Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ko hoće, nađe začin

Objavljeno prije

na

Život te nauči da možeš izdržati još dugo nakon zaključka da ne možeš više

 

Crveno Sunce me gleda sa istoka. Pojavilo se između oblaka i nakratko zadržalo na prozorskom staklu. Počeo je mesec u kome sam ugledala svet. Ne verujem da je neko čudo, samo pratim, odvajkada mi to, svako mi godišnje doba ima sopstveni ritam, i kako u koje zakoračim tako mi se samo telo i um menja, hod mi se menja, brzina misli čak i boja kose i očiju, htenja se menjaju i scenografije koje sebi stvaram.

Radi vredno, radi naporno, ubijaj se od posla. Bolje je na kraju dana biti iznuren nego depresivan. Otvorim vrata. Mrak hodnika izjednači se sa mrakom sobe. Ako i ostane suviše mraka u uglu, zahvatim ga šakama, pa prosipam po sredini sobe, zagladim prstima ispod prozora. Izvučem ukopanim prstima svu gustinu skrivenu ispod stolice. Dunem sa dlanova, pljesnem ih da se ravnomerno rasprše zavučeni pramičci u linije. Onda pljesnem još koji put da se poravna tmina i udahnem duboko da se vazduhom utabori oko mene. Život te nauči da možeš izdržati još dugo nakon zaključka da ne možeš više. Ispod lepog i povremeno otmenog lica melanholije, verovatno prebiva jedno nepriznato očajanje, nekakva plitko pokopana uznemirenost, nepotpuno izmirenje sa nesrećom, i, kao najveći egzistencijalni adut – smirenost plaćena izostankom svake čežnje.

Pade mi na pamet nešto o Bukovskom. Dok su se druga deca igrala na ulici, šestogodišnjeg Čarlsa Bukovskog otac je terao da kosi travnjak, samo da bi ga potom, ukoliko omaši jednu travčicu, krvnički tukao kaišem. Zlostavljanje se ponavljalo svake nedelje, a trajalo je godinama. U prvo vreme, dečak je, podnoseći udarce, vrištao iz sve snage. Međutim, s godinama, bio je sve tiši. Kada je, sa dvanaest godina, prvi put istrpeo batine ćuteći i ne pustivši ni glasa, otac je prestao da ga tuče. Kasnije, sećajući se svog detinjstva, koje je nazivao horor filmom, uvek je naglašavao da mu je otac bio najveći učitelj književnosti, jer ga je naučio smislu čistog i nezasluženog bola. Šta o čoveku govori činjenica da od svih organa najmanje znanja ima o mozgu? Govori to da je čovek, paradoksalno, nemoćan pred svojim sopstvenim moćima.

I svake godine ista priča… Septembar, miris škole, svesaka, i zvuk dečije graje u ušima, i miris doručka, i zvuk jutarnjih vesti, i majčinog spremanja za posao, i koliko iščezlih svetova krijemo u sebi, mi, vaseljene sećanja, i želje da nas neko zagrli, a život da se čini dobar. Eto, mama, sad je sve na svome mestu.

Blaženi osećaj rasterećenja kad se nemir započet velikim slovom, prošavši Scilu traženog smisla i Haribdu sintaksičkih slaloma, ugruvan i već loman, konačno dotetura do rečeničnog kraja, i poslednjom snagom klone u tački.

P.S. Daj miholjsko leto, pola litre belog i kiselu, i donesi led.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

P(r)oricanje sudbine

Objavljeno prije

na

Objavio:

Budućnost svakim danom stiže, a mi smo sve manje u njoj

 

Jeste li dobili instrukcije kako da štedite struju? Nama sve sažvakali, ostalo samo da progutamo.

Evo, kaže prepodnobni, da ne uključujemo veš mašinu ako nije puna i bojler da uključujemo samo kad nam treba. I da stavimo poklopac na šerpu kad kuvamo ručak. I da ne otvaramo rernu dok pečemo nešto. J.. ga, ja otvarala rernu da proverim ručak. Stidim se. (A da nisam otvorila rernu do sledećeg dana, uštedela bih pare za ručak, a imala bih i ručak za sutra.)  I da isključimo rernu deset minuta pre kraja pečenja, ušteda je znatna. Da ne sušimo veš u sušilici, nego na suncu. Kad je oblačno, onda na oblaku. Bojler samo nedeljom i to kad nije crveno slovo. E da, i pranje veša na 60 stepeni max. Da se gasi svetlo u prostorijama u kojima se ne boravi.  Ja mislim da posle korišćenja rerne, treba ubaciti veš da se prosuši dok je rerna još vrela. Ili da ne kuvamo uopšte, već da koristimo usluge pečenjara, na primer neke iz Obrenovca… I da uzmemo toplotne pumpe, solarne panele i zamenimo stolariju. A može i smederevac. I angažovati komunalnu policiju da to proverava. Budućnost svakim danom stiže, a mi smo sve manje u njoj.

Na bezobrazluk, bahatost i nevaspitanje, tišinom i kišom… A kad skreneš pogled na ljubav i nebo, pa otkucaji melodično zalupaju pločnikom, ona jedna kap preliće grad i sve te ljude u njemu, kojima nikada nisi pripadao. Miris jeseni je čarolija, ako još uvek umeš da sanjaš.

Pomislim nešto ružno, zastanem, krenem da ga preoblikujem i vezujem za neku sliku, slika postane lepša od prvobitnog, povede me sobom, izgubi me, zaboravim to nešto ružno i zlo i glupo. Tako se igram života.

Drugi generator starosti je navika: smrtonosni proces činjenja iste stvari na isti način iz dana u dan, prvo zbog nemara, zatim zbog sklonosti, i na kraju zbog inercije ili kukavičluka. Ovako kako su nas razbili na žene i muškarce, feministkinje i ostala ženska bića, gej i hetero, ateiste, hrišćane, katolike, pravoslavce i svetosavce, pa na esnafske grupe, advokate, taksiste i programere, po nacijama na nebeske i ostala plemena pa se svi bore za svoja prava, a ljudska i radnička prava zaboravili. To je jedina tačka na kojoj se možemo naći kad bi se krenulo od nje. Kad bismo svi bili niko i ništa, pa lagano…

Ponekad te san donese, ponekad ga ti odneseš. I tako… A kiša, i hoće i neće, dok grad polako obavija mrak. Ako izlazite večeras među ljude, ipak pripazite da se ne ,,okliznete”. Ovo je jedno od onih kišnih letnjih popodneva kad lako pripitomiš unutrašnje ambise tako što polako ćutiš i slušaš kako nestaješ i stariš, a ako baš budeš obazriv možeš da čuješ i kako te već zaborav grli…

I nemoj neko da je stavljao veš na grejna tela.

P.S. Skupio mi se život. Valjda je od pranja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Pogled traži širinu da je obuhvati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Upravo sam sve psovke svijeta smjestila u jednu: Poštovani

 

Kaže narod da posle kiše ogreje sunce, a svi ćute i niko da kaže da je sparno, ne može da se diše. Sve moram ja. Istina je da svakim danom sve više ćutim, a manje izražavam ono što zaista mislim. Danas je zaborav propao, sutra ćemo pokušati ponovo. Osećam vreme drugačije nego pre, bol ispod površine… međuvreme između bola i nečeg što me strpljivo čeka… i nije mi važno, sve prolazi. (Htela sam da neko pročita, ali nisam napisala. Htela sam da me neko poželi, ali sam zaboravila da postojim.)

Znate ono kad završavate neke poslove kad, da biste dobili jedan papir koji vam je od značaja, morate da napravite previše koraka… Prvo ime, prezime, matični broj, izvod iz matične knjige rođenih, državljanstvo, lična karta, lekarski pregled, fotografija sa belom pozadinom i dva svedoka. Pa u policiju za prijavu prebivališta, pa kod notara da sve to overi i ponovo dva svedoka koja potvrđuju da sam to ja. Upravo sam sve psovke sveta smestila u jednu: Poštovani… Bez živopisnih izraza moga lica moje reči su bezopasne.

Ima taj neki ćošak na maloj raskrsnici, gde me je otac držao za ruku kad sam bila mala, sad sam prošla tuda, opet me je držao. Na tom mestu danas veliki bilbord „Kako da smršate…” Kad se iz mašte vratiš u stvarnost ne znaš koja više boli. Sebe sam toliko puta u životu dovela iz stanja mršave u svinju i obrnuto, da je prava gre’ota što danas pare uzimaju ovi što su smršali samo jednom u životu, a ja, kompetentna na oba polja, se nisam setila da napravim pare od ,,Kako smršati”. Kad se samo setim prošlog veka. Lajf koučeva ni na vidiku, a treba da se živi. Pa prelomiš i rešiš iz prve. Onako iz stomaka. Na prirodno. Nigde otrcanih fraza da te poguraju i otvore oči. Imaš samo ljude koji te vole pa ti guraj, brale moj.

  1. 08. 2017. bila si poslednji put živa u ovom Univerzumu. Otputovala si u Zvezde da nastaviš svoj život tamo. Čuvaj mi mesto u budućnosti, reći ću ti: „Stižem, stavi kafu, imamo puno da se ispričamo“. Nekad sam imala i selo i nekog u selu, sad nemam, imam, ali su svi na jednom mestu.

Kad izgubim previše bitaka, ja iznad svojih zidina istaknem belu zastavu. Da makar na miru i uz počasti sahranim svoje mrtve. A onda, život i ja nastavljamo da ratujemo, do konačnog istrebljenja.

Trtljati… Verglati, brbljati, trabunjati, mlatiti praznu slamu, burgijati, trućati, bubati, blebetati, buncati, palamuditi, naklapati, laprdati, lupati, torokati, mleti, žvakati, razglabati, baljezgati, praznosloviti…. Šta ti je bogat jezik!

P.S. Volela bih da upoznam tu/tog što je bio preko sedam brda i sedam mora, iza sedam planina i sedam jezera, da nađe tamo nešto.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Učim dušu da hoda bosa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ima tih nekih vidika koji se svedu na prozor…

 

Selidba. Pakujem se – ne pakujem se. Briga me više. Sve ću ostaviti ovde, kažem sebi, kao da sam malo puta samo ostavila sve te drangulije i otišla. Ionako je sve ovo ovde – sad, od šolja za kafu do veš mašine, neki prošli život. Kažem: „Priznaj sebi, ti voliš da stičeš sve ispočetka“. Vole ljudi da prećute suštinu priče da bi mogli komotnije da naprave senzaciju od sporednih detalja. Što bi se reklo, da skrenu sa glavnog puta u potok. Kad god se selim, uvek se pitam da li uđe nekad neki insekt u spakovane kutije i da li, kad izađe kao i svi mi, shvati da je otišao daleko od svih svojih, u neko novo mesto?

Držim ovaj list koji sam bezobzirno otkinula sa grane, oduzevši mu vreme i život koji mu pripada, i pitam se, jesam li, i koliko tuđih snova nesmotreno ukrala, ugasila… Osećam da odnekud, kao u Trumanu, neko sigurno gleda i prati šta radim, i kako oni gledaju na sva moja nadanja i maštanja, da li se lupaju po čelu i misle: „Mani se ćorava posla!“, ili mogu da vide srećan kraj… I kada sam prvi put čula za Zonu Zamfirovu mislila sam da je to naučna fantastika o začaranom polju nekakvog maga Zamfira. Ima tih nekih vidika koji se svedu na prozor…

Kad smo kod vidika ne mogu a da ne pomenem gospođu psihijatra, koja je komentarisala višestruko ubistvo na Cetinju i Crnogorce, sa akcentom na Cetinjane. Okarakterisala im je poseban temperament, nasilnički mentalitet, objasnila sve…  cetinjski humor i obrazovanost, gospodstvo… Samo da znate da je medicinu završila u Kragujevcu koji je ovih dana aktuelan zbog hapšenja oko korupcije i prodaje diploma.

Najveći problem na Balkanu su nevaspitanje i osionost koji se gaje od malih nogu. Vaspitanje da se sve dobija drekom i na silu. Odnos prema prirodi. Odnos prema drugim živim bićima. I nevaspitani su većina. Ako tome dodamo oštećenost ratovima i bedom, onda nije ni čudo što razni monstrumi žive, nije čudo, ali je mnogo strašno i tužno. I niko ne radi na prevenciji.

„Deca ne podnose vaspitavanje. Morate kriti od dece da ih vaspitavate. Pa ako na kraju i primete da su prevarena i vaspitana – biće im krivo, ali će tada već biti kasno.“ – Duško Radović

U životu me plaši samo to da neću stići, da neće biti dovoljno vremena da vidim sve što ovaj svet čini izuzetnim mestom. Nažalost, bilo je i previše vremena da vidim ono što ovaj svet čini lošim. Ipak, kao vrsta sposobni smo za izuzetne stvari bar jednako koliko i za košmare. Teši me da je za to potrebno hiljade ljudskih života. Najvažnije je da ne propustim svoj, jureći za zdanjima i lepotama koje su stvorene za vreme tuđih života.

P. S. MOSKVA U PANICI. SRBIJA SE OKREĆE ZAPADU! To je to. Kraj rata je iza ćoška Blic je veći informer od alo!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo