Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Poljubi i ostani

Objavljeno prije

na

Nije dobro među ljude ići sa dečijom iskrenošću i srcem na dlanu. Kažu da se djeca iskreno nasmiju oko četristo puta na dan. Odrastao čovjek jedva dvadeset. Dakle, odrastao si kad prestaneš da budeš iskren i kad prestaneš da se smiješ

 

 Desilo mu se u jednom momentu neuhvatljivom, ima tu već neko vreme. Možda se zapravo vara, možda mu se prosto učinilo.

  • Kuc, kuc!
  • Ko je?
  • Pogrešne odluke i krive procene.

Pa šta kucate sunce li vam žarko, uđite, znamo se!

Pošalje nepušača po cigare, vrati se, kaže nije bilo tvojih cigara, al kupio sam ti SLIČNE.

Slične?? Slične???? Bukvalno se samo u sebe možeš pouzdati danas.

Kad dođe kući s posla ako se presvuče samo ga elementarna nepogoda može isterati napolje. Zato sredi stan. Uključi jednu mašinu. Uključi drugu mašinu. Baci smeće. Napravi ručak. Jebote, on je očajna domaćica. Ako je prilegao popodne baš tada svakom koga je ikad upoznao treba baš sve. Familija sa sela zove da vidi kako je, a s posla zovu da pitaju gluposti. Tata po običaju priča istu priču po stoti put, on kaže: „Znam, pričao si već“, a tata će onako entuzijastično „E, to!“, i onda nastavi gde je stao. Očekuje da jednom kaže: „Znaš je li?!, E pa nastavi onda đe sam stao, ajde kad znaš!“

Nije dobro među ljude ići sa dečijom iskrenošću i srcem na dlanu. Kažu da se deca iskreno nasmeju oko četristo puta na dan. Odrastao čovek jedva dvadeset. Dakle, odrastao si kad prestaneš da budeš iskren i kad prestaneš da se smeješ.

U Norveškoj recimo, kad imaju višak voća, kače na ogradu, a moj čoek za koji dan peče rakiju. Reprodukcija znanja nije pamet, to se zove Bubanje, ili mesto u kome će rakija poteći.. Kome treba – šest evra litar.

Svi bismo trebali imati nekoga ko nas brani od nas samih. Da nas zaustavi kad vidi da uporno pritiskamo dugme za samouništenje. Kad nekoga zaista voliš, možeš naći hiljadu razloga zašto bi mogao da ga ostaviš, i svi oni zajedno slabiji su od onog jedinog, zbog kojeg ga nikad nećeš ostaviti.

Nekada sam volela tmurne dane ispunjene kišom i grmljavinom, kad svet poprima neke druge nijanse zvuka. Onda sam upoznala njega, i u svakom udaru groma čula njegovo ime. Danas, čim se nebo ispuni tamnim oblacima, sklanjam se unutra i dobro, dobro zatvaram sve prozore. Najteže je zauvek zalupiti onim vratima kroz koja nikada nisi hteo da izađeš. I ko zna, možda su se dva slučajna sveta sudarila baš u trenu udara groma, a ja se nekako našla tu gde je varnica odskočila.

Levo rame kaže da će se menjati vreme, rebra su uzdržana, a donji deo leđa misli da možda ipak neće. Isto ko prognoza. Bože, daj mi malo pameti i uzmi sebi šta hoćeš!

Odoh da naoštrim šarm, da smuvam ovo sivilo.

 

P.S. Po ovakvom vremenu Karenjina se bacila pod voz.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Sve se može kad te hoće

Objavljeno prije

na

Objavio:

Strpala sam sve želje i ambicije u stari kofer nadanja. I vukla bih ja njega za sobom još dugo, da mu nisu popadali svi točkići

 

Jeste li saželi, uz prvu kafu, sav užas prethodnog dana, koji su vam danas dočarali tabloidi idiotskim naslovima, pa da krenete da širite tu zarazu kao da radite na normu? Da zlo ne izdangubi.

Meni kad se razum javi, uvek loša veza, valjda roming. Udaljim se nekad, ne da vidim širu sliku, nego da ne gledam uopšte. Ni slike, ni mesta, ni ljude. Da li se i vi nekad probudite i prvih par sekundi blaženo mislite da je sve bio samo san, dok vas ne spuca realnost? Ni meni se to ne dešava… A onda mi neko kaže: „Imaš zid oko sebe“. Pa ne da imam zid, imam i topove, borna kola, nuklearku i jarak pun vode u kome su zmajevi! Šteta što neko ne snima sve performanse koje ja radim, Marina Abramovič bi umrla od zavisti. A ja bih samo da mi neko govori šta da radim, korak po korak, al’ nema takvih i sad moram da se uzdam samo u sebe, a svi dobro znamo da to nikad ne izađe na dobro.

Želim da se vratim trideset godina  unazad i upropastim svoj život na drugačiji način. Navrle mi nove ideje. Gledam oko sebe, postalo je važno samo što bolje upakovati mane, predstaviti ih kao luckaste vrline, a vrline, vrline već retko ko i prepoznaje. Strpala sam sve želje i ambicije u stari kofer nadanja. I vukla bih ja njega za sobom još dugo, da mu nisu popadali svi točkići. Što se oproštaja tiče, ne mogu još uvek. Sebi. Drugima svakako retko šta zameram. Uradili su što sam im dopustila. Toliko je još grešaka ostalo za napraviti u životu, da je prosto gre'ota ponavljati one stare. Ako odlazite, a niko vas ne zove da se vratite, krećete se u dobrom pravcu. Polazim od sebe tiho, na prstima, jer ne volim rastanke.

Kad vidim psa da leži na stomaku sa nogama prekrštenim ispred sebe, silno želim da legnem kraj njega, i da mi dâ neki savet za dalji život. Inače, sva ostala saznanja u veš mašinu, hitno, a neka na hemijsko ili u đubre! Inteligencija je svakako dar od đavola, a ne od boga. Jer, blago siromašnima duhom… Moje želje su otišle u božiju mater umesto u božije uši.

Ne vidiš psa duži period i skače, vrti se, da šapu, ne vidiš čoveka toliko i odmah imaš osećaj da ste se udaljili, skoro pa stranci. Da ne bih očajavala za svim realnim problemima, osmislila sam jedan potpuno iracionalni koji će podneti sav teret. Oproštaj nije odluka, samo trenutak kog se ni ne sećaš, jer si već utonuo u nešto drugo. Zaborav me dobro služi. Nemam reči… (posle ovoga niko nikada nije zaćutao). Izgleda da sam se radovala preglasno dok je sreća bila budna, zaboravila sam da tuga ima lagan san. Mrtva sam ozbiljna, oživite me!

Ovde nema nikakvog reda, ne morate da čekate.

P.S. Zatvorim oči, pa ih protrljam, pa vidm čitav svoj unutrašnji kosmos. Šareni.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ne dišu se sva slova isto

Objavljeno prije

na

Objavio:

Glupost je najopasnija inkarnacija zla, ponekad tako ljupka, često naizgled prostodušna, lepljiva i duboko umeštena u svakodnevicu.

 

Spakujte sva negativna osećanja u kutiju i pošaljite ih sebi, preko udaljenih destinacija, da putuju godinama. Za to vreme probajte život. Ima ta jedna bol koja ne trpi kalup reči. Otima se usnama, lomi ramena i prste, kao reka od trnja slama telo. Niko je ne može zaustaviti, a ona zaustavlja svet. Umetnost je držati pažnju, a ne smoriti. To je ona linija između prepečenog, savršenog i živog testa.

Nedelje su uvek najteže u svojoj čudesnoj lakoći. Napišeš emociju iz dubine duše. Kada god je pročitaš, vidiš koliki je ponor. Ostalim danima možeš pobeći sa stotinama izgovora, ali nedelji nikada. Pa još kad naletiš na patrijote: „Na srpskom kandilo, na engleskom candle, ali reč je izvorno srpska jer ima značenje i utemeljenje u našem jeziku… tako je i sa hiljadama drugih reči…“ Glupost je najopasnija inkarnacija zla, ponekad tako ljupka, često naizgled prostodušna, lepljiva i duboko umeštena u svakodnevicu. Krivica se ne deli, ne razmnožava, ne daje. Prihvatiš je samovoljno i nosiš je uspravno, mada posrćeš pod njenim teretom.

Nama bi, pored Preobraženja, dobro došao i neki praznik Preobrazovanje ili makar Prevaspitanje. Pre bih rekla da neznanje parališe, a ne strah, ali lepše je biti uplašen u tuđim očima, nego glup. Razočaraju me reči nekad, njihova ograničenost i to klecanje kolenima kad naiđu na ono neopisivo. Kada porazi brojčano nadvladaju sve tvoje pobede, tada nastupi razočaranje i pomisliš kako su baš sve sijalice ovoga sveta porazbijane, jer ne vidiš to čuveno svetlo na kraju tunela.

Imala sam svica za te krizne noći, tamne baš poput ove. Čuvar noći nas zaustavlja u blizini Meseca i traži nam na uvid (ne starije od šest meseci) dozvole za sanjanje. Gravitacija nas siluje, ne pita gde smo pošli. Pripadanje je jedan sasvim ozbiljan vid padanja. Sami birate svoju nesanicu, ne krivite mrak za to. Eto, ekrani su sve osetljiviji na dodir, a ja iste zaboravljam. Jednom ću razbiti ogledalo i biti drugi čovek. Brojali smo zvezde i nemo padali na zemlju. Uhvatio me je za ruku, baš kad sam planula. Bilo je lepo. On je sav od ptica i vozova, od osmeha i čokolade, od sreće i mira, od oblaka i talasa, i drugih stvari koje ne umeju da ostanu. (Bojim se za tebe. Koliko je to posebna emocija. Koliko mora da ti znači neko koga se bojiš da izgubiš, čiji te bol plaši i boli više nego sopstveni.) Postoje zagrljaji u kojima shvatiš da se smisao života može dodirnuti.

Jutro se slilo u oko, a sa njim i pogrešan sunčev zrak.

Kada dočekate ono što ste dugo želeli, osećate ravnodušnost. Želja je ista, čekanje vas je promenilo.

 

P.S. Svanulo je jutro koje je promenilo sve, a ja sam to shvatila tek uveče.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ruke su mi pune stvari koje nisu zlu trebale

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad mi se sve smuči, uradim stoj na rukama i okrenem svet naopačke. Padaju maske, sujete, a sva mrštenja pređu u osmehe.

 

Naiđu emocije i, kud ću šta ću, brzo po staklene flaše da se ne razliju sad kad ne treba. Ja sam uvek bila ona koja ide kod nadrndanog komšije po loptu, i dobije jabuku… Umijemo prošlost pa nanosimo život na lice u slojevima, zaboravljajući da će se razmazati bez dobre podloge. Gladovanje je lekovito, kažu i bosonogost – zbog uzemljenja, još da nađu razlog da idemo goli i život u ovoj zemlji će dobiti smisao! Jednom mi je deda rekao da ne stigne da razmišlja o gladi od posla. Eto vam poslovice, da ne psujem sad ovde. Koliko se samo iznerviram kad shvatim koliko ne znam, pa me panika uhvati kad se zapitam da li ću imati dovoljno vremena da spoznam sve što mislim da je bitno. Kad mi se sve smuči, uradim stoj na rukama i okrenem svet naopačke. Padaju maske, sujete, a sva mrštenja pređu u osmehe.

Iz mešovitog sam braka. Otac mi je muško, a majka je žensko, što će u godinama pred nama biti raritet. Čekate princa? Shvatite da prinčevi nose helanke, imaju počupane obrve i savršene kose i da više paze rasnog ata. Držte drvoseču, odrastite.

Postoje neki ljudi u životu koje smo bili skloni da idealizujemo, pravdamo, štitimo od drugih, i od sebe samih. I sačuvali bismo ih u našim mislima takve, kakve smo ih upamtili, samo da ih nismo ponovo sreli.

Nekad sam želela pusto ostrvo. A onda sam odustala, jer kakve sam sreće, da odem na pusto ostrvo da se odmorim od svega, tu bi se srušio avion i svih 187 putnika bi preživelo. Mislim da su se ostrvima smučili ljudi koji donose nešto. (Šta biste poneli na pusto ostrvo?) Ostavite ih pustim, zato su lepa.

Dobro bi mi sad došla jedna crna kafa. Ako je ovo politički korektno. Možda treba da se kaže  –kafa afričkog porekla, a ne crna kafa? Moja baba je, recimo, bila skroz nekorektna politički: „Deder, podaj onom Ciganinu one deke, nek nosi deci, sevap je.“ Jedva čekam da sve bude politički korektno pa da mogu samo da se pišu knjige i snimaju filmovi NI O ČEMU da ne bismo nekoga uvredili slučajno.

Nešto sam loše volje, mora da je to zbog HAARP antena, njima Ameri oštećuju našu srpsku genijalnost… i snove… i kiše… sve. Mi smo kao narod bili genijalni, napredni, kreativni, teško zadrživi u napretku, a onda su Ameri postavili HAARP antene..

Što se današnjeg dana tiče citiraću Bob Rocka: „Svatko tko mi po ovoj vrućini uputi neku toplu riječ, smatram ga neprijateljem!

“…. kvalitetna hidracija dovodi do lakšeg postizanja orgazama…” Više tečnosti, teta Nada Macura ne priča badava.

 

P.S. Došla bih sebi, al’ je daleko.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo