Povežite se sa nama

INTERVJU

ANA ĆURČIN, KANTAUTORKA: Frustrirajuće je polagati nade da se od muzike može omogućiti pristojna egzistencija

Objavljeno prije

na

Muzika me privlačila i prije upliva u pozorišnu produkciju. Prije fakuilteta sam pisala pjesme, svirala ponekad u školi i beskonačno probala klavir i gitaru kod kuće i skidala pjesme. Onda sam upisala ipak pozorišnu produkciju jer mi je bilo zanimljivo da me fakultetsko obrazovanje odvede u nešto drugo ali i omogući neko „univerzalnije“ obrazovanje kao „backup“ za život kasnije

 

MONITOR: U biografiji ističete podatak da ste rođeni u Bagdadu. Koliko je veza sa tim prostorom ostavila traga na Vas tokom odrastanja i umjetničkog formiranja?

ĆURČIN: Taj podatak me više prati kroz svakodnevni život nego što sam ja mogla biti svesna nečeg kao beba. Jeste, deo je moje biografije, kao podatak mesta rođenja i kao takav iskače u svim administrativnim procedurama, ali i zauzima važan deo nekog kolektivnog porodičnog sećanja jer postoji mnogo priča iz tog perioda.

MONITOR: Dok ste živjeli u Rusiji snimili ste jedan audio materijal. Šta je sa njim danas, gdje ga mogu naći audiofili?

ĆURČIN: Verovatno se i može iskopati negde na internetu. Nekad je bio na myspace-u, možda je i dalje tamo negde u nekom digitalnom špajzu. Neću previše otkrivati. Možda ga nekad i sama izvučem opet..  Ne znam zašto sam zapravo potpuno zanemarila te snimke, neki su čak bili i pristojni. Verovatno zato što je prošlo  preko deset godina od trenutka kad sam snimala to, pa mi je bilo čudno da se identifikujem sa tim materijalom.

MONITOR: Pozorišni ste producent. Kako ste se obreli u muzičkom svijetu?

ĆURČIN: Muzika me privlačila i pre upliva u pozorišnu produkciju. Pre fakuilteta sam pisala pesme, svirala ponekad u školi i beskonačno probala klavir i gitaru kod kuće i skidala pesme. Onda sam upisala ipak pozorišnu produkciju jer mi je bilo zanimljivo da me fakultetsko obrazovanje odvede u nešto drugo ali i omogući neko „univerzalnije“ obrazovanje kao „backup“ za život kasnije.

MONITOR: Kakva je situacija u pozorištu i kulturi Srbije i regiona iz Vašeg ugla? Kako jedan umjetnik spaja krajeve?

ĆURČIN: Mislim da je teško svim umetnicima iz svih branši. Mali broj najuspešnijih ljudi koji su ostvarili karijere van regiona su možda za nijansu mirniji ali vode druge velike bitke svaki dan, dok profesionalci koji su osuđeni na rad u državnim i gradskim institucijama i u domaćim produkcijama verovatno nemaju nikakvu stabilnost. Živimo u zemlji gde prvaci i prvakinje najznačajnijih institucija ostaju bez posla i prinuđeni su da se snalaze, pa zahvaljujući svojim sposobnostima i energiji ostvaruju samostalne produkcije. Muzička scena je tu za „alternativce“ još manje situiranija i posle nekoliko godina sam zaključila da je duboko frustrirajuće polagati nade da se od muzike u Srbiji  može omogućiti pristojna egzistencija, barem u žanrovima i okvirima u kojima se krećem ja i kolege koje me okružuju.

MONITOR: Sketches of Belonging su jedan od boljih primjera kako debi album treba da zvuči i odjekne. Kako je tekao proces nastanka pjesama i da li ste očekivali ovakav uspjeh?

ĆURČIN: Taj album me zaista i danas čini veoma srećnom i pogotovu me raduje što sam kroz rad na albumu upoznala i ostvarila saradnju sa Goranom Antovićem i Markom Cvetkovićem sa kojima i dan danas radim i koji čine kičmu sastava Ana & The Changes ispred kojeg završavamo sada drugi album Differences. Na prvom albumu se nalaze pesme iz raznih perioda, neke su napisane još iz vremena života u Moskvi, dakle neke 2007, pa 2010, na primer I can't i Remain Calm, a neke su nastajale u periodu snimanja, poput Keep Quiet i Princess. Taj album je na neki način okupio sve te pesme na jedno mesto, a bend mi je pomogao da kroz aranžmane izgradimo estetsku celinu, ali i otvorio od tog trenutke pravac za dalje kretanje.  I da, taj album nas je poveo na put i odsvirali smo razne koncerte po regionu i nešto dalje, tako da cenim kud nas je sve odveo.

MONITOR: Region je negdje tih godina zapljusnut talasom odličnih žena kantautora. Iako ih je uvijek bilo, čini se da danas dominiraju svim žanrovima. Eto za primjer samo uzmimo najprisutnija imena poput Repetitora, Lovely Quinces, Nipplepeople, Punčke, Nina Romić, Sara Renar, Bitipatibi…

ĆURČIN: Hvala vam. Jeste, sjajno je biti deo te scene, ali i imati priliku razmeniti utiske sa koleginicama i međusobno se podržati u određenim trenucima.

MONITOR: Za novi materijal svojevremeno ste pokrenuli i crowdfunding kampanju. Možete li našim čitaocima i onima koji se razmišljaju o ovakvim akcijama prenijeti iskustva.

ĆURČIN: Uzimajući u obzir da platforma putem kojem sam pokrenula kampanju ternutno ima pravne probleme i već par meseci mi se niko nije javio ispred Pledge Music platforme, ne znam u ovom trenutku šta će biti sa ostatkom našeg novca, a uplaćeno nam je samo 60% od prikupljenog iznosa. Mi jesmo prikupili preko Pledgemusic platforme deo novca za snimanje albuma, naš target iznos je bio 1500$ jer smo procenili da će preko toga biti nemoguće.  Najpre, naša crowdfunding kampanja se zasnivala na prodaji albuma, majica, cover snimaka, tako da je svako ko je podržao snimanje albuma zapravo kupovao određen proizvod. Smatram da je crowdfunding pristup važan, jer najšira publika dobija svest o tome da može da podrži određenu umetnicu, umetnika ili sastav i doprinosi tome koji umetnički i kulturni sadržaj će zaživeti, ali i direktno utiče na to da će doprineti da ga i konzumira.

MONITOR: Pjesma kojom najavljujete novi materijal aranžerski je okrenuta bendu. Za razliku od prvog ovaj materijal potpisujete kao Ana & the Changes. Da li će i ostatak materijala biti takav i kada ga možemo očekivati?

ĆURČIN: Da, hoće! Ono što me pogotovu raduje je što će unutar albuma biti nekoliko žanrovskih skokova od pesme do pesme, a sve će biti veoma okrenute bendu. Album Differences će za razliku od Sketches of Belonging biti album koji je nastao iz benda. Ako sam na prvom albumu došla sa gotovim pesmama pred bend, ovde bi donosila sveže ideje koje smo razrađivali i uobličavali zajedno kao bend tako da je veliki pečat svakoga u pesmama i aranžmanima. Drago mi je i da nam se pridružio sa vokalom Dan Byron ipsred sastava Byron na pesmi Take my hand i što je ta pesma nastala kroz saradnju sa Igorem Simićem dok smo radili saundtrek za igricu Golfclub Wasteland.  Tokom maja snimamo spot za pesmu Differences, a album će izaći na jesen, 2019.

MONITOR: Razni blendovi „americane“ trenutno su najprisutniji u regionalnom muzičkom izrazu. Je li „americana“ toliko odgovara našem podneblju ili je možda to format koji najbolje leži kantautorima ili je nešto treće u pitanju?

ĆURČIN: Nisam sigurna da su najprisutniji, ali svakako jesu aktivni.  „Americana“ ima ogromno nasleđe i prosto se nekoliko generacija formiralo slušajući velika imena svetske kantautorske scene koje su nas formirale kao slušaoce, ljubitelje muzike, pa i autore. Mislim da to objašnjava i situaciju u našem regionu .

MONITOR: Vaše pjesme su do sada bile autobiografske, da li će se na novom albumu nastaviti ovakva praksa?

ĆURČIN: Jesu. Neke hoće, neke možda više i neće toliko, međutim svaka tema ili priča koju odlučim da predstavim kroz pesmu jeste prožeta nekim ličnim pečatom ili emocijiom ili doživljajem, tako da mi se čini da je nemoguće odbaciti taj lični pečat.

MONITOR: Koliko je teško na sceni i albumima otvarati sebe na ovaj način i kako doživljavate reakcije slušalaca?

ĆURČIN: Naučila sam kroz vreme da je to stvar treninga. Nekad je teže, nekad je jako lepo, zavisi od raznih faktora, ali važno je naučiti nešto kroz svako iskustvo i nadam se sa svakim koncertom i albumom malo porasti ali i naučiti uživati, a da se ta emocija  koja vas vodi u muzici ne gasi. Već izvesno vreme mi je najvažnije da svom bendu i sebi omogućim kontinuitet u radu, da kad imamo nastupe da nam je lepo, da nastavimo da volimo to što radimo i da ne odustajemo. To mi je ujedno i najveći izazov.

MONITOR: Svirate dosta i po inostranstvu. Kakvi su utisci?

ĆURČIN: Sjajni. Uvek se sretnemo sa veoma zanimljivom publikom i vratimo sa novim utiscima koji nas pomeraju negde dalje. Utisak je da naša muzika komunicira sa publikom i u Rumuniji i u Nemačkoj, i u Holandiji i u Rusiji. Veliki je izazov praviti turneje ali nadam se da nas čeka još važnih i lepih turneja u budućnosti.

 

Dragan LUČIĆ

Komentari

INTERVJU

VANJA ĆALOVIĆ-MARKOVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORICA MANS: Kriminal i korupcija ne poznaju zastave, samo interes i profit

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moramo da pokušamo da otkrijemo gdje su završile stotine miliona ili milijarde eura iznesene iz Crne Gore. Pokušaj političkih eksponenata korumpiranih pojedinaca da nas sveopštom kakofonijom skrenu sa tog puta sigurno neće uspjeti

 

Kao rukovodilac Stručnog tima Savjeta moj zadatak je da radim na prevenciji i otkrivanju mogućih slučajeva korupcije na visokom nivou. Taj cilj se ne razlikuje od onoga koji imamo u MANS-u i zato me više nevladinih organizacija i predložilo za taj posao na javnom konkursu objavljenom krajem prošle godine, kaže Vanja Ćalović-Marković u razgovoru za Monitor, koji započinjemo pitanjem koliko je njen angažman u Stručnom timu Nacionalnog savjeta za borbu protiv korupcije (ne)spojiv sa angažmanom u civilnom sektoru, odnosno, u MANSU.

ĆALOVIĆ- MARKOVIĆ: S druge strane, velika je razlika u metodama koje može da koristi jedna NVO  u otkrivanju visoke korupcije, posebno u situaciji kada brojni zakoni i dalje propisuju ogromna ograničenja pristupa informacijama, u odnosu na Stručni tim Savjeta. Podaci koji spadaju u lične, kao i poreske, carinske i druge službene tajne, ali i podaci označeni stepenom tajnosti, odnosno državne tajne, su nakon pribavljanja dozvola dostupni Savjetu, ali ne i predstavnicima civilnog društva. Upravo ti podaci su neophodni da bi se pratili tragovi novca u slučajevima visoke korupcije, kroz intenzivnu međudržavnu saradnju, u koju NVO ne mogu biti uključene. I to je bio moj ključni motiv da konkurišem za ovu poziciju.

MONITOR: Cijenite, dakle, da Vaše postavljenje ne veže ruke ni Vama ni MANS-u?

ĆALOVIĆ- MARKOVIĆ: Moje postavljenje ne može biti prepreka radu MANS-a, niti meni rad organizacije može praviti problem u Stručnom timu jer su u pitanju veoma različite metode rada. Rad MANS-a i Savjeta se dopunjuju, ali se između njih ne može staviti znak jednakosti.

Podsjetiću vas da su mene i prethodne Vlade, a i Skupština, imenovale na pozicije od značaja za borbu protiv korupcije. Tako sam bila član Nacionalne komisije kojom je predsjedavao Duško Marković, a kasnije i član Savjeta Agencije za sprječavanje korupcije. I tada i danas tražila sam isto: da se otkriju slučajevi korupcije i sprovedu reforme koje će spriječiti da se takva praksa ponavlja. Tada nije postojala ni minimalna politička volja i na svakom koraku sam nailazila na prepreke, ali nisu mogli da me ućutkaju. Zato su Nacionalnu komisiju ugasili, a iz Savjeta ASK-a su me nezakonito razriješili.

I sada ću da pokušam i uradim ono što je do mene, baš kao što sam to radila svih ovih godina. Očekivanja su mi, naravno, mnogo veća nakon promjene vlasti.

MONITOR: Ubrzo po formiranju Savjeta pojavili su se, nedorečeni, izvještaji o Vašoj ostavci. O čemu se tu radi?

ĆALOVIĆ- MARKOVIĆ: Podnijela sam ostavku na mjesto člana Savjeta da bih, odmah nakon toga, bila imenovana za rukovodioca njegovog Stručnog tima. Smatrala sam da sa svojim iskustvom u radu na slučajevima korupcije mogu više da doprinesem kao rukovodilac tog tima, nego baveći se javnim politikama i zakonodavnim okvirom kao član Savjeta.

Stručni tim uglavnom radi na konkretnim slučajevima i praktičnim mjerama za prevenciju korupcije. To podrazumijeva da će Stručni tim operativno sarađivati sa raznim državnim organima, uspostaviti mrežu saradnika iz relevantnih institucija, inicirati uspostavljanje međunarodnih timova za rad na konkretnim slučajevima i tražiti dokaze koje će dostaviti tužilaštvu ili drugim nadležnim organima. U međuvremenu, dobili smo stručnu podršku Savjeta Evrope, koja će nam biti od ogromnog značaja, i vrhunskog eksperta koji je, između ostalog, radio na finansijskoj istrazi meksičkih narko kartela.

Stručni tim će raditi i na uvezivanju baza podataka katastra, poreske uprave i drugih relevantnih institucija, što će nadležnim državnim organima omogućiti efikasnije vođenje finansijskih istraga.

Zoran RADULOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 9. aprila ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

PROF. DR SANJA BAUK, PREDAVAČ NA TEHNOLOŠKOM UNIVERZITETU U DURBANU, JUŽNA AFRIKA: Znanje je najvredniji resurs

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedino se znanje upotrebom i vremenom uvećava; svi ostali resursi se upotrebom i vremenom troše. Ulaganje u znanje nije trošak, kako se to često pogrešno tumači, nego ulaganje u bolju budućnost

 

MONITOR: Uskoro će u organizaciji „Anime“ biti promovisana Vaša zbirka kratkih priča „Što Google zna o meni…“. Predstavite svoju knjigu?

BAUK: Nevelika po obimu, moja najnovija knjiga je kolekcija autoetnografskih zapisa. Riječ je o kombinovanju autobiografije i etnografije, na način da sam lična iskustva unijela u istraživanja različitih kulturoloških entiteta. U fokusu je savremeno crnogorsko društvo, uključujući sve varijete koji ga obogaćuju, ali u nekim zapisima se osvrćem i na druge sredine u kojima sam kraće ili duže obitavala tokom proteklih dvadeset godina. Sva ta etnografska zapažanja su prožeta mojim ličnim iskustvima, te su s toga snažno emotivno obojena, ali i iskrena.

Zahvaljujem Animi na izraženoj dobroj volji da mi promoviše knjigu. Promocija će biti u drugoj polovini jula.

MONITOR: Bavite se naukom. Što Vas je natjeralo da se iskažete i na ovaj način?

BAUK: Bavim se naukom, pišem i objavljujem, ali sebe smatram naučnikom i piscem u „pokušaju“. Najviše volim za sebe da kažem da sam istraživač.

Nauka daje jako dobar i sveobuhvatan uvid u različite aspekte stvarnosti, ali ne i u njen totalitet. Ona je dobar put do saznanja, ali nije jedini. Postoji još dosta saznajnih puteva, koje zvanični naučni establišment obično potcjenjuje.

Kao pasionirani čitalac svega što mi duhovi nauke i umjetnosti donesu, u jednom trenutku sam poželjela da se oprobam u pisanju. Ne samo istraživačkih i stručnih knjiga i radova, već i kratkih priča, eseja. Nije mi bio toliko važan ishod, koliko stvaralački put i učenje na sopstvenim greškama. Na tom putu sam došla do nekih neočekivanih spoznaja; tipa, da su izdavači, većinom, postali „ucjenjivači“ pisaca, a da knjižare neće da uzmu knjigu ni na komisionu prodaju, ako kako oni kažu, niste etablirani pisac. To su teške spoznaje, pogotovo za početnike.

MONITOR: U knjizi pišete da ste nakon 23 godine radna na UCG istjerani s posla i da sada predajete u Južnoj Africi. Kako je došlo do toga?

BAUK: Iz ovog vašeg pitanja shvatam da je prosede trebalo da bude maštovitiji! Nastojaću ubuduće da se popravim.

U pravu ste, to su činjenice. Ali nije toliko bitno za čitaoce to što sam istjerana s posla, koliko je bitno da se upoznaju sa brutalnošću tog čina. Imala sam potrebu da ostavim pisani trag o tome, da se ne zaboravi; sa dubokom željom da se tako nešto, nikada više, bilo kome ko to ničim nije zaslužio – ne ponovi! Željela sam da taj čin „ogolim“ i izložim osudi čitalaca, odnosno, javnosti.

U najkraćem to mogu da opišem kao „osvetu loših đaka“, ili kao „operacionalizaciju ljubomore“, odnosno, njeno pretakanje u zlo. Ne bih da čitaocima uskratim slobodu kreacije u izvođenju zaključaka kako je i zašto do toga došlo. U knjizi je data jedna cjelovitija slika čitave situacije, koja je prethodila tom „okidačkom“ činu i ostavila bih detalje za promociju i za vrijeme koje će čitaoci posvetiti knjizi, čitajući je i analizirajući redove i ono između njih.

Otkaz i način kako je on sproveden u (ne)djelo, bio je grub, ali neuspješan, pokušaj da mi se ukalja ugled koji sam decenijama izgrađivala, poštenim radom i pristojnim odnosom prema studentima i kolegama. Ali eto, sve što se dešava, dešava se valjda s nekim razlogom. Nadam se da mi se i ovo zlo desilo za neko dobro. Ove knjige o kojoj sada razgovaramo, u krajnjem, ne bi bilo da nije bilo toga zla!

Trenutno sam u Južnoj Africi i radim kao profesor i istraživač na Tehnološkom Univerzitetu u Durbanu. Južna Afrika je jako lijepa i prirodno bogata zemlja iako je njeno mineralno blago nemilice eksploatisano više od sto trideset godina. Ukoliko vođe ovdje odluče da investiraju više u znanje, po mojoj procjeni, ova zemlja ima odlične izglede da ostavi iza sebe aktuelnu ekonomsku, kao i sve prateće krize, i da se razvije.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 9. aprila ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SAŠA JANKOVIĆ, MEĐUNARODNI KONSULTANT ZA LJUDSKA PRAVA I UPRAVLJANJE BEZBJEDNOŠĆU: Za bolju budućnost regiona treba nam konfederacija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sa dovoljno velikim zajedničkim tržištem da može da zaštiti proizvođače, sa širokim kulturnim, sportskim, umjetničkim i naučnim prostorom da podstakne kvalitet, a možda jednog dana i sa zajedničkom spoljnom politikom i odbranom, da ne budemo prašina na svakom vjetru

 

Naš sagovornik Saša Janković niz godina je bio kao dugogodišnji Zaštitnik građana (2007–2017) jedan od malobrojnih čelnika institucija u Srbiji koji su pokazali da je moguće biti nezavisan i stručno obavljati povjereni posao. Pred predsjedničke izbore 2017. godine prepoznat je, od dijela javnosti, kao odličan kandidat za predsjednika Srbije. U aprilu te godine, bio je glavni protivkandidat Aleksandru Vučiću i drugi po broju osvojenih glasova. Osnovao je Pokret slobodnih građana i bio njegov prvi predsjednik. Danas nije stranački svrstan političar, ali sudeći i prema ovom intervjuu, intenzivno se bavi političkom problematikom, s donekle drugačijim pristupom, van dnevnopolitičkih tema i olako donijetih rješenja.

MONITOR: Za godinu dana će se u Srbiji održati redovni predsjednički izbori. Na prethodnim – 2017. postigli ste značajan izborni rezultat. Šta biste savjetovali onome ili onoj koji će se 2020. godine suprotstaviti Aleksandru Vučiću?

JANKOVIĆ: Netraženi saveti ne služe ničemu, te ih ne dajem.

Podsetiću, čovek sam koji je ne jednom, već čak dva puta ujedinio opoziciju i poziciju u Srbiji! Prvi put kada su svi glasali za mene kao Zaštitnika građana u Narodnoj skupštini, a drugi put posle niza neslaganja, kada sam 2018. godine konačno rekao da neću u Savez za Srbiju, jer niti vidim čemu politički služi, a izgleda mi i da neće ni da radi. Tada se celo opoziciono nebo sručilo na mene uz povike da pravim štetu i da treba da odstupim iz politike koju „ne razumem“. Tu se opozicija po drugi put složila sa vlašću koja me je iz politike terala i pre nego što sam u nju i ušao. Ne želeći da delim ionako slabu opoziciju, ali ni da pravim novu grešku, povukao sam se. Više se ne bavim stranačkom politikom već samo ljudskim, javnim i nacionalnim interesom. Odnos vlasti i opozicije zanima me samo toliko koliko je zdrav odnos između njih u nacionalnom interesu. A itekako jeste.

MONITOR: Pretpostavljam da pratite ovo više za javnost mučno nego „unutrašnje-demokratsko“ prepucavanje u srpskoj opoziciji. Izjavili ste da smatrate kako je nepotrebno pregovaranje i platforme kojima bi se vlastima iznijeli zahtijevi u vezi sa predizbornim uslovima, već samo da se traži primjena postojećih zakona. S druge strane ste i za bojkot?

JANKOVIĆ: Onaj ko misli da je bolji od Vučića, ako smatra da je narod uz njega, nesumnjivo treba da izađe na nacionalne izbore bez obzira na uslove i pobediće. A ako vidi da nema prelomnu podršku, treba da ih bojkotuje i da im ne daje legitimitet jer oni zaista niti su fer, niti slobodni, te i nisu izbori. Najgore je, mislim, raditi po malo od svega.

A izborni uslovi će biti onakvi kakve Vučić proceni da mora da obezbedi i nikakvim se „pregovorima“ on ne može nešto nagovoriti. Besmisleno je gubiti vreme na promenu njegovog stava argumentima, jer su njegovi ciljevi nevezani za te argumente.

MONITOR: Pohvalili ste mogućnost da se i ljudi iz regiona vakcinišu u Srbiji. Vjerujete li da „vakcina diplomatija“ Aleksandra Vučića može ublažiti dosta nekonzistentnu politiku prema susjedima koja je sada obogaćena i sintagmom „srpski svet“?

JANKOVIĆ: Naravno da sam pohvalio, pa šta je trebalo – da puste da vakcinama istekne rok i da propadnu? Nikad nisam pripadao ljudima koji kod političkih neistomišljenika vide sve ružno i naopako, a u sebi i svom dvorištu samo anđelčiće.

Nije tajna ni da mislim da politika ne može da bude samo lokalna, već mora da ima i velike ciljeve, da ljudima ponudi nešto što pojedinačno ne mogu da ostvare. Politike koje sada živimo uglavnom bi, u stvari, trebale da budu u domenu borbe protiv kriminala, a ne ozbiljne političke analize.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 9. aprila ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo