Okrznu se misli kao pilići kad ih baba donese u kutiji, smesti ih na hoklicu bliže šporetu, a oni se stisnu jedni uz druge da se greju, onako žuti, mali slatki, paperjasti…

Izađem časkom na terasu, ko u rernu da sam zakoračila, provirim na ulicu – nigde žive duše, samo deda Milivoje sa šeširićem i prekrštenim rukama na leđima, šeta i zagleda levo-desno. Šta ti je stara garda, neuništiva!

Rekli mi moji meštani, kada dođem na selo, da pogledam kako sija Venera na zapadnom nebu posle zalaska sunca, i evo, gledam je, nisu pogrešili. U gradovima ljudi propuste mnogo toga. Kad moji seljani kažu: „Sunce ti kalajisano!“, tu je sve rečeno, nepogrešivo uočavanje prirodnih pojava i poznavanje nebeskih tela, a bogami i znanje iz obrade metala. Jednu ružnu reč da nisam čula o tim ljudima!

Neke bih reči mogla da stavim u puščanu cev. Mnoge su mi misli glineni golubovi. Dogoreva svet, a nigde vetra da nam pepeo raznese. To večito, prokleto izvinjenje, koje svima nama visi u vazduhu kad ode onaj koji je bio sav naš život i sav naš svet… Uvek ostaje nedorečenost, da nas grize, nagriza, jede i izjeda… Život se sastoji od pogodaka i propusta, ali mi pamtimo samo propuste… Čovek, pa proklet. Tuga je kao neka suspregnuta emocija koju je čovek silom nabio u sebi i ne dozvoljava joj da se raspline kao maslačci u polju u proleće, nego svesno gura u sebe blokade, kao krpu u odžak, pa se čudi što dimi i čadi na sve strane, dok naposletku ne izgori. A šteta.

Okrznu se misli kao pilići kad ih baba donese u kutiji, smesti ih na hoklicu bliže šporetu, a oni se stisnu jedni uz druge da se greju, onako žuti, mali slatki, paperjasti…

Kad se mnogo sakriješ od sebe, razmišljaš neočekivano i sanjaš svašta. Sadašnjost je most između prošlosti i budućnosti. Iz prošlosti bi trebala da ponese ono što nas uči, a prema budućnosti da nosi ono što nam daje nadu. Ali ne smemo je toliko opteretiti ni jednim ni drugim, pa da zaboravimo da živimo danas. Zato sam neke lepe dogovore sklopila sa sobom. Milina jedna. I dala sebi razumne rokove i visok stepen tolerancije, i malo ljubavi, i svašta. Mala tiha obećanja sebi, kao trajni podsetnik.

Polako ispijam kafu uz tihu muziku i misli koje još pomalo lutaju između odmora i svakodnevice. Hvala nebesima na svim blagodatima. Čekam onaj lep osećaj, kada noći postanu sveže, pa kad se čovek naspava i ustane redostan kao dete.

P.S. Mole se građani da zapamte ove vrućine! Da ne bude opet dogodine – nezapamćene.

Nataša ANDRIĆ

Pamtiću ovaj dan po tome što me je kvasila kiša sa neba bez oblačka, i što me je obasjao zrak sunca, drugačiji od svih do sad. Čudo. Opipljivo, ostvarivo čudo

Utorak je dan zacementiran. Kad je utorak, potpuno je utorak i ništa više. Izađem napolje i kad vidim neke nijanse boja, javljaju mi se vizije drugih mogućih, nemogućih, poželjnih, proživljenih ili izmišljenih života, tako jasno, da osetim svoje srce. Sešću, kao i obično, ispod bora… Jednom sam tu sedela tako dugo da je neko u mene urezao godinu i ime, pa me je to primoralo da se odvojim i pokušam da zarastem.

I zarastam kako umem, sporo… crnom smolom. Rane krvare tiho i dugo, nikad ne zarastu i dobro je… upoznaš taj šum i ne možeš bez njega. Uvuče se u rub majice, nabore na košulji, u nove sede i tako tinja u prsima kao najbolji prijatelj. Kuća i hodnik mirišu na tvoj tamjan i moj matičnjak…

Kad malo bolje promislim, sve što mi je potrebno imam, nečeg i previše, ali to sada nije tema. Ono što mi nedostaje jeste vreme, osećam kako mi prebrzo curi i moraću sa njim malo štedljivije. Ne trošiti ga tamo gde se ne osećam dobro, gde me ne razumeju i gde ja ne razumem njih. Počela sam da planiram moranja, pa sad izgledaju kao slobodna volja. Realnost je, nasuprot ljudskom verovanju, jednostavna. Okrutna, da. Ali jednostavna. I možeš da je svariš. Ili da je začiniš, slojevima smisla, dok ne postane prihvatljivo blaga za tvoj stomak.

Što bi rekao Ivan Lalić:
Nikad samlji…
Nikada samlji nego krajem jula
Kada je letu pedalj do zenita,
A hlorofilu aršin do rasula
U metastazi žutila i ruja,
Tamnije kada zelene su boje
U vrtovima, a strnjika suva,
Tamnija donja amplituda bruja
Vetra što bnoć u vremenu duva…

Ukradem vreme, pa zaplovim sa belim oblakom po beskrajnom plavetnilu. Uplašim se kakve strašne razdaljine među ljudima ima. Odu tamo daleko, ponesu srce u džepu, pa se u tuđini pesmom vole…

Pamtiću ovaj dan po tome što me je kvasila kiša sa neba bez oblačka, i što me je obasjao zrak sunca, drugačiji od svih do sad. Čudo. Opipljivo, ostvarivo čudo.

Budite dobro, lepo se provedite danas i ne zaboravite, sreća nije destinacija. Nego, pazite gde trošite otkucaje i svaki dan zagrlite taj svet iza spuštenih trepavica.

P.S. Pomerala bih planine jutros, ali neka me prvo da doručkujem.

Nataša ANDRIĆ

Na kraju, o ljubavi se ne priča, ona se vodi. Ja svoju nemam gdje, zato uglavnom ćutim

Nije baš da nisu pogodili vremensku prognozu. Upravo je napadalo četiri i po kapi kiše, ovde, u mom kraju. Ne znam, možda je u centru sela pljusak, ko će ga znati. Ovde kao da su pale suze. A nije suza barica, pa da posle pljuska ispari posle prve jare. U nju stanu sve neispričane priče i zagrljaji u mimohodu, led i oganj nikad neugašeni… U njoj su i svi darovi koje nismo darivali.

Kad sanjaš nešto lepo, pa ti u snu dođe kao topli dašak vetra, a onda se kao prepredena, razmažena mačka svom težinom priljubi na umorne grudi, pa zaplovi krvotokom kao roj pčela kad se ustremi na nevaljalog medveda. U toj borbi, jedini je spas prvi hitac zore iznad krovova, i blag smešak u uglu usana.

Čovek dođe u godine kad na trasiranoj liniji, zvanoj život, počne da razmišlja praktično, jer pesak curi… a najbolje se razmišlja u nekoj ostavi gde sa plafona vise šunke, kulen i kobasice, pa kad se um dobro podmaže, kreće glavno jelo i sto kila u najavi… Pobegli smo sa zemlje da bismo služili druge, čekamo u redu da kupimo ručak koji je neko drugi spremio za nas. Plaćamo skupo ručak bez glavnog sastojka, nosimo pod miškom hleb bez mirisa, živimo u kutijama, gledamo teatar pod maskama, kao živu sliku i još tvrdimo da smo normalni. Ponekad je važno ispoljiti nijansu gorštačke pomirenosti u situacijama kada nam život nametne više nego što mislimo da smo sposobni da podnesemo, i gle čuda, sleganje ramenima postane melem, hladan list bokvice na hajdučke rane.

Život je ponekad kao audicija za audicijom, potera za ulogama koje ti izmiču. I onda kada prestaneš da tražiš, nađe te neka nasumično. I pre nego što postaneš svestan, shvatiš… Već briljiraš.

Starost je manje lepa. Ali ne zbog ujeda vremena (koji ne možemo izbeći), već zbog svega što nas usput ozrači, pa budemo kao boje koje su predugo stajale na suncu i izgubile svoju oštrinu. Sve je tu, ali nekako slabije. I po koja mrlja. Mladost nema toga, samo sija. Bez mrlja.

Uglavnom provodim vreme sama, retko govorim, pa kad me neko nešto upita, moram dobro da se nakašljem da stresem prašinu sa glasnih žica. Na kraju, o ljubavi se ne priča, ona se vodi. Ja svoju nemam gde, zato uglavnom ćutim.

Ništa od kiše i najavljenog nevremena. Kakav divan dan da se angažuje frontalni korteks, pomere granice, istraže pitanja, pronađe prazna puževa kućica u njivi, zašušti suva trava kao tiha rečenica koju niko ne čuje, a dugo, dugo odjekuje. Divan dan, zar ne?

P. S. Kako je još davno moj dobar prijatelj Seneka govorio, treba menjati dušu, a ne nebo.

Nataša ANDRIĆ