Možda su neke od prednosti dokumentarnog filma to što lakše prenosi utisak autentičnog i životnog, kao i to što ostavlja puno mogućnosti za eksperimentisanje sa formom
Na nedavno održanom 13. UnderhillFestu, međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Podgorici, specijalno priznanje žirija dobio je film Bez u režiji Luke Papića, koji je zajedno sa koscenaristom i producentom filma Srđom Vučom bio gost festivala.
„Tražeći svog nestalog psa, umjetnik začudnih i nestandardnih stavova u centru je moderne apsurdne komedije ispričane kroz dokumentarno-igrani film koji postavlja filozofska, etička i ekološka pitanja. Reditelj Luka Papić vrlo umješno koristi likove sa margina društva da na minimalistički način prikaže trenutno socijal-političko stanje u Srbiji. Rezultat je zanimljiv i začudan film koji uspješno ispituje odnos čovjeka i psa, čovjeka i umjetnosti kao i njihovo značaj u životu”, stoji u obrazloženju žirija.
Luka Papić je filmsku režiju studirao na Akademiji umjetnosti u Hamburgu. Prije filma Bez režirao je kratki doku-fikšn film Grapevines, kratki dokumentarni Man of Smoke i kratki eksperimentalni Paralel strims.
MONITOR: Film „Bez” je svjetsku premijeru imao na Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Nionu gdje ste dobili glavnu nagradu. Zatim Grand Prix na Beldocsu, sad specijalno priznanje žirija na UnderhillFestu. Koliko su Vas sve ove nagrade iznenadile?
PAPIĆ: Nagrade su uvek iznenađenje. Kod nagrada je u velikoj meri bitan i faktor sreće – žiri sačinjen od nekoliko članova, u velikom broju često jako dobrih filmova prepozna neku vrednost i izdvoji tek nekoliko. Najviše nas je iznenadila nagrada iz Niona, jer smo se nakon kratkog i intenzivnog vikenda u Švajcarskoj, kada je bilo premijerno prikazivanje, vratili u Beograd i odmah uleteli u svakodnevne poslove vrlo brzo zaboravljajući i mogućnost nagrade, dok me dan pre dodele nisu pozvali iz organizacije festivala i poslali mi avionsku kartu. Pozitivno nas je iznenadilo i to što ljudi dobro reaguju i na humor i na emocije u filmu, jer iako je publika jako bitna, sa njenom reakcijom se ne može kalkulisati.
MONITOR: Zanimljiv je proces nastanka filma „Bez”, naročito pisanja scenarija. Koliki je bio izazov osmišljavanja narativa koji je između dokumentarnog i fikcije?
PAPIĆ: Scenario, koji je i ostao kičma budućeg filma, napisao sam još 2016. kada sam i snimio neke od prvih kadrova. U pisanju osmislio sam strukturu i načelno zamislio situacije i scene, kao i načine na koje se nešto može inscenirati ili desiti, ali je bilo neophodno da uvek imamo fleksibilnost za promenu plana u bilo kom trenutku. Iako se sve vreme oslanjao na scenario, film je, u manjoj ili većoj meri, menjao svoj oblik u svim fazama procesa – od situacija kada smo na samom setu shvatali šta funkcioniše, a šta ne funkcioniše, pa do poslednjih ruka montaže. Nakon prvog kruga snimanja, producent i koscenarista Srđa Vučo i ja smo izmontirali jednu verziju u kojoj se moglo videti šta zapravo fali filmu i koje su rupe u narativu. Onda smo nastavili sa pisanjem i pokušali da pronađemo nedostajuće situacije i likove. Nakon što smo ih pronašli i dosnimili sve zamišljeno, film je konačan oblik u kojem zaista funkcioniše dobio ponovo u montaži, ali ovaj put sa montažerkom Jelenom Maksimović.
MONITOR: Zašto ste odabrali slikara Aleksandra Denića za glavnog junaka filma? Kako je došlo do saradnje s njim?
PAPIĆ: Denić i ja smo već već godinama prijatelji. Nastranu što izuzetno cenim njegovu umetnost, gotovo čim sam ga upoznao delovalo mi je da može biti idealan naturščik s obzirom na to da uvek priča na isti način, ima uvek isti govor tela i vizuelno izgleda impresivno u kadru, ali nisam imao ideju šta snimati sa njim… Nevezano za njega u to vreme mi se po glavi vrzmalo nekoliko ideja. Jedna za film o nekom ko ne samo da izgubi psa, već mu pas prosto iščezne, i ta osoba od tog trenutka postaje jedina osoba na svetu bez psa. Druga ideja je bila za film o nekom ne baš talentovanom slikaru, koji je, recimo, slikarstvom počeo da se bavi tokom robije, a sada pronalazi nešto lepo u nedovršenim crkvama po predgrađima Beograda koje slika opsesivno. Treća je bila ideja za pomalo dosadan film u kojem bi Denić po nekim prigradskim kucima sretao beogradske mislioce raznoraznih usmerenja i diskutovao sa njima, na kraju uvek bivajući u pravu. Onda mi je palo na pamet da spojim sve tri ideje u jedan komičan film u kojem Denić ostaje bez psa, slika nedovršene crkve, a ceo film bude ispunjen njegovim mislima, umetnošću i nepobedivom retorikom. Denić se složio da on postane junak tog filma i da iz njegovog života uzmemo neke autentične elemente, a druge falsifikujemo slično kao što on to radi u svom slikarstvu.
MONITOR: Glavni junak je bez psa. Nastaje potraga koja će razotkriti i druga nedostajanja u svijetu koji okružuje protagonistu. Jedna od tema je i religija. Sam naslov filma je i doslovan i metaforičan.
PAPIĆ: Mislio sam da je poetično, jednostavno i komično da glavni junak ostane bez nečeg što je ljudima tako važno kao što je pas. Iako je očigledno životinja, pas čoveku predstavlja prijatelja, utehu, savršenog pratioca, ali je i na neki način apstraktna pojava – otelotvorenje metafore, tako da ostanak bez psa predstavlja jedno veliko „bez”. Naslovu filma je odlično kumovala jedna od koproducentica Snežana Marić.
Religija u priči ima simboličku ulogu, radi se o traženju vere, smisla i lepog na neočekivanim mestima. Tamo gde to možda nije baš očigledno. Crkva i religija veruju u svoju ulogu i smisao gde god bile posađene i na koji god način to bilo urađeno i to je nešto gde su one slične umetnosti, pa i psima, koji skoro uvek nađu smisao u okolnostima u kojima se nalaze.
MONITOR: Kako ste pridobili ostale likove u filmu koji se pojavljuju, kako ste ih pronašli i „ubijedili” da podijele autentične životne priče?
PAPIĆ: Đorđe Branković je moj dobar prijatelj i on je, uz Denića, na projektu od samog početka. Đorđe je inače profesionalni glumac, ali ovde nije imao klasičnu ulogu, niti je igrao sebe u datim okolnostima. Ideja je bila da, koristeći njegova iskustva sa psima, iskonstruišemo jednog suptilno komičnog i pomalo misterioznog lika, ne baš jasnog psihološkog profila, tako da je njegovo učešće na filmu doprinelo i samom sadržaju istog.
Vladimira Ilića Ilu i Dragišu Binića smo odabrali preko novinskih članaka u kojima smo saznali za njihove priče o psima. Ideja nam je bila da ih obojicu, iako su poznate ličnosti, prikažemo van tog uobičajenog konteksta, i iskoristimo za uloge nekih, ne baš običnih, vlasnika pasa koje Denić sreće, tako da se njihovi životi van okvira filma samo naziru. Takođe, bitan faktor je bio što su obojica i vizuelno i u svakom drugom smislu upečatljivi likovi čije pojave rezonuju i sa Denićevom umetničkom estetikom i sa mojom filmskom.
Sa Ilom nas je povezao zajednički prijatelj Gregor Zupanc i Ila je kao veliki ljubitelj pasa i podržavalac umetnosti odmah pristao da učestvuje na filmu. Sa Dragišom Binićem nas je spojila zajednička prijateljica Ana Sakić. Mislim da je Dragišu zaintrigiralo to što nismo bili zainteresovani za njegovu fudbalsku karijeru, već su nas interesovali njegov odnos sa psima i njegova estetika, a i to što smo u startu objasnili da je ovo na neki način „glumačka” uloga. Velika je čast što su prepoznali umetnički senzibilitet i pristali da učestvuju u jednom ovakvom poduhvatu.
Savo Nešković Savone je jedan od protagonista u filmu „Prizvan i pozvan” o prvim višestranačkim izborima u Srbiji, koji Srđa i ja snimamo već godinama. Tu se on pojavljuje kao jedan od osnivača i predstavnik „Velike rokenrol partije“. Počeli smo da se družimo sa njim i van snimanja, pa smo saznali za njegovu ljubav prema psima i odlučili da ga pitamo da li bi želeo da se pojavi i u ovom filmu u drugom kontekstu.
Aleksandra Virijević Virka inače nastupa sa Đorđem Brankovićem u okviru benda Ah Ahilej i posebnu pažnju posvećuje scenskoj pojavi, tako da se sa pričom o svom buntovnom psu odlično uklopila. Jedinog vlasnika mačke igra Dragan Novković, Đorđev i moj prijatelj, takođe saradnik Ah Ahileja, čije je višegodišnje profesorsko iskustvo dodatno doprinelo da odigra to na pravi način. Mita Ivanov, muzičar, je čovek čijem se stvaralaštvu Denić divi i čiju kafanu povremeno posećuje.
MONITOR: Koje je najbitnije sredstvo da bi se priča ispričala u dokumentarnom filmu i koja je njegova prednost?
PAPIĆ: Nisam potpuno siguran, ali mislim da za bilo koji film kao prvo treba zaista imati samu priču i potrebu da se ona ispriča baš kroz film, a onda je tu filmski jezik kojim se ta priča prenosi na platno. Možda su neke od prednosti dokumentarnog filma to što lakše prenosi utisak autentičnog i životnog, kao i to što ostavlja puno mogućnosti za eksperimentisanje sa formom. Doza nekakvog duha ili humora nisu baš sredstvo, ali mi se čini da su uvek poželjni, a možda i neophodni.
Miroslav MINIĆ
Foto: Milica NEDELJKOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
FOKUS4 sedmice
FOKUS3 sedmice