Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Kukavica

Objavljeno prije

na

Svet će prihvatiti ženske vrednosti, otvorenosti, empatije i solidarnosti, ili će propasti. Naravno, i ove, i njima suprotstavljene, još uvek dominantne, muške vrednosti, hijerarhije, agresivnosti i dominacije, u upravo izrečenoj, aksiomatizovanoj i apokaliptičkoj, ili-ili formulaciji, treba razumeti u njihovom pravom, rodno-istorijskom, a ne u njihovom suženom, rodno-biološkom značenju i smislu. Sticajem okolnosti, prve posthladnoratovske potvrde rečenog aksioma, događaju se na Balkanu, tokom velikog, produženog i bolnog postjugoslovenskog raspada, u poslednjih dvadeset godina. I to, i negativno, i pozitivno. Negativno, u obliku konačne dekonstrukcije, kulminacije i sloma, stare, herojske Crne Gore, i Balkana uopšte. (Čiji su razbijeni ostaci, grbovi i zastave, poslužili samo kao maske, za ono najružnije i najkukavičkije.) Pozitivno, u obliku afirmacije ženske hrabrosti, osećajnosti i akcije, kao nove i bolje percepcije, interpretacije i promene stvarnosti.

Zar upravo takve, nove i bolje, u poslednjih dvadeset godina, nisu percepcije, interpretacije i akcije Slavenke Drakulić-Ilić, Rade Iveković, Mire Furlan i Vesne Teršalić u Zagrebu? Ili Žena u crnom, Nataše Kandić, Olge Popović i Verice Barać u Beogradu? Ili Suade Kapić u Sarajevu? Ili Vanje Ćalović, naše Jovanke Orleanke, u Podgorici.

Ili Milke Tadić Mijović, Milene Perović Korać, Sonje Radošević i Svetlane Broz, ovih dana, pred vladom, tužilaštvom i sudom, takođe u Podgorici? Koje brane ono najbolje i najuzvišenije u ljudskoj prirodi i istoriji. Istinu, slobodu i pravdu. Kao što njihovi plaćeni mrzitelji šire ono najgore. Uz jednu važnu ogradu. Čak ni u najnegativnijim momentima tradicije, jer, naravno, tradicija je uvek mešavina pozitivnih i negativnih momenata, ovoga nikada nije bilo. Čak i u najpatrijarhalnijoj Crnoj Gori, uz sve njene hijerarhije, limite i nepravde, žena, majka, supruga, sestra, bila je poštovana, zaštićena i sveta. U tom smislu, ono što ovih dana, svakodnevno, javno i brutalno promovišu, onaj nesrećni sarajevski književnik, njegov hiper-aktivni dvojnik, njihov urednik-specijalac, ali i naš premijer-namesnik, koji ne želi da se meša „u uređivačku politiku medija”, bez presedana je u našoj celokupnoj istoriji.

Najgore ikada. Raz-istorija. Dno dna. Koje najbolje govori i o vrhu sistema. Vrhovnom oligarhu Crne Gore. Obrazac je jedan, dubinski, integrisan. Ni malo ličan. Obrazac kojeg je pre izvesnog vremena najbolje formulisao lider nikšićkih metalaca i sindikalaca Janko Vučinić, uz pomoć one poznate neo-folk pesme i dive. KUKAVICA. Koja se lažno predstavlja kao Britva.

Povećana agresivnost ovoga, poslednjih meseci i dana, znak je terminalne slabosti, ali i eskalirajuće opasnosti sistema. Narastajućem građanskom odgovoru, otporu i protestu, još uvek nedostaje, još samo jedna važna komponenta. POVEZIVANJE SVIH, radnika, građana, intelektualaca i studenata, sindikata, udruženja, nevladinih organizacija i stranaka, posebno stranaka, parlamentarnih i vanparlamentarnih, u najširi, najlabaviji i najmoćniji savez za demokratiju i demokratsku smenu vlasti.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Velika konfuzija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vrijednosti Zapada i geopolitika NATO pakta. Slučaj Crne Gore

 

Velika konfuzija između vrednosti Zapada i geopolitike NATO pakta traje decenijama i ima je u svim delovima sveta, ali je u slučaju naše male i jedine, ona najočiglednija i najdrastičnija. Umesto velike priče, to najbolje pokazuje jedan aktuelni primer.

Zar jednakopravnost građana, i kao deo ove, njihovo jednako pravo glasa, nije temeljni aksiom odnosno vrednost Zapada? Naravno da jeste. Pa kako je onda moguće da se u Crnoj Gori upravo ovaj aksiom tako lako i drastično krši prilikom konstituisanja i funkcionisanja njene aktuelne ali i njene prethodne Vlade. I to po direktnom nalogu vrhova administracije SAD-a i NATO-a, koji neuvijeno kaže ko može a ko ne može biti njihov partner, pa i ako je to skoro trećina crnogorskog biračkog tela. Znamo, kvaka je u tome, što je ovde reč o proruskoj a delom i proputinovskoj trećini ovog tela. A kada je tako, onda, u geopolitici i realpolitici NATO pakta, i geometrijski, a kamoli politički aksiomi, prestaju da važe.

Autor ove kolumne bio je i ostao za međunarodnu neutralnost Crne Gore, istovremeno i protiv NATO pakta i protiv Putinove Rusije, dakle gornju kritiku ne izriče kao pripadnik odnosno istomišljenik diskriminisanog dela Crne Gore, nego kao načelni protivnik diskriminacije kao takve. I kao neko ko vodi računa o razlici i suprotnosti između stvarnih vrednosti Zapada i geopolitike NATO pakta i SAD-a. Od Vijetnama, Iraka i Avganistana, do aktuelnog slučaja naše male i jedine. I ko ne zatvara oči pred notornom činjenicom, da je i aktuelna agresija Putinove Rusije na Ukrajinu, samo konačni proizvod negativne hemije i koperacije Putinove Rusije i NATO pakta u poslednjih deset godina.

Kada predstavnici aktuelne neizborne vlasti Crne Gore, ovih dana, sve agresivnije ignorišu upravo izloženu veliku konfuziju, razliku i suprotnost između domaće i međunarodne političke aksiomatike i takozvane realpolitike odnosno geopolitike, pri tome posebno sladostrasno uživajući u svom vrhovnom oksimoronu takozvanih NATO vrednosti, znamo da to čine radi svojih partitokratskih potreba i interesa. Ali, da li pri tome zaista veruju u ovaj svoj fantastični oksimoron, ili ga samo koriste kao pragmatično sredstvo za postizanje rečene partitokratije, na prvi pogled može izgledati kao potpuno nevažno pitanje, ali, u stvari, nije tako. Zbog čega. Pa jednostavno zbog toga što je u slučaju stvarnog verovanja, problem relativno lakši, i može se rešavati i rešiti putem racionalnog dijaloga i argumentacije. A u slučaju stopostotne partitokratije, neka nam je bog u pomoći.

Velika konfuzija o kojoj je bilo reči u ovoj kolumni, samo je jedan od vanjskih simptoma, koji izražavaju veliki i teški poremećaj u dubini društva. Globalno i lokalno pa naravno i u našoj maloj i jedinoj. Sudeći po ovom ali i brojnim drugim vanjskim simptomima, Crna Gora je danas u složenoj, teškoj i opasnoj situaciji, složenijoj, težoj i opasnijoj možda i od one iz mračnih1990-ih. U Crnoj Gori 1990-ih mafioktratija je bila tek u izgradnji, danas je ona u svom punom razvoju i moći. I nema šta da izgubi pa je spremna na sve pa i na unutrašnje nasilje odnosno građanski rat. Sve veća agresivnost neizbornih vlasti i njihovih „NATO vrednosti“ i „izdaja“ i „veleizdaja“, o tome preteći svedoči. Krajnje je vreme za zaustavljanje ove pretnje. I za novi veliki restart, zakon o lustraciji vrhovnika i svih njegovih, zakon o oduzimanju pljačkom stečene imovine, i koncentracionu a nakon nje i pravu izbornu vladu. Uz nadu da još uvek nije kasno. Da sve ovo ipak nije „bolest na smrt“.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Integralni igrači

Objavljeno prije

na

Objavio:

Administracije SAD i EU i crnogorska mafiokratija

 

Tačno pre deset godina, u majsko-junskom dvobroju Foreign Affairs-a za 2012, Moizes Naim objavio je tekst „Mafia States“ (Mafijaške države). Već u momentu objavljivanja, ovaj tekst ocenjen je kao jedan od najznačajnijih u svojoj oblasti. S razlogom. Distanca od deset godina, ovu ocenu samo je potvrdila.

Glavna ideja u ovom tekstu bila je (i ostala) ideja „integralnog igrača“. Koja označava istorijsku inovaciju. Na prigovore nekih kritičara da je uticaja vrhova organizovanog kriminala na vrhove vlasti oduvek bilo, sam Moizes Naim je promptno i ispravno odgovorio da uticaja jeste bilo oduvek, ali da je sama „integracija“ ipak nešto više od običnog uticaja, i da je kao takva, ipak, ekskluzivnost i inovacija našeg vremena.

I u tekstu objavljenom pre deset godina, među nekoliko eklatantnih primera za ovu inovaciju, nevedena je i naša mala i jedina, ali je konačnu, najveću i najuverljiviju potvrdu za ovu inovaciju, Moizes Naim dobio u dokumentaciji Europola za Crnu Goru, čije objavljivanje bez daha pratimo evo već nekoliko poslednjih sedmica. Pa ipak, glavni razlog za ovu našu kolumnu, nije zaslužena pohvala rečenom tekstu Moizesa Naima, nego jedna njegova važna i nužna dopuna.

Dopuna se odnosi na glavnu jedinicu analize. To više nije „state“ odnosno država, u singularu ili pluralu svejedno, kao u naslovu teksta Moizesa Naima, nego je to sve više glokalna, dakle istovremeno globalna i lokalna jedinica. To posebno uverljivo potvrđuje i slučaj naše male i jedine, iz Europolove dokumentacije i inače.

Zaista, da li je iz našeg crnogorskog „integralnog igrača“ moguće isključiti, one delove takozvane međunarodne zajednice, posebno one delove administracija SAD i EU, koji već trideset godina, zbog njihove ograničene realpolitike i geopolitike, pomažu našem dvostrukom i integralnom Vrhovniku, da izbegne pravdu? Naravno da nije. A da li onda i sami ovi delovi administracija SAD i EU postaju moizesnaimovski „integralni igrači“? Naravno da da. Zbog toga više nije dovoljna „state“ odnosno država. Ali onda sa ovime dolazimo i do još najmanje dva važna nivoa ili aspekta našeg problema.

Prvi je međunarodno krivično pravo, a drugi kulturni rasizam Zapada ali i Istoka i ostatka sveta. Međunarodno krivično pravo ima toliko deficita da mnogi ovome poriču čak i sami karakter prava. Ne bez razloga. Sila i pravo ostaju u tesnoj vezi. Pravo bez monopola legitimne fizičke prinude nije pravo. A to je upravo slučaj međunarodnog krivičnog prava. To se najbolje vidi u našem slučaju. Delovi administracija SAD i EU, koji su „integralni igrači“ crnogorske mafiokratije, zbog toga što toliko dugo i nažalost uspešno pomažu našem Vrhovniku da izbegne pravdu, čine to tako lako i elegantno, jer znaju da zbog tog svog „integralnog“ doprinosa ni oni neće trpeti pravdu. Zbog toga što njihove moćne, najmoćnije države, SAD otvoreno, a EU de fakto, ne prihvataju nadležnost Stalnog međunarodnog krivičnog suda u Hagu, i druge slične instance koje bi mogle da ih ugroze. Pa se onda i Putinova Rusija, kao i druge velike sile, kojima to može biti, na ove samo ugledaju. Isti se istom raduje.

Funkcija onog drugog, kulturnog rasizma Zapada ali i Istoka i ostatka sveta, jeste upravo to, da ovu istost i njenu neprihvatljivost sakrije. Na Zapadu pa i u našoj maloj i jedinoj, to je deklarativna priča o vladavini prava i drugim vrednostima Zapada, koje se u stvarnosti nemilosrdno gaze i izneveravaju. Na Istoku pa i u Putinovoj Rusiji, to je fantazija o obnovi srednjevekovnog carstva, koja je u stvarnosti samo lažna kompenzacija za potpuno odsustvo slobode i pravde.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Kulturni rasizam Zapada

Objavljeno prije

na

Objavio:

I lumpenrasizam u našoj maloj i jedinoj kao njegov najvulgarniji oblik

 

Opravdavajuće, mrzilačke i ubilačke ideologije postoje od kada je čoveka i čovekovog sveta a to je unazad sto do dvesta hiljada godina. (U tom pogledu više nam govori odličan film Apokalipto Mela Gibsona nego sve naivne utopije našeg vremena.) Ipak, svaka od ovih ideologija, uvek je konkretno istorijski oblikovana, konkretnim istorijskim sistemom kojem pripada. Tako i moderni rasizam. U njemu sigurno ima recikliranih komponenti iz predmodernih vremena i sistema, ali je njegov glavni izvor, snaga i funkcija, kapitalizam kao moderni polumilenijumski istorijski sistem. I Zapad kao njegov polumilenijumski, globalni i geopolitički domen.

Istorijska, strukturalna i funkcionalna sraslost modernog kapitalizma, rasizma i Zapada, ubrzano se razgolićuje u poslednjih sto godina, u kojima ovaj istorijski sistem prolazi svoju istorijsku krizu, opadanje i kraj. Po Imanuelu Volerstinu, ocu teorije svetskog sistema, to je period od početka Prvog svetskog rata početkom dvadesetog veka do sredine dvadeset prvog veka. To jasno pokazuje i ubrzana mutacija i smenjivanje rasističkih patogena ovog sistema. Tako, samo u ovih oko sto potonjih godina, ovaj patogen promenio je najmanje tri svoja glavna ubilačka soja.

Prvi je bio onaj stari, prastari, biološki rasizam ili soj, koji je, udružen sa najnaprednijim tehnologijama prve polovine dvadesetog veka, kulminirao u obliku starog fašizma. Nakon teškog poraza i kompromitacije, biološki rasizam je zamenjen drugim, socijalnim rasizmom takozvane neoliberalne ekonomije i kapitalizma u poslednjih četrdeset godina. Iako i on već prilično kompromitovan, ovaj patogen je među nama i dalje. To je ono naizgled benigno, „pobednici“ i „gubitnici“, ili, u našoj lokalnoj varijanti, „oni koji su se snašli“ i „oni koji se nisu snašli“ u takozvanoj tranziciji, što permanentno opravdava odnosno nastoji da opravda, opasno rastuću nepravednu ekonomsku i klasnu polarizaciju.

Treći je kulturni rasizam Zapada. Dok socijalni rasizam vlada kao vladajuća ideologija unutar zapadnih ali i ostalih pojedinačnih društava savremenog sveta, kulturni rasizam Zapada je vladajuća ideologija u globalnim razmerama. Opravdavajuća a kada zatreba i ubilačka funkcija socijalnog i kulturnog rasizma, to je ono što je ovim dvema vrstama rasizma zajedničko. Što, naravno, ne znači da su ova dva današnja patogena, ekskluzivni patogeni Zapada. Autor ove kolumne dugo je imao neku vrstu pozitivne predrasude o Istoku a posebno budizmu. Posle etničkih progona i nasilja nad muslimanskom manjinom Rohinja u Mijanmaru pre pet godina, neretko predvođenih i od strane lokalnih budističkih sveštenika, postao je oprezniji.

Kako god, poenta je u tome da ono što važi za Zapad, važi i za sve druge istorijske i globalne entitete, pa i za čoveka kao vrstu u celini. A to je njihova izrazita dvostrukost, ambivalencija i kontradikcija. Čovek, Zapad, Istok, to su vrhovi svetlosti i ponori tame. Pravi džekilihajdovski potencijal. I realizacija koju pokazuje i dokazuje celokupna čovekova istorija. Koja je uvek i do kraja multifaktorska i neizvesna.

Tek nakon ove uvodne, opšte i istorijske konceptualizacije, moguće je razumeti i današnju dramu Ukrajine, Evrope i sveta. Koja je i sama samo najava moguće nuklearne apokalipse čitavog sveta. Pri čemu najviše zabrinjava nedovoljna svest o samoj ovoj mogućnosti. U glavi poluludog Putina i njegovih sledbenika u Rusiji i šire, pa i u Crnoj Gori, plamti fantazija o obnovi Ruskog sveta, srednjovekovnog carstva i cara, kao alternative mrskom Zapadu. U realnosti, Putinova Rusija je nezadovoljna i usplamtela državnokapitalistička poluperiferija jednog jedinstvenog svetskog kapitalističkog sistema. To najbolje znaju sami ruski oligarsi i silnici. Imena dovoljno govore. Ekonomska i svaka druga zavisnost od Zapada još više. Zbog toga su NATO i Putinova Rusija deo jednog jedinstvenog smrtonosnog međunarodnog političkog mehanizma. Koji funkcioniše kao negativna hemija. U kojoj dva neprijatelja podižu i hrane jedan drugog.

Odgovornost Putinove Rusije za rat i ratne zločine u Ukrajini danas je najveća i najočiglednija, ali ne treba zaboraviti ni odgovarajući doprinos i odgovornost Zapada, posebno SAD, za ovakav razvoj u Ukrajini i drugim delovima sveta, u poslednjih trideset, a posebno u poslednjih deset godina. A posebno ne treba dopustiti kulturnim rasistima na obe strane da svoje zločine opravdavaju zločinima druge strane. I to je, nedavno, odmah nakon napada Putinove Rusije na Ukrajinu, najbolje sažeo Noam Čomski, inače poreklom Jevrej iz Ukrajine, kada je ponovio i aktualizovao ono o čemu je pisao i govorio decenijama, naime da su ratovi i ratni zločini vladajućeg Zapada u poslednjih nekoliko decenija i vekova poznati, nesporni, i, najvećim delom, nažalost, nekažnjeni, ali da oni nikako ne mogu da opravdaju isto takve ratove i ratne zločine Putinove Rusije danas u Ukrajini.

A sve prethodno, opet, bilo je samo približavanje stanju naše teme, kulturnog rasizma i kapitalizma, u našoj maloj i jedinoj. Crna Gora jeste samo jedna mala tačka na (polu)periferiji svetskog kapitalističkog sistema, ali se aktuelna ukrajinska drama tog sistema, i njoj odnosno nama, veoma približila. Pa se zbog toga i naša tema, u našoj maloj i jedinoj, baš rasplamsala. U ovoj kolumni, o ovom našem plamu, još samo dva kratka komentara.

Prvi od ova dva komentara prosto primećuje kako kulturni rasizam Zapada, u Crnoj Gori ovih dana, ima najogoljeniji oblik ispoljavanja. Kao još jedan, treći oblik onog lumpenstva, o kojem je u relevantnoj literaturi već dosta pisano. Prvi oblik ovog lumpenstva bio je „lumpenproletarijat“ Karla Marksa i drugih marksista još pre oko sto pedeset godina. Drugi je bila „lumpenburžoazija“ Andre Gunder Franka, koju je ovaj razvio na odgovarajućem iskustvu Južne Amerike druge polovine dvadesetog veka. Treći je ovaj naš, u poslednjih trideset godina. „Lumpenrasizam“, da ga ovde tako nazovemo. Zaista, asocijacija odnosno analogija je neizbežna i jaka. Kada čujete naše (bez)brojne mafiokrate, od vrhovnika do poslednjeg oligarha, o mladim partijskim kadrovima i bojovnicima da i ne govorimo, kako, u vezi sa aktuelnom ukrajinskom tragedijom, patetično i lažljivo liju suze, i govore o „vrednostima Zapada“, sve vam je jasno. Da to nisu nikakve vrednosti, ni Zapada, ni bilo koga, ni bilo čega drugog, nego samo njihove beskonačne oligarhijske maske. Propagande, narativi i alati. Putem kojih oni samo skrivaju stvarno stanje stvari.

Naš drugi kratki komentar baca nešto jaču svetlost upravo na ovo stvarno stanje stvari (i ono njegovo najogoljenije ispoljavanje). To je kapitalizam, realkapitalizam, svetski kapitalistički sistem. U njegovoj poznoj, veoma poznoj, ultramonopolističkoj, oligarhijskoj i apokaliptičkoj fazi. I to na njegovoj uvek, a posebno danas, usplamteloj (polu)periferiji, na kojoj se, oduvek, pa i danas, najogoljenije, pa onda i najvidljivije, ispoljavaju sve njegove glavne patogene karakteristike. Posebno dve takve. Njegovo ekstremno nasilje, „permanentna prvobitna akumulacija kapitala“, kako je ovu, u jednoj od najinteligentnijih parafraza našeg vremena, nazvao Samir Amin. I njegova ekstremna, opravdavajuća, a kada zatreba i ubilačka ideologija kulturnog rasizma Zapada, kako je ova ideologija nazvana u ovom kratkom tekstu.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo