Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Inserti iz glave

Objavljeno prije

na

Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga, koliko Maša i Moša imaju jabuka

 

Proleće je. Ljudi idu unaokolo sa ludačkim osmesima. Napolju je sve što ima noge, a

četvoronošci deluju i kao da znaju gde su pošli. Rekoše na radiju: „Dobar dan“, i nastaviše narednih pola sata da mi pričaju zašto nije.

Čekam da mi padne na pamet kako da kažem ono što mi je na pameti, a niđe pameti jer kad padne na pamet, a pamet se ne brani, onda pamet i strada. Ako uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida! Ima tih reakcija koje se uopšte ne vide, toliko su velike.

Ako pokušaš da dovučeš tačku, ona prvo vrišti i ciči, a onda domami još dve drugarice i ti jedino možeš da napišeš ”propalo”. Ali čitko. “Ja sam samohrana majka“ kao opravdanje za bezobrazluk. Moja baba Leposava je govorila: „Pomisli šta god hoćeš ali ne moraš sve kasti.“ Ja postajem moja baba. Ženka hijene ima lažni penis. Od ženke homosapiensa se nekad očekuje da ima praviji od pravog. Osećati se nedorečeno nakon predugog razgovora je gore od mamurluka. Nauka je da naučiš, umetnost je da u um-metneš ono što se ne može naučiti. Život ne može biti lepši kad te pukne tramvaj po sred tvoje sobe. Sumnja mora biti devojčica velikih očiju koja, pod tatinim nadzorom, ne priča sa strancima. Ako smo se sapleli o kabl i zamalo pali, bili smo saplitanju o kabl i zamalo padu skloni.
– Šta radiš? – pitam Necu.
– Jašem žirafu.
– Stvarno?
A on će: – A ti kao znaš šta je stvarno.-

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju).
Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao na primer: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?” Moja baba je sveću gasila prstima. Bila je to hrabra baba, baba hajduk. Govorila je i: „Ćero, uzmi ovaj šećer pa posoli.” Koliko ja volim moju babu! Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali.
Imate ramena. Koristite ih. Nisu ona tu samo da drže gornje delove odeće. Ramena služe da bi se odgovaralo na razna pitanja.
Svojevremeno mi je baba govorila: „Ma videćeš ti kad ja umrem…“, i videla sam.

Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga, koliko Maša i Moša imaju jabuka.

 

P.S. Vreme najsporije prolazi dok čekaš Nenada da ti donese ćevape.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

BAŠTE BRIGANJA: Skrenuli s puta podijeljeno

Objavljeno prije

na

Objavio:

U isto vrijeme me različiti osjećaji obuzimaju cijelu. Logika negdje krade trešnje, izgleda. Kudikamo je lakše stati iza svojih riječi, probaj da staneš iza svega neizrečenog

 

Nije svaka noć ista. Neka je moja, baš moja, I samo smo jedna drugu čekale. A neka poput ove… Ogroman prostor praznine. Vreme do jutra – nemilosrdno. Odlutaju ove moje misli, skitaju, pa se vrate. Plašim se, jednog će dana naći neku sigurniju, bolju i pitomiju glavu, pa će me napustiti pre nego što budem spremna na to. U isto vreme me različiti osećaji obuzimaju celu. Logika negde krade trešnje, izgleda. Kudikamo je lakše stati iza svojih riječi, probaj da staneš iza svega neizrečenog! Odsustvo teških i pesimističnih misli u meni izaziva strah da sam daleko od istine. Al’ neka me malo, da i ja odmorim. Ne slomiš se tamo gde si najtanji nego tamo gde si najtiši. Od ožiljaka imam jedan veliki na poverenju i neke sitne na ponosu. I žignu s vremena na vreme. Danas mi je sve bledo: raspoloženje, lice, zdrav razum. Apelujem na boje da mi se vrate. Razumu se ne nadam. Lepota će jednog dana da izbledi. Ono što ostaje je elegancija, obrazovanje, lepo vaspitanje, ljubav. Sve je to šarm. A on nema bore.

Ljubav uvek pobeđuje, kažu. Ljubav ne pobeđuje, zato što se ne takmiči. A pobeda podrazumeva takmičenje. Kad je takmičenje, nije ljubav. Umem da nestanem kad me najviše ima. Kad odlazim vrata ostavljam otvorena, jer retko kad znam na kojoj me strani više ima.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 29. maja ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nijesu svi krajevi tužni, neki su samo rascvjetali

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako ti vide oboren pogled, odmah traže patnju u tebi. Hej, možda nosim preveliku i pretešku sreću, podijeli je sa mnom, Predrasudo

 

Danas mi treba jedan porodični ručak. Da bude nedelja. Da baba posluži supu sa domaćim rezancima. Da pokojni deda supom isfleka košulju. Da tata stavi previše bibera u supu i da mu pocrveni nos, a brat i ja da se krišom kikoćemo. Da bude pečeno pile. Da lomimo jadac, ja da izgubim. Tetka da napravi sok od zove, ja da zapevam jednu dalmatinsku, a niko za mnom. Da svi budemo živi i predani trenutku, kao da ništa važnije od toga na svetu ne može da se desi… Sve te slike u glavi. Duša je kao posetilac muzeja umetnosti, koji ništa ne razume, ali je dirnut. Ako ti vide oboren pogled, odmah traže patnju u tebi. Hej, možda nosim preveliku i pretešku sreću, podeli je sa mnom, Predrasudo.

Sigurna sam da nesanicu imam zato što postoji lepše mesto gde mogu zaspati. Jedva čekam da ponovo otvore granice pa da opet imam onaj osećaj da mogu da otputujem na najlepša mesta na svetu, a ne mogu jer nemam para. Jako je bitno između svega, ne raditi ništa i posmatrati nebo.

Najtužnija slika: Srbi protiv Srba, ispred Skupštine navijaju na nepostojećoj utakmici, razdvojeni žandarmerijom. Opet. Uvek. Šta će nama neprijatelji dok imamo nas.Večni su odavno postali kukavice, plašili su se suočavanja sa posledicama svojih izbora, pa im je umiranje bilo najlakše rešenje. Posle izbora prionimo na bećarsku ekonomiju. Rasprodajmo očevinu i zadužimo se kod komšija. Braćo Srbi, Bog nam dao sve što želimo jedni drugima.

Srbija je zemlja gde četiri poslanika štrajkuju glađu i to svi iz različitih razloga. U Srbiji ima ljudi kojima ne treba štrajk da bi bili gladni, ali o njima nažalost niko ne govori. Pred Skupštinom sede na tapaciranim stolicama glumeći štrajk glađu između obroka… iz stranke su koja ima apsolutnu vlast u zemlji. Kakva gomila neinventivnih idiota koje svet nije video!

A onda me je jedan razgovor nasmejao i ulepšao mi dan. Saznala sam da je preminula u stotinu devetoj godini izvesna Božana. Ožalošćene kćeri, sinovi, unučad, praunučad, čukununučad (kamenorezačka mafija se smeška).

„Tragedija. Da li ste obavestili njene prijatelje? Kako se zove dijete od čukununučeta?“

„Ne znam. Bele pčele, možda.“

„Oni su stali kod te barijere jer nisu znali termin. Rječ. Jeste, bele pčele. Ali deluje previše deskriptivno. Neprecizno, pesnički razbarušeno. Zamisli da na plakati stoje bele pčele, bumbari i slični insekti. Bila bi to izvesna karnevalizacija cele stvari, zar ne?“

„Ja sad to zamišljam i mislim da bi bilo sjajno“.

„Otprilike kao neka poetsko–fantastična basna… I mravi. Gusenice. Zrikavci. Poneki cvrčak. La Fonten…“

„I to beli…“

„Beli Rusi, plavičaste bubašvabe. Mlada partizanka je u svom žiću i iznenadnoj smrti, ušmrknula sve moguće nazive, varijacije, stepenove i neslućene mogućnosti jezika našeg… A sa njom nam je sve to otišlo u nepovrat. Šurnjaja je, recimo, sjajna zgoda. Ona vraća nadu posle ovog poloma. Znaš li ko je šura? Kad se oženi ženin brat onda se vaspostavi šurnjaja. Šure moje devet Jugovića, al’  šurnjaje ni od korova… Avaj“.

Prstohvat smisla na živu ranu stvarnosti.

P.S. „Podeli ikonu i napiši Amin ako želiš da ti Bog čuva zdravlje…“, takođe ima pravo glasa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Smijeh i druga kidanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nas sa maštom je teško poraziti, mi uvijek imamo jos jedan svijet u džepu

 

Nešto razmišljam, kaže se ,,ubijati vreme”, ,,ubiti dan”. Kakvi smo mi to ljudi! A posle nam đavo kriv kad shvatimo koliko ga je malo ostalo. Kad bi se desilo nešto lepo, ali neko kolektivno pročišćenje, ne ovi mikrosvetovi koji se već nekako drže, nego čuješ vest, stane ti dah, ptice polete iz krošnje. Vest: Stari šeširdžija i kapadžija otvorio radnju. Sve se razvedri kad pročitaš: „Pravimo cilindre, polucilindre, žirado šešire! Ručni rad, od filca i zečije dlake“.

U mojoj glavi čuče nenapisane knjige i plaše se da preseku pupčanu vrpcu kojom su vezane za koru mozga i iscure kroz nos i prste. Reči su transkribovane misli. Rečenica ima svoj slovni kostur u kome su povezane reči kao  nukleinske baze u DNK. Život rečenice je njen smisao. Živi kao i čovek, dokle god je vidljiva ili dok je se neko seća. Neću te ja rečima. Ja ću te zamišljenim susretima ispod sunca, onim osećajem kad se okreneš kao da si nešto zaboravio, onim dodirom kada prstima dodirneš umorno čelo, kad zatvoriš oči očekujući čudo ispod trepavica. Neću te rečima, jer si ti mnogo pre njih. Nekad mi dođe taj suicidan nagon i samo bih se grlila, grlila, grlila… Ljubav je kad u nestašici mozga daš srce. Preživiš, zakopaš svaku nadu i onda ti je neko ili nešto nanovo probudi. Nema goreg. Da se ljutim? Na koga? Ja dramu režirala, radila kasting, scenario, montažu. I sad bih krivca što su i glumci, i uloge, i radnja, i tekst loši? Ništa suze sad. Gotovo. Najteže je ubiti snove, nadu, želje. Naročito ako su teško ostvarivi i nemogući. Takvi žive koliko i mi. Neka iskustva nas uče da ih je nekada najbolje nemati… Rekao je Dostojevski da u svakom životu ima dana koje treba izdržati i to je sve što o životu treba da znamo.

Dok penzioneri mile lagano ulicama, omladina na prozorima lupa u šerpe. Sasvim normalan dan… Policijski čas je ukinut i za ekipu iz vlasti i za ekipu iz opozicije, samo glupi građani, na čijim grbačama žive i jedni i drugi, poslušno poštuju zakone ove jadne države koju nije, da ‘prosti Esad, samo onaj ko je žurio na autobus. Zamislite državu koja ne može da uhapsi lopove, nego im dolazi pod prozore i pušta pesmice s porukama da su lopovi. Dajte narodu provokacija, naseda mu se.

Nas sa maštom je teško poraziti, mi uvek imamo još jedan svet u džepu. Nekako mi je najveći uspeh u životu kad pogledaš oko sebe i shvatiš da se ni sa kim ne bi menjao.

U peščanom satu živi pesak. Proždire vreme. Vrpolji se u satu. Privilegija onih koji imaju peščani sat je u tome što kad je tiho, a sluh u pregnuću, mogu umesto banalnog mehaničkog tik-takanja časovnika, stvarno čuti šum vremena. Ne bih da dižem paniku, ali ističe nam.

P.S. Ništa više neće biti isto, biće istije.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo