Mislim da se ništa iskrenije ne pojavljuje u pisanom obliku od onoga što ste željeli da izbjegnete

Jutros sam videla vranu kako nosi grančicu u kljunu i popravlja gnezdo i to mi je bilo nekako ljubavno. U zanosu trenutka i strasti, otkidoh komadić stvarnosti. Ti tihi razgovori vezanih duša su prava mera, poput košulje od najfinijeg pamuka, što istovremeno miluje i diše… a nema puno takvih košulja, možda samo jedna koja ti paše… da ti bude salivena.

Ponekad mi tako, na prepad, kroz glavu prođu fragmenti tvog postojanja u mom životu, udare me toliko jako u grudnu kost, da shvatim kako još uvek nemam nameru da ti oprostim što nisi ostao. Nisam imala pojma da u meni ima toliko svetova koji se mogu razoriti. Ne okrećite leđa, šapati vrebaju trenutak da slete na ramena. Iza mene više prošlosti nego što realno može da bude budućnosti.

Moje misli ne misle, one osete čudnu kišu koja mi puni kosti tminom. Kad bih mogla sebi u uvo da uđem i izađem na drugo… Ne bih se zadržavala dugo na putu kroz glavu. Od činjenica se ne beži, ali dobro je čvrsto stajati nogama na tlu. Nekom travnatom, možda i u šumi.

Nije slučajno što su ljudi sa sela skoro uvek ljudi skromnog karaktera. Svako ko se svakodnevno suočava sa lepotom i veličinom prirode, ne može, a da se ne oseća malim i ne poštuje je. Tako da, ako slučajno poznajete gordog čoveka, nemojte ga slati u pakao, pošaljite ga na selo, mogli biste ga spasiti. Ima vremena za spasenje. Ne pitajte kako znam. Što bi rekao Hogar Strašni: „Nisam tako mlad kao nekada, ali svakako ni star kao što ću tek biti.“

Sedim ispred kuće. Zaduva neki vetrić, pootvaram sve da uđe vazduh, vetrić prestane. Zatvorim sve, sednem. Vetrić zapiri… Opet otvorim sve, vetrić stane. I eto ti jeseni za par dana, onda Nova godina, pa slave… Mislim da se ništa iskrenije ne pojavljuje u pisanom obliku od onoga što ste želeli da izbegnete.

I zauvek najbolji refren neke pesme na prostorima bivše nam države: „Moje je more, moj je brod, moji su vjetrovi, kiše i oluje. Tebi ostavljam novi krov, novi asfalt i priključak struje… ref: Obala je pola-pola, ali ti poklanjam sve…“ Uštedela sam omanju pustinju reči, ali izgleda da posedujem kapacitet Sahare. Samo, više volim reke i kada reči teku.

Kad sretnete sebe na svom putu, ne odbijajte društvo.

P.S. Na nekim mestima me više nema, a mogla sam da se zakunem da ću da ostanem.

Nataša ANDRIĆ

A možda je i najveća čovjekova nesreća u tome što skoro nikad nije u stanju da vidi malu pukotinu kroz koju u njegov život ulazi sreća, ni podmuklu malu pukotinu kroz koju ulazi nesreća

Na šta je svet spao! Da se ja, rođena ljuta i nadrndana, smešim kad god sam u prilici (dobro, kad god se setim), jer mi je muka da gledam ove stalno ljute i namrštene ljude, pa kobajagi pravim ravnotežu. Ima tako nekih dana kada te spoznaja sačeka iza ćoška i pukne po sred grudi i glave i obori na dupe. Žao mi je ove životne snage protraćene na preživljavanje i na pogrešne ljude. Istovremeno, zapanjena sam što je još uvek ima za dalje i one prave koji su samo malčice kasnije došli.

Sveukupno ludilo sveta oko mene tako je kristalno jasno da odustajem od buđenja u njemu. Ono što sad pokreće svet, nikad nije moglo da pokrene mene. Jednostavno se ne razumemo. Lično, osećam da je svet oko mene toliko na ivici da sam udahnula punim plućima, zadržala dah i čekam šta će da se desi. Volim te prelaze iz svetlosti u mrak i senke koje nastaju u ljudima. Čini ih tako živim! Sve isprepleteno, ne postoji jedno bez drugog. Besmisleno je kriti bilo šta od toga, jer jednostavno… sve se vidi. Uvek. Sve. I ono što fali i ono što preliva. Samo se treba zagledati. A možda je i najveća čovekova nesreća u tome što skoro nikad nije u stanju da vidi malu pukotinu kroz koju u njegov život ulazi sreća, ni podmuklu malu pukotinu kroz koju ulazi nesreća.

Kada odlaziš, iza tebe ostaje samo zvuk koraka, sve tiši i tiši, silueta lelujava, sve dalja i manja. Prisustvo što bledi.  I misao.  Ili… Misao ode pre čoveka, pa vođen njome, napred krene… na putovanja… bez osvrtanja. Maglovit odsjaj slobode koja nestaje u podne da bi još više ličila na san. Avgust je mesec u kojem je otišla moja majka, jedina osoba u našem životu koja nam besplatno i uvek daje ono za šta nas svi drugi teraju da skupo plaćamo: oproštaj.

Izgubila sam svoju oštrinu… Više ne spuštam slušalicu ovim promoterima sa ekstra popustima, nego ih pustim da završe, pa ih pozdravim. Svako ima svoja skrivena, ranjiva mesta i ja ih poštujem i ne čačkam, a i ne dozvoljavam nikom da traži put do mojih.

Posle godina učenja kako da budeš jak, dođe vreme da naučiš da veruješ u sebe.

P.S. Neiskorištene prilike čuvam da bih kasnije imala za čim da žalim.

Nataša ANDRIĆ

Samo treba društvene neke krugove izazvati na otvoreno neprijateljstvo i osjetiti mir i sklad u sebi…takav neki avgust

Kažu da je stigao Lucifer. Možda napolju nije prijatno, ali i dalje je mnogo prijatnije nego u vrtlogu egzistencijalne praznine koja teroriše i oduzima suštinu mnogim bićima. Ne dajte se prevariti, dan je divan.

Verujem u ljude. Znam, znam, budala sam. Ali, u šta drugo da verujem? Sve oko mene stvorili su ljudi. Sve ono lepo. Sve ono što volim. I verujem u lični doprinos. Koliko god da je mali, ako gura stvari u dobrom smeru, dovoljan je. Samo se ponekad umorim. I od jednog i od drugog. Kod nekih ljudi previše insistiramo, uvereni da imaju skrivene kvalitete koje možemo da istaknemo. Trebalo bi da budemo u stanju da ranije shvatimo da ako su određeni kvaliteti predugo skriveni, verovatno ih nema.

Kada snagom svoje naklonosti i strasti prema nečemu navedeš nekoga da zavoli stvari na koje ranije nije ni obraćao pažnju, to se zove životna sila. I ljubav. Ne zaboravimo ljubav. Ljudi se danas čuvaju, nude razblaženu verziju sebe. Da ih ima… Retko ćeš danas osetiti pun intenzitet ukusa… A da nije otrov. Predivni zidovi. I praznine iza njih.

Pošto je već ranije savladao osnove egzistencijalizma, sin (16 godina) je apsolvirao i panta rei problematiku, udarivši se u koleno o merdevine bazena. „Uf“, stisnu kroz zube.

Ćerka: „Ništa strašno, proći će brzo.“

Sin: „Ma znam, uvek mi sve prođe.“

Pojma nema koliko je u pravu. Ili ima… Deca, gospodari samoisceljenja.

Gramatički, imenica bol je dvorodna, i muškog i ženskog roda. Ja je uvek izgovaram u ženskom. Kad kažem, “ta bol“, čini mi se da tako tom osećanju dajem izvesni dignitet. Kad kažem “taj bol“, imam utisak da to onda i nije bol, nego neki dečak-obešenjak, koji je ogulio koleno.

Samo treba društvene neke krugove izazvati na otvoreno neprijateljstvo i osetiti mir i sklad u sebi…takav neki avgust. Rešila sam da uz moje ne i moje neću, a i ne može, dodam i veoma neotesano isturanje rogova unapred. Vole ljudi volim ja. Nedostaje nam dobre svađe i tuče, svi se smorili po katakombama spletkarenja i teorija zavera. Možda nemam pojma šta je vreme i koliko mi ga je dato na dar za ovozemaljsku vožnjicu, ali gledam da imam pojma kako ću da ga iskoristim. Sedim na ivici odluke i čekam da me neko povuče ili gurne.

P.S. Raširila sam suncobran nad svojim mestom pod suncem.

Nataša ANDRIĆ