Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Mašti na nevolju

Objavljeno prije

na

Poenta razgovora je da bude zanimljiv za osobe koje učestvuju u njemu. Zapanjujuće mali broj ljudi je svjestan ovoga

 

Moje jutro je uvek zagledano u svitanje, nasloni se na kapiju, viri kroz prozor i doziva moja ustajanja. Nikada nisam volela noćne klubove, te ambijente i prostore, koji podmeću noć za dan i okreću biološki sat. Ciljam antikvarnice, pijace, buvljake, pozorišta. Da bi grad bio živ i rumen, i vedar, i plamen, potreban mu je sajam, bazar, pijaca, pozorište… ritual koji će ga oživeti i izbaviti od čamotinje.

Ljudski razgovor je postao do te mere devalviran i depresivan da bismo ga prepoznali kao komunikaciju. Stanje bez mirisa i ukusa, malokrvno i bestežinsko, koje ne podrazumeva ni boju ni ton, ni strast ni ravnodušnost, ni radost ni tugu. U škrtom grlu nežna reč može da pričini suviše bola. Da se upali, zacrveni, da stane, nakosi se i bude kost koja nas muči i oduzima nam mogućnost da je progutamo, vratimo na sigurno, tamno i suvo mesto, i da je izgovorimo. Poenta razgovora je da bude zanimljiv za osobe koje učestvuju u njemu. Zapanjujuće mali broj ljudi je svestan ovoga. Ukradu nam deo nas. Ali nije to baš tako loše, jer ukrasti deo čoveka, znači nastaniti se u njemu, zameniti taj deo svojim. Da postane poput vrta sa raznolikim cvećem. Manje jednoličan… Ponekad manje prazan. Problem kad se pravite pametni je što, posle kad treba, ne možete da se pravite blesavi.

Možda postoje dve vrste gluposti. Jedna beslovesna, druga poučna. Jedna od prašine i prljavštine, druga od sumnje i nedoumice. Jedna gorda, druga od smirenja. Jedna vodi stazom greške, nepočinstva, druga putem mudrosti i spasenja. Kako kaže knez Miškin, ko istinu zbori već je moćan… tako nekako. Dužni smo da zlo nazovemo pravim imenom, a ne da budemo ljubazni, koketni i susretljivi prema vražijim materama i slugama, koristeći se nekakvim eufemizmima i deminutivima, tepanjima i kreveljenjima, onomatopejama… Sve je više zombija, a zombiran je čovek koji se predao, koji za predaju ni milost ne očekuje. Neće je ni dobiti. On se nigde ne može uspraviti, ni prema čemu se ne može okrenuti, nikome suprotstaviti, on nema svest, nema sećanje, nema iskustvo, nema krvi, on ne pulsira. Ne može se živeti bez sjaja u očima, mislim može, al’ sjaj u očima je jedino što se ne može krivotvoriti. On hvata svaki pokušaj bekstva i predomišljanja.

Ima tako ljudi, duša, lica… ima i mesta koja nam se čine bliska i za koja verujemo da ih dobro poznajemo. Ipak, kad o njima treba nešto da kažemo ili napišemo, javlja se neodlučnost i nemogućnost pronalaženja pravih reči, da se dočara i precizira njihova suština. Znači da nije tako, ili ipak jeste? „Ljubav, kako je ljubav neprolazna. Čini mi se jedino ona i jesen postoje, sve drugo je samo varka.“ Miloš Crnjanski.

P.S. Sve što mi je visilo o koncu je palo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ritam nerada

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jednog dana kad i današnji mi postanemo nekome preci, najpoštenije bi bilo da nas istorija preskoči

 

 

Nešto razmišljam, treba mi neki lep motiv da malo redukujem, što bi se reklo, život.

Radio je do sada inat i moranje… Ne znam, sad bih da to uradim na temelju nekih lepih emocija.

Život u bedi te osakati na sve načine: fizički, emocionalno, intelektualno… Razmišljam, koja su to moja interesovanja? Strasti? Hobiji? Nema. Ničeg nema! Samo sposobnost da se skrpači i preživi. Da se sačuva bedni životić. Dovraga, to mogu i bubašvabe!

Promiče nam koliko nas ovaj košmar u kom živimo troši. Surovo. Uporno. Svakodnevno.

Od sluđenih ljudi iz devedesetih, postali smo sredovečni ljudi, a da normalan život gotovo nismo ni imali. Koliko nam je mozak utrnuo i navikao na raznorazne nebuloze vidi se po tome što je ovo bila reakcija: „Pa, dobro, imamo društvenih igara i knjiga za pet godina“, na današnje raspredanje o trećem svetskom (nuklearnom) ratu. Jednog dana kad i današnji mi postanemo nekome preci, najpoštenije bi bilo da nas istorija preskoči.

Toliko zbunjujućih, konfuzinih, protivrečnih poruka, izjava, teza, mišljenja o tome šta je život i kako treba da izgleda. Onda shvatiš da je sve to što čuješ i pročitaš samo lični doživljaj onog ko stav iznosi. Živi. I nadaj se najboljem.

Ponekad je dobro skupiti šaku u pesnicu i boriti se. A ponekad, jedino rešenje je da otvoriš dlan i da pustiš to nešto, da ode. Što dalje. Sva je mudrost, u stvari, u tome umeti prepoznati kad šta da učinimo, odnosno, ne učinimo.

– Pogledaj malo kako se ponašaju i izgledaju oni koji postaju nezamenljivi. Oni za kojima se čezne. Ili trči. Ili šta već.

– Jesam.

– I?

– Ne bih ja to. Imam ja neke svoje razloge da budem zamenljiva, ona za kojom se ne čezne, ne trči i šta već. Ne bih objašnjavala… Kad ćutite dovoljno dugo, možete da se setite boje glasa onih čija ste lica zaboravili…

Reč dana – bataliti  prekinuti, obustaviti, izostaviti, napustiti, kloniti se, mimoići, rezrešiti i još mnogo toga. Batali, brate.

P.S. Koliko radim u poslednje vreme prosto je greota što nisam predsednik.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sastavljanje kraja s beskrajem

Objavljeno prije

na

Objavio:

Namjerno puštam da me grize crv sumnje, jer me zanima u šta će da odraste

Kad se sudare namera sveta da ne razume ništa i moja potreba da razumem sve, a odnekud sa strane se zaleti i želja da objasnim kako sam razumela, eksplozija kompletne situacije u vidu “pečurke“ je neminovna. Ako ne usporim, propašću. Već pravim brljotine na sve strane. Ako usporim, neću stići sve što moram da završim. I šta sad?

Muziku, gotovo da vidim. Razgovor, misli, zamišljam, čujem – između naše dve tišine. Sinestezija. Ponovo u grču užasa otvorim oči i zagrizem tamu, okamenjena sumnjom da više ne postojim. Ništa to nije. Samo još jedna noćna mora. A vreme do jutra, beskrajno dugo… Namerno puštam da me grize crv sumnje, jer me zanima u šta će da odraste.

Ustajem i odmaram leđa u niskom čučnju. Drveni tronožac je nekad bio majka za sedenje, i za leđa i za kukove, svi su bili laki na nogama, ali eto, izabrali smo meke turske dušeke. Opšte poznato je da engleska aristokratija nije izmislila sport iz zabave ili dokolice, već zbog vaspitavanja naslednika i jačanja njihovog karaktera. Uz dostupno obrazovanje, sportski duh i čvrst karakter stvarali su elitu koja vodi naciju i državu. Uostalom, svi anglosaksonski sportovi, timski naročito, imaju precizna i često komplikovana pravila. Moraš mozak da uključiš i ne može kako hoćeš.

Od mog trenutnog junaštva možete još samo da očekujete da ne pustim suzu dok navijam alarm za ujutru. A i neradnim danima, ne može budala da odspava i kad može, naviklo to da ustaje pre pola pet, telo se samo kreće, a glava ostala.

Pristavljam kafu i uvek me dočeka slavina što kaplje, ali nepredvidivo i van svake logike i ne mogu da je ne doživljavam kao simbol onog sitnog trpljenja koje čoveku svakako sleduje i u najmirnijim momentima. Život je jedna hrpa prekratkih, predugih, preranih, prekasnih, preteranih, nedovoljnih, predalekih, pretesnih, preglasnih, pretihih, toksičnih, žuđenih, nedobijenih i pogrešnih čekanja, plaćenih računa, skuvanih ručkova i loših vesti. Možda se samo valja dobro napiti. U srpskom jeziku postoji raskošan varijetet glagola za napiti se: pijan, nakresan, nacvrcan, nacugan, našljeman, naljoskan, naroljan, mortus, cirke, pod gasom, ufitiljio, kao smuk (majka, ćuskija)… nepresušan niz, pa birajte.

Evo ga, skloništa, atomske bombe, sve ima, čeka se samo grašak u konzervama. Ona potreba da vrištim je odavno iščezla, sad samo želim da prespavam.

P.S. Jedan bezbrižan i lenji vikend, moliću.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Blago onom ko rado poludi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dok sam bolovala od nerealnih očekivanja; šta ćemo i kako ćemo,  stalno sam se čudila događajima: kako to, pa zašto tako!? A sada bih rekla nešto kao Arsen: „Prazno mi je, ali lakše“

 

Ne znam da li više volim zimu, kišu, tmuran dan, krcate autobuse, namrštena lica, džangrizave ljude kad vide da neko sedi u prevozu, a oni ne, tamne i sive jakne i cupkanje na stanici, ili sve to zajedno. Nije što je mračno i čađavo, nego što sam i ja obukla sivu. Siva trpi svaku boju, ona je onaj član familije na koga se svi oslanjaju kad je frka. Pekić kaže da je siva boja razuma.

Nema mi sna, ne da se. Toliko toga se dešava, toliko informacija za procesuiranje, a tako malo vremena. Ali eto, dočekaćemo život koji nismo ni sanjali. Moguće je, i dešava se, samo ne vidimo, jer živimo po inerciji. Povlačim se sve ranije i ranije, ne bori mi se više kao pre.

Ponekad imam i čemu da se radujem. A i kad se radujem ne mogu da spavam. Negde pred zoru, stignu me ispreturane misli. Prija mi da verujem da mogu da ih složim, al to se ne desi kad zatvorim oči. I, dok dlanom o dlan – dan.

Kad svaki oblik životarenja dodija čoveku, dosada oseti da je došlo njenih pet minuta. Onda se dosada okupa, izdepilira se, isfenira… i zove te sebi, i dočeka te sa osmehom, raširenih ruku, ali ne izdrži, nego krene odmah da ti popuje, te ovakav si, onakav, pogledaj se…

Izabrana nova srpska reč: rasanica – izlazak iz nekog stanja nejasnoće, neodređenosti, kao kad nam pukne pred očima, izbistri se suština nekog dešavanja. Reč je izgovorila jedna šestogodišnjakinja Elena Kosanić. Tako je i mene, jedna od mojih kćeri, druga po redu – Tijana, kad je bila mala pitala: „ Mama, da li tebe nervira kad nešto šušti?“ „Ne nervira me“, rekoh. „Mene vira“, mirno će Tijana. Valjda sva deca umeju da izmišljaju reči.

Je li unutrašnji mir stvarno postignut kad više nemaš potrebu da bilo šta objašnjavaš? Nije. Samo shvataš da ne vredi. Mir spada u neku drugu kategoriju. Dok sam bolovala od nerealnih očekivanja; šta ćemo i kako ćemo,  stalno sam se čudila događajima: kako to, pa zašto tako!? A sada bih rekla nešto kao Arsen: „Prazno mi je, ali lakše“.

Ne očekujem zahvalnost, ali najbolji sam domaćin lošim snovima, izvedem ih fino iz mraka, pa nastavimo druženje po danu. Sivom novembarskom danu koji će doneti džez, mandarine  i višnjinu rakiju.

P.S. Pođem od sebe, pa mi se tu i ostaje.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo