Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Pustiću suzu, dosta sam je čuvala

Objavljeno prije

na

Kad vas majka ceo život ubeđuje da od pileta baš najviše voli krilca i trticu da biste vi jeli batak i karabatak. E, to je, prijatelji, ljubav

 

Kad sam bila mala živela sam u potpunoj bajci. Čini mi se da je to bilo nedavno. Mogla sam da izazovem oluju i, iza leđa svih onih koji su sedeli na susednim nošama, spakujem munju u teglu i sačuvam za kasnije. Mogla sam sve kao gumicom da vas obrišem, i onda boljim nacrtam. Nikada u životu nisam imala cimera niti bih ikad, deljenje prostora ma sa kim ko nije ja, me nakon dva takva dana, dovodi do ludila. Čak i kad sam se udala, ne znam zašto je sve ostale čudilo što insistiram da živimo u različitim kućama i viđamo se vikendom, samo zašto sam najteži lik ikad. Kaže mi jedna sugrađanka: „Ne znam ti ime al’ kad kažem ona lepa svi znaju da mislim na tebe. Tako si pozitivna, obožavam te“.., oću da kažem svi smo mi nekom lepi, al’ pozitivna?

Čuvajte se ljudi koji ne piju kafu, ne piju alkohol, ne puše, ne drogiraju se, ne jedu slatko, slano, masno, ljuto, prženo… Kad su u stanju sebe toliko da maltretiraju zamislite šta bi vama uradili. A šta da očekujete u zemlji u kojoj vas pljuju da vas ne ureknu. Ovca čitav život provede plašeći se vuka. Na kraju je pojede onaj kome najviše veruje. Pastir.  Kad vas majka ceo život ubeđuje da od pileta baš najviše voli krilca i trticu da biste vi jeli batak i karabatak. E, to je, prijatelji, ljubav.

Miša Janketić govori kako je u mladosti devojkama recitovao, naročito Majakovskog i Oblak u pantalonama, i da su na to padale sve dame, bez izuzetka. A kad su ga pitali šta je govorio supruzi dok ju je osvajao, on kaže: „Ništa, njoj sam govorio istinu.”

Ja skupljala tu neku hrabrost i evo, skroz se skupila i napravila se ni na šta. Povučeš se u svoje misli, i shvatiš da si otišao u beskonačnost ne oprostivši se. Stigoše me neke emocije, a bila sam sigurna da sam brža. Otpišeš, a možda nije umrlo, možda spava. Trebalo bi češće da gubimo posao. I češće da se selimo. Male smrti koje nas nateraju da se ponovo izmislimo ili da stvarno crknemo. A život, kao i svaki tiranin, ima običaj da onome koji može da plaća naplati i na mostu, i na ćupriji.

”Sve je upravo onako kao što izgleda” je istina koja vam uštedi dosta vremena i nerava u životu.

Ništa lepše nego kad si u najboljim godinama pa koji god lek da popiješ nisi pogrešio. Dok držim u sebi, mogu da se nosim sa tim, progovorim li sve što stvara nemir postaje stvarno.

U očima se nakupilo previše tople, slane vode koja bi mogla svet pomeriti.

I ako me pitaju, reći ću da u oku ne nosim suze, već more. Kad vreme prođe, nevreme ostane.

 

P.S. Raširila veš, posle dva minuta – pljusak. Pokupila veš, posle pet minuta – sunce. Moj život ukratko.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Život je lak, čim može da visi o koncu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jednog dana imaćemo samo ono što smo klesali očima, što nam je dušu vajalo bez predumišljaja, samo ono što je zadržalo miris žudnje i prvog sna

 

U Srbiji danas znatno prijatnije, nažalost reč je samo o temperaturi vazduha. Čim čovek stavi prst na čelo odmah mu dođe da dva gurne u usta. A nekada davno smo krenuli od nule, šalili se na svoj račun i evo nas sad u nedozvoljenom minusu. O promašenim životima se peva i piše. Ovi ispunjeni su totalna praznina.

Razmišljam o nepoznatom pravcu. Neke stvari te muče više od dvadeset godina, a ljudi su u stanju da te pitaju “šta ti je odjednom”. Da, odjednom. Sedmo je nebo, kaže mi predsednik, nelegalno izgrađeno odmah iznad drugog. Srušiše ga. Ako ima muškaraca koji žive po svom, trebalo bi da ima žena koje žive po svojoj. Ovom prilikom bih želela srdačno da se zahvalim izumitelju ćoška. Ako se lepo leđima nabijete u ćošak, drastično smanjujete broj potencijalnih pravaca napada. Kad ljubav prestane, skuvajte dobar pasulj. Tja, sve što kažem nije ono što sam rekla, nego ono što je neko razumeo. Bolje da ne znam šta ste razumeli. A tako lepo umem da ćutim, toliko jako umem da ćutim da mi je život modar. Teško je do prve suze, a onda shvatiš da si … (ovde sad treba jedna reč na bezobrazno slovo j, pozdrav za Esada) izvor i uliješ se u more… Zagrcnuli su se naši stari kad su zagrljaju davali ime. Onaj ko ne plače, ne zarasta. Odoh u krajnost. Vidimo se tamo, ako nam je suđeno. Kad god. U principu, i nema neke razlike između prerano i prekasno. Kao da se to nešto dogodilo nekom drugom ti. Nezrelom ili prezrelom, svejedno.

Volim kad mi ciganka koja gleda u dlan pogodi da imam smeđe oči i kosu. Ja bih ubila za takav dar od Boga. Sve ono što pomislimo i poželimo drugima, bilo da je dobro ili loše, najpre prođe kroz našu dušu. Ne ubije čoveka svejedno, i odatle može da se vrati sebi. Put bez povratka je jedino osećaj bespotrebnosti. Jednom sam prišla sreći strašno blizu. Opekla me je kao Sunce.

Nekada su se tuge delile. Sada ih svako od nas ima toliko, da uglavnom nema prostora za druge. Da su nam bar i sreće takve. Ponekad naiđe neki sasvim nebitan, tužan trenutak pa isplačeš, neke sasvim bitne stvari.

Uvek kroz život koračajte sa osmehom. To i nema nekog efekta, izuzev što će svi misliti da ste čvaknuti u glavu i sklanjaće se. Nikoga nećete štititi snažnije, od nekog ko vam zaliči na vas, onda kada ste bili budala… I na kraju, sve se svede na ljude kojima prvim javiš lepe vesti.

Jednog dana imaćemo samo ono što smo klesali očima, što nam je dušu vajalo bez predumišljaja, samo ono što je zadržalo miris žudnje i prvog sna.

P.S. Treću noć sanjam pokojnike. Ako bi neko nekog da pozdravi, nek se upiše da prenesem, pa da bude neke vajde od ovoga.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ko može da se popne, neka radi na sebi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moja Baba je imala neke kristalne čaše u vitrini, nije dala nikome da pije iz njih. „Ne diraj, možda dođe Tito, pa da se ne obrukamo“. Inat je kada zaboravljeni čovjek drži glavu gore, iako sjutrašnjca nije stvorena za njega

 

Zapevali i ovi što zlo misle. Pre svih drugih krađa ukrali su nam vreme. A nešto smo i sami proćerdali. Važno je razmišljati, ali tako da misao ne vlada tobom. Važno je da misao možeš zaustaviti kada ti je, na primer, potreban trenutak za nerazmišljanje. Proći će. Vreme će se postarati da reči izblede. Vrisak će postati šapat. Stisak ruke zaličiće na slučajan dodir. Zaboraviće se razlog. Samo će lice imati boru više. I dan manje. Pregazilo nas je vreme. Pa ostavilo na mestu nesreće.

Sećam se tih dana koji su počinjali njenim pozivom i uvek istim pitanjem: „Šta radite? Kako si?“ Sećam se i svog odgovora: „Mamaaa, svi smo dobro, pa čule smo se sinoć, dosadna si!“ Danas uzalud priželjkujem taj zvuk zvona i njen glas. Telefon ćuti, a misli ponavljaju: „Majko, oprosti mi”. Da uvek imam mirnu savest, ja bih proverila imam li uopšte savest.

Neki delovi života ostaju duboko urezani u nama, čuvajući svu težinu tih nekih trenutaka… nikad ispričanih. I svi smo bar jednom prisustvovali istorijskoj bici srca i razuma. U nekom svom malom, privatnom, ličnom ratu. Kad neko ispadne kreten, danas sa sigurnošću mogu da mu kažem: „Pomeri se da ti ja pokažem kako se to radi“.

Ugrize te jedan pas i bojiš se svih pasa celi život. Isto je i kad te ugrize čovek. Jer iz svake naše rane prvo počne da ističe poverenje. Jedini savet koji mogu bilo kome da dam, a bez trunke kajanja je: SLUŠAJTE MUZIKU! Sve je u muzici. Ponekad izmislim sadašnjost da imam gde da prenoćim. Žmurim i režiram i toliko to dobro radim, da mislim da biste neke scene i sami premotavali. Muškarci idu do neba da skidaju zvezde, jer da idu žene potrajalo bi kao šoping . Te nije to ta boja, pa oblik, pa kako mi stoji, hoće li mu se svideti baš ova… Goli živote, navuci gaće!

Moja Baba je imala neke kristalne čaše u vitrini, nije dala nikome da pije iz njih. „Ne diraj, možda dođe Tito, pa da se ne obrukamo“. Inat je kada zaboravljeni čovek drži glavu gore, iako sutrašnjca nije stvorena za njega.

Nije važno da li vam nedostaje nešto što ste izgubili ili što nikada nije bilo vaše, da li je realno ili apstraktno. Nedostajanje ne zna za te nijanse, svejedno mu je da li se dogodilo ili ne, jedino mu je važno da vam sedne na grudi i konstantno pojačava pritisak. Hodam po kući i isključujem mogućnosti. Da bi mogao da se povučeš u sebe, moraš da budeš prazan. Na kraju shvatiš da je sasvim u redu da živiš život koji drugi ne razumeju.

 

P.S. Nemamo tri čiste, nemamo tri blage, al boli nas uvo, imamo tri prsta i tri materine (da prosti Esad).

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Riječ nasušna za primarnu glad

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne otimajte se ako vas je trenutak poneo. Može vam se desiti, da vas tako nespremne, ispusti među srećne ljude

 

Stvarno mislite da treba umreti da biste posetili nebo? Ne trudite se mnogo da zavirite u sebe, to će jednog dana patolog na obdukciji da pregleda detaljno. Ne punite ključne kosti suzama, to udubljenje služi za spokoj. Žuljaju me uskogrudi. Samoća je posesivna. Prisvoji, osvoji, očara. Počne da ujeda sve koji pokušaju da je ugroze. Čak i ljubav. Tužno je kada se svaki dan trudiš da nasmeješ druge, jer sebe ne možeš… I čelični oklop ima svoju slabu tačku. Važno je znati. Otvorim prozor da izluftiram oči, kada mozga nemam. Malo me ima, više me nema, al’ nije bitno. Svejedno je.

U svemu mora postojati mrvica ludila i iskrica strasti inače je bezvredno. Ubija nas kolotečina, igranje na sigurno i uklapanje u sredinu, jer to guši i strast, i ludilo, i želju za životom. Ne otimajte se ako vas je trenutak poneo. Može vam se desiti, da vas tako nespremne, ispusti među srećne ljude.

Nekad se pitam koliko sam, zapravo, daleko od prave predstave o sebi, pa u ulozi dublera plagiram sopstveni komad u kom je šaptač uobrazilja. Nije važno ko od nas dvoje više i lepše mašta. Važno je da za to ne sazna stvarnost. Tu smo bili da jedno drugom oduzmemo dah. Uzalud sam tvojim odbeglim leptirima slala poruke da probude one još usnule, kad počnu da šušte po srcu da znaju da nisu sami. Greška je moćna reč. Na leđima nosi krivice čije breme je ćutalo najteže otkucaje srca.

Sad pišem nevidljivim mastilom, da trag nikad ne pokuša da postane stvaran. Kud si pošao tako gologrud u tuđ svet, bez mene u nedrima? Najteže mi je nositi ovo ništa što je između nas. Život je jedno veliko mimoilaženje.

Da te prepričavam danima, skidajući te sa sebe u slojevima i do kostiju da se ogolim, ne bih te… Idem da podmitim snove valutom mašte, da zaspu stvarni.. Dajem ti najskuplje, svet iza kapaka. Nikad ne tražim i ne očekujem da mi nešto bude uzvraćeno, jer to je onda obaveza, a obaveze su, uglavnom, okovi.

(Gledala sam ženu koja je grizla donju usnu i pokušavala da zaustavi suze. Kad mi je prizor postao nepodnošljiv, razbila sam ogledalo.)

Kad se setim da moj život zavisi isključivo od mene, bude mi ga nešto žao. Za sve što nemam, sama sam se izborila. Na obećavajućim skretanjima i primamljivim čistinama, pričekam sve što me nije stiglo. Prolazim kroz ovaj grad, ali ga ne osetim u venama. Istina, krv mi je prokrvljena ritmom nereda, ali ne i užasa. Kako ja umem lepo da se okrenem i odem, ovaj grad je zaslužio to da vidi…

P.S. Ako nešto shvatite kasno, nemojte da priznate! Samo recite da vam je iz dupeta u glavu došlo po julijanskom kalendaru.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo