Ja sam još 2011. govorio da Crna Gora treba iz ove krize da izađe agresivnom investicionom politikom i to tako što će investirati u infrastrukturu i energetiku, kaže profesor Milenko Popović u razgovoru za Monitor komentarišući najave Vlade da će sa kineskim kompanijama razgovarati o gradnji nastavka autoputa od Mateševa ka Andrijevici i dalje do srsko-crnogorske granice.
POPOVIĆ: I, što je vrlo važno, govorio sam da u energetiku treba investirati iz kredita pošto su to profitabilne investicije i takav dug i nije dug. U infrastrukturu treba investirati kroz model javno privatnog partnerstva. I tada sam imao u vidu Kineze, računajući kako bi veliki dobitnik u toj priči trebala biti Luka Bar. Istovremeno, znao sam i govorio da ćemo mi uraditi sasvim suprotno.
MONITOR: Šta to znači?
POPOVIĆ: Sada pričamo o maloj deonici autoputa koja bi mogla da se finansira kroz privatno-javno partnerstvo dok najzahtevniji i najskuplji deo plaća država. Tako vi nekome (partneru na dionici Mateševo – Andrijevica) dajete priliku da naplaćuje i ono u šta je država investirala novac. To je identično onome što je Vuk Hamović uradio na putu od Trebinja do mora, gde na jednoj maloj deonici koju je napravio naplaćuje i svu prethodnu vožnju javnim putem.
Inače smatram da su Kinezi dobri investitori, mada Evropa vidi problem u tome što oni uz kredit nude i izvođače. Iz njihove perspektive to je razumljivo. Evropa smatra da bi to trebalo da ide u dva koraka. Prvo kredit pa tender. I u Evropi to često zna da bude krajnje problematično, samo što je medijski bolje obrađeno. Ili uopšte nije obrađeno. Nadam se, ipak, da će Evropa imati razumevanja za naše aranžmane sa Kinezima.
MONITOR: Ili ćemo im ponuditi nešto u kompenzaciju. Na redu su aerodromi i preostali djelovi obale…
POPOVIĆ: I to je dokaz fiskalne krize koju imamo. Oprostili smo 800 miliona poreza raznoraznim, da tako kažem, privrednicima, pa smo se potom dosetili da legalizacijom možemo da namaknemo praktično isti iznos. Sa Kakaritske gore… To pokazuje ko je vlasnik ove države.
MONITOR: Predočena je računica EBRD po kojoj ćemo se ekonomski najrazvijenijim zemljama Evrope pridružiti za 40, 60 ili 200 godina. Šta mislite o toj procjeni?
POPOVIĆ: Nekad sam pravio sličnu računicu, i vidio sam da su stvari dosta pesimistične. Moderna ekonomska teorija se vrlo malo bavi geostrateškim faktorima koji utiču na razvoj neke države iako su oni vrlo povezani sa institucionalnim faktorima. Ako si izolovan ti ćeš biti i nazadan. To ti je sudbina.
Mi smo izuzetak u Evropi, mi smo u istoj situaciji kao latinoameričke državice u kojima imate nekog diktatora pred koga se s’ vana postavljaju zadaci koje on mora da izvršava.
MONITOR: Da li je svjetska ekonomska kriza prošlost i sa kakvim posljedicama smo izašli iz nje?
POPOVIĆ: Statistički podaci pokazuju da smo izašli iz krize. Kompletan svet se nalazi na nekoj uzlaznoj putanji. Međutim, ako se pogleda ta putanja, primetićemo da je ona paralelna ali da se nalazi ispod stare putanje rasta koja je trajala od početka 20. veka do 2007. Danas je BDP u Americi – i pored lepih rezultata koje pokazuje njihova ekonomija – za 19 posto niži nego što bi bio da je zadržana stara putanja rasta. U novcu to dođe oko 4.000 milijardi (četiri triliona). Ako bi taj novac podelili na 80 posto stanovništva SAD koji sa svojim dohotkom učestvuju u američkom BDP sa 20 posto, oni bi dobili još po 16 hiljada dolara, odnosno skoro pa svoja dva godišnja budžeta.
Ovo govorim kako bih ilustrovao koliko je pogrešno govoriti da smo izašli iz krize. Imamo pozitivne stope rasta, ali na putanji rasta koja je ispod nekadašnje.
MONITOR: Šta pokazuju evropski podaci?
POPOVIĆ: Što se Evrope tiče, procentualno gledano to je još više nego za SAD. Dodatno, ako gledamo euro zonu vidimo da sadašnji rast još nije dostigao ni onu stopu koju je imao pre krize. To svedoči o probelmima koje je euro doneo Evropi, a ona još nije u stanju da ih reši pošto to podrazumeva potpunu promenu evropskog koncepta. Stvaranje sjedinjenih evropskih država.
Kad gledate ekonomiju ostatka sveta, a to je trećina globalnog BDP, pošto Amerika i Evropa daju dve trećine svetskog BDP-a, to je dosta ohrabrujuće pošto ostatak sveta ne pokazuje nikakvu stagnaciju. To znači da ostatak sveta dobro funkcioniše predvođen Kinom, zbog njenih velikih investicija, ali postoji opasnost da se – ukoliko kriza potraje – ona prelije i na ostatak sveta.
Više je tumačenja tog stanja. Jedno od njih, sa kojim se ja slažem, tvrdi da je problem na strani agregatne tražnje, da je usporavanje tražnje razlog što ni proizvodnja ne može da raste brže. Ovo je nekima dalo povod da se sjete Marksa i njegovih tvrdnji da je kapitalizam sistem koji vodi sopstvenoj negaciji. Kad danas govorimo o supstituciji rada kapitalom govorimo o nečemu o čemu je i on govorio, samo drugim terminima. Zbog te supstutucije dolazi do strahovitog pritiska radne snage na tržište rada, što dovodi do obaranja dnevnica. Tako je došlo do pada učešća nadnica u BDP sa nekih 70 na 60 odsto.
MONITOR: Na koga se odnosi taj podatak?
POPOVIĆ: Govorim o razvijenim zemljama, pošto one određuju sudbinu svih nas.
Drugo, dolazi do strahovitih nejednakosti u okviru ovih 60 odsto. Na taj način se smanjuje lična potrošnja dok raste štednja – pošto bogati ne mogu trošiti više nego što troše. Tu nastaje disbalans jer potrošnja opada, a investicije ne rastu u dovoljnoj meri. Zato se obaraju kamatna stopa ne bi li povećali investicije.
Problem je što bi – da bi povećali investicije – morali da oborite kamatnu stopu da ona bude negativna. I taj nalaz svedoči o onome što je Marks govorio, da kapitalizam sam sebe negira, i o tome da se svet nalazi u situaciji kada razvijene zemlje moraju naći sasvim nov model društvene organizacije da bi mogli da iskoristimo ogromne potencijale koje nam pružaju nove tehnologije i globalizacija.
MONITOR: Pomenuli smo da globalna nejednakost raste. Koliko je to posljedica krize a koliko sistemske greške?
POPOVIĆ: Nejednakost se produbila sa krizom ali ona se javlja još od osamdesetih, paralelno sa procesima trgovinske i finansijske liberalizacije. I tehnološki progres koji užasno supstituiše rad i globalizacija deluju na potpuno isti način – obaraju nadnice i povećavaju nejednakost tako što sistemom spojenih sudova izjednačavaju cene roba, usluga i rada na nižem nivou.
Ranije se problem nejednakosti tretirao kao problem milosrđa. Dešavanja u poslednjih skoro četrdeset godina pokazuje da je odnos između nejednakosti i efikasnosti mnogo kompleksniji. Nejednakost je glavni razlog stagnacije o kojoj smo govorili. Neki to nazivaju „neodmerenom globalizacijom” koja je u znatnoj meri delovala destruktivno, ali nam je i pokazala kako tržište može da pomogne. Ako ga definišete u javnom interesu. Tržište je uvek bilo formulisano i oblikovano od strane države. Kako – to zavisi od toga ko je vlasnik države. Kina je tu dobar primer.
MONITOR: Mi nismo?
POPOVIĆ: Kod nas imate dodatne probleme. Mi smo – kao i sve bivše socijalističke zemlje – zajedno sa Latinskom Amerikom najviše stradali od globalizacije, pošto nismo mogli izdržati konkurenciju. Ja sam tek u Kanadi, kada sam video šest pari patika koje se prodaju po ceni od 12 dolara, shvatio razmere te konkurencije. Mi, pošto smo bili u ratu i našim dramama, nismo registrovali posledice te globalizacije. Imali smo tranziciju i privatizaciju koja je bila velika otimačina. I to ne samo kod nas nego u svim zemljama Istočne Evrope. Maniri su bili manje ili više brutalni, ali je suština bila ista i u Sloveniji i u Češkoj…
Tako da je kod nas delovalo puno faktora. Imamo raspad države, i raspad tržišta. A svi su naši kapaciteti građeni za to, veće tržište.
Ponavljam, tržište je uvek formulisano od strane države. Na primer, tržište naučnoistraživačkih usluga u Crnoj Gori: Da bi osnovao ustanovu koja ima pravo da se registruje i aplicira za fondove i poslove moram da imam jednog doktora, jednog magistra i jednog magistranta. Sa druge strane, traži se 20 kvadrata po zaposlenom, traže se ogromne rezerve novca za slučaj kiksa itd… Vi vidite da je tržište dizajnirano tako da se doktori nauka sa biroa ne mogu organizovati i nešto napraviti, već moraju imati poslodavca koji će ih plaćati 300 eura. Svi znamo ko ovde radi i ko može da radi takve poslove.
MONITOR: Stiče se utisak da je od ličnog obrazovanja puno važnija činjenica da li ste ili nijeste nasljednik kapitala?
POPOVIĆ: Da. O tome govori Toma Piketi u knjizi Kapitalizam u XXI veku – sudbinu nam određuje to čiji smo, a ne kakvi smo. Prošlo je vreme vertikalne mobilnosti koju smo imali od ’45. godine prošlog veka. Skoro 60 odsto naših kolega sa fakulteta stiglo je sa sela. Imali smo pastire koji su postali advokati, lljekari ili direktori. To gotovo nismo primećivali jer je delovalo normano. Ulaganje u obrazovanje je bio način da se izvadite iz sirotinje. Ta priča i danas važi, ali ja se bojim da postaje „mantra”.
Nove tehnologije više ne traže vrhunske inženjere. Odnosno, ne traže ih mnogo. Izgleda da dolazimo u situaciju da nam visoko obrazovani ljudi neće trebati kao nekad. Ali i dalje imamo „mantru” da je spas u visokom obrazovanju koje morate platiti. Pa imamo nekoga ko pere sudove i sanja o boljoj budućnosti. Pa se tu nađe neki privatni univerzitet koji mu nudi diplomu, a pošto nema para, baš pored njega je banka koja nudi kredit za studiranje. Tako imamo dramatičan rast i kredita i univerziteta. I visokoškolovanih ljudi koji peru sude.
Imamo neku vrstu zloupotrebe ljudskih nadanja u obrazovanje. Mislim da je lek za ovu krizu totalna promena društvene organizacije kako bi smanjili nejednakosti. Vreme je da uvedemo pojam „prirodne nejednakosti” – kao što govorimo o prirodnoj nezaposlenosti, prirodnom nivou BDP ili prirodnoj kamatnoj stopi – ona najednakost koja nam obezbjeđuje ravnotežu između ponude i potražnje i da se poboljšaju uslovi života ljudi. To je ključno što sam ja naučio iz ove krize. Ostalo sam manje-više i znao.
Tu postoji problem, svaka socijalna politika košta, ali određene stvari se mogu uraditi.
Posebno na nivou malih država kao što je Crna Gora.
Zoran RADULOVIĆ
IN ENGLISH3 sedmice
IN ENGLISH3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
SVIJET4 sedmice
INTERVJU3 sedmice
INTERVJU2 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
FOKUS4 sedmice