MONITOR: Nedavno je Fond za humanitarno pravo izvijestio Komitet UN za ljudska prava o stanju u Srbiji. Šta sadrži taj izvještaj?
KANDIĆ: U izveštaju Fond za humanitarno pravo skreće pažnju na nepoštovanje prava na život, posebno na pasivnost i opstrukcije državnih organa u pogledu rasvetljavanja sudbine nestalih, i na diskriminaciju porodica žrtava za čiju smrt su odgovorne srpske vojno/policijske snage. Nažalost, umesto da izveštaj, koji je Vlada Srbije uputila Komitetu za ljudska prava, postane javni dokument, otvoren za diskusiju, u političkoj klimi kakva je u Srbiji, pitanje poštovanja prava utvrđenih Međunarodnim građanskim paktom je potpuno nevažno.
MONITOR: Koliko su javnosti pristupačni dokumenti relevantni za utvrđivanje činjenica o ratovima iz devdesetih?
KANDIĆ: Iz ugla tranzicione pravde, a u kontekstu potrebe za prevaližanjem nasleđa prošlosti, pravo na istinu je u praksi postalo neostvarivo. Državni organi su potpuno blokirali javni pristup podacima, informacijama i dokumentima koji se odnose na angažovanje srpskih vojno/policijskih snaga u ratovima devedesetih i postupke za uklanjanje tragova i prikrivanja ratnih zločina. Službeni dnevnici, sastav formacija, izveštaji, naredbe, i dopisi vojnih i policijskih formacija se proglašavaju službenom tajnom. Blokada pristupa dokumentima je poprimila dramatične razmere. Od Ministartsva odbrane i policije nije moguće dobiti nijedan podatak. To ukazuje da je uskraćivanje podataka i dokumenata dobilo i novu dimenziju – više nisu bitne konkretne srpske žrtve, treba sprečiti proveru identiteta žrtava, a uporno govoriti o srpskim žrtvama u hiljadama.
Da nije Haškog tribunala i Fonda za humanitarno pravo imali bismo službeni narativ o ratovima devedesetih sa stavom da su ratovi vođeni protiv Srba, da su proterani iz Hrvatske i sa Kosova, i desetine hiljade ubijenih, ali bez podataka o identitetu i dokazima na kojima se temelje ti podaci.
MONITOR: Koliko je aktuelna vlast u Srbiji spremna za suočavanje sa nedavnom prošlošću?
KANDIĆ: Proces suočavanja s prošlošću je zaustavljen u Srbiji, ali i u drugim zemljama nekadašnje SFRJ. Kada su bivši radikali, potom SNS, preuzeli vlast od demokrata, činilo se da imaju više snage da promene odnos prema Kosovu, odnosno da priznaju de iure i de facto stanje da Kosovo više nije deo Srbije, ma šta stajalo u preambuli Ustava Srbije. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je postao omiljeni balkanski političar u EU, najvećim delom zbog otvaranja komunikacije s političarima Kosova i sa onima koji su u srpskoj javnosti bili percipirani kao ,,zločinci”. Početak Vučićevog vođenja Vlade bio je optimističan u poređenju sa strahom koji je Boris Tadić imao u vezi sa bilo kojom inicijativom koja je povezivala Srbiju i Kosovo. Bivši predsednik Sbije nije podržao osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i žrtvama upravo zato što je smatrao da Kosovo ne može biti član tela čiji je član i Srbija. Za razliku od njega, Vučić je podržao regionalni pristup, smatrao je da je popis žrtava regionalni prioritet. Vlada Srbije je u julu 2015. godine javno podržala osnivanje REKOM-a. A onda počinju da se dešavaju ozbiljne političke promene koje zaustavljaju jačanje vladavine prava, zaštitu žrtava, kažnjavanje počinilaca, otkrivanje činjenica o tome šta se dogodilo, priznavanje žrtava… Započinje vreme političkog ekstremizma, populizma, a sa druge strane su evropske institucije čiji predstavnici nemaju rešenje nego podržavaju ,,regionalnu saradnju, stabilnost i pomirenje” , a da niko nije definisao sadržaj i dela kojima se te vrednosti ili ciljevi postižu i mere.
MONITOR: Odnosi između Srbije i Kosova ponovo su pogoršani. Šta mislite da li će biti radikalizovani?
KANDIĆ: Poslednjih meseci iz Srbije se izlivala mržnja, primitivizam, spremnost da se ratuje, laž, i sve se tumačilo kao u interesu srpskog naroda. Da li je bilo pristojno poslati onakav voz na Kosovo? Ne, da nije pristojno, to je blago rečeno – to je ekstremistička provokacija, i više od toga, to je bio poziv za oružano okupljanje u Raškoj, odakle je 1999. godine, iz kasarne sadašnjeg načelnika Vojske Srbije, najmanje 4.000 vojnika otišlo na Kosovo, u opštine Glogovac i Srbicu. U tu istu Rašku su tokom NATO bombardovanja prebacivana tela kosovskih Albanaca, ubijenih od ruku pripadnika brigade čiji je komandant bio Ljubiša Diković, general koga je odlikovao predsednik Srbije.
Voz sa porukom ,,Kosovo je serbsko” – da li je to delo kreacija samo nekog direktora Marka Đurića, koji je pokazao da ne ume nijednu političku korektnu rečenicu da smisli i izgovori ili je sa akcijom bio saglasan i predsednik Srbije, ministri, Vlada… Da li je zahtev za izručenje Ramusha Haradinaja bio pametan potez posle odluke SAD i EU da oforme Specijalni sud za ratne zločine koje je počinila OVK? Naravno da nije. Tim zahtevom poslata je poruka, pre svega, srpskoj javnosti, da su životi srpskih žrtava posebno vredni tako da nije dovoljan samo taj Specijalni sud, te će Srbija nastaviti da procesuira Albance bez obzira na druge sudove. Što se tiče međunarodne javnosti i odluke francuskog suda nemam dilemu.
MONITOR: Kako to da niko u Srbiji nije odgovarao za skrivanja tijela kosovskih Albanaca u masovne grobnice?
KANDIĆ: Na Kosovu su srpske vojno/policijske snage tokom 72 dana bombardovanja ubile više od 7.000 albanskih civila. Nema suđenja koja bi pratila ovako veliki broj civilnih žrtava. Da pojačam svoj stav. Sve vlade i svi dosadašnji predsednici Srbije imaju isto mišljenje – srpskim generalima se sudilo u Hagu, sada treba da se sudi Albancima. Taj stav je praćen tumačenjem – prema broju stanovnika na Kosovu, broj srpskih žrtava je veći nego broj albanskih. Po tome, 2.200 Srba, 530 Roma, Crnogoraca i Bošnjaka, koliko je izgubilo život, je u odnosu na 200.000, koliko ih je bilo pre početka rata, više nego 10.700 albanskih žrtava u odnosu na 1.800.000 albanskih stanovnika pre rata.
Skrivanje tela se i ne vidi kao delo u vezi sa ratnim zločinima. Otuda srpski političari predavanje tela, ekshumiranih iz masovnih grobnica u Srbiji, vide kao akt saosećanja i humanitarne podrške. Kada Fond za humanitarno pravo objavi da su državne institucije, uključujući načelnika Generalštaba Vojske Srbije, 15 godina skrivale tela u masovnoj grobnici u Raškoj, odgovor države je da je vraćanje tela dokaz kako je Srbija plemenita.
MONITOR: Šta mislite o ideji da Srbija i Kosovo razmijene teritorije, što predlaže bivši britanski ambasador u Jugoslaviji Ajvori Roberts?
KANDIĆ: Za razmenu teritorije potrebni su dobri odnosi među susedima. Srbija nije dobar sused. Pokazalo se da je Vlada Kosova spremna za dobre odnose sa Crnom Gorom, za razliku od opozicije.
MONITOR: Uveliko se ratna retorika koristi i kad je riječ o odnosima između Srbije i Hrvatske. Postoji li opasnost od novog rata na ovim prostorima?
KANDIĆ: Ne verujem da će i ovakva EU dozvoliti rat na Balkanu. Ali odnosi između Srbije i Hrvatske nikada nisu bili ovako ružni i primitivni – verujem da se pristojni ljudi, u obe zemlje, stide svojih političara. Komunikacija između šefova diplomatije, Dačića i Štira, pokazuje da je reč o nevaspitanim partijskim aktivistima, koji se rukovode interesima svojih partija a ne države. Nasuprot političarima, odnosi među profesionalnim grupama, umetnicima, piscima, trgovcima, aktivistima za ljudska prava su neopterećeni.
Jadna Srbija
MONITOR: Prošle godine kazali ste da se treba zabrinuti što u Srbiji nema političara koji će otkriti da je Srbija bombardovana zbog toga što su susjedi Srbije od 1991. godine ,,bili ugroženi teritorijalnim pretenzijama Slobodana Miloševića, njegovih generala, četničkih partija i organizacija”. Je li se u međuvremenu pojavio takav političar?
KANDIĆ: U Srbiji je važno šta kažu osuđeni ratni zločinci, ratni propagandista Milovan Drecun optužuje Tužilaštvo za ratne zločine da se ne bavi ratnim zločinima nad Srbima, predsednik države opominje tužioca da razmisli šta to ,,kopa po Srbiji”, javno obećava da će poslati vojsku na Kosovo, na rat i neprijateljstvo sa susedima podstiču najviši predstavnici vlasti – predsednik, premijer, ministar diplomatije… Kakva je to zemlja? Jadna Srbija. Ćute intelektualci. Samo što nije počeo lov na glave aktivista za ljudska prava. Sudija Danica Marinković, koja je po kazivanju policajaca, tokom uviđaja, 28. februara 1998. u Likošane, prstom pokazala da joj ranjena braća Ahmetaj nisu potrebni, odlikovana je za posebne zasluge za narod. Nemam nade za bolje. Nema političara koji nosi nadu. Jadna Srbija.
Vučić će biti predsjednik
MONITOR: Ko će pobijediti na predsjedničkim izborima u Srbiji?
KANDIĆ: Sadašnji predsednik Vlade postaće predsednik države. Nisam sigurna da će premijersko mesto dobiti sadašnji ministar diplomatije. Opozicija nema jakog kandidata. Jeremić nema program, ali nema ni dosadašnji ombudsman. Njegovo razumevanje Kosova je približno tvrdim političarima, kao što su Marko Đurić i Tomislav Nikolić. Što je bio bliži kraju mandata, bio je bolji u obavljanju funkcije, što samo pokazuje koliko je važno onemogućiti partije i izvršnu vlast da gospodare nezavisnim institucijama.
MONITOR: Može li se desiti da novi predsjednik Srbije bude Šešelj?
KANDIĆ: Šešelj nema šanse sa Vučićem. Verujem da između njih postoji dogovor o tome.
Dokumentovano 20.000 ratnih žrtava
MONITOR: Kao osnivačica Fonda za humanitarno pravo zbog dvoipodecenijskog bavljenja ljudskim pravima i ratnim zločinima često ste optuživani, ali i hvaljeni. Kakav je rezultat tih vaših aktivnosti?
KANDIĆ: Ponosna sam na izgrađenu regionalnu saradnju u oblasti tranzicione pravde. U okviru Koalicije za REKOM, tokom desetogodišnjeg rada uspeli smo (FHP, FHP Kosovo i Documenta) da dokumentujemo oko 20.000 ratnih žrtava, da potvrdimo njihov identitet iz više izvora, i da dokumentujemo (Udruženja TJAR i CDTJ) oko 600 logora i drugih mesta zatočenja tokom rata u BiH. Još računamo da će države u regionu razumeti da ovaj popis žrtava treba da preuzmu od civilnog društva, da mu daju međudržavni pečat, i da zajednički doprinesu priznavanju žrtava. Nastavićemo sa dokumentovanjem žrtava i logora, ali me teško uznemirava mogućnost da vlade i predsednici u regionu ne prepoznaju značaj tog posla kao najvažnijeg u okviru regionalne saradnje, i da može da se dogodi da ne formiraju REKOM. Biće to istorijska sramota, dokaz da posleratne političare stvarne žrtve nisu zanimale, da su im bile potrebne brojke samo iz partijskih interesa, da se pokažu ,,patriotama” prilikom izbora i obeležavanja godišnjica zločina.
Veseljko KOPRIVICA
Stav2 sedmice
DANAS, SJUTRA4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
FOKUS3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
FOKUS4 sedmice
INTERVJU3 sedmice