Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ima tih trenutaka, vječnost im nije ravna

Objavljeno prije

na

Nemamo običaj da u fontane bacimo novčić za sreću. Radije bacamo opušak. Kakav ulog takva i sreća

 

Porodila se Megan na Đurđevdan, Srbija do Saseksa! Britanski princ se rodio na Đurđevdan, pa vi recite da to nije znak da vraćamo Kosovo. Prema narodnom verovanju, Đurđevdan se smatra granicom između proleća i leta. Sudeći po ovom vremenu napolju, izgleda da je baš gužva na graničnom prelazu.

I danas će pola Srbije da slavi, a pola da ide na slavu. Mene su jednom pozvali da idem na slavu gde, pajsad, nema pušenja. Odmah sam videla sebe kako, kao Sharon Stone, pitam: „Šta ćete da uradite, da me uhapsite?” Otad ne idem. Ali da vas posavetujem kad idete po slavama: Čorbu sipate poslednji, svo meso ostane na dnu čanka, ostali se nasrču vode. A pečenje uzimate prvi, jer odozgo naslagano sve u fulu, da bude fotogenično za oko i da se pokažu. Nikako prva dva reda da propustite, jer ispod su koske i masnoća. Na slavama je bitno da razbacate hranu po tanjiru i jedete sporo, kako bi svi domaćini videli da vam je tanjir uvek pun, tako vam oni neće samoinicijativno trpati hranu na tanjir i smarati: „Uzmi, uzmi, uzmi.“ Jedna od bitnijih stvari na slavama je da sednete na mesto odakle dohvatate oba ovala sa predjelom. Najgore je kad odete negde na slavu i kao: „Izvoli, desno su matori, a levo mladi“. I onda stojite tako na sredini jer niste ni ovi ni oni. Zbog “Ostavi, to je za goste“ se baca hrana na slavama.

Svi mi plačemo za pažnjom, samo što neko nariče, a neko svira bluz. Praktikujem klimanje glavom sa osmehom sveže razbuđene sfinge kad god neko priča priču za ošamariti. Nemamo običaj da u fontane bacimo novčić za sreću. Radije bacamo opušak. Kakav ulog takva i sreća!

Nedostatak ukusa i duševne finese direktno su vezane za muzički izbor individue. Ne verujte nikom ko na ringtonu ima lošu muziku.

Ta prevelika tuga koja se jednom dogodi, a promeni te zauvek, vremenom iščezne iz očiju, srca, al zauvek ostaje u uglu usana, svaki put kada pokušaš da razvučeš osmeh. Kad mi neko drag ode, obrišem sve tragove, zatrem mirise i molim se da mi neka slučajna radost ne dovuče uspomene. Poneo mi je kofere spakovane za put u zaborav. Tako lako, kao da u njima nije bilo ni trunke težine zaboravljanja. Navikneš da kroz život ideš sam, pa kad ti neko pruži ruku ti se braniš iako  te ne napada. Kakve sam sreće, kad dođe mojih pet minuta to će biti bukvalno. Realno… većina od nas ne može u testament da stavi ono… pri zdravom razumu.

Eto, na kraju da vam kažem da je moj komšija odneo jutros u pola sedam žito za slavu u crkvu, kad ono ne radi, počinje u sedam. Jutros se pre Boga probudio.

Evo, ja trabunjam ovde… Nit me ko sluša, nit koga zanima… Bez mnogo smisla… Skačem sa teme na temu… Osećam se kao moja baba kad se okupimo svi za slavu.

 

P.S. Je l’ zna neko kad će proleće?

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Dođem do zaključka, pa hoću nazad

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nema ništa gore nego kad upadnete u društvo kojem šumorenje breza ništa ne znači

 

Razgrnite zavese i pustite sunce, upoznajte se sa svetlom i budite mu drug. A sa mrakom, sa mrakom ćemo lako, mrak nam je rod najrođeniji. Šta je jutro do noć koja je ubledela. Prespavala bih sve ovo, ali sam potrebna nekom da mu budem oslonac, podrška i zagrljaj. Menja se vreme, kažu. Znate, ništa se ne menja. Ko je ustajao u šest, ustajaće i dalje. Ko nema posao, nema ga i dalje. Ko nema ljubav, nema pa nema.

Zapravo, nijedna odluka nije prava ako odlučuješ pameću, ili srcem. Prava je samo ona u kojoj odlučuje tvoja savest. Neuspeh je ne biti srećan. Nijednu glupost nisam planirala, talenat jednostavno dođe do izražaja. Čak i onda ako nam je stvarnost realno dobra, želje ostvarene, ciljevi postignuti, nagoni zadovoljeni, postoji mentalna struktura koja sve to po definiciji mora da odbaci, jer bi inače samu sebe ukinula: to je mašta. Ona ne može maštati o onome što se ima. Mora negde drugde.

Ljudi su najudaljenije destinacije, a mi verujemo da ih gledamo u oči. Naročito kad to shvatiš onda kad je prerano za kraj, a prekasno za početak. Kada vam nije samo životna faza, ni starost, a ni umor, već jednostavno potreba da budete sami, onda ste se sigurno prejeli onoga što vam je život servirao. Ništa ne zaurla toliko snažno koliko nezadovoljstvo, dugo držano pod kontrolom. Kada upornost počne da ugrožava dostojanstvo, vreme je za odustajanje.

Ako ne mogu da budu srećni sa onim što imaju, mudri ljudi odluče da budu srećni zbog onoga što nemaju. Ne držite u mirnoj luci one koji za vetrom žude. Vama će svaki povetarac lediti kosti, njima će ta hladnoća biti opravdanje zato što su poželeli toplije mesto. Sudi preoštro čovek, mereći nekim svojim aršinima, pa mu život pokaže drugu stranu, kojom sve njegove mere i aršini postanu ništavni… Malo je žalosno gledati jutrom sva ta lica čija se krhka egzistencija održava na nitima obligacija iz radnog odosa, a da pritom nikoga ne zanima šta sneva njihova glava. Nema ništa gore nego kad upadnete u društvo kojem šumorenje breza ništa ne znači.

Umesto frenetičnog čeprkanja po budućnosti i očajničkog uzdanja u astrologe, milija mi je Odisejeva pomirenost i zahvalnost bogovima što su uskratili ljudima da znaju kakva ih sudbina čeka. Kad god krenemo da lupimo glavom u zid, mi znamo da će nas to boleti, znamo, bre, da i vrat možemo slomiti, ali ipak udarimo. Pa onda tražimo izgovor za bol u zidu, a ne u glavi. Eto. Toliko o pameti.

Ima već neko vreme kako sanjam o tome da se povučem u neko selo i predajem đacima kojih u stvari sve više nema, a nema ni sela, a sve više nema ni mene. Dođe jesen al’ dođe tako i čoveku neka bablja minuta, pa pritegne čvor na marami pod bradom i zajauče iz sveg glasa.

Valjalo bi iskoristiti ova poslednja dva dana leta u oktobru i organizovati neki prvomajski uranak ili makar Đurđevdan.

P.S. Je l’ ima neko dinar, treba mi za kolo?

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Treba boraviti isključivo u međuvremenu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad god se zavučem u svoju pećinu ponesem sa sobom krede u boji i ovo Sunce što mi je u džepu

 

Moji problemi znaju tablicu množenja. Ima zabluda koje neću da srušim, ne zato što ne mogu, već zato što mi je lepše sa njima. Najbolje odluke donosim ujutro. Sreća pa tad nemam pušku ili bilo kakvo drugo oružje. Meni, ako ikad svane, misliću da su zadušnice i da mi je neko upalio sveću.

Pitanja lične prirode ne postavljaš nikome sa kim nisi delio utrobu, tanjir ili jastuk. Još me boli glava ali onako u pozadini, kao kad nešto zaboraviš. Ako mene pitate, samoća je luksuz dostupan samo ako se za nju grčevito borite. Čovek može mnogo da izdrži, ako ga ne zaustave na vreme.

Trenuci koji se pamte su isti oni u kojima smo se zaboravili. Ne možete u svakom trenutku u životu sve da imate. U životu gledajmo na stvari kao da problemi ne postoje, postoje samo iskušenja. Ono što možemo, jeste da donesemo odluku da nam je stalo do nas samih i da uradimo neke stvari koje će nam pomoći da se osećamo bolje. U trenutku kada se u životu sa nekim deli ono što je vredno, mi postojimo suštinski. Sve ostalo je formalno. Svaki put kada sam pažljivo slušala nesrećne, videla sam da imaju puno sreće koju ne znaju da vide i osete. Valjda život zna šta radi, mi pojma nemamo.

Sećam se. Mislila sam umreću od tuge. Ali nije bio moj red. Nosim se super sa tim nekim stvarima u životu. Ali kad kiša počne u meni, lije jače nego i u Edinburgu. Godine se pretvore u ćutanje i pogled niz reku. Spaljivala mostove, brisala tragove, nestajala sa radara sveta i opet me pronađeš po osećaju i vetru što donese obrise mirisa duše. Zabolećemo se mi, ima još vremena.

Kad god se zavučem u svoju pećinu ponesem sa sobom krede u boji i ovo Sunce što mi je u džepu. Strah od samoće kod mnogih ljudi prisutan je samo zato što ih je neko drugi ubedio u njihovo postojanje, a potom otišao. Kišu najviše vole usamljeni. Nekima je to jedina prilika da na licu osete bilo kakav dodir. Pomislim, koliko li ljudi oko mene muče neke strašne misli, a ćute i nose “ne odudaraj” masku svaki dan. Progutam vlastitu stvarnost pa se zagrcnem. Uzmi par dosadnih rečenica, prelomi ih u stih, i videćeš kako nastaje pesma i ljude  koji te razumeju, i kažu bravo, i da osećaju isto što i ti, ne znajući da osećanja nemaš i da su oni isto tako prazni. Jer pisati je lako u nečitljivom svetu. Intelektualac ima jednu suštinsku manu, a to  je da potcenjuje ljude. Zato je uvek u manjini.

Na moje veliko zadovoljstvo i vaše nepostojeće interesovanje, želim da vam kažem još i ovo. Kažu da je svaki četvrti stanovnik zemlje Kinez. Nas je šestoro, što znači da se neko među nama pravi da je naš.

P.S. Odakle tebi toliko smisla, na ovu nemaštinu?

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ne glumim pamet, ja sam statista

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ustaju ljudi posle svakog pada, osim kad padnu u zaborav

 

Jedino se u Srbiji za rešenje bele kuge nude besplatni prezervativi. Ista strateška doktrina se koristi i na drugim poljima. Kriza rađa avangardu ali naša je imala spontani. Nemamo sebe jer je došao đavo po svoje.

Svaki domaćin koji drži do sebe, krizu srednjih godina dočekuje balončetom rakije i zbirkom egzistencijalne poezije. Razmišljanje voli tišinu i ja se u tu ljubav ne bih mešala. Nije što ne znam šta ću sam sa sobom, nego što mi zvuči obećavajuće. Kada si sam, pa počneš da srećeš sebe u svakom kutku hodanja… to je blagoslov. Znate li kako izgledaju one male ruske babuške? Moraju sve da se otvore, da se dođe do one poslednje. E, ima nekih ljudi, koji ljubav čuvaju baš tu, u toj najmanjoj. I ne može se prečicom do nje. Mora redom da se otvara. Sloj po sloj. Vredi. Samo najjači se obračunaju sa samoćom, ostali je ispune bilo kime. Ustaju ljudi posle svakog pada, osim kad padnu u zaborav.

Prošle godine poginuh sa upravom škole što su decu sa časa odveli u crkvu, na moleban za početak školske godine i uspeh!!! Ove godine ga nije bilo. Čuj moleban?! Jer je važno da se deca mole, a ne da uče?

Mila majka, otac blesavi, sitno žito, sveta nedelja, usta lajava, lebac ražani, sunce žarko, krsna slava, deveto koleno, luda familija, pamet luda, sestra, tetka, seme, pleme, krv, život… I jedan jedini glagol uz sve to. Pa ti probaj da prevedeš psovke strancu. Pričaj srpski da te ceo svet razume. Filozofija palanke je ono kad, što bi narod rekao, štrčiš, pa bi nedorasli da te skrate, umesto da te dostignu.

Uđeš u dan sa dobro očešljanom senkom i shvatiš da si tu već bio ranije. Hodati u skladu sa svojom senkom, bez da ona spozna da to činite, je ZEN. Srećan čovek je najpoznatije biće srpske mitologije.

Postoji neko ko još uvek ulazi u moje srce, zadaje udarce. Bol je za mene nešto svakidašnje, nešto kao hleb. Ali kakva veličina! Nikome se nije ni zbog čega žalio, nikada kajao. Njegov je miris dostupan samo retkim travama i mi ga grešnici ne zaslužujemo…

Treba čovek da se isplače kao dete, s vremena na vreme, da isprazni sve svoje pukotine u koje su se uselili neki mali, namrgođeni vilenjaci.

Kako biste dočekali ljubav, kada bi vam se najavila? Klin se klinom izbija. Je l’ mora da bude iste veličine? Ako me razumete. Ne zaspi najlakše onaj kome je savest čista, nego onaj ko savest nema. Isto kao što onaj ko ne pamti, ne zlopamti i uvek je raspoložen, nije dobar, nego suštinski bezosećajan. Tako je jednostavno i jasno, a prođe život dok ti se ne razdani. Ljubav je psa dovela do lanca.

P.S. Putuj igumane, i molim te ne naginji se kroz prozor.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo