Povežite se sa nama

INTERVJU

IVA PARAĐANIN, ISTORIČARKA UMJETNOSTI I NOVINARKA: Crnoj Gori fali 3000 žena

Objavljeno prije

na

Film Neželjene ćerke Crne Gore autorke Ive Parađanin prikazan je na 9.UnderhillFestu, u okviru programa U FOKUSU, koji festival organizuje u saradnji sa Centrom za ženska prava. U filmu u produkciji VICE Srbija autorka Iva Parađanin je pokušala da dođe do odgovora zašto su djevojčice neželjene u Crnoj Gori. Kroz film se smjenjuju brojni sagovornici, od predstavnica Ministarstva zdravlja i zdravstvene inspekcije, zatim vlasnika privatne laboratorije koji otkriva da nesmetano obavljaju prenatalne testove koji otkrivaju pol i prije zakonom propisanog roka, pa do žene koja je podijelila svoje iskustvo podvrgavanja rizičnom testiranju koje joj je omogućilo da izabere pol djeteta. Film je i kroz razgovor sa mladim, emancipovanim crnogorskim ženama i aktivistkinjama dao zanimljivu perspektivu odnosa prema ženama u crnogorskom društvu.

MONITOR: Kako ste saznali za ovu temu i kako je zapravo nastao film?
PARAĐANIN: Tek sam prošle godine saznala da se u Crnoj Gori dešavaju selektivni abortusi. Pre toga znala sam da se obavljaju u Kini i Indiji, a posle filma se ispostavilo da je to praksa poznata na čitavom Balkanu. Prošle godine je objavljena statistika koja pokazuje da je disbalans muške i ženske rođene dece sve neprirodniji i čula sam za podatak da po nekim istraživanjima, zbog ovog problema Crnoj Gori fali 3000 žena. Ta brojka me je trgnula i rešila sam da istražim temu, ali i da sama budem deo borbe protiv diskriminacije žena na ovim prostorima, koja u poslednje vreme dostiže katastrofalne razmere. Shvatila sam da želim da napravim dokumentarac koji nije samo o selektivnim abortusima, već o jednoj ukorenjenoj tradiciji diskriminisanja žena koja je dovela do strašnih posledica: selektivnih abortusa i visoka stopa nasilja nad ženama koja je prisutna i u Crnoj Gori i u Srbiji. Povezala sam se sa novinarkom Svetlanom Slavujević i Majom Raičević iz Centra za ženska prava koji je pokrenuo kampanju Neželjena i rešila da ovaj dokumentarac bude jedan vid osvešćivanja ljudi o ovom problemu.

MONITOR: U filmu je nakon onoga što su rekli svi Vaši sagovornici jasno da ovo nije samo priča o selektivnim abortusima već o nasilju i diskriminaciji žena na Balkanu.
PARAĐANIN: Da, ovo je pre svega priča o jednoj strašnoj diskriminaciji koja je rezultirala time da se žensko dete vrednuje mnogo manje od muškog do te mere da dolazi do selektivnog abortusa. Nasilje nad ženama i broj ubijenih žena takođe svedoče o ovome problemu koji se mora rešiti pod hitno, a da bi se rešilo prvo na što se mora uticati je svest. Radeći na ovom filmu i pričajući sa različitim ženama shvatila sam da dosta njih nije svesno koliko je izmanipulisano i koliko je narušena vlast koje bi one trebalo da imaju nad svojim telom, umom i odlukama. Ovaj problem neće rešiti nikakav zakon. Prijavljivanje i kažnjavanje selektivnih abortusa će možda potpomognuti rešavanje i može da bude prvi korak u ostvarivanju cilja, ali ono što je ključno je edukacija na sve moguće načine i u svim sferama, kroz škole, medije, podržavanjem ženskih organizacija.

MONITOR: Koliko Vam je bilo teško da dođete do sagovornika. Čini mi se da ste od mnogih uspjeli više nego što ste očekivali?
PARAĐANIN: Najteže je bilo doći do žena koje su imale iskustava sa selektivnim abortusom i želele o tome da pričaju pred kamerom. Sve su bile zastrašene i plašile se osuda i reakcija sredine. Ipak, svaka od sagovornica je u nekom delu života imala susret sa diskriminacijom i poznaje jednu ili više žena koje su pod pritiskom muža i sredine uradile selektivni abrotus. S druge strane, od nekih sagovornika sam dobila potpuno neočekivane stvari.

MONITOR: Film je u Crnoj Gori prikazan na UnderhillFestu. Koliko je publika zainteresovana za ovu vrstu filmskog izraza?
PARAĐANIN: Mislim da će dokumentarni filmovi tek dobiti pažnju koju zaslužuju, te da će i ovakvi festivali tek dobiti na značaju. Dokumentarni film je moćno sredstvo borbe i medij za pričanje važnih priča koje inače ne nalaze put do javnosti. Mislim da se to sve polako zahuhtava, zato su i važni ovakvi festivali. Volim da kažem da su dokumentarci zapravo neka nova forma protesta i bunta.

MONITOR: Šta je najbitnije sredstvo da bi se priča ispričala?
PARAĐANIN: VICE ima vrlo specifičan format dokumentaraca koji novinaru, ili onom ko istražuje temu daje mesta za njegovu ličnu perspektivu. To ume da bude vrlo zanimljivo i vredno i ljudi se brzo identifikuju sa tim. Neke naizgled obične teme radimo iz specifičnih uglova. Meni je najvažnije da me priča “loži”, da na neki način to o čemu snimam utiče na mene, da je angažovano i da ću tom pričom nešto postići i koja će inicirati neke dalje priče i akcije. Moj dokumentarac jeste priča o selektivnim abortusima, ali pre svega je priča o diskriminaciji, nejednakim pozicijama moći i retradicionalizaciji koja je vrlo prisutna, a ne donosi nam ništa dobro.

MONITOR: Koliko vremena provodite u istraživanju i pripremi za film?
PARAĐANIN: Zavisi od teme. Konkretno priču o neželjenim ćerkama sam istraživala mesec dana i onda rešila da je najbolje da što pre otputujem u Crnu Goru, što se ispostavilo kao istina.

MONITOR: Kažite nam nešto o realizaciji dokumentarnog filma. Koliko se razlikuje ono što snimite od prvobitne zamisli?
PARAĐANIN: Ja uvek pre snimanja volim da zamislim i isplaniram kako bi to izgledalo u nekom idealnom obliku. To je nekad dobro, jer tačno znam šta mi treba i po šta idem kada uđem u snimanje, a nekad i loše jer se često razočaram kada ne dobijem sve što sam zamislila. Često se dešava da ne dobijem ono što sam želela, ali se jednako često i desi da me nešto neočekivano iznenadi, spontano se dogodi i obogati vam film. Ta neposrednost i napetost snimanja stvaraju adrenalin I to je ono što zapravo i najviše volim u dokumentarizmu.

MONITOR: Kako birate teme koje ćete predstaviti u filmovima?
PARAĐANIN: Teme su svuda. Nekad je to novinski članak od par redova koji nije dobio zasluženu pažnju i prostor i iza kog se krije nešto mnogo veće. Nekad je to nečiji post na društvenim mrežama, a nekad prisluškujem razgovore ljudi u prevozu. Nekad je to događaj koji mediji nisu propratili jer ga smatraju beznačajnim, a vi u njemu prepoznate nešto važno. VICE stvarno ima širok spektar nekonvencionalnih tema koje obrađuje i što se tiče toga ja imam potpunu slobodu u odabiru, što je sjajno.

Miroslav MINIĆ
Foto: Milica NEDELJKOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Političko lešinarenje nagriza društvo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Desile su se dvije smjene vlasti, treba provesti još dvije brze smjene pa će tek peta vlada početi ozdravljenje i društva i države. Novi glavni SDT Vladimir Novović je znak da u crnogorskom društvu ima zdravih snaga. Ukoliko u narednoj vladi bude i u najmanjoj mogućoj mjeri participirao DPS, siguran sam, Novović će biti smijenjen

 

MONITOR: Avgustovska većina u posljednjem času, nakon sedam sastanaka, dogovorila je mandatara i vladu. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Politička prostitucija je osnovna karakteristika a političko lešinarenje je prodrlo skoro u sve sfere društvenog života pa nemoral svake vrste nagriza kako mnoge pojedince tako i veći dio društva.

Ako i ovlaš analiziramo ljudske kvalitete lica koja vrše vlast na svim nivoima u Crnoj Gori u posljednje tri decenije doći ćemo do zaključka da, osim malog broja časnih pojedinaca, na vlasti se nalazi  veoma rđav ljudski materijal. To za posljedicu ima ne samo kulturološke nego i mentalitetske poremećaje jer ovo stanje predugo traje.

Već smo svjedoci da oni, koji imaju nekakvu vlast a otimaju, kradu, uzurpiraju ili varaju, njihova djeca idu putem svojih roditelja. Ovo u Crnoj Gori  poprima zabrinjavajući   zamah. U takvom društvenom  i političkom ambijentu u Crnoj Gori se dogovara i vlada.

MONITOR: Gdje je uzrok i ko je za ovo najviše odgovoran?

GRAHOVAC: Uzrok je u višedecenijski nesmjenjivoj vlasti a najveću odgovornost snose sami građani jer uporno biraju političkog monstruma. Više od 15 godina DPS javno kvalifikujem kriminalnom, zločinačkom i neofašističkom organizacijom. Ovo ne činim jer sam nekakva zloća nego zato što prepoznajem parametre koji zlo nagovještavaju i na to upozoravaju. U isto vrijeme, ponavljam da u toj partiji postoji zdravo tkivo koje je  Crnoj Gori i te kako potrebno. Mnogi mi zamjeraju što i pomišljam da u DPS-u ima zdravog tkiva. Ovo ističem iz razloga što vidim da i u drugim političkim subjektima ima onih koji su jednako politički i moralno nezdravi kao što su oni u vrhu DPS-a.

MONITOR: Kako vidite dosadašnje pregovore avgustovskih pobjednika?

GRAHOVAC: Prethodno rečeno objašnjava veliku ličnu pohlepu, a malu ili nikakvu odgovornost prema svojoj državi.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitor od petka 23. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MAJA BJELOŠ, POLITIKOLOŠKINJA, VIŠA ISTRAŽIVAČICA BEOGRADSKOG CENTRA ZA BEZBJEDNOSNU POLITIKU: Tenzije na Balkanu će rasti sve dok lideri budu imali koristi od njih

Objavljeno prije

na

Objavio:

U diskusijama je malo i dokaza i bezbjednosnih procjena o vjerovatnoći totalnog rata, međutim, postoji snažno uvjerenje da rat u Ukrajini može imati efekat prelivanja, što bi moglo dovesti do raspada Bosne i Hercegovine ili otvorenog sukoba na Kosovu

 

MONITOR: Predsjednica Europrajda Kristina Garina, je izjavila za Politiko da se ta organizacija, tokom prethodnih 30 godina, nije suočila sa toliko intenzivnim teorijama zavjere i protivljenjima, kao u slučaju beogradskog Europrajda. Kako Vi objašnjavate političko-pravno-bezbjednosni rašomon koji je pratio tu ovogodišnju manifestaciju“?

BJELOŠ: Državni organi Srbije imaju kapaciteta da očuvaju javni red i mir i garantuju sigurnost učesnicima Evroprajda. Međutim, ne radi se o tome da li su policajci i pripadnici drugih bezbednosnih službi sposobni i opremljeni da izvršavaju propise. Problem je što građani Srbije žive u dramatičnom raskoraku između građanskih prava i sloboda garantovanih Ustavom i zakonima i svakodnevice u kojoj najviši državni zvaničnici aktivno krše Ustav i zakone, stvarajući nesigurnost i neizvesnost. Mimo svojih nadležnosti, predsednik Srbije je najavio da će Europrajd biti „odložen ili otkazan“, potom je ministar unutrašnjih poslova zabranio javno okupljanje, da bi 17. septembra mandatarka za novu vladu sopštila javnosti da šetnja ipak može da se održi, ali nije podržala skup svojim prisustvom.

Nezavisno od Europrajda ili Parade ponosa, pripadnici LGBT populacije se nikada neće osećati bezbedno u Srbiji sve dok im se uskraćuju i osporavaju osnovna ljudska prava i slobode (npr. pravo na javno okupljanje, izražavanje mišljenja, na brak, nasleđivanje imovine i dr.), zatim dok postoji mržnja u društvu i iracionalni strah od LGBT populacije, kao i dok deo državnih i nedržavnih centara moći ugrožava njihovu ličnu bezbednost. Da su Vlada Srbije i nadležni organi u prethodne dve decenije dosledno sankcionisali govor mržnje prema LGBT, pozive na nasilje, fizičke napade uz javnu osudu, ne bi bilo potrebno da danas hiljade policajaca obezbeđuje mirnu povorku.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitor od petka 23. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ANDRIJA MARDEŠIĆ I DAVID KAPAC, REDITELJI FILMA STRIC: Ispunjujuće emocionalno putovanje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nije nam namjera bila raditi politički film. Makar danas kad se radi bilo koja vrsta umjetnosti, često je neizbježno da umjetnost, da bi bila dobra, mora imati stav, biti aktualna i na neki način rezonirati sa stvarnosti

 

Velika Zlatna mimoza – gran pri 35. Filmskog festivala Herceg Novi – Montenegro film festivala pripao je hrvatskom filmu Stric Davida Kapca i Andrije Mardešića, koji je dobio i posebno priznanje – plaketu Zoran Živković. Filmu je pripala i nagrada za najbolju mušku ulogu Predraga Mikija Manojlovića. To je bio povod za razgovor sa autorima Strica.

MONITOR: Koliko obojici znači nagrada iz Crne Gore, jer je konkurencija definitivno bila jaka?

MARDEŠIĆ: Većinu tih filmova smo gledali i za nijedan ne mogu reći ništa manje nego da je dobar ili odličan.  A posebno veseli činjenica da su to sve dragi ljudi ili prijatelji. I sad smo se svi našli u istoj konkurenciji!

Možemo reći da je Festival u Herceg Novom preuzeo onu ulogu koju je Pula imala prije 40-ak godina, prikazuje najbolje od regionalnih kinematografija, i  stvarno je čudo i velika čast da smo u toj konkurenciji baš mi uspjeli dobiti Zlatnu mimozu.

KAPAC: Ja sam se prije početka festivala šalio da nas u Herceg Novom čekaju Igre gladi, filmofilskom terminologijom, tako da smo se nadali samo izvući živu glavu. Ogromno priznanje i čast nam je da smo dio te odabrane skupine filmova, autora koje iznimno cijenimo i volimo, posebno jer su nam većina njih bliski kolege i prijatelji. Nagrada nam je došla samo kao šlag na tortu.

MONITOR: Andrija, Vi ste se obratili publici prije projekcije filma riječima – obično se kaže uživajte u filmu, a ja vam kažem – srećno. Da li Vas obojicu iznenađuje reakcija publike?

KAPAC: Redatelj je zapravo uvijek prva publika filma, a mi smo prvenstveno radili film kakav bi i sami htjeli gledati. Stric je spoj naših iskustva i stavova zapakiranih u dramski okvir svojevrsnog hightened genre-a, ali u suštini nešto naše iskreno i osobno. Naravno da smo razmišljali kako će publika doživjeti film, ali nismo se vodili aktualnim trendovima ni regionalne niti svjetske kinematografije. Mislimo da bi takvo kalkuliranje ispalo jeftino i neiskreno.

MARDEŠIĆ: To sa sretno je počelo kao šala na premijeri u Karlovim Varima, ali je zapravo postala neka vrsta našeg iskaza poštovanja prema našoj publici. Jer na početku svakog putovanja se zaželi sreća da se sigurno stigne na odredište. Kao što je David rekao, teško je ući u bilo kakav oblik kreativnog procesa sa nekakvim kalkulantskim primislima. Podilaženje trendovima ili publici se uvijek osjeti.

I da smo se upustili u takav proračunat proces, trebali smo tada, 2015. kad je prva scena Strica stavljena na papir, imati kristalnu kuglu da nam prikaže kakvi će biti trendovi u festivalskom i svjetskom filmu sedam godina kasnije. Drago nam je ako smo uspjeli u tome da film gledateljima ostaje dugo u glavi, da pričaju o njemu, razmišljaju i debatiraju.  Jer važno je da se u filmovima aktivno sudjeluje, a ne da su gledatelji pasivni promatrači kojima autori sve serviraju na pladnju. U tome je i veći izazov gledanja i doživljaja filma.

Naravno da se filmovi rade za publiku, ali filmovi ne moraju nužno biti i zabava, već nekakvo ispunjujuće  emocionalno putovanje koje kao i stvarni život, ne mora uvijek biti opuštajuće, zabavno i ugodno iskustvo.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitor od petka 23. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo