Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Inserti iz glave

Objavljeno prije

na

Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga, koliko Maša i Moša imaju jabuka

 

Proleće je. Ljudi idu unaokolo sa ludačkim osmesima. Napolju je sve što ima noge, a

četvoronošci deluju i kao da znaju gde su pošli. Rekoše na radiju: „Dobar dan“, i nastaviše narednih pola sata da mi pričaju zašto nije.

Čekam da mi padne na pamet kako da kažem ono što mi je na pameti, a niđe pameti jer kad padne na pamet, a pamet se ne brani, onda pamet i strada. Ako uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida! Ima tih reakcija koje se uopšte ne vide, toliko su velike.

Ako pokušaš da dovučeš tačku, ona prvo vrišti i ciči, a onda domami još dve drugarice i ti jedino možeš da napišeš ”propalo”. Ali čitko. “Ja sam samohrana majka“ kao opravdanje za bezobrazluk. Moja baba Leposava je govorila: „Pomisli šta god hoćeš ali ne moraš sve kasti.“ Ja postajem moja baba. Ženka hijene ima lažni penis. Od ženke homosapiensa se nekad očekuje da ima praviji od pravog. Osećati se nedorečeno nakon predugog razgovora je gore od mamurluka. Nauka je da naučiš, umetnost je da u um-metneš ono što se ne može naučiti. Život ne može biti lepši kad te pukne tramvaj po sred tvoje sobe. Sumnja mora biti devojčica velikih očiju koja, pod tatinim nadzorom, ne priča sa strancima. Ako smo se sapleli o kabl i zamalo pali, bili smo saplitanju o kabl i zamalo padu skloni.
– Šta radiš? – pitam Necu.
– Jašem žirafu.
– Stvarno?
A on će: – A ti kao znaš šta je stvarno.-

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju).
Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao na primer: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?” Moja baba je sveću gasila prstima. Bila je to hrabra baba, baba hajduk. Govorila je i: „Ćero, uzmi ovaj šećer pa posoli.” Koliko ja volim moju babu! Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali.
Imate ramena. Koristite ih. Nisu ona tu samo da drže gornje delove odeće. Ramena služe da bi se odgovaralo na razna pitanja.
Svojevremeno mi je baba govorila: „Ma videćeš ti kad ja umrem…“, i videla sam.

Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga, koliko Maša i Moša imaju jabuka.

 

P.S. Vreme najsporije prolazi dok čekaš Nenada da ti donese ćevape.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Moram da vas razočaram, put do pakla uopšte nije popločan

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ni u jednoj zabludi nećete uživati kraće od one kada pomislite da ste nezamenljivi, i ništa vas neće zaboleti jače nego kada vidite čime su vas zamenili

 

Ostavite sve iz prošlosti da kao savršenstvo posmatrate jedino u mraku. Sa svakim buđenjem videćete jasnije šta ste idealizovali, šta voleli, a zbog čega je sve postalo samo prošlost. Nikada se ne sretnemo sa nekim ljudima iz prošlosti, zato što jedni druge tražimo tamo gde smo ih ostavili. Toliko je bola oko nas, u ovom trulom društvu, da čovek, ma koliko ispunjen na ličnom planu, ako imalo empatije ima u sebi, naprosto ne može biti srećan…

Ako ti je malo, seti se da li bi ti mogao da daš toliko, ako ti je mnogo, razmisli da li bi bio srećan da ti toliko daju. To što neki nemaju svoj život, ne znači da ga nisu želeli, znači da su ga nekome velikodušno poklonili. Nekome su oblaci sakrili sunce, nekome se sunce probija kroz oblake. To su te neke razlike u pogledima dok u isto nebo gledamo. Nekako mu dođe da je podrazumevanje poslednje pribežište umornih i lenjih, koji se pri tom  smatraju i pametnima. Da bi neka pojava bila proglašena istinom ne mora da bude u realnoj vezi sa stvarnošću. Dovoljno je da je podrži skup ljudi istih zabluda. Ni u jednoj zabludi nećete uživati kraće od one kada pomislite da ste nezamenljivi, i ništa vas neće zaboleti jače nego kada vidite čime su vas zamenili. U početku sam mislila da naopaki ljudi vise naglavačke, a onda sam shvatila da su oni čvrsto prikovani za zemlju. Naopako sam ja. Umem tako lepo da budem odsutna, da niko ne primeti da me nema. Kad mnogo ćutiš ne znaš više odakle bi počeo. Kao nagradu za trpljenje sveopšteg idiotizma, čovek bi trebalo da dobije čitav jedan novi život, na nekom od mediteranskih ostrva.

U životu upoznate jednog viteza, možda dva. Prvog sam zvala tata. Sreća je ako nađete osobu koja će vam posvetiti svoje vreme, a ne svoje pauze. Nije sreća ni slepa ni gluva, samo je lenja. Neće da me prati. Poverenje je najranjiviji trenutak davanja. A onda razočaranje otvori oči, a zatvori srce. Na kraju, dva puta se isti poklon ne daje. Na poverenje mislim. Ako se još jednom vežem za nekoga, biće to za najvišu granu! Navika, najmoćniji saboter našeg napretka. Ona nas drži u bolu, nepravdi, samoći. Obuzima neprimetno, hrani se strahom, uslovi svaki delić našeg života. Kad sve to shvatimo, ona je toliko moćna da nam treba bar duplo više vremena da je se oslobodimo, od onog kada je nastajala. Zato odustajanje ne treba tretirati kao poraz. Pravilno proceniti da nešto više nema smisla i odustati je pobeda.

To što se osećam odvratno, ne menja činjenicu da se osećam fantastično. U svim situacijama.  Žena sam, može mi se. Cirka tri dana kako se raspadam. Cirka tri dana kako želim da zovem mamu koje više nema, sto puta dnevno. Ono što te ne ubije… Ma ubije te, samo ne saznaš nužno odmah. Jedno vreme živiš mrtav, a ne znaš. I kad pomislim da će se pad napokon  završiti, da ponor ne može da bude dublji, tama gušća, čujem kako se negde dole, zaista dole, ispod, ostaci moje raskomadane duše još jednom razbiju u sudaru sa nečim. I ne mogu da se ne nasmejem onom što neko zove sudbinom. Nije to sudbina, to je ono što sam posejala.

 

P.S. Moje znakove pored puta neko je postavio na stranputici.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Klupko je počelo da se izmotava

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kažu, danas i sutra vreme u Srbiji opasno po život. Nisam znala da se vreme od proteklih trideset godina zove “danas i sutra“

 

Volim da negde odem ali ljudi moji, što ja volim da sama sebi skuvam sikterušu, čudo jedno! U ovom svetu poremećenih vrednosti, moraš da stvoriš svoj svet da bi preživeo. A onda te nazovu ludakom. I ova čaša se umorila od toga da bude napola puna il’ napola prazna i samo hoće da se razbije i da je puste više dovraga. Toliko retko viđam ljude, da imam osećaj da sam ostala u žbunu dok smo igrali žmurke, pre mnogo godina, i da me niko još nije pronašao. Najvažnije kod ruku je što ne možeš svakom da ih daš…

Juče se komšinica (82) rasplakala i rekla: „Starost je groznaa, ali groznaa!“ Mislim o tome, evo, dan drugi. I šta na kraju ostane? Sa sobom ponesemo češalj, ogledalce i neku sitninu za skeledžiju. Iza sebe ostavljamo sećanje uz lepu reč i osmeh ili najgoru psovku. Ni manje ni više. Jedini i glavni dokaz da nismo najstariji narod je taj da sa starošću dolaze iskustvo i mudrost, a mi smo em neiskusni, em glupi. Svi ti osuđujući pogledi ogrezlih vernika, bog na reveru,“bogobojažljivi“ govor pun prekora i pretnji, nevidljivi oreol – bumerang nad glavom, itd. Sve što je u početku bog, prođe kroz crkvu, razgalami se na verskim tribinama i na kraju se pretvori u Dveri, pa zvecka oružjem u visokoj frekvenciji.

A sada će vam KUD “Svi Turci tu i mali Mujo“ izvesti splet nesrećnih okolnosti! Kažu, danas i sutra vreme u Srbiji opasno po život. Nisam znala da se vreme od proteklih trideset godina zove “danas i sutra“. Vi što još uvek gajite nade, da znate da na tržištu postoje i manje saksije.Iznela sam stav. Ako nekom treba, eno ga pored kontejnera.

Ma da vam kažem ja nešto, pa kud puklo da puklo! Eee puče…

Ma, čujte, budite lepi. Važno je to. Unutrašnju lepotu su izmislili ružni ljudi. Unutrašnju lepotu ima jedino kaca sa kupusom, četiri meseca godišnje. A imajte na umu i to da je unutrašnja lepota uvek spolja debela.

I da ne zaboravim da vam objasnim: leto se NE ZAVRŠAVA u septembru. Ponavljajte to u sebi. Završava se kad prođu trešnje. Da me neko ne shvati pogrešno, ovo nije izraz žaljenja za letom koliko je izraz žaljenja za trešnjama. Opet nevreme. Volim oluje. Dok grmljavina priča svoju priču. Buka u meni utihne. Pažljivo sluša. Posle ostaje samo mir. I na nebesima. I u meni.

Vučić obećao bolju vremensku prognozu za tri-četiri godine.

Muči me jedno teološko pitanje. Pozoveš popa (kao Radoš Bajić neki dan), da osvešta seriju,a bogami i rejting (dodao čelnik Pinka) i ako sve to ne uspe:

a)gledali su samo ateisti i komunjare
b)pop nije baš dobro odradio posao
c)bog ne voli Pink
d) boga boli uvo za serije
e) razno

P.S. I kad svi vozovi odu, svi vagoni prođu, uvek vam ostaje drezina.

 

Nataša ANDRIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nema razloga za brigu, sigurno će sve biti još gore

Objavljeno prije

na

Objavio:

Treba nam suprotnost maskenbalu. Da skinemo maske, ogolimo se, razmažemo šminku, isprosipamo istine i ispovraćamo suštine jedni po drugima

 

Ko kaže da su ljudi naporni i glupi, ako si dovoljno dugo đubre, skapiraju i ostave te na miru. Dovela sam okolinu u taj stadijum da ne moram ništa da pričam, ne moram ni da ih pogledam, znaju šta mislim i ne pokušavaju ni da mi se obrate sa nekim glupostima. Svela socijalne kontakte na minimum, dakle: uspela u životu… Na kraju šta mi drugo preostaje…  muškarci danas pišu poeziju po fejsbucima dok žene sede u separeima. Petrarkina Laura jeca. Miljković je predvideo da će poeziju svi pisati… mensčini da danas svi pišu istoriju, i to sa punom umetničkom slobodom! U Srbiji, inače,  istoriju ne pišu pobednici već Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i još neke izdavačke kuće!

Najveće ljubavi počinju tako što u nekome pronađete sve suprotno od onoga što ste tražili, i shvatite da je to sve što vam zapravo treba. Uopšte ne zameram ljudima zbog sitnih grešaka, dugovanja i sličnih stvari. Nekako se uvek setim koliko sam sebi ostala dužna, koliko sam svojih očekivanja izneverila, što ne bi i drugi? Odvikla sam se od očekivanja i sad očekujem potpuni mir u duši. Udobno smestim ljude u zaborav, pokrijem ih i iskradem se tiho, na prstima.

Treba nam suprotnost maskenbalu. Da skinemo maske, ogolimo se, razmažemo šminku, isprosipamo istine i ispovraćamo suštine jedni po drugima. Sve će biti u redu. A u redu se obično dugo čeka i psuju se svi ispred nas. Kakav je ovo svet u kome ti se piški i kad plačeš?! Izgleda da sam potpuno bila u pravu, onomad u vrtiću, kad sam bila najbrža u trčanju i htela da se povučem dok sam na vrhuncu slave i da se ispišem iz vrtića, ali mi moji nisu dali. A nisu me ni pratili do tamo, samo prvi dan tata, i to do polovine puta, jer je imao preča posla: „Ako te neko otme, budi dobra i nemoj da nas brukaš!” „Dobro.” Ono kad se u osnovnoj školi potučeš sa nekim iz razreda, pa te učiteljica natera da se pomiriš sa njim i pružiš mu ruku i ti moraš iako to ne želiš, e tako se ja mirim sama sa sobom, sve češće, u poslednje vreme.

Odoh sad da gledam seriju Černobil. I kako sad da se ne setim moje pokojne babe koja je povodom katastrofe u Černobilu 1986. izjavila: „To je sve američka propaganda! Ništa se nije dogodilo i jedite tu salatu da vam ja ne pokažem šta je katastrofa!“ I mi deca, ćuti i žvaći. Sećam se kako mi je pokojna majka jednom rekla: „Kad baba umre, kupovaćeš ajvar u prodavnici, ja se neću ovako mučiti!“ BABA NE SME NIKADA UMRETI!

Roditelji, babe i dede, vaša je obaveza da živite što duže, potrebni ste nam i kad prestanemo da budemo deca.

P.S. Život me nije mazio, sve je bilo bez predigre

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo