Povežite se sa nama

INTERVJU

JOVAN DIVJAK, PENZIONISANI GENERAL ARMIJE RBiH: Država sa tri ekstremne politike

Objavljeno prije

na

Jedan od povoda za razgovor sa penzionisanim generalom Armije Republike Bosne i Hercegovine je i taj što 15. aprila nije pozvan na obilježavanje Dana Armije BiH iako je bio jedan od prvih generala ARBiH i simbol odbrane Sarajeva tokom rata devedesetih. Na pitanje kako je to doživio, kome to i zbog čega sada smeta general Jovan Divjak i ono što govori i piše, gospodin Divjak odgovara: „Ne radi se samo o meni! Mnogi od onih koji su od 8. aprila 1992. godine formirali Republički štab teritorijalne odbrane SRBiH nisu pozvani na obeležavanje. Nema “mrske” Titine države u kojoj su poštovani njeni prvoborci. Ti pozivi, sem u retkim prilikama, zaobilazili su moju adresu! Ono ,,simbol” preterujete, bio sam i ostao jedan od hiljada koji se borio za ljudske ideale – slobodu, mir, toleranciju, poštovanje drugog i drugačijeg. Kroz moje izjave izbija cinizam prema današnjim ,,patriotama”! Važnije je i nemerljivo bogatstvo to što veći broj građana i saboraca poštuju i cene ono što smo zajednički radili u odbrambeno-oslobodilačkom ratu, a i danas. Veoma sam ponosan na tu činjenicu.”

MONITOR: Objavili ste dnevnik navodeći da javno morate da posvjedočite o zlu “kako bih i sâm pomogao da neljudi budu osuđeni za strašne zločine koje su počinili, za genocid koji je vršen nad nedužnim građanima bosanske zemlje”. Da li su pred lice pravde izvedeni svi zločinci iz BiH?
DIVJAK: Daleko smo, veoma daleko od toga da su svi zločinci odgovarali za zločine. Neverovatan je apsurd da su oni koji su vodili narode u krvave ratove – Hrvatska, BiH, Kosovo – posle “odležanih” desetak godina robije oslobođeni, slobodno šetaju po zemljici Bosni i Hrvatskoj. Čak su proglašavani herojima, a neki očekuju da će biti proglašeni svecima! Užasno je ko su savetnici u kabinetu hrvatske predsednice. Čovek koji je pred genocid u Srebrenici izjavio – za jednog Srbina treba ubiti stotinu Muslimana, vodi svoju državu ka evropskim integracijama! Evropska unija je usvojila rezoluciju, kao i vaša država, o genocidu u Srebrenici, dok srpski parlamentarci u Skupštini BiH to ne dozvoljavaju.

MONITOR: Dobili ste od Franuske Legiju časti i to, kako ste izjavili, doživjeli kao priznanje Bosni i Hercegovini, kao priznanje ljudima kojima je Bosna i Hercegovina paradigma jedinstva u razlikama. U BiH niste dobili nijedno zvanično priznanje za svoje zasluge. Kako to komentarišete sa današnje distance?
DIVJAK: Pođite od Vas, poštovani Koprivica, kroz kakve ste nedaće prošli, pa ste ostali moralan i stamen čovek. I danas mislim da sam kao pripadnik ARBiH i građanin bio oličenje borca za mir, za poštovanje Ženevske konvencije i zakona ratovanja kao i većina i da je to prepoznato. I, posebno humanitarni rad koji smo započeli u najtežim danima za građane BiH.

Žao mi je što nemam nijedno ratno priznanje od ARBiH i Predsedništva, ali ih imam kroz ljubav i poštovanje saboraca, porodica šehida i poginulih boraca.To su najvrednija priznanja. Mislim da je i ono od vrhovnog komandanta OSBiH Alije Izetbegovića, koga sam posetio nekoliko dana pre smrti, kada mi je rekao: ,,Učinio si mi čast što si me posetio!” Zna se – u Sarajevu nekolicinu nije hteo da primi u posetu!

MONITOR: Svojevremeno ste rekli da su to igre ljudi kojima je stalo samo do vlasti, a ne do Bosne i Hercegovine. Da li se to može reći i za aktuelnu vlast u BiH – da li tim ljudima politika služi da brinu o BiH ili o ličnoj afirmaciji i privilegijama?
DIVJAK: Poznato Vam je da u BiH postoje tri ekstremne politike: unitarizacija, separacija i treći entitet. U takvom odnosu snaga ne vidim skoriju budućnost BiH. Jedan deo građana želi ulazak u NATO i EU, drugi to direktno sprečava iz stolica u Parlamentu. Neki dan predsedavajući Predsedništva Ivanić ,,mrtav hladan” reče: ,,Dok Srbija ne uđe u NATO neće ni BiH!” Svima nam je dobro poznato da je iza toga, prema svetskim anketama, najmoćniji čovek na svetu hazjajin Putin. Poznato je da postoje posebni odnosi između Republike Srbije i Republike Srpske, a HDZ Hrvatske više se “brine”za bosanske Hrvate nego za sopstvene! E, gde je u ovom svemu BiH i njena budućnost? U šali kažem danas je slabije nego juče, a bolje nego sutra!

MONITOR: Koji su danas najveći problemi BiH i njenih građana?
DIVJAK: Mislim da su oni slični sa državama nastalim posle raspada druge Jugoslavije, a to su: nezaposlenost – siromaštvo, nelikvidnost države, velika zaduženost, pokrivenost izvoza uvozom oko 45:65 odsto, skoro izjednačen broj zaposlenih i penzionisanih lica, drastično smanjen broj investicija…

MONITOR: Kuda ide BiH sa današnjom vlašću i kakve su šanse da BiH ostane cjelovita?
DIVJAK: Dejtonski ustav, kakvog li apsurda, nije verifikovan u Parlamentu BiH! BiH je u jednom obliku protektorat što, mislim, odgovara vladajućim strankama. Jer, za sve ono što ne funkcioniše u BiH okrivljuje se spoljni faktor. Celovitost BiH biće ,,zabetonirana” tek njenim članstvom u EU. Nadam se 2025. godine, o čemu sam već pisao. BiH je propustila veliku šansu za suštinsku rekonstrukciju kada je samo za dva glasa protiv propao ,,aprilski paket” 2006. tvrdoglavošću Sranke za BiH, čitaj Harisa Silajdžića!

MONITOR: Da li postoji opasnost da se opet zarati u BiH s obzirom na duboke nacionalne i vjerske podjele i tešku ekonomsku situaciju?
DIVJAK: Ne vidim da može doći do oružanog sukoba. Dovoljni su svakodnevni verbalni sukobi koji su doveli do straha među građanima o mogućem novom ratu. Mislim, hajde da podvučem i da se nadam, da su Evropa, SAD i NATO izvukli pouke iz ratova na Balkanu krajem 20. veka, da prate ozbiljnije situaciju i da su sposobni da spreče svaki vid oružanih sukoba. Inšallah!

MONITOR: Kako ocjenjujete odnose BiH sa susjednim zemljama, uključujući i Crnu Goru?
DIVJAK: Oni su opterećeni ratnom prošlošću i to će trajati decenijama. Eto,na primer, BiH nije priznala Kosovo jer to srpski parlamentarci, pod pritiskom iz Beograda, odbijaju. Koliko mi je poznato Kosovo je uvelo vize za građane BiH. Politički odnosi sa Srbijom su u stanju toplo – hladno, ali su trgovinski odnosi obostrano sve bolji i bolji. Odnos izvoza i uvoza je u znatnu korist Hrvatske i Slovenije. Mislim da su odnosi BiH pozitivni i u uzlaznoj liniji, isključivši ,,priču” o Sutorini!

MONITOR: Kako komentarišete zahtjeve iz BiH da joj Crna Gora vrati Sutorinu?
DIVJAK: U narodu se kaže – besposlen pop i jariće krsti! Mlađahni bošnjački “intelektualci” nemaju pametnija posla nego da narodu sole pamet. Naravno to je odavno jasno da je Sutorina sastavni i neotuđivi deo Crne Gore.

MONITOR: Rođeni ste u Srbiji koja Vas optužuje za ratne zločine i traži Vaše izručenje. Bili ste čak marta 2011. iznenada uhapšeni na aerodromu u Beču i tada je zatraženo Vaše izručenje Srbiji…
DIVJAK: Otac Krajišnik, pajtaš sa Ćopićem, jedan od glavnih likova u Magarećim godinama (Dule Dabić) u vreme mog rođenja službovao je u Srbiji. Ostali deo učiteljske karijere proveo je u rodnoj Krajini. Za srpske nacionaliste, jer sam bio u ARBiH, ja sam izdajnik srpskog naroda i okrivljen za zločin u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 2. maja 1992. godine. Tada sam sprečio da ne dođe do većeg zločina od strane Teritorijalne odbrane RBiH da bi Vuk Drašković, kada sam zadržan u Beču, izjavio da sam sačuvao čojstvo srpskog naroda!

MONITOR: Osnovali ste nevladinu organizaciju Dječiji pokret Mira, Ljubavi, Prijateljstva – Djeca Sarajeva, koja brine o djeci koja su prošla rat. Šta Vas je motivisalo za tu humanu aktivnost?
DIVJAK: Posle Drugog svetskog rata jedno vreme sam se školovao u Zrenjaninu i veliki broj dece u selima oko Zrenjanina – kao i Mladićevo Lazarevo, bila su izbeglice iz Hercegovine (o čemu je Veljko Bulajić snimio film Vlak bez voznog reda ), iškolovale su se u gradu i ranim jutarnjim časovima lokalnim vozovina dolazili u školu. Već prvih dana rata i veći broj dece ostajao je bez roditelja, jedva preživljavao, ograničenih uslova za školovanje, tako da sam osetio potrebu i obavezu da sa istomišljenicima krenemo u realizaciju misije – deca žrtve rata naša trajna briga. Veoma sam ponosan onim što sam uradio tokom odbrambeno-oslobodilačkog rata i još više što se nalazimo na usluzi – moralno i materijalno, svoj deci kojoj je neophodna bilo kakva pomoć. Taj me posao čini sretnim i bogatim i veoma je cenjen od strane velikog broja građana BiH.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

DINA BAJRAMSPAHIĆ, GRAĐANSKA AKTIVISTKINJA, ČLANICA RADNE GRUPE ZA POGLAVLJE 23: Vlast je zaslužna što DPS nije propao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama

 

MONITOR: Kako komentarišete najnovije istraživanje DAMAR-a i CGO, koje kaže da pola ispitanika smatra da Crna Gora ide pogrešnim putem?

BAJRAMSPAHIĆ: Ovo istraživanje, ali i nekoliko ranijih, pokazuje da su naši građani i građanke razboritiji i racionalniji nego što politička elita misli. Pored intenzivne propagande sa svih strana, građani uspijevaju da razlikuju utemeljene od neutemeljenih narativa i izražavaju otpor prema nazadnim tendencijama. Mislim da bi svi iole ozbiljni političari morali da ih temeljno pročitaju i da prestanu da se potcjenjivački odnose prema javnosti jer takvi pristupi očigledno nemaju prolaz. Mene veoma raduje što građani šalju poruku političarima da im je muka od nacionalizma i da hoće ozbiljnije javne politike.

MONITOR: Slažete li se sa ocjenom da je ovo Vlada „iznevjerenih očekivanja“?

BAJRAMSPAHIĆ: Da. Ako ostavimo po strani ideološke razlike i sporni klerikalni karakter ove vlasti,  propuštena je velika šansa. Šteta je što prva Vlada, koja je mogla stvarno biti ekspertska i postaviti javnu upravu na zdrave osnove, nije to bila. Odluke joj većinom nisu bile zasnovane na visokim stručnim standardima. Vlada se nije postavila kao brana nezakonitim i nedemokratskim praksama. Ona je punom parom nastavila sve sporne tehnike prethodne vlade, čak je i prevazišla zaprepašćujućom kadrovskom politikom, netransparentnošću (posebno u vezi sa dnevnim redom vlade i budžetskom potrošnjom), nedostatkom dijaloga i javne rasprave, samovoljom u vođenju resora i javnih politika, kršenju zakona kad god im zakon smeta da urade šta hoće, opsjednutošću identitetskim i vjerskim pitanjima. Uspijevaju da unište i rijetka do sada uspješna javna preduzeća koja su monopolisti na tržištu i naprave od njih gubitaše! Kada pogledate honorare savjetnika ministra finansija i spiskove na kojima su partije podijelile škole, vidite da se i nova vlast iznenađujuće brzo osilila.

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama i haotično donošenje odluka, bez utemeljenja, strategije, analize, dugoročnog pristupa. Konačno, najveće razočarenje je što ekspertskoj vladi evropska integracija Crne Gore uopšte nije bila prioritet. Naprotiv, nova vlast se toliko oglušivala o jasne standarde EU da je uspjela da izgubi saveznika koji joj je u početku bio najveća podrška.

MONITOR: Kako vidite aktuelnu inicijativu opozicije za izglasavanje nepovjerenja Vladi, kuda ona može odvesti?

BAJRAMSPAHIĆ: Opozicija javno izražava optimizam i mislim da mora da postoji neki razlog za to. Ali čak i ako postoji neki scenario, čini mi se da će biti neizvjesno sve do trenutka glasanja jer vidimo da sve strane „tvrde pazar“ i učestvuju u psihološkom ratu ne bi li izvukli maksimalno za svoju partiju iz ove krize. Mislim da u svakoj varijanti neko nešto gubi i da nema lakog rješenja. Postojeća Vlada je već preživjela mnogo afera, ne bi me začudilo da preživi opet, ali to rješenje je takođe neodrživo i štetno za društvo. Vlada bez podrške Skupštine ne može da funkcioniše, još manje da vodi reforme, tako da je to gubljenje vremena. Ako Vlada preživi, nastaviće se konflikti unutar vladajuće većine koji na kraju jačaju opoziciju. Vladajuća većina je sama najviše zaslužna što DPS nije propao nakon izbora nego se revitalizovao. Mislim da još uvijek okreću glavu od te činjenice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JELICA KURJAK, POLITIKOLOŠKINJA  I DIPLOMATKINJA: Promjene u Rusiji su uvijek dolazile iznutra

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rusija kao zatvoreno društvo nikada nije bila spremna da otvori prolaze za ideje spolja ma koliko one bile, u perspektivi gledano, dobre za budućnost zemlje

 

MONITOR: Sredinom 1980-ih je izgledalo da će perestrojka i njena „glasnost“ donijeti velike promjene u SSSR-u. Kako 30 godina od odlaska Mihaila Gorbačova i kraja sovjetske države, izgleda taj proces?

KURJAK: Perestrojka je otvorila mnoga pitanja vezana za istoriju nastanka, funkcionisanja i stanja sovjetske države. Jeretička pitanja poput nade u promene tokom kratkog perioda NEP-a, uzroka njegovog kraha, dolaska Staljina na vlast, neuspelih ekonomskih reformi posle perioda „otopljenja“ (XX kongres KPSS), bila su veoma značajna za mlade naraštaje ali i za otvaranje sličnih i mnogih drugih pitanja u drugim zemljama Varšavskog ugovora, što će umnogome uticati i na događaje u pojedinim zemljama, pre svega u Poljskoj. Sve se to reflektovalo i na kasniju demontažu komunističkih sistema i vojno-političkog i ekonomskog lagera socijalističkih zemalja.

Očekivanja u Sovjetskom Savezu, i u Rusiji, bila su velika kod značajnog procenta humanističke inteligencije. Zbog čega? Ni jedna ekonomska reforma – kojih je bilo nekoliko tokom XX veka u sovjetskog državi, nije otvarala politička pitanja, pitanja prošlosti i odnosa sadašnjosti prema prođenom periodu. Iako u skromnim kategorijama, perestrojka je ipak načela baš takva pitanja. Kažem načela, jer, veoma brzo, za nekih desetak godina, sve je počelo da se vraća na staro. Tvorci perestrojke nisu mogli, imali snage, smeli, nisu umeli itd. itd. da postave ključno pitanje mogućih promena: reformisanje sistema, odnosno, partije, države i odnosa partije i države. Sistem nije dovođen u pitanje i sve se svelo na neophodna prilagođavanja imajući u vidu da su se promene događale unutar zemalja lagera, u Evropi, svetu, u međunarodnim odnosima. Suština sistema jednopartijske vladavine, podržavljene partije, centralizovane privrede, zatvorenog društva nije bila dovođena u pitanje. Sa nekim korekcijama ta suština je i danas dominantna.

MONITOR: Kakva je i kolika međuzavisnost kada se radi o podršci u biračkom tijelu, između Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija?

KURJAK: S obzirom na to da je Rusija definisana kao višepartijska parlamentarna demokratija, sa izrazitom dominacijom jedne grane izvršne vlasti – predsedničke, postojanje jake partije koja pobeđuje i koja podržava predsednika je suština takvog sistema. Popularnost partije je značajna, ali je popularnost predsednika iznad svega i iznad partije. U tom odnosu uzajamnosti nema mesta za neka pitanja nesporazuma, pada popularnosti itd. Celokupni administrativni potencijal je u funkciji pobede partije i predsednika na izborima.

MONITOR: Koliko je uticajna i ko je opozicija u Putinovoj Rusiji?

KURJAK: Nominalno postojanje višepartijskog sistema daje mogućnost da se Rusija deklariše kao parlamentarna demokratija. To podrazumeva da postoje opozicione partije u Dumi. Trenutno ih je četiri, plus vladajuća partija, Jedinstvena Rusija. Druga je realnost: te partije učestvuju na izborima, dobijaju uvek dovoljan procenat glasova kako bi zadržale svoje mesto u Dumi, ali, istovremeno, ne skrivaju da su lojalne i da iz sve snage podržavaju rukovodeću partiju i predsednika.

Postoji i druga opozicija, to je vanparlamentarna, kojoj pripada i Aleksej Navaljni i drugi manje popularni opozicionari. Takva opozicija nema mogućnosti da dođe do cenzusa na izborima koji bi je doveo u parlament. Oni su kao političke organizacije na margini državnih događanja, van svake institucije vlasti.

Iako vlast takvu opoziciju optužuje da je prozapadna, neprijateljska u odnosu na sopstvenu zemlju, treba reći da su i ta opozicija, a i sam A. Navaljni, i te kako proruski. Druga je stvar što opozicija u Rusiji traži modernizaciju zemlje na svim nivoima. A to se svakako ne poklapa sa stabilnim stanjem koje je kreirala vlast i ona održava takav sistem.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIROSLAV ŠUKOVIĆ, SLIKAR: Umjetnost nije tu zbog aplauza

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nemam tendenciju da mijenjam svijet. Možda  da ga prepoznam. Da suočim sebe i publiku sa nekom istinom.  Iako tokom stvaranja o publici uopšte ne razmišljam, raduje me ako i ona prepozna to nešto. Neku univerzalnost, neku istinu, možda i ličnu

 

Izložba Umjesto molitve Miroslava Mira Šukovića nedavno je otvorena u Beogradu, u Kući Đure Jakšića. Šuković je rođen 1977. godine u Bihaću, a živi i radi u Kolašinu i Podgorici. Imao je više od 20 samostalnih izložbi širom Crne Gore, regiona i u inostranstvu, a učesnik je i brojnih kolektivnih izložbi. Dobitnik je nagrade Cetinjskog likovnog salona Trinaesti novembar 2015. godine.

MONITOR: Nedavno ste se predstavili beogradskoj publici, a većina slika su nastale ove godine. Da li je ova izložba svojevrstan presjek dosadašnjeg stvaralaštva, na kojoj na neki način prikazujete način na koji ste dolazili do određenih slikarskih rješenja ili radovi predstavljaju nešto sasvim novo u Vašem stvaralaštvu?

ŠUKOVIĆ: Izložba u Beogradu, iako je na njoj predstavljen  jedan dio radova iz starijeg perioda, nije presjek mog dosadašnjeg stvaralaštva. Najveći dio radova predstavljenih u Beogradu je novijeg datuma i predstavlja na neki način novi ciklus u mom stvaralaštvu. Ono što je, svakako, zajedničko svim mojim radovima, je sadržano negdje u nazivu same izložbe Umjesto molitve.  I ranije sam govorio da su slike i stvaranje za mene neki vid molitve.

Kao dječak, urezivao sam crtice na kaišu, čekajući da majka, koja je bila lošeg zdravlja, izađe iz bolnice. Crtice su predstavljale dane koje sam provodio moleći se da ona bude dobro. One su bile moja molitva. Čini se da sam nastavio da se kroz linije, odnosno crteže, platna i boje, molim.

Tekst teoretičara umjetnosti Vladimira Kolarića, kojim se osvrnuo na izložbu u Beogradu, na dobar način to primjećuje: ,,Onaj ko vjeruje u mogućnost umjetnosti da bude oblik molitve (pa makar i uz ogradu koja sadrži riječ umjesto), mora vjerovati da se kroz tu čulnost i stvarnost može ne samo izraziti nevidljivo i neopisivo, nego da se može i opštiti sa njim, i da se ono na neki način može oprisutniti i (po)javiti”. Ja u to vjerujem.

MONITOR: Vaše radove bismo mogli svrstati u figurativni egzistencijalizam. Bilo koji motiv da dominira slikom, u centru interesovanja je uvijek čovjek, njegova unutrašnja stanja i težnja da se dostigne to nešto uzvišeno, koje je teško definisati.

ŠUKOVIĆ: Da, čovjek je centralna tema kojom se bavim u svojim radovima. Ranije su to bila uglavnom neka psihološka stanja i unutrašnji nemiri čovjeka, dok je u ,,novoj” fazi to potraga za nečim uzvišenijim, vanvremenskim.

Valjda je to i neki lični put koji svaki čovjek prolazi.  Pokušaj da razumije sebe,  svijet u kojem  živi, i na kraju,  onoga uzvišenijeg, što se ne vidi. Traženje smisla.

MONITOR: Kako prilazite radu jedne slike, kako se ona ,,rađa”? Kažite mi o tom stvaralačkom procesu – šta Vas tjera da radite?

ŠUKOVIĆ: Upravo u načinu na koji ste postavili pitanje, upotrijebivši riječ – rađa, nalazi se dio odgovora. Nije li sam život, i sve oko nas jedan misterij. Ne pokušavam da umanjim mjesto stvaraoca u tom procesu. Njegove emocije, želje, ono što pokušava da podijeli sa svijetom, ili sa sobom na kraju.  Ipak, a to pokazuje i sam proces stvaranja, najuspješniji radovi, oni kraj kojih ćete zastati, koji će vas pomjeriti, imaju dodir nečeg što je onostrano, što je van. Kako god se to zvalo. Otuda je proces stvaranja za mene jedna velika  – tajna.

Šta me tjera da radim? Čovjek je, u konačnici, biće koje komunicira i stvara.  U slikanju se dešava oboje: i kreacija i razgovor. Čudesno je vidjeti kako iz bjeline papira nastaje djelo. Iz ničega, nešto što će nastaviti da živi i komunicira.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo