Povežite se sa nama

INTERVJU

MILENKO POPOVIĆ, PROFESOR UNIVERZITETA MEDITERAN Vlada mora pasti

Objavljeno prije

na

„Crna Gora će, vrlo verovatno, kada se aktiviraju sve garancije date KAP-u – a to će se slutim brzo desiti – upasti u opasnu zamku zaduživanja. Javni dug će porasti za pet do šest odsto bruto domaćeg proizvoda. Dug će se povećati na preko 50 odsto BDP-a. Bićemo na samo korak do famoznih mastriških 60 odsto. A potom, bojim se, i na mnogo većem nivou”, kaže za Monitor profesor Milenko Popović. „Prvo, male ekonomije, poput crnogorske, jako su osetljive na spoljašnje šokove i, drugo, zato što će ovaj šok, mislim na ekonomsku krizu, jako dugo trajati. Ovakve ekonomije u periodima rasta snažnije reaguju na pozitivne impulse, pa smo zato u periodu do 2008. upravo mi imali najbolje performanse i u pogledu stranih direktnih investicija, rasta BDP-a i fiskalne pozicije države. Isto tako, a to ćemo sada videti, ovakve ekonomije mnogo snažnije reaguju i na negativna kretanja na stranim tržištima, što će, pošto nije realno očekivati neke značajnije strane direktne investicije, voditi naglom porastu zaduživanja države. Aktiviranje garancija datih za KAP će učiniti samo da se upadanje u ovu stupicu zaduživanja desi mnogo pre nego što se to moglo očekivati bez njih. MONITOR: Čega će se država i građani odreći da bi pokrili (neočekivane) dugove?
POPOVIĆ: Pokuša li država da se sa problemom ovih i drugih dugova nosi smanjenjem javne potrošnje to će neminovno voditi smanjenju plata u javnoj administraciji, smanjenju penzija, te smanjenju zaposlenih u javnoj administraciji i drugim sličnim merama koje pominje MMF. Ovaj teški lek ne bi mnogo promenio situaciju u pogledu javnog duga jer bi, zbog pada domaće tražnje, došlo do pada proizvodnje, pa samim tim, i do relativnog rasta javnog duga po ovom osnovu. Drugi lek koji stoji na raspolaganju, a koji takođe predlaže MMF, je da se poveća PDV. Mada bolji a i izvesniji, on je takođe problematičan. Prvo, ne zna se koliko bi, iz perspektive potrošačke korpe, ovog poreza palo na teret potrošača a koliko na teret proizvođača. Drugo, čak i da pretpostavimo da bi potrošači ostali nepovređeni, tj. da bi sve palo na teret proizvođača, malo je verovatno da bi oni bili u stanju da te poreze apsorbuju na način koji ne bi smanjio privrednu aktivnost i nivo zaposlenosti. Da je to tako najbolje se vidi iz postojeće situacije sa likvidnošću naših preduzeća. Dakle, restriktivna fiskalna politika, kako god je primenili, vodila bi padu aktivnosti i zaposlenosti, pa time i relativnom rastu javnog duga. S druge strane, pokušaj da se ide na rast ili barem održavanje postojećeg nivoa proizvodnje putem ekspanzivne fiskalne politike, tj. daljim zaduživanjem ne bi mogao živeti duže od par godina. S obzirom na to da ova kriza nije konjunkturna i kratkoročna već strukturna i dugoročna, i ova politika je praktično na dug rok neizvodljiva.

MONITOR: Postoji li, ipak, način da se zamka opasnog zaduživanja izbjegne i da se nastavi sa porastom privredne aktivnosti?
POPOVIĆ: Postojao je način a i sada, s obzirom na dužinu ove krize, nije kasno da se sa tim otpočne. Makroekonomski gledano reč je o povećanju agregatne tražnje putem produktivnog zaduživanja privrede umesto sterilnog zaduživanja države. To produktivno zaduživanje privrede u našem slučaju se odnosi na energetske potencijale koji bi se valorizovali preko EPCG. Da smo pre ove krize uradili odgovarajuće glavne projekte i fizibiliti studije za valjane energetske resurse kojima raspolažemo, umesto što smo srljali sa onim lošim projektom na Morači, mi bismo danas mogli da uđemo u pregovore za dobijanje povoljnih kredita za njihovo finansiranje. Slobodnog kapitala za ovakve projekte ima u izobilju i u Evropi (Njemačka, na primer) i drugde (na primer Kina čije rezerve iznose preko 4,000 milijardi dolara). Vraćanje ovih kredita je neupitno jer se radi o projektima koji će sa protokom vremena samo dobijati na vrednosti. Efekti realizacije ovih projekata bi bili enormni. Dugoročno gledano mi bismo uklonili neka od osnovnih ograničenja našeg daljeg rasta i razvoja. Što je u ovom času još važnije, realizacija ovih projekata bi imala snažne kontraciklične efekte. S jedne strane, povećala bi se privredna aktivnost zahvaljujući multiplikativnom dejstvu ovakvih projekata. Kada bi imali kompletiran građevinski kompleks, taj bi uticaj bio još snažnij. S druge strane, zahvaljujući povećanju poreza od domaće ekonomije i posebno zahvaljujući povećanju PDV-a od povećanog uvoza, fiskalna pozicija države bi se poboljšala do te mere da me ne bi čudilo ako bi imali i suficit budžeta pa time i pad javnog duga. Moguće je da bi ipak imali rebalans budžeta, ali ovog puta zbog dobrih vesti a ne zbog aktiviranja garancija, kakav je danas slučaj.

MONITOR: A da se vratimo u stvarnost. Da li je Vlada racionalno ušla u postupak davanja kreditnih garancija i koliko je onda bila pažljiva prilikom kontrole trošenja tih sredstava?
POPOVIĆ: Ušla je isto onoliko pažljivo koliko je ušla i u sam projekat privatizacije KAP-a, u poravnanje sa Deripaskom i sve ostalo u vezi sa ovim. Moguće je da bi konobari iz Granda mogli biti bolji svedoci od mene o „pažljivosti” koju pominjete. A što se tiče kontrole trošenja sredstava, ja se pitam, slušajući i gledajući Vladinog predstavnika u odboru direktora KAP-a, da li on uopšte zna gde se nalazi to preduzeće.

MONITOR: Ko je odgovoran za taj „nemar”?
POPOVIĆ: Zna se. Društvo iz Granda. Možda čak i sami konobari. Znate, po zakonu pijanim gostima se ne sme točiti piće. Šalu na stranu, čak i da nemamo sumnji u dobronamernost tadašnje Vlade kod privatizacije KAP-a i da im sve odbijemo na neupitno notorno neznanje, posle načina na koji je investitor pristupio ispunjavanju obaveza iz ugovora o privatizaciji bilo je jasno o kakvom je investitoru reč i niko normalan sa njim ne bi ulazio u dalje poslove, a pogotovo ne u davanje garancija. Ovde, dakle, opravdavanje koje ide u pravcu neznanja nema smisla jer je za ovako nešto potrebna, zapravo, debilnost težih razmera. Pošto to nije u pitanju ispada da je samo davanje garancija dovoljan dokaz da zaključimo da je reč o teškoj korupciji.

MONITOR: Kako komentarišete ponašanje predstavnika CEAC-a?
POPOVIĆ: Samouverenost i ponašanje predstavnika CEAC-a, ali i naših igrača, je dosta indikativno. Prvo, izgleda kao da predstavnik CEAC-a zna neke strogo čuvane tajne, u kom slučaju to ponašanje može biti dodatna indikacija da se ovde radi o teškoj korupciji. Drugo, čudno je ovo preganjanje oko toga hoće li Kuznjecov potpisati ili neće potpisati neki Vladin dokument vezan za aktiviranje garancija. Kao da je to uopšte kod aktiviranja garancija potrebno. U stvari reč je u providnom „spinovanju” javnosti koje bi trebalo da skrene pažnju sa pitanja odgovornosti onih koji su vinovnici ovog ekonomskog i ljudskog debakla na priču kako je eto taj Kuznjecov jedan jako kvaran tip. Navodno, da je on to potpisao, sve bilo mnogo drugačije.

MONITOR: Pominju se krivične prijave.
POPOVIĆ: Pravo da vam kažem ja ne vidim zašto bi krivično mogao da odgovara bilo ko od Rusa. Spor sa njima je iz domena privredno-pravnih odnosa. A što se krivične prijave tiče ona je preko potrebna – ali protiv domaćih aktera iz vrha vlasti i vrha DPS-a. U stvari, takva jedna prijava je još 2004. godine pokrenuta od strane ondašnje Grupe za promjene. Bila je to prijava vezana za onu romansu KAP-a sa Glenkorom u kojoj je iz Crne Gore isisano najmanje 300 miliona eura. Krivičnu prijavu je tadašnja šefica vrhovnog državnog tužilaštva odbacila i na taj način i sama ušla u najuži krug tog zločinačkog udruženja. Sada je vreme da se kompletan račun položi pred pravosudnim organima Crne Gore. I onaj deo koji je vezan za Glenkor i ovaj koji je vezan za avanturistički poduhvat sa CEAC-om.

MONITOR: Konačno, ima li KAP budućnost? I šta on zaista danas znači crnogorskoj ekonomiji?
POPOVIĆ: Pre privatizacije je KAP imao šansu koja se sastojala u tome da se razvojem prerade aluminijuma zaokruži kompletna delatnost, da se na taj način ona učini produktivnom, da se očuva i dalje razvije tehnička inteligencija i tehnološko znanje razvijeno u poslednjih nekoliko dekada … Tada je problem za realizaciju tog poduhvata bila uspostavljena politička ekonomija, odnosno oligarhijska struktura porođena u godinama rata i sankcija koja je zarobila državu u upregla je u svoje vlastite interese. Ovo ograničenje imamo i sada ali uz njega sada imamo i neka dodatna. Pre svega finansijska struktura KAP-a je tako katastrofalna da je ni jača država ne bi mogla animirati. Drugo, finansijska moć države je toliko oslabila, kako zbog pogibeljnog modela rasta koji smo sledili tako i zbog ove velike globalne ekonomske krize, usled čega je moć države da prvo sanira stanje u KAP-u a potom obezbedi sredstva za njegov razvoj svedena na minimum.

Imajući to u vidu bojim se da će konačan ishod biti gašenje KAP-a.

MONITOR: Postoje li paralele sa Željezarom?
POPOVIĆ: Naravno da postoje. Ovde su, doduše, iznosi šteta niži ali je zato bezočnost bila daleko veća. Pa Željezara se, podsetimo se, već tri puta „udavala” za razne strateške partnere. Kao u delima Živka Nikolića ovde ne znate da li je u pitanju komedija ili tragedija. U stvari, ovde bi, da je živ, Živko Nikolić najbolje mogao objasniti o čemu se radi. Ili je to on možda već negde objasnio, ali mi to nismo primetili.

MONITOR: Koliko je ispravan utisak da Vlada ne uspijeva riješiti nijedan od ekonomskih problema postavljenih pred nju?
POPOVIĆ: Ove naše vlade su u stanju da naprave problem i gubitke i kada su spoljašnje okolnosti jako povoljne, što se recimo dešavalo u periodu neposredno pred izbijanje krize. Možete misliti šta nam se sve može desiti sada kada imamo posla sa jednom ovakvom krizom. Ova Vlada zato mora pasti. Oni prosto ništa ne umeju da urade. Nijednu životnu pobedu ne mogu dobiti. Jedino što znaju je da dobiju izbore. Znamo i kako.

Zoran RADULOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo