Dok potpredsjednik srpske Vlade Aleksandar Vučić pokušava na raznim stranama da obezbijedi stručnu podršku, sve češće se čuje da je aktuelna vlast u bezizlazu jer je država Srbija u opasnosti od tzv. tehničkog bankrota. Šta se tu zaista događa i koliko ima sličnosti a koliko razlika u ekonomskoj tranzicionoj sudbini našeg regiona, razgovarali smo s ekonomskim komentatorom Živanom Lazićem, s bogatim iskustvom praćenja raznih faza ekonomskog razvoja SFRJ i njenih potonjih država, od pisanja u hrvatskom Danasu i slovenačkoj Mladini do srpskog Ekonomista i Republike.
MONITOR: Šta se krije iza rekonstrukcije Vlade Srbije? Da li je situacija slična onoj od prije godinu dana kada je jedva spriječen bankrot?
LAZIĆ: Baš stoga što je situacija i teža nego pre dvanaest meseci, neophodno je ojačati očajno slab aktuelni sastav Vlade, kao i svih pratećih i upravnih službi. Usput, uklanja se Dinkić koji je veštim vođenjem dva srodna resora zasmetao kao glavni partner zapadnih investitora.
MONITOR: Kažete da se Srbija uz hronične nalazi i u akutnim teškoćama. Hoće li joj u pomoć priskočiti MMF, arapski tajkuni ili međunarodni finansijski geniji, mlade snage kao što je kandidat za novog ministra finansija?
LAZIĆ: Hronična teškoća je decenijska potrošnja znatno iznad proizvodnje, posebno loš izvozni rezultat. Protekle godine, delom i usled slabog agrarnog roda, uvoz nam je iznosio 19,65, izvoz tek 11,35 milijardi eura. I pored doznaka naših gastarbajtera, turističkog prihoda, otkupa deviza od građana, država se stalno zadužuje da bi nivelisala platni bilans. Prošla i ova vlada za pet sezona spoljnji dug države i javnih preduzeća uvećale su sa 7,1 na 12,45 milijardi eura. Kamata je bila i do 7,5 odsto na godišnjem nivou. Jedno vreme je na svetskom finansijskom tržištu cena kapitala bila niska, pa je, na insistiranje najurenog Dinkića, deo najnepovoljnijih kredita zamenjen povoljnijim, sa kamatom od oko 5,5 odsto. To jeste racionalno, ali, koliko Srbija ne uliva poverenje finansijerima, govori podatak da su se u isto vreme Bugarska i Zambija zaduživala uz kamatu od 4,6 odsto.
Akutna nevolja je što ove godine dospeva na naplatu oko 4,15 milijardi eura, a samo na kamate otpada blizu 750 miliona. Ako ne dođe do zamene sadašnjih povoljnijim kreditima, sledeće godine bismo na kamate izdvojili preko 920, potonje čak 1.030 miliona eura. Koliko je to velika svota govori poređenje s agrarnim budžetom vrednim 340 miliona eura. Stoga je prvi zadatak novih mladih snaga upravo da sa tri do tri i po milijarde novih kredita zamene sadašnje koje vode brzom bankrotu.
Na Zapadu nema novca, svi pokrivaju svoje javne dugove, strane banke povlače novac iz Srbije i nije nerealno bolje finansijske aranžmane tražiti u odnosima s Rusijom i arapskim investitorima.
MONITOR: U Srbiji se aktuelizuje afera vezana za imovinu Borisa Berezovskog. U Crnoj Gori bi mogla pasti i Vlada zbog Kombinata aluminijuma koji je kupio oligarh Oleg Deripaska. Neobično je da Berezovski kupuje u Srbiji iako je bio ljuti protivnik sadašnjeg ruskog režima, a Deripaska, porodični prijatelj Putina, u Crnoj Gori…
LAZIĆ: Još je neobičnije da Apelacioni sud istog dana ukida zabranu raspolaganja koju je odredio Viši sud. Imovina Berezovskog vezuje se za Salford fond, a posrednik u kupovini Imleka, Bambija, Knjaza Miloša… bio je Milan Beko, koji je svojevremeno tvrdio da su manjinski suvlasnici fonda petoro ovdašnjih tajkuna, na osnovu čijih uticaja na prvu vladu Vojislava Koštunice je i došlo do monopolisanja mlekarskog sektora, pa i konditorske industrije. Hitra odluka drugostepenog suda ide u prilog mišljenima da je stvar u vlasničkoj strukturi fonda. Inače, kako je preminuo i glavni partner Berezovskog, gruzijski tajkun Badri Patrišvili, izgleda da konce fonda, koji je u Rusiji i Gruziji pod istragom zbog objedinjene kupovine sedam fabrika mineralnih voda, vuče Judžin Džafi, nekada visoki službenik ruskog Ministarstva finansija, potom administrativac od poverenja Berezovskog.
Za nas je problem što nisu razvili, već srozali, kupljena preduzeća, sada pokušavaju da ugase Salford fond i aktivu prodaju po visokoj ceni, do koje se stiglo što sami svakodnevno otkupljuju po nekoliko akcija uvećavajući cenu za po 10 odsto nedeljno. Naduvana je na 300 miliona eura, a teško da vredi i trećinu u javnost lansirane svote.
Aluminijumski kombinat se instrumentalizuje u političke svrhe. Cena aluminijuma je uvek bila podložna strahovitim berzanskim turblencijama i dok je bilo socijalizma i Jugoslavije profitabilnost se postizala na račun jeftine struje, što je i inače bio osnov ekonomskog razvoja nekadašnje države. Kako Crna Gora nema dovoljno sopstvenih izvora struje, a propala su vezivanja za vlasnike sirovina i energenata, Kombinat bi mogao pozitivno da posluje samo pod uslovom da se veže za najsnažnjije potrošače aluminijuma. To je trebalo da bude strategija poslovanja od starta.
MONITOR: Ovih dana je ponovo aktuelan slučaj fabrike ljekova Jugoremedija iz Zrenjanina, čiji je povjerilac Hipo banka Austrija koja je ugrozivši vlastito poslovanje sada u vlasništvu države Austrije. Ima li indicija da je bilo kreacija namijenjenih zemljama u tranziciji?
LAZIĆ: Privatizaciju mnogi doživljavaju kao ekonomsku stvar. Međutim, reč je o političkom procesu koji se odvija u sferi ekonomije. U celosti je određena političkim odlukama, u potpunosti oblikovana u izvršnoj vlasti i odobrena u parlamentu. Kao takva, ne podleže ekonomskim pravilima, već je izraz političkih kreiranih struktura društva. Stoga je bitno da ovaj proces vode stručno upućeni i visoko moralni ljudi, mada ovakav moj stav može u vreme ekstremnog pragmatizma delovati ne samo naivno, već i smešno. Ali, istorija nas uči da u mnogim ključnim preokretima nije bilo determinizma, već je stvar krenula onim tokom koji su odredili vodeći pojedinci, oslonjeni na društvenu elitu. Budućnost, ukazuju na to i istraživanja istoričarke Dubravke Stojanović, umnogome određuju vidljivi ili prikriveni elitni slojevi.
Jugoremediju upropašćuje država, startnom voljom da je proda unapred definisanom kupcu J. S Niniju, preko koga se u Srbiju vraćao tokom Miloševićevog perioda izneseni ovdašnji kapital. I sudska presuda kojom je vraćeno većinsko vlasništvo malim akcionarima je farsa. Radnici su nasledili i sve pogubne posledice petogodišnjeg kriminalnog poslovanja Ninija, 22 miliona eura dugova, ispražnjena skladišta lekova i sirovina, izmenjene licencne ugovore, izostanak po privatizacionom ugovoru obavezujućih investicija… Mali akcionari, uglavnom aktuelni i bivši radnici, nisu imali drugog nego prihvatiti očajnu presudu, uspeli su se oporaviti, ali je tada Republički fond za zdravstveno osiguranje, kupac 90 odsto lekova u Srbiji, počeo da kasni i 300 dana s plaćanjem i potpuno je deformisao tržište, čime su proizvođači izgubili profit.
To je razlog što Jugoremedija nije mogla da Hipo banci vraća kreditne rate, pa je banka inicirala stečaj, mada, svakako, zna genezu slučaja i razloge neplaćanja. Suština je da fabrici nedostaje obrtni kapital, inače je na solidnom tehnološkom niovu.
Prema bančinom programu reorganizacije sa 3,2 miliona eura, Jugoremedija bi započela proizvodnju kojom bi solidno profitirala i uredno vraćala rate.
Tajkuni i preduzetnici
MONITOR: Tvrdite da su kod nas , ,,tradicionalno”, na većoj cijeni bagataši-tajkuni nego bogataši-preduzetnici: šta razlikuje, na primjer, Mišu Anastasijevića i Miroslava Miškovića? Da li je to ta loša tradicija koja naša društva drži u krugu siromaštvo-nesloboda?
LAZIĆ: U nas tokom novije istorije jedva i da ima preduzetništva, svi vodeći inovatori dolazili su iz Češke, Austrije, Italije, Grčke.. . I predstava o Miši Anastasijeviću je idealizovana, u pitanju je prvi, i veoma opaki tajkun svog vremena. Bogatstvo je stekao koristeći se monopolima, pre svega u uvozu soli, i bliskim odnosima s Knezom Milošem, što mu nije smetalo da u jednom trenutku finansira dvorski prevrat, i dovede Karađorđeviće i surove ustaničke ubice čedno imenovane ustavobraniteljima. Kasnije je finansirao i povratak Obrenovića, a dovodi se u vezu i s atentatom na Kneza Mihajla.
Svih pet kćerki je udao ciljno za one kojima je predviđao budućnost, a najmlađu za Karađorđevića koga je predvideo za vladarski prestup. Njima je i podigao palatu, mladi par je u njoj nekoliko godina i boravio, imitirajući kraljevski stil života. Tek kada je video da se politički život kreće drugim smerom od očekivanog, palate je poklonio Visokoj školi. Ne vidim razlike između Anastasijevića i Miškovića, tajkuni na osnovu državnih privilegija.
Društvo u kome se ne ceni stvaralaštvo, još manje inovativnost i preduzetnički duh, promoviše navezanost za vlast kao osnovni način sticanja čak i osnovnih uslova za život. Tu nema mesta za slobodnomisleće, već samo za one koji uživaju u kultu vođe i sve vrednosti zasnivaju na instrumentalnoj tvorevini kakva je država. I pojam javnog interesa poistovećuju s državnim interesom i u njihovom pojmovno-kategorijalnom aparatu nema ničega izvan državno strukturisanih vrednosti. Ljudi zarobljenog, interesom države oblikovanog uma.
Obaveze države
MONITOR: Poredite situacije u američkom Detroitu koji je nedavno proglasio bankrot i ove u Srbiji, podsjećate da je SFRJ u stvari bankrotirala 1982. godine. Da li je država dužna da na vrijeme ukaže građanima na opasnost od bankrota i kakva je kod nas uloga Fiskalnog savjeta koji je s nekoliko mjeseci zakašnjenja priznao da smo za dlaku izbjegli bankot prošle godine?
LAZIĆ: I mene je iznenadila frapantna sličnost situacije u Detroitu i u Srbiji. Katastrofalan demografski trend, drastičan pad poreskih obveznika, porast nezaposlenosti, odlazak obrazovanijih i mobilnijih, teški oblici kriminala, te minimalno funkcionisanje najznačajnijih javnih službi, poput zdravstva ili osnovih komunalnih preduzeća zajednički je za obe zajednice. Detroit je moguća, mada ne i nužna slika Srbije u relativno bliskoj budućnosti. Nigde nisu eksplicitno napisane obaveze države prema građanima. Sve je prepušteno navodnoj ceni vlasti na izborima, što je farsa, pošto je izborna ponuda skučena, a velik broj stranaka samo folira predstavu višestranačja. U čemu su ideološke ili razlike u praktičnoj politici navodno dijametralno suprotstavljenih strana? U nas se u politiku ulazi siromašan, izlazi bogat i to je osnovni problem.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno2 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
FOKUS3 sedmice
FOKUS3 sedmice