Lena Ruth Stefanović diplomirala je rusku literaturu na Univerzitetu “Kliment Ohridski” u Sofiji, a poslijediplomske studije kineskog jezika i kulture završila je na BLCU u Pekingu. Takođe, na Fakultetu političkih nauka u Podgorici diplomirala je na Akademiji za diplomatiju “Gavro Vuković” 2003. godine. Doktorirala je na Puškinovom državnom institutu u Moskvi. Članica je crnogorskog PEN-a i Izvršnog odbora Savjeta evropskih književnika. Objavljene su njene knjige: Arhetip čuda (OKF, Cetinje, 2006), Io Triumphe (OKF, Cetinje, 2008), Đavo, jedna neautorizovana biografija (OKF, Cetinje, 2011). Uvrštena je u veliki broj antologija, uključujući Antologiju savremene crnogorske literature na engleskom jeziku (Katedrala, 2010) i Najbolja evropska fantastika (2014).

MONITOR: Nedavno je u Narodnoj biblioteci “Radosav Ljumović” u Podgorici promovisana Vaša knjiga “Boja promene”. Knjiga je nastala kao projekat vas i još dvije umjetnice – prijateljice: Vaše pjesme, slike Biljane Keković i dizajn Svetlane Lole Miličković. Kad je nastala ta ideja i koliko je vremena trebalo da se to realizuje?
STEFANOVIĆ: Upravo smo nas tri pričale o tome… To je dug proces. Tehnička realizacija, od predaje dokumenata na konkurs Ministarstva kulture za sufinansiranje projekata iz oblasti kulture pa do promocije, trajala je dve godine. Prvu pesmu iz ove zbirke napisala sam tri godine pre toga, a Bilja je na ciklusu slika Talks radila gotovo deset godina. Lola je ova dva umetnička izraza spojila tako da knjiga ima dva početka, koji se susreću negde na sredini, a nema kraj, odnosno genijalnim dizajnerskim rešenjem pretvorila je našu priču u onu bez kraja.

Moj prijatelj Yoav Ben-Dov, koji ima veoma impresivnu biografiju – doktor je filozofije kvantne mehanike, predavač na univerzitetu u Tel Avivu, poznavalac kabale i autor prve knjige o Tarotu na hebrejskom jeziku, kaže da je ovako dug proces objavljivanja slojevitih knjiga neizbežan jer ideje i inspiracija stvar su gornjeg sveta, dok je objavljivanje već deo ovog našeg, donjeg sveta.

MONITOR: Knjiga funkcioniše ne samo kao zbirka Vaše poezije, već i kao neka manja monografija slika Biljane Keković. Zanimljiv je naslov knjige – “Boja promene”, jer asocira na kinesku Knjigu promjena. Šta je za Vas ta boja?
STEFANOVIĆ: To mi je bila namera. Tanja Bakić, naša pesnikinja i teoretičarka književnosti, je ovu knjigu nazvala “pjesničkom monografijom”. Bilja je jedna od naših najpriznatijih savremenih umetnica, njen rad ima odjeka daleko van granica naše zemlje i osetila sam da bi to bilo ono pravo, spojiti efekte koje daju jaka reč i upečatljiva, gotovo arhetipska slika. Slika je univerzalna, njoj ne treba prevod, a knjiga je dvojezična, na crnogorskom i engleskom, jer smo htele da našu savremenu umetnost na taj način afirmišemo i van našeg govornog područja.

Svoju prvu Knjigu promena u prevodu Ričarda Vilhelma sa predgovorom Karla Gustava Junga držala sam u rukama pre nekih dvadeset godina. Uopšte je nisam razumela. Pošto postoji metod konsultovanja knjige putem bacanja novčića, pitala sam je šta misli o meni; ovaj izvor mudrosti i osnova kineske filozifije odgovorio mi je četvrtim heksagramom: “Mlada budala”. Shvatila sam da se radi o jednoj iskrenoj knjizi, koja se ne libi da vam saspe istinu u lice. Tada sam počela da proučavam kinesku misao, stigla sam do pekinškog Univerziteta za jezik i kulturu, ali dok sam došla do učenja Hilari Baret, jednog od najvećih savremenih stručnjaka za Knjigu promena, puno vode je proteklo i kineskom Žutom rekom i našom Moračom. Za mene lično ta boja je zelena, boja duhovno slobodne Crne Gore.

Na našem grbu, na štitu na prsima dvoglavog orla stoji lav. Sam lav, simbol našeg naroda, je zlatan i predstavlja mudrost, velikodušnost , slavu, postojanost i veru, dok je podnožje na kojem stoji – zeleno, u heraldici – simbol izobilja, radosti, nade i odanosti. To su boje u kojima nas ja vidim.

MONITOR: Pjesme iz ove zbirke govore o Crnoj Gori, a mnoge su nastajale u nekim drugim mjestima. Poslednjih godina živjeli ste u Moskvi, gdje ste doktorirali na Puškinovom državnom institutu univezitetu. Da li se zemlja više voli i inspirativnija je kad ste daleko od nje?
STEFANOVIĆ: Ta tema nostalgije, čežnje za domovinom i rodnim krajem upravo je proslavljena u delima ruskih pisaca – emigranata; recimo kod Vladimira Nabokova “potraga za izgubljenim rajem” ponavlja se poput lajt-motiva iz romana u roman. Srećom, moja izbivanja, su bila relativno kratkotrajna, ja se uvek prilično brzo vratim kući. U tim međuvremenima, tokom odsustva, nostalgija, tuga, patnja za svojim, za rođenim, za poznatim i pounutrenim gotovo da fizički boli, otuda pesme o Crnoj Gori nastale van nje. Puškinov institut je upravo katedra primenjene lingvistike Univerziteta Lomonosov, koja je, kao naročito bitna za razvoj nauke o jeziku, izdvojena u zasebnu budžetsku instituciju. Moja teza, “Socijalne funkcije ruskog jezika u savremenoj Crnoj Gori” prva je disertacija u Rusiji, koja je napisana i odbranjena sa pozicija montenegristike, a MaxPress, izdavačka kuća Univerziteta Lomonosov objavila je taj rad u vidu monografije.

MONITOR: U Crnoj Gori poslednjih godina imamo dosta ozbiljnih pjesnikinja i spisateljica. Volio bih da nam prokomentarišete tu pojavu – uspješne žene spisateljice u tradicionalnoj Crnoj Gori.
STEFANOVIĆ: Hvala Vam na ovom pitanju. Poslednjih desetakak godina se puno priča o nama, imam informaciju, od prof. dr Aleksandre Nikčević Batrićević, da smo, kao fenomen, već postale i tema nekih ozbiljnih naučnih skupova u inostranstvu. Moj prijatelj, i jedan od najuglednijih advokata u oblasti autorskih prava u EU, Kurt Van Damme, koji poznaje opus Jelene Nelević Martinović, tvrdi da njene pesme, koje pomeraju rodne i genderne granice, moraju biti u svakoj školskoj čitanci u zemaljama – članicama Evropske unije. I zaista, kada čitate to, što rade Jelena, Tanja Bakić, Dragana Tripković – da nabrojim samo neke od nas, shvatate da se zaista radi o fenomenu. Dobro ste primetili da se radi o ozbiljnom pismu, zaista se niko od nas ne bavi komercijalom. Valjda zato što su naše žene vekovima ćutale, jer imale su preče obaveze, da brane svoja ognjišta i podižu decu dok su muškarci bili na bojnim poljima. Klasičan prikaz tradicionalne Crnogorke je sa puškom u jednoj ruci, dok drugom ljulja kolevku… Valjda je svo to iskustvo, koje su one vekovima baštinile i pohranjivale, na neki način, progovorilo kroz nas.

MONITOR: Školovali ste se u Beogradu, Sofiji,PBekingu, Podgorici, Moskvi… Živjeli ste u mnogim evropskim gradovima. Moram Vas pitati – zašto Crna Gora kao izbor?
STEFANOVIĆ: Zov krvi. Genetsko pamćenje. Moji preci – po genealoškom stablu smo tu od 15. veka – su pokoljenjima na ovoj zemlji, slavili su je svojim životima i zbog nje odlazili u smrt. U tom smislu ja nisam imala izbora, pripadam ovde, Crna Gora je moja sudbina. Ta moja stranstvovanja, i to je indirektno bilo zahvaljući ovom narodu – priroda posla mog oca, ambasadora Milenka Stefanovića, zatim moja studijska usavršavanja. Ja se uvek osećam da predstavljam celu svoju zemlju, i pošto nas nema mnogo, da će šta god budu mislili o meni – misliti o svima nama. To je velika odgovornost. Isto tako, pošto mi je bila data mogućnost da steknem neka znanja koja do skoro kod nas nisu bila lako dostupna, i kineska i jevrejska misao su se kod nas do skoro mogle proučavati samo iz knjiga, osećam da je to moj dug da svojim stvaralaštvom, koliko je to moguće, te ideje prenesem na rodno tle.

Miroslav MINIĆ

Komentari