Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga, koliko Maša i Moša imaju jabuka

Proleće je. Ljudi idu unaokolo sa ludačkim osmesima. Napolju je sve što ima noge, a

četvoronošci deluju i kao da znaju gde su pošli. Rekoše na radiju: „Dobar dan“, i nastaviše narednih pola sata da mi pričaju zašto nije.

Čekam da mi padne na pamet kako da kažem ono što mi je na pameti, a niđe pameti jer kad padne na pamet, a pamet se ne brani, onda pamet i strada. Ako uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida! Ima tih reakcija koje se uopšte ne vide, toliko su velike.

Ako pokušaš da dovučeš tačku, ona prvo vrišti i ciči, a onda domami još dve drugarice i ti jedino možeš da napišeš ”propalo”. Ali čitko. “Ja sam samohrana majka“ kao opravdanje za bezobrazluk. Moja baba Leposava je govorila: „Pomisli šta god hoćeš ali ne moraš sve kasti.“ Ja postajem moja baba. Ženka hijene ima lažni penis. Od ženke homosapiensa se nekad očekuje da ima praviji od pravog. Osećati se nedorečeno nakon predugog razgovora je gore od mamurluka. Nauka je da naučiš, umetnost je da u um-metneš ono što se ne može naučiti. Život ne može biti lepši kad te pukne tramvaj po sred tvoje sobe. Sumnja mora biti devojčica velikih očiju koja, pod tatinim nadzorom, ne priča sa strancima. Ako smo se sapleli o kabl i zamalo pali, bili smo saplitanju o kabl i zamalo padu skloni.
– Šta radiš? – pitam Necu.
– Jašem žirafu.
– Stvarno?
A on će: – A ti kao znaš šta je stvarno.-

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju).
Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao na primer: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?” Moja baba je sveću gasila prstima. Bila je to hrabra baba, baba hajduk. Govorila je i: „Ćero, uzmi ovaj šećer pa posoli.” Koliko ja volim moju babu! Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali.
Imate ramena. Koristite ih. Nisu ona tu samo da drže gornje delove odeće. Ramena služe da bi se odgovaralo na razna pitanja.
Svojevremeno mi je baba govorila: „Ma videćeš ti kad ja umrem…“, i videla sam.

Jednom ćete shvatiti da je život sve ono što nisu imali petlje da nam kažu u školi, i da život baš briga, koliko Maša i Moša imaju jabuka.

P.S. Vreme najsporije prolazi dok čekaš Nenada da ti donese ćevape.

Nataša ANDRIĆ

Komentari