…“. A nekad, eto, sve što možeš da uradiš sa stvarnošću je da je gledaš očima naivnih. Ništa čovek duže i postojanije ne nosi kao tugu. Neku davnu, potisnutu na dnu duše, ispliva tiho, ničim izazvana, nepozvana, sasvim neočekivana i uporno tišti. Neki ljudi nemaju meru, drugi opet nemaju vagu! Glupo je kad se setiš nečeg divnog i zaboraviš. Ostaje samo nejasna uspomena na mogućnost obradovanja. Odvolela sam ljude za koje sam mislila da nikada neću.

Postoje te osobe koje su tvoje uvek. I kada ih nemaš pored sebe, i kada ih drugi grle, i kada im ni glas ne čuješ. Taj mali crv koji te nagriza kao tiha rđa, zabačen daleko iza podsvesti gde se hranio tištanjem i rastao, množio se, dok nije postao mnogoglava neman koja kida delove tebe, skineš joj jednu glavu – na to mesto dođe novih sedam koje još ljuće sikću, još bešnje ujedaju.

U podne, jednog jesenjeg, sunčanog dana rekla sam mu da je moj, na što je on sudbonosno odgovorio: „Da vidiš kakve sam cipele kupio!”. Imam neki strah, nadam se da je od smrti, da nije ništa iracionalno. Inteligencija kao predigra. Vrlo dobro poznajem granicu između ludila i razuma, prelazila sam je kičmom, tu čak i živim, znam koliko je prelako zaglaviti se sa suprotne strane racionalnosti, ali i dalje, u retkim trenucima, dozvolim to sebi da slučajno ne postanem sebi stranac.

Inače, zvali su me iz Dormea danas. Ja gusle nemam da vam taj razgovor prepričam. Zajebana je upornost, ima ona jednu tananu graničnu nit, kada pređeš preko nje postaješ davež. Neko ti stane na žulj… Neko na muku. Uglavnom, narod ne gleda gde staje.

Kad dođem do krajnjih granica, ja ih pređem. Za jedan tren oka, e, za toliko ti se promeni zivot.. Tom brzinom.. Bilo je sve nekako jednostavnije kada sam se kao mala brinula hoće li svanuti novi dan ako baba zakolje petla. Bili su to previše poznati predeli da bih se pravila da šetam njima kao da mi je svejedno. Plašim se da dopustim sebi da budem kompletno srećna jer postoji toliko toga zbog čega mogu da budem tužna i onda se osećam kao da sam neodgovorna i da zanemarujem tugu. Često čujem ono “najteže je biti čovek”, meni teže pada ako ispadne da nisam. Taj neodoljivi miris ljudskosti. Radujte se sami sa sobom, ljudi imaju svojih problema. Mnoge stvari bi se desile da smo naglas rekli šta želimo. Komunikacija je presudna. Nikada je ne može biti previše ako rešavamo problem, ako usklađujemo odnose, ako rečima idemo ka boljem…

Mene kad bi sad pokušao neko iskreno da zagrli, ja bih rekla: „Šta ‘oćeš, ko te šalje, oš da se rvemo il’ šta, odabi i dok pričaš sa mnom gledaj me u oči!“.

P.S. Ispao mi sinoć upaljač iz džepa kad sam se vraćala kući, bio je mrkli mrak i nisam uspela nikako da ga pronađem, što bi rekao Zdravko Čolić: „Noć mi te duguje.“

Nataša ANDRIĆ

Komentari