Spavala sam otkrivenih snova. Prehladila mi se stvarnost

Naučnici su i zvanično proglasili da su pčele najvažnija živa bića na planeti. Našem predsedniku neće biti drago kada sazna da su se i naučnici okrenuli protiv njega i njegovog pregalaštva. Najveća iluzija, kao nepogoda, kao grom koji puca direktno u čeonu kost, je iluzija bitnosti, bilo pojedinačna bilo kolektvna.

Naslov u novinama: „Penzioneri pobegli iz staračkog doma i otišli na festival metal muzike.“ Nisu naši, ne ložite se. Nemci su. Naši bi pobegli da odu na Farmu ili u Parove.

Spavala sam otkrivenih snova. Prehladila mi se stvarnost. A kad sam bila mala uvek sam mislila da je moja senka neko ko je pao i treba mu pomoć. I uvek sam pokušavala da je dignem.

Još jedna od nedoumica iz detinjstva mi je bila i ta, kako kućno vaspitanje nalaze oni koji žive u stanu. Najgore su mi one želje koje su se  izgubile u vremenu. Vreme se zagubilo u čekanju, a čekanje se zaglavilo između sećanja i  zaborava. Vreme je novac!? Tako bih volela prevarantu koji je smislio ovu uvredu zdravom razumu, bar godinu dana da se isplaćuje plata u ovoj valuti. Najveća nesreća za čoveka je da na svom brodu nema snage da preuzme kormilo, već živi ispod palube i oseća se kao slepi putnik.

Ne silazite nikada sa planina, ne idite dalje od onog bogumilskog kamena izgorelog od žudnje za celinom koju je prezreo. Ako ste nesrećni ni travama se ne ispovedajte. Istinit je samo vama znani tajanstveni govor rudonosnih izvora… Sledite te izvore uzvodno u utrobu zemlje koja neodoljivo privlači svojim jasnim i čistim zovom. Istrgnut iz obilja nežnosti predaka odlazi sa vama i miris gloginja rumenih u koji ste se prometnuli. Ako pronađete mi trag, slučajno, ugradite lobanju moju nagorelu u istrošene zidove Ćele kule. Postoji samo slučajan let i neminovan pad. Ruši se tiho potajno verovanje. Ostaje samo vetar da šumi rapsodiju večnog nadanja…Ako mislite da vas varam, potražimo čoveka ili ne tražimo ga – mora ostati nada da on postoji, da boravi negde, makar kao lek tamo gde zabluda vlada.

Poslušan dan nema opravdanja, zakašnjenja neće biti. Padati, jedino putovanje koje ne poznaje napor. Jasno obeleženi ne stižu u luke smiraja. Uzaludno je pitati da li odanošću zemlji zasnovati nadu ili krenuti urođenicima onim koji cvet mirisne magnolije slave. Jer ovde ne počinje ništa, ovde nije kraj ničemu, ovde niko, nikog, ničim ne bombarduje. Ovo je vreme skorog klonuća. Amalgam kamena i krvi sveže negde u nama crveno dozreva.

Šta je to što tako svirepo pritiska zemlju i na uzvišenjima u koja jedino mogasmo verovati, otvara male, ranjave kratere uz koje uzaludno privijasmo srce čovekovo. Umukla je pesma na zidinama loše osvojene bastilje. Zaboravili smo uspravaljati se ne potežući noge iz postelje.

Bešumno rađa se čovek na ropstvo već priviknut.

P.S. U životu svakom želim da ima nekog da mu se obraduje kao što se meni obraduju moji psi.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ako su te ljudi prešli, nije to što si naivan, već je to što si most

Jutro nek je dobro svima. Svoje upijam kako umem ali i oblikujem kako želim. Ono što u njemu “moram“ ima najmanji uticaj na tok. Odlazi leto. Nakrivilo je šešir i stavilo šeretski osmeh na lice. U zdravlju i da se vidimo dogodine.. Kako sam raspalila nerad danas, level narodni poslanik.

Pomislim da nema ništa gore od mog ljubavnog života a onda se setim da postoji obrazovni sistem Srbije. Jeste li primetili da se “obrazovni sistem“ sada zove “školski sistem“, a “stručni kadrovi“, sada su “ljudski resursi“. Slučajno? Uveli smo u obrazovni sistem zvanje “diplomirani di-džej“ da ne bi stotine gradonačelnika i direktora bili najgori s onim, preko noći i u poznim godinama stečenim, “diplomirani menadžer“.

Srpski obrazovni sistem je ustrojen tako da, između ostalog, deca ne razumeju, ne vole i zaziru od umetnosti. Likovno se svede na odgovarajući pribor i popunjavanje lista, a ako nije svaka tačkica obojena, dobija se ocena niže. Muzičko je da duvaju svi istu pesmicu u blok flautu, koja je neprijatna kao instrument. Ne sviraju zajedno. Ne sviraju različite instrumente. Posle drugog razreda ni ne pevaju. Drame, naravno, nema. Dramske umetnosti u školi ne postoje. Zato nam deca nikad ne nauče da govore kako treba, da izgovaraju pravilno, da stanu pred ljude. Drama je osnovna ljudska potreba, postoji prirodno u igri svakog deteta i čim krenu u školu, ekspresno im je oduzmemo. Rezultat su odrasli ljudi koji ne umeju da govore, ne razumeju muziku, ne razumeju vizuelne umetnosti, nemaju naviku da idu u pozorište i ne razumeju ga. Ti ljudi su kao deca gledali Srećne ljude i to za ceo život ostaje njihova mera drame, vizuelnog i muzike. Ponekad mi se čini da šamar služi da bi se obraz vratio na svoje mesto.

Prema popisu iz 2011. godine, oko 2.100.000 građana Srbije nema nikakvo obrazovanje, delimično osnovnu ili samo osnovnu školu. Koliko ono koalicija oko Vučića i on sam, beše, skupi glasača?

Mat u četiri poteza:

1. osiromaše vas da bi se obogatili
2. devastiraju obrazovanje i estradizuju kulturu
3. njihovoj deci vrhunske strane škole, vašoj dualno obrazovanje
4. njihova deca se vrate da vladaju vašom jer, zaista, više znaju, obrazovaniji su i moguće čak i kulturniji.

Ako su te ljudi prešli, nije to što si naivan, već je to što si most. U prvoj polovini života imaš očekivanja od ljudi, u drugoj polovini od života, a onda shvatiš da si glup. Sreća se skuplja u grudima, bol u duši, tuga u grlu. Suština mira leži u selektivnom sećanju. Vrlo često, najslabije karike ne popuste, znajući da su slabe štitimo ih od tereta. Popuste one za koje smo bili ubeđeni da mogu povući sve, čak i ono što se nije moralo vući.

Dragi moji, UVEK se setite reči jednog od najblistavijih umova čovečanstva. Mark Tven se zvao, to mu nije bilo pravo ime. On je govorio: „Nikada nisam dozvolio da škola utiče na moje obrazovanje.“

E, tako i vi! Učite gde god stignete! To je važno.

Sa kog perona odlazi leto ? Hoću da mu mašem.

P.S. Prosto je dirljivo koliko čovek voli sebe, uprkos svemu što o sebi zna. Za prezir drugih potrebno mu je mnogo manje podataka.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek

Naslov “Kako da mirišete sveže i lepo tamo dole”. Tamo dole? Na Kosovu? Veliki, prazan prostor stvara tup zvuk koji je veoma specifičan, posebno kad se čukne u nečiju lobanju unutar koje duva promaja. Istoriju nisu pisali ljudi koji su sedeli i kukali kako je svet nepravedan, već oni koji su stali na noge i učinili ga još nepravednijim. To vam je vrsta jednog organskog dima, bezobraznog naziva. Džaba se ložimo da smo narod. Mi smo ono što je od njega ostalo kad se kukolj odvojio od žita, pa student žito zapalio.

Vlada korumpirana, mediji se bave nepismenim uličarkama, mlade generacije sve gluplje, država u ruinama, ali hej, bar imamo dobrog tenisera! Ako se ne slažeš sa ovim svetom ne možeš da uhvatiš koren u njemu…

Hodajmo svi unatraške, sve dok se ne sretnemo mi koji smo se propustili. Premotavanjem do druge šanse. A šta ćemo sledeće da ne damo, sad kad završimo sa nedavanjem Kosova? Neki hendikepi bi mogli spadati u kategoriju baksuzluka, kao npr. Onaj, kad vam “glas razuma“ izgubi glas. Mudrost, poklon života kad ti više ne treba. Zaborav je pokretna traka na koju sve brže padaju stvari. Gotovo ni u šta ne verujem kao u činjenicu da se, u jednom trenutku, mora odbaciti sve ono u šta veruješ i znaš, da bi mogao da živiš. Da bi nešto dobio neophodno je da se nečega odrekneš. Vrlo često, ni ono što si izabrao, niti ono što si žrtvovao nije bio tvoj izbor, a život te pusti da misliš da jeste.

Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali. Nemojte da se plašite nailaska smaka sveta, on odavde izlazi.

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju). Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao na primer: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?“ Da je Klara Cetkin imala pametnija posla, danas bi žene uživale. Ali ne, ona je morala da se trpa gde joj mesto nije. Žena.

Dvadeset sudenata blokiralo Rektorat i zaustavilo rad profesora. Dva miliona Beograđana ne može da blokira grad i zaustavi Vesića. Sedam miliona građana ne može da blokira državu i zaustavi Vučića. Ukratko, ako se neko pita zašto smo tu gde jesmo. Niko nam nije kriv. Do nas je.                               I

Od izlazaka najviše volim kad izađem na kraj.

P.S. Pomerila sam ponedeljak za juče, danas neka bude četvrtak, a sutra mi treba mali povratak u budućnost.

Nataša ANDRIĆ

Komentari