Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Prazninom dan ispunih

Objavljeno prije

na

Da na jastuku čeka spisak riječi korištenih u snovima, i samo te riječi tokom dana smiješ da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, llepše bi sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude

 

Zdravo svima! Sunce boji jutro kao slikar platno dok simfonija cvrkuta ptica… šalim se, kafa je jedina reč koja odzvanja jutrom. Kaže se: „Zdravo” da se zada ton razgovoru, da se bolestima začepe usta. Na pitanje: „Zdravo, kako si?”, nema smisla odgovarati opisom gde te sve boli. Izaberem onaj najtiši ćošak u sobi, rukama obgrlim kolena i dušu vežem najčvršćom alkom. Da ne skita ciganka! Treba početi smrću, prebrinuti je u startu, da nam ne gura posle klipove u točkove. Sećam se kada me je majka zvala da očistim pšenicu. „Nema puno“, kaže, a meni se činilo da je na stolu pšenice, kao da je svaka vojvođanska njiva donirala džak. Bacila sam rukavicu u lice ovom danu. Uvod u sačekušu svih izazova koji su me napali. Najbolje misli su ostale ispod tuša. Nezavisne misli traže otcepljenje od normalnog toka razmišljanja. A lepe su i zavodljive, šteta da im ne učinim po volji…

Nekada život stane u priču, nekada u nečije oči, a nekada život samo stane. Toliko sam smanjila krug prijatelja da više nije ni krug nego tačka. Јa sam od onih što u punom autobusu kaže: „Verovatno se svi pitate zašto smo se danas okupili ovde u ovolikom broju…“ I juče su se okupljali na nekom saboru, da ne kažem kakvom… svi ti osuđujući pogledi ogrezlih vernika, Bog na reveru,“bogobojažljivi“ govor pun prekora i pretnji, nevidljivi oreol – bumerang nad glavom, itd. Sve što je u početku bog, prođe kroz crkvu, razgalami se na verskim tribinama i na kraju se pretvori u Dveri, pa zvecka oružjem u visokoj frekvenciji. .

Da pribeležim da mi je, jedno od petoro moje dece, umalo ne rekoh OVAJ (OVAJ – Staro srpsko ime za oca/sina u razgovoru sa majkom/ženom, a tradicionalno nastalo od reči: konj, magarac, baksuz ili neradnik.), u 13.52 kazalo da sam SMOR. Htela sam da mu repliciram sa: „Mama ti SMOR, znaš!“, al’ da mu ne potvrđujem izjavu, otišla sam u drugu sobu. I tresnula vratima. Opet sam upala u “vrzino kolo“. Aj’ što sam upala, no što sad vrtim i maramicu. Kad te rođeno dete superiorno nadigra u verbalnom nadgornjavanju, onda znaš da više ne smeš ni da pokušaš sa “zato što ja tako kažem” Eto, ako ne znate da l’ vas boli glava ili leđa, popijte brufen pa šta prestane, to nije glava!

I kako ne zavoleti reč OSOKOLITI, kad u svom sunovratu soko dostiže brzinu od 300km/h, tražeći hranu i braneći gnezdo od opasnosti. Da na jastuku čeka spisak reči korištenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bi sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude.

 

P.S. „Kvalitetna hidracija dovodi do lakšeg postizanja orgazama.“ Više tečnosti, teta Nada Macura ne priča badava.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Pazite na misli, tako sve počinje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nikada nećete gledati istim očima mesto gdje ste srećni zaspali, i mesto gde ste stajali obamrli od straha, iako mjesto sa tim nema nikakve veze

 

Gospođa u pekari nije sigurna da l’ hoće kiflice sa sirom ili sa šunkom, da smrša ili da se ubije, pa je red ovog jutra malo veći nego inače, dobar sam čovek pa navijam za šunku, greota da se neko ubija praznog stomaka. Da radim u pekari i da mi svakog jutra dolazite ovako neodlučni, svakome bih rekla: „Šta god da uzmeš, kajaćeš se”, zatvorili bi i mene i pekaru, ali neka zadovoljstva nemaju cenu, za sve drugo tu je Mastercard.

Nekad smo se tradicionalno, za Božić, kod babe, porodično takmičili u prejedanju. Baba spremi sve ikada: sarme, prasetinu, podvarak, prebranac, rusku salatu, pihtije, štrudle, tortu, kolače… i onda sedne i gleda predstavu “Najgori potomci svih vremena” u sedam činova. Ono što mi danas jesmo, jeste naša prošlost i budućnost. Kako se odnosili prema svojim precima i potomcima, tako ćemo i sami biti poštovani.

Provetravanje života, jer je postalo zagušljivo od nagomilanih zabluda. Uzalud sam lovila sirove želje, pocepale su mrežu i raskrvarile mi ruke. Da odustanem, zaboravim ili jednostavno zaspim. Kad mi se neko ne javlja, ja tu odluku poštujem. Ne uznemiravam. Ljudi nam uvek jasno stave do znanja da li nas žele ili ne. Druga stvar je da li nam je to teško da prihvatimo. Kažu daleko od očiju daleko od srca. Ali ne ide to baš tako, zar ne? Pripadanje ne određuje razdaljina, dodir ili intezitet interakcije. Je l’ vi volite onu frazu sa ”pripadanjem muke”? Ja jok. Zvuči gotovo kao da si nagrađen. Pripala ti muka. Zlato, srebro, bronza i – muka!

Kad si vatra, možeš svašta da radiš. Možeš nekog da ugreješ, ako te iznervira, možeš da ga spališ kao brenerom, a možeš i da flambiraš jela u kuhinji. Do inspiracije je. Pa ipak u srpskom jeziku postoji priličan broj ustaljenih izraza koji metoforično upućuju da je unutrašnji svet čoveka sličan vodi: ključa iznutra, pomućeni um, razbistrilo mu se, u dubini duše, na dnu srca, uzburkane emocije, plitka pamet, misli koje teku, tonuti u san…

Koliko nam je stran koncept sreće. Za nas je sreća nešto strano, teško ili nemoguće. Nešto rezervisano za druge, ali ne i za nas. Za nas je sreća nešto što se teško zaslužuje i nešto što dolazi, možda, kratko i nakon velike muke. Mi ne verujemo da zaslužujemo da budemo srećni. Opasno je ljudima davati lažnu nadu. Opasno je ljudima oduzeti svaku nadu. Zato nemojte. Jednostavno budite tu za njih i uz njih, ako vam je zaista stalo. Provedeš pola života tragajući za nečim što mnogi smatraju da svako ima. Mesto za život koje osećaš kao svoj dom, i ljude sa kojima živiš, koji ti se raduju. Onda kada staneš, posrneš, shvatiš da si umoran i ne možeš dalje, sakupiš snagu i nastaviš. I nije svejedno da li ti snagu daje neko ili crpiš iz nečega, jer vremenom oslabe svi motivi koji mogu da te pokrenu, sem onog da si nekome bitan. Nikada nećete gledati istim očima mesto gde ste srećni zaspali, i mesto gde ste stajali obamrli od straha, iako mesto sa tim nema nikakve veze.

Neke reči se ne puštaju sa kratkog povoca. Probudiš se jednog dana i kažeš „Kakva sam budala bila“ i onda nastaviš da budeš budala. Neka prolazi vreme, to mu je posao. Samo da ne prođemo mi, dok još imamo šta da damo, da ne prođemo pre vremena, bez nekog vidnog, logičnog i objašnjivog razloga. Jer, faliće mi. Snega nema, a od blata se takvi ne prave.

P.S. Nek pada snijeg, gospode!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Vodi ljubav 1:0

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dokle god se budite u vlastitoj koži na pravom ste mestu

 

Stižu praznici. To su oni posebni dani koje neko planira kako će proslaviti, a neko kako će preživeti. Preživeti tako da niko ne vidi. Sklopim oči i obojim dan. Treba biti na oprezu, ošamariti sebe iste sekunde kad se ponadaš. Imam tako u životu celu jednu hrpicu stvari koje samo čekaju da krenu po zlu. Da bar mogu da ih prespavam. Dobra stvar kod spavanja je da život i dalje nastavlja nesmetano da ide u pogrešnom pravcu, samo što to ne vidiš.

Juče mi deca donesoše pozivnicu za rođendan. Neko iz razreda slavi. Naravno, danas se rođendani slave isključivo u rođendaonicama, sa četrdesetak drugara. Odakle detetu toliko drugara i zašto se detetov rođendan ne slavi u krugu porodice i prijatelja? Dete se odmalena uči onoj paroli “Go big or go home“. Svet je otišao dođavola kad su ljudi prestali da preuzimaju odgovornost za svoje postupke. Narađali se nakaradni izraštaji bez ponosa, identiteta i morala. Čoveka od reči je teže naći od para na ulici. Jeste li vi svesni da će nas sve strpati u isti koš, jednoga dana, kada hroničari budu pisali o ovom vremenu kiča, ponora i vašara? Samo je jedno istina, uvek si jači i gluplji nego što misliš.

Središ, opereš, obrišeš, oribaš, skuvaš kafu, sedneš i gledaš kako prašina pada na sve.

Najgore je kada ti se sve skupi, pa te stegne u grudima, a ti samo ćutiš i čekaš. Čekaš da prođe. Ne žalim ni za čim, sem za trenucima kad sam bila srećna, a da toga nisam bila svesna. Onaj facijalis od zvaničnosti, nit’ je osmeh nit’ ozbiljnost, u stvari je pokušavanje nemanja izraza lica… i nekima uspe i tako im i ostane. Nikada me nije bilo strah borbe, ni tišine, ni neizvesnosti. Plaše me samo iskušenja, ona koja mi tako stoje na putu, koja ne mogu zaobići i da hoću, a najviše ona koja idu u korak sa mnom, koja ne umem ni da prepoznam. Nikada ne bih mogla da budem car, jer car ne ide peške osim tamo.

U komšiluku imamo jedno mnogo ružno  mače i kad god joj komšinica kaže: „Vidi kako si ružna“, ja uzmem mače nežno, zatvorim joj uši rukama i kažem: „Nisi, ne slušaj je, ti si jedna lepa devojka“. Radujte se zbog drugih jer ako se desilo njima, moguće je. Možda ovo zvuči društveno neodgovorno, ali uhvatio me neki optimizam. Dokle god se budite u vlastitoj koži na pravom ste mestu.

Znaš da ti je neko važan onda kad imaš detinjastu potrebu da popraviš sve što ga čini nesrećnim. Kad vam se putevi ukrste, a osećate kao da je randevu. Znate ono kad vas nečiji pogled, u zemlju ukopa, a ne možete u sebi prestati da rastete. E, tako je nastao kosmos. To će i nas spasiti. Učinilo mi se. Nisam dovoljno visoka da mogu da mu poljubim dušu.

Sve mi je to od onomad kad me mama kao malu pitala „A gde je pametna glava“,  a otac joj, nedovoljno tiho, šapnuo: „Pusti Biserka, ne vredi“.

P.S. Skupila sam hrabrost, sad mogu da odustanem.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Dani su sve uži

Objavljeno prije

na

Objavio:

Najteža stvar kod zagrljaja je kad treba da pustiš…

 

Iskradete li se, ponekad, na vrhovima prstiju, polako, pazeći da ne probudite usnule oko sebe, sklupčate se kraj prozora i zagledani u pospano nebo i tek poneko žmirkavo svetlo na susednim kućama, provedete dobar deo noći, u tišini koju narušava tek duboko disanje usnulih? Trenutak kao slon. Iz grudi ga nije mogao izneti jedan dah, već je toliko dahova ostalo u plućima da je zastalo disanje. Provrti se sve kroz glavu. Onda na miru stvaraš slike od želja i živiš u nemiru. Pala je magla, jutro ne može da svane pod pritiskom. Ipak ugrabim sreću, samo da vidim šta ću sa njom.

Ništa tako uporno ne vuče za rukav kao emocija koju prećutiš. Sve će to da dođe na svoje mesto. Grobno. Na pitanje “koji kreten je kriv za ovo”, u devedeset posto slučajeva ja sagnem glavu. Radim ceo dan kao konj, da bi ovo đubre od mozga sprečila da me maltretira, ali đubre čeka i dočeka, kad napokon klonem, on me smota i nadoknadi sve. Ponekad se gorčina mora progutati čista, nerazblažena. Koračam, a duša tetura… Tekući troškovi su nam kao da se drogiramo svi u kući. Poteze očajnika i poteze nemoćnih deli ona tanana nit, dostojanstvo.

Kad sklonim kosu s vrata i strahove s dlanova, je l’ se vidi da sam svega željna? Spokoj je reč koja postoji kada je voda mirna i odsjaj skoro jasan, i vetar možda samo čarlija, i čuje se neki srećni lavež negde u daljini, i miriše sa svih strana, ali ništa prejako, eto to mi nedostaje. Odrasteš kad shvatiš da tamo gde nisi ti, ne propuštaš ništa. Nije sve vredno spasavanja, vremena, pažnje, borbe. Ali to vidimo kasno, kad već sve damo od sebe. Naročito kad su ljudi u pitanju. Oni naši. Šta glad uradi čoveku! I obična glad za hranom. A tek emocionalna glad, glad za materijalnim stvarima i novcem, fizička strast kao glad. Koliko smo spremni da se borimo, ponizimo, i šta sve da istrpimo i uradimo da ih utolimo. Glad diže revolucije.

Kako je retko sresti osobu među telima. Sadržaj. Svet u nekome. Redak primerak, kolekcionarski. Logično je onda da je spopadaš dok vozi i ljubiš na svako crveno koje je na semforu, za ove sa sela znači znak stop ili pravilo desne strane, a za ove iz Karlovaca to znači nikako levo iz Pinkijeve. Kad volim, borim se za dah. Eto, toliko jako. Zamisli kažeš nekom: „Samo budi tu'“.   I taj neko bude. Tu. Skroz. Oduvek. Kad nešto znaš duboko u sebi, to je baš nekako daleko. Kad mu poznaješ samo rečenicu, pa probaš da ga zamisliš… A šta ako bi umeo rukama da zarobi i zdrobi kao što ume rečima? Pravda je zadovoljena – ubrzano diše. Najteža stvar kod zagrljaja je kad treba da pustiš…

Ja nisam tužna i umem svačemu da se obradujem, i umem veselo da odgovorim devojci na trafici… i plačem do kuće jer me je pitala šta mi treba. Takav ti je, brate, decembar, sediš u nekom uglu razočaran u život, ali barem su svuda okolo baloni.

P-S. Rakija oseti kad si joj potreban

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo