Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Prazninom dan ispunih

Objavljeno prije

na

Da na jastuku čeka spisak riječi korištenih u snovima, i samo te riječi tokom dana smiješ da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, llepše bi sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude

 

Zdravo svima! Sunce boji jutro kao slikar platno dok simfonija cvrkuta ptica… šalim se, kafa je jedina reč koja odzvanja jutrom. Kaže se: „Zdravo” da se zada ton razgovoru, da se bolestima začepe usta. Na pitanje: „Zdravo, kako si?”, nema smisla odgovarati opisom gde te sve boli. Izaberem onaj najtiši ćošak u sobi, rukama obgrlim kolena i dušu vežem najčvršćom alkom. Da ne skita ciganka! Treba početi smrću, prebrinuti je u startu, da nam ne gura posle klipove u točkove. Sećam se kada me je majka zvala da očistim pšenicu. „Nema puno“, kaže, a meni se činilo da je na stolu pšenice, kao da je svaka vojvođanska njiva donirala džak. Bacila sam rukavicu u lice ovom danu. Uvod u sačekušu svih izazova koji su me napali. Najbolje misli su ostale ispod tuša. Nezavisne misli traže otcepljenje od normalnog toka razmišljanja. A lepe su i zavodljive, šteta da im ne učinim po volji…

Nekada život stane u priču, nekada u nečije oči, a nekada život samo stane. Toliko sam smanjila krug prijatelja da više nije ni krug nego tačka. Јa sam od onih što u punom autobusu kaže: „Verovatno se svi pitate zašto smo se danas okupili ovde u ovolikom broju…“ I juče su se okupljali na nekom saboru, da ne kažem kakvom… svi ti osuđujući pogledi ogrezlih vernika, Bog na reveru,“bogobojažljivi“ govor pun prekora i pretnji, nevidljivi oreol – bumerang nad glavom, itd. Sve što je u početku bog, prođe kroz crkvu, razgalami se na verskim tribinama i na kraju se pretvori u Dveri, pa zvecka oružjem u visokoj frekvenciji. .

Da pribeležim da mi je, jedno od petoro moje dece, umalo ne rekoh OVAJ (OVAJ – Staro srpsko ime za oca/sina u razgovoru sa majkom/ženom, a tradicionalno nastalo od reči: konj, magarac, baksuz ili neradnik.), u 13.52 kazalo da sam SMOR. Htela sam da mu repliciram sa: „Mama ti SMOR, znaš!“, al’ da mu ne potvrđujem izjavu, otišla sam u drugu sobu. I tresnula vratima. Opet sam upala u “vrzino kolo“. Aj’ što sam upala, no što sad vrtim i maramicu. Kad te rođeno dete superiorno nadigra u verbalnom nadgornjavanju, onda znaš da više ne smeš ni da pokušaš sa “zato što ja tako kažem” Eto, ako ne znate da l’ vas boli glava ili leđa, popijte brufen pa šta prestane, to nije glava!

I kako ne zavoleti reč OSOKOLITI, kad u svom sunovratu soko dostiže brzinu od 300km/h, tražeći hranu i braneći gnezdo od opasnosti. Da na jastuku čeka spisak reči korištenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bi sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude.

 

P.S. „Kvalitetna hidracija dovodi do lakšeg postizanja orgazama.“ Više tečnosti, teta Nada Macura ne priča badava.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ravnopravnost bolova

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moram da prestanem i moram da počnem al’ nekako uvek pomiješam kad i šta, moj doktore

 

„Zbog nezapamćeno niskog vodostaja Dunava radi se na prokopavanju dna Dunava zbog dopremanja uglja brodovima“. Već vidim višemilionski tender za posao koji će se raditi 25 sati  dnevno i kome neće biti kraja, a sve pod izgovorom treba nam ugalj, za struju. Nek udare sa iskopvanjem do Jadranskog mora pa i to da imamo. Šta im teško. Prokopali su oni sva dna odavno… Ostao još Dunav. Trudim se da se ne zanosim svojim predrasudama, ali one su tako tačne, udobne i jeftine.

Kasting za vladu je mnogo ozbiljniji od kastinga za Zadrugu. A ovaj za Zadrugu traje pola godine, vrlo složena rabota. Potrebno je pronaći arhetipske ludake onolike. Prodali veru za večeru, da bi potom večeru, prateći narodnu mudrost, dali neprijatelju.  I još nešto da vam kažem, u Subotici je otkazana monodrama Mirjane Karanović jer nije bilo zainteresovanih. Pa jedno veliko BRAVO!

Zaustavila me nedavno Romkinja na ulici i rekla mi da sam super… i dala mi neki papirić, pitala me koja mi je omiljena boja, rekla da ću biti srećna od septembra i da ima ne znam šta da mi se desi. Za dve cigarete, gatala mi i u dlan. Ću živim na more! Da me neko pita što sam uopšte ćaskala sa njom, nem’ pojma, ali jedva sam joj pobegla. Sigurno se zove Jovanka. Kad ne znam kako se neka osoba zove, začas ja to krstim po svojski i to tako ostane za vek vekova. Isto tako po svojski razumem i neke pesme, recimo „I tebe sam sit kafano“ je zapravo vapaj muškarca kojem je kafana uzela ženu, a ne obratno kao što mnogi misle. „Ona me je ostavila, zbog vina me napustila”, zapravo, govori o njenom problemu sa alkoholizmom.  Toliko puta su me ubeđivali da nije tako kako ja vidim, da sam onda samo počela da menjam vidokrug.

I deluje, kako menjaš vidokrug tako nestaju dodirne tačke gledanja, pomera se težište, menjaju se unutrašnji dijalozi. Živo je to nešto u meni, oživi svaki put pred kraj i početak, ono proždire svaku reč i misao, i slike, i mene i zašije mi usta i podveže mi glas i burgija gutajući kao glista kroz treset, sve ono što ostane iza njega živog u meni, šaka crnice nedovoljna za najmanju saksiju, za proleće, za lukovicu zumbula, za prah na terasi, za uprljane ruke ispod česme. I samo da znate, bila sam međ suncokretima, i mogu vam reći da je velika gužva u redu za kišu. Naravno, kao što i priliči suncokretima, sve protiče u savršenom miru, bez ekscesa… Moram da prestanem i moram da počnem al’ nekako uvek pomešam kad i šta, moj doktore.

P.S. Lubenice u krvi prelaze 90 %.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

ovoj tišini nedostaju okovi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Danas nisam nigdje išla jer me nigdje nije falilo

 

Poslepodnevna kafa. Razmišljam kakvu je odiseju prevalila do moje šolje sada. Navodno euforična koza brstila kafu u Etiopiji, pa zadrti Arapi trgovali samo suvim semenom – ono koje klija za sebe čuvali, pa ga Holanđani ukrali, pa plantaže po belom svetu, pa robovski rad, ej živote! Razmišljam o tome kako treba po dečijim sobama prikupiti veš za pranje i mislim na moju babu koja je bila 1927. godište i sama pravila sapun, skupljala kišnicu i ručno prala veš. Sva sećanja na detinjstvo i njenu kuću su mi čista, uštirkana i mirišljava.

Danas nisam nigde išla jer me nigde nije falilo. Sasvim dovoljno me nigde nije bilo. Dok odlučujem o destinaciji za letovanje, došla mi želja da ga provedem opet sa bratom i komšijskom decom, u onoj maloj kući i oko nje, po prašnjavim puteljcima, jureći svice. Sa tetkom, dedom i babom kojih više nema, čekajući: „Hajmo lubenica, slatka kao med, hladna kao led!“, odlažući neizbežno odrastanje. Da, i opet da mi je sedam. Nepregledno leto počinjalo je podelom knjižica, a završavalo podelom uspomena sa raspusta. Leta mog detinjstva sam upamtila  po kratkim pantalonama, prašnjavim nogama, basketu na improvizovanom šumskom igralištu, belim oblacima koji su uvek dolazili sa desne strane čika Rankove kuće, puževima posle kiše i lubenici koju je deda vikendom donosio. Ona velika, a mi mali. Prošlo brzo. Jednog leta baba me je učila i da mesim, znala je reći: „Ćuti i mesi dok se grede na tavanu ne oznoje“. Sad tek kapiram moju babu i njene mudrosti o ćutanju:  „Ćuti, ne pričaj ništa“. Sve te krene kad ne pričaš ništa nikome. Tačka. To je procep koji seže duboko. U meni. U prošlost. Nešto što nikada nisam uspela da zakrpim.

Prošetaju ponekad kroz sobe u srcu, vrata doživotno otvorena, pogledam u sebe… tu su, gde god da krenem, neki obrisi, smeh, pomerena zavesa iza koje je onaj što isčekuje… i vreme koje nas nosi sve brže kroz ovaj svet koji je sve manje naš… Kraj sveta je ono mesto gde je sve počelo, gde pripadaš, gde ti se duša splela sa platinom zvezda, gde su nebo i zemlja neodvojivi, gde trava miriše na vekove, gde se ljubav iz vene u venu preliva.

Prisećam se i kad sam na početku bunila, onog strašnog bunila na ulasku u tranziciju kojoj se ne zna krajnje odredište… Na vratima konačnog… A za ruku me drži stranac, s kojim sam provela dobar deo života. Horor. Ultimativni, ni sa čim uporedivi užas.

Više te ne čekam, nisam pružala ruke razlozima koje su gutali virovi… i tu, gde bilo je sve, sad su mesta pored kojih prođem. Samo prođem, kao pored sudbine. Ceo život potpuno posvećena odlasku zauvek.

P.S. Sve manje hodam, a sve više odlazim.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Praiskonske neke borbe

Objavljeno prije

na

Objavio:

Provešću popodne preturajući po odjeći tražeći nadu

 

Najlepše nebeske prilike su između pet i sedam ujutru. Posada ovog broda još spava. Ja pijem kafu na terasi. Svet mi je na dlanu. Vreme neprimetno prolazi. Kada pogledamo u decu jasno vidimo. Tako nije u ogledalu. Iste oči nas gledaju i sijaju kao uvek. Sve što mi treba, ovog jutra, su snimci dubokog svemira. I kafa.

NASA objavila fotografiju koju je napravio teleskop Džejms Veb, na kojoj može da se vidi odakle su Srbi došli u Sunčev sistem. Svi hoće da se sinhronizuju sa vasionom, vibracije, frekvencije, trt-mrt, ali NE MOŽE bre tako, ograničeni smo čulima. Dobro je da mozak u sklapanju slike sveta koji je oko nas, pored informacija dostupnih čulima, koristi i našu imaginaciju, ali, brat bratu, zatrpavamo ga sve više glupostima, bespotrebnim i suvišnim. Kad zabaguje, nema reseta. Ako se ovde, na Zemlji, ikada pojave napredna i visoko razvijena bića iz vasione, verujem da će za komunikaciju izabrati delfine, a ne nas. Kada je već tako, preostaje nam samo da uživamo u svemu što život donosi. Sećate li se onog mudrog učenja da kada budemo u sosu do grla – uživamo u njegovom ukusu. Mudro učenje kaže i kako do mudrosti vode tri putića, a to su razmišljanje, vaspitanje i iskustvo. Dedovi naši obrađivali njive, a mi teme.

Topla preporuka, u skladu sa vremenom, ne morate obrađivati njive, ali makar izbegnite autobuse danas, pođite biciklom. Gde god. Krenite kroz vetar krivudavo, braneći bokove i rasecajući nevidljivu neprohodnost. Vetar tapše ritam iza leđa kad postane opet sav i ceo. Vetar stvarno postane ceo svaki put kad iza njega ostane brdo, drvo, ptica, moj ničim izazvani smeh, vetar se razdvoji, objumi, prođe po nama i sastane se kad zamakne. Došla sam do mesta pored reke, upala i uplela se u šipražje kao onomad kad sam bila devojčurak. Tada sam zamišljala one ilustracije: uzima me mesto sebi, (sad sam se udobnije smestila), pete duboko u zemlju, odatle treba da krenu žilice… Detinjstvo nije toliko izgubljeni raj, koliko je izgubljeni magacin strahova i čežnji.

Ponekada mi ljutina prokljuca lice, pa poželim da te stropoštam niz svaku izmišljenu liticu. Ima li to nekad da se moj pravednički razgoropad nije okrenuo protivu mene i ostavio me zabezeknutu da nasipam pepela po mastilu dok se sve razlilo nije? A najviše se pribojavam tog pravednčkog. I opet se polakomim.

Kako se to živi svaki dan kao da je poslednji… meni stalno nešto ostaje za sutra?! Provešću popodne preturajući po odeći tražeći nadu. Umoriš se jednom i od izgovaranja očiglednog. Nije pitanje vremena, već gluve tišine koja te samo bledo posmatra, godinama. Dobro vreme da predvidite koje ćete tihe prekore imati sutra za doručak.

P.S. Ako fontana ne odradi posao, uvek možeš da skočiš u bunar želja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo