Na nekoga se krivica svali, na nekoga sruči, a na nekog jednostavno padne. I mada pod istim balastom, čovjek sasvim drugačije podnosi taj teret

Lagano teku dani miholjskog leta, prijatnog i pitomog. Siva mrena je prekrila nebo. Dan je tako – da li da se ušuškam ili da se šćućurim. Evo, jesen je dala sve od sebe, mogli bismo i mi: neka nam ovi dani budu prijatni onoliko koliko ih mi drugima učinimo takvima… Pošteno. Ti neki neuhvatljivi trenuci jeseni dok grad odiše sveobuhvatnom prazninom kosmičkog vakuuma i kada naleti svežine najavljuju žestok pljusak koji će jednom zauvek sprati svu tugu sveta sa ulica i sva g, naravno.

U vrtlozima intelekta postoji izvestan red, za kojim biste uzaludno tragali u vrtlozima srca. Elegantno nespokojstvo razuma i haos prevrtljivih emocija. Ako je ikako moguće, ne bih se nijednog odrekla. Biće to sloboda kojoj trebaju nove boje i novi svet. Gruba prema usiljenim nežnostima, lažnom smehu i preglasnim otkucajima. Prepoznaćeš je kao odmerenu damu, dok ti prilazi sigurnog koraka, u trenu kada svojom voljom postaneš prošlost, svim svojim prošlostima. Argumenti se tuku, grebu, čupaju. Nasrću jedan na drugog i poražavaju prirodu suštine. Vode ciklične rasprave bez početka i kraja. Bez smisla. Sve za pobedu i aplauz. Istina u tišini odraza u ogledalu i u mraku iza trepavica čeka. Na nekoga se krivica svali, na nekoga sruči, a na nekog jednostavno padne. I mada pod istim balastom, čovek sasvim drugačije podnosi taj teret. Isuviše sam naivna i nepotkovana da bih tragala za istinom. Ali puna iskustva koje mi govori da je čovek tanano, nestalno i lomljivo biće, te tako istina ima mnogo, skoro pa za svakoga od nas po jedna. Odrasli sve više nalikuju na nešto što su deca pravila na času tehničkog. Svi hropću i isijavaju nezadovoljstvo dok čekaju na semaforu, niko da pruži zagrljaj utehe slučajnom prolazniku. Generalno se premalo brige vodi o slučajnim prolaznicima. Shvatiš da nisi dobro i vratiš se kući najtišom ulicom.

Uzdahnemo duboko, naizgled bez razloga. To naša duša pamti, a telo ne može da izdrži teret tolikog pamćenja, pa iz dubine izbaci uzdah. Ne volim uzdahe. Uzdah me asocira na gušenje, nemanje vazduha, na nemanje nekog koga smo imali. Na sve što je nemanje. Uzrok mog ovakvog mentalnog zdravlja je prokletstvo što pamtim sve što sam ikada pročitala i videla makar i na stoti deo sekunde i što je to stalno prisutno kao sveže sećanje Ako ideš ka cilju koji je suprotan tvojoj prirodi, suprotan tvojoj tananoj unutrašnjosti i osećajnosti tvoje duše, čak i ako uspeš da do tog cilja stigneš – ugasićeš se, bolno i prerano, na bilo koji od mnogih, od života ponuđenih, načina. Nije tuga za svakoga, otmeno je to osećanje. Ako nikada ne budem videla svog boga, biće da je tata lagao. Nikako da shvatim da ono što ne čekam, ne može da se vrati, može samo da dođe.

Umrevši, i čekajući u redu gde se biraju sudbine budućih života, prevalivši u prošlom životu trista čuda, mudri Odisej odabrao je najtiši i najpovučeniji mogući život. U ludim vremenima najveći izazov je voditi normalan, umeren život i biti jednostavan čovek.

P.S. Bezimeni gavran već satima samotno kisne na ogoljenoj grani čovek prosto zna da uživa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Nešto me je vuklo za rukav i onda sam ga pokidala i ostavila na mjestu gdje je pao, sada se krećem dosta slobodnije, i kad prođem pored njega i vidim ga na zemlji, kao krpu – neprivlačnog, podsjetim se šta me je nekad privlačilo kao strast, a sad je opomena

Evo jedno Dobro jutro pre nego što razvežem jezik. Za danas izdvajam: „Pojedini mediji su izabrali da dehumanizuju i kriminalizuju Aleksandra Vučića i njegovu porodicu. Ako treba da posvetim više vremena borbi protiv toga, nego radu na rezultatima, posvetiću. Jer bez Vučića Srbija ne može biti jaka.” – Ana Brnabić. Sledi oglas u novinama: „Sa zadovoljstvom vam najavljujem da nam uskoro stiže laser za uklanjanje obrva tetovaža…“ Sav besmisao čovečanstva – laser za uklanjanje obrva (?!?) koje ste prvo imali pa uklonili, pa tetovirali, pa vam se nije dopalo i sada možete da ih uklonite da biste mogli opet da ih nacrtate. Vidim, prođe i Mirdita u Beogradu, a baš dok je trajala, na Kosovu u centru Gračanice, izboden Srbin nožem. Ti neki ljudi, tihi i neprimetni. Oni su pristojni i stameni u svim segmentima življenja: i u sopstvenoj zloj sudbini, čak i u sopstvenoj nesreći. Nema kod njih one, dobro poznate, elokventne ozlojeđenosti. Tiho i neprimetno, skrajnuti daleko od očiju sveta, ti ljudi nose svoj krst… Što se mene tiče, kad Srbin gleda uvis, vidi nebo i osim neba – Kosovo. Kosovo stoga i nije zemlja koju vraćaš, nego zemlja za koju se opredeljuješ, pa je otuda i imaš, ne dokle ti je neko ne otme, već dokle god se ka njoj uspinješ.

Nešto me je vuklo za rukav i onda sam ga pokidala i ostavila na mestu gde je pao, sada se krećem dosta slobodnije, i kad prođem pored njega i vidim ga na zemlji, kao krpu – neprivlačnog, podsetim se šta me je nekad privlačilo kao strast, a sad je opomena. Razmišljala sam malo o tome. Mislim da te sudbina dovede do nepremostivog zida i onda ti da mogućnost da biraš. Bazičnost celovitog našeg Ja, uzidana je duboko u našim temeljima. Možemo da se koprcamo, koristimo skup materijal, firmiranu farbu za spoljašnost. Slaba vajda. Koren. Temelj. Koren i na njemu temelj. To je sve. Okreneš li glavu na jedan dan, propustićeš danas mnogo više nego što bi 1920, mnogo, mnogo više nego 1820. itd. To se zove tempo života koji nam, takozvanim napretkom, sve manje dopušta da se pozabavimo sobom.

Čekaš. I u redu je čekati. Neka dođe tebi. I doći će, nenajavljeno. Ali, ipak, moraš ustati i prošetati se do vrata, da vidiš da li si ih ostavio otključana. Neće pokucati. Neće pozvoniti. Ako ne može da stigne neometano i pojavi se pred tobom, ustuknuće. I nećeš je više videti. Čovek zaključanih brava, bez ijednog ključa koje je podelio onima koji mu nedostaju. Razboliš se od nemanja nekog i kunjaš, ćutiš, samuješ i, prođe… sve u životu prolazi, proći ćemo i mi. Govorimo Molitvu:

Oče naš, sin je Tvoj bedniji

Od bilja, strasniji nego cvet,

Nestalniji nego vetar zore,

Sumorniji nego more, i sam,

Sasvim sam.

Miloš Crnjanski

P.S. Ova godina mi je pružila nikad duži subjektivni „samo razgledam“ osećaj.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

… Izvor straha je, paradoksalno – u budućnosti. Oni koji nemaju budućnost, više se ne plaše. To je ta pomirenost, valjda, o kojoj mnogi govore.

Danas je bio dan za uroniti u nečiji zagrljaj ili u knjigu, ko je šta imao. Malo sam se kretala i među narodom danas, zaključak je da nam nema pomoći. Od današnjih planova ispunila sam prvo osetljivi, pa beli i na kraju šareni. Šest puta mi se išlo na more, dva puta sam htela da napravim pitu, tri puta da zagrlim nekog, a još se dan nije završio. Jednom kad ne uspete, sve je lakše, znate kako se to radi. Prišunjao mi se ranim jutrom, zajedno sa sivilom što mi se nad dušu nadvilo. Taj prokleti trenutak. Bremenit prohujalim vremenima, težak kao kamen oko vrata, duži od smrti. Događa se to, nešto se u čoveku spotakne o mrak, slomi od nemoći i utiša jutro, u koje je želeo da veruje.

Imam običaj da svoje probleme nazivam svakodnevnim životnim poteškoćama, oni se uvrede, pa se nekako i smanje. Sve je više onoga što se kosi sa zdravim razumom. Srećom, zdravog razuma sve manje imamo. Čovek misli da ništa na ovom svetu ne može da kontroliše osim svojih misli. To uverenje traje sve dok tako nešto i ne pokuša. Kad ni u tome ne uspe, nastupi osećanje da nije bačen samo u svet, nego i u svoje telo i, što je ujedno i najteže prihvatiti –  da je bačen i u vlastitu svest. Od jave pobegneš u san, ispostavi se mora, bežiš u drugu realnost, ali tu ne pripadaš, zato se vratiš u svoju stvarnost, pa se povučeš u sebe, iskopaš svakakve misli, pa ih zapisuješ da bi ih sagledao i probao da razumeš. I pišeš sve dok se smisao ne pojavi ili potpuno nestane.

Zaustavili smo vreme, neko je rekao da više ne postojimo… Gledali smo nemi, potiskujući u sebi želju za dodirom. Nestali smo pre nego što je moglo biti. Svaki dodir je iskra koja se rasplamsa ili ugasne. Ako prvi dodir nije upalio, ne znači da drugi neće. Ali na drugom mestu. Treba znati da sa brojem dodira, na istom mestu, koža postaje čvršća i neosetljivija. Proći će, kažu… Izvor straha je, paradoksalno – u budućnosti. Oni koji nemaju budućnost, više se ne plaše. To je ta pomirenost, valjda, o kojoj mnogi govore. Nepravda je što se Sizif pamti po uzaludnosti onoga što radi, umesto po upornosti da čini uprkos očiglednoj uzaludnosti činjenja. Jer, njegovo guranje kamena uzbrdo je oblikovano pokretima čiste nade (znam da je zauvek kažnjen, okovan i bez nade) koja ne priznaje grč uzaludnosti kojim je obuzeta. Valja zamisliti da Sizif dok gura kamen, sebi u bradu mrmlja: Neka biti što biti ne može.

Ali hej, jesen je! A jesen ne traži ništa. Ništa! Ni letnju energičnost, ni zimske dečije radosti, ni prolećnu razdraganost. Samo mu pripadneš i budeš, kako ti hoćeš. Ako hoćeš. Pripadanje je kao i propadanje. Kada krene, nema natrag. I kad počne, više nije stvar naše odluke. Znači, pre nego što kreneš, izbroj do tri ili se bar prekrsti. Jer, što bi rekao naš Duško Radović: „Čak i ukoliko niste vernik, tih nekoliko dragocenih trenutaka može vam sačuvati život“.

P.S. Čekam ponoć, da decu propitam tablicu množenja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari