Povežite se sa nama

INTERVJU

NATAŠA KANDIĆ, KOORDINATORKA PROCESA REKOM: Državni organi prikrivaju ratne zločine

Objavljeno prije

na

MONITOR: Nedavno je Fond za humanitarno pravo izvijestio Komitet UN za ljudska prava o stanju u Srbiji. Šta sadrži taj izvještaj?
KANDIĆ: U izveštaju Fond za humanitarno pravo skreće pažnju na nepoštovanje prava na život, posebno na pasivnost i opstrukcije državnih organa u pogledu rasvetljavanja sudbine nestalih, i na diskriminaciju porodica žrtava za čiju smrt su odgovorne srpske vojno/policijske snage. Nažalost, umesto da izveštaj, koji je Vlada Srbije uputila Komitetu za ljudska prava, postane javni dokument, otvoren za diskusiju, u političkoj klimi kakva je u Srbiji, pitanje poštovanja prava utvrđenih Međunarodnim građanskim paktom je potpuno nevažno.

MONITOR: Koliko su javnosti pristupačni dokumenti relevantni za utvrđivanje činjenica o ratovima iz devdesetih?
KANDIĆ: Iz ugla tranzicione pravde, a u kontekstu potrebe za prevaližanjem nasleđa prošlosti, pravo na istinu je u praksi postalo neostvarivo. Državni organi su potpuno blokirali javni pristup podacima, informacijama i dokumentima koji se odnose na angažovanje srpskih vojno/policijskih snaga u ratovima devedesetih i postupke za uklanjanje tragova i prikrivanja ratnih zločina. Službeni dnevnici, sastav formacija, izveštaji, naredbe, i dopisi vojnih i policijskih formacija se proglašavaju službenom tajnom. Blokada pristupa dokumentima je poprimila dramatične razmere. Od Ministartsva odbrane i policije nije moguće dobiti nijedan podatak. To ukazuje da je uskraćivanje podataka i dokumenata dobilo i novu dimenziju – više nisu bitne konkretne srpske žrtve, treba sprečiti proveru identiteta žrtava, a uporno govoriti o srpskim žrtvama u hiljadama.

Da nije Haškog tribunala i Fonda za humanitarno pravo imali bismo službeni narativ o ratovima devedesetih sa stavom da su ratovi vođeni protiv Srba, da su proterani iz Hrvatske i sa Kosova, i desetine hiljade ubijenih, ali bez podataka o identitetu i dokazima na kojima se temelje ti podaci.

MONITOR: Koliko je aktuelna vlast u Srbiji spremna za suočavanje sa nedavnom prošlošću?
KANDIĆ: Proces suočavanja s prošlošću je zaustavljen u Srbiji, ali i u drugim zemljama nekadašnje SFRJ. Kada su bivši radikali, potom SNS, preuzeli vlast od demokrata, činilo se da imaju više snage da promene odnos prema Kosovu, odnosno da priznaju de iure i de facto stanje da Kosovo više nije deo Srbije, ma šta stajalo u preambuli Ustava Srbije. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je postao omiljeni balkanski političar u EU, najvećim delom zbog otvaranja komunikacije s političarima Kosova i sa onima koji su u srpskoj javnosti bili percipirani kao ,,zločinci”. Početak Vučićevog vođenja Vlade bio je optimističan u poređenju sa strahom koji je Boris Tadić imao u vezi sa bilo kojom inicijativom koja je povezivala Srbiju i Kosovo. Bivši predsednik Sbije nije podržao osnivanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i žrtvama upravo zato što je smatrao da Kosovo ne može biti član tela čiji je član i Srbija. Za razliku od njega, Vučić je podržao regionalni pristup, smatrao je da je popis žrtava regionalni prioritet. Vlada Srbije je u julu 2015. godine javno podržala osnivanje REKOM-a. A onda počinju da se dešavaju ozbiljne političke promene koje zaustavljaju jačanje vladavine prava, zaštitu žrtava, kažnjavanje počinilaca, otkrivanje činjenica o tome šta se dogodilo, priznavanje žrtava… Započinje vreme političkog ekstremizma, populizma, a sa druge strane su evropske institucije čiji predstavnici nemaju rešenje nego podržavaju ,,regionalnu saradnju, stabilnost i pomirenje” , a da niko nije definisao sadržaj i dela kojima se te vrednosti ili ciljevi postižu i mere.

MONITOR: Odnosi između Srbije i Kosova ponovo su pogoršani. Šta mislite da li će biti radikalizovani?
KANDIĆ: Poslednjih meseci iz Srbije se izlivala mržnja, primitivizam, spremnost da se ratuje, laž, i sve se tumačilo kao u interesu srpskog naroda. Da li je bilo pristojno poslati onakav voz na Kosovo? Ne, da nije pristojno, to je blago rečeno – to je ekstremistička provokacija, i više od toga, to je bio poziv za oružano okupljanje u Raškoj, odakle je 1999. godine, iz kasarne sadašnjeg načelnika Vojske Srbije, najmanje 4.000 vojnika otišlo na Kosovo, u opštine Glogovac i Srbicu. U tu istu Rašku su tokom NATO bombardovanja prebacivana tela kosovskih Albanaca, ubijenih od ruku pripadnika brigade čiji je komandant bio Ljubiša Diković, general koga je odlikovao predsednik Srbije.

Voz sa porukom ,,Kosovo je serbsko” – da li je to delo kreacija samo nekog direktora Marka Đurića, koji je pokazao da ne ume nijednu političku korektnu rečenicu da smisli i izgovori ili je sa akcijom bio saglasan i predsednik Srbije, ministri, Vlada… Da li je zahtev za izručenje Ramusha Haradinaja bio pametan potez posle odluke SAD i EU da oforme Specijalni sud za ratne zločine koje je počinila OVK? Naravno da nije. Tim zahtevom poslata je poruka, pre svega, srpskoj javnosti, da su životi srpskih žrtava posebno vredni tako da nije dovoljan samo taj Specijalni sud, te će Srbija nastaviti da procesuira Albance bez obzira na druge sudove. Što se tiče međunarodne javnosti i odluke francuskog suda nemam dilemu.

MONITOR: Kako to da niko u Srbiji nije odgovarao za skrivanja tijela kosovskih Albanaca u masovne grobnice?
KANDIĆ: Na Kosovu su srpske vojno/policijske snage tokom 72 dana bombardovanja ubile više od 7.000 albanskih civila. Nema suđenja koja bi pratila ovako veliki broj civilnih žrtava. Da pojačam svoj stav. Sve vlade i svi dosadašnji predsednici Srbije imaju isto mišljenje – srpskim generalima se sudilo u Hagu, sada treba da se sudi Albancima. Taj stav je praćen tumačenjem – prema broju stanovnika na Kosovu, broj srpskih žrtava je veći nego broj albanskih. Po tome, 2.200 Srba, 530 Roma, Crnogoraca i Bošnjaka, koliko je izgubilo život, je u odnosu na 200.000, koliko ih je bilo pre početka rata, više nego 10.700 albanskih žrtava u odnosu na 1.800.000 albanskih stanovnika pre rata.

Skrivanje tela se i ne vidi kao delo u vezi sa ratnim zločinima. Otuda srpski političari predavanje tela, ekshumiranih iz masovnih grobnica u Srbiji, vide kao akt saosećanja i humanitarne podrške. Kada Fond za humanitarno pravo objavi da su državne institucije, uključujući načelnika Generalštaba Vojske Srbije, 15 godina skrivale tela u masovnoj grobnici u Raškoj, odgovor države je da je vraćanje tela dokaz kako je Srbija plemenita.

MONITOR: Šta mislite o ideji da Srbija i Kosovo razmijene teritorije, što predlaže bivši britanski ambasador u Jugoslaviji Ajvori Roberts?
KANDIĆ: Za razmenu teritorije potrebni su dobri odnosi među susedima. Srbija nije dobar sused. Pokazalo se da je Vlada Kosova spremna za dobre odnose sa Crnom Gorom, za razliku od opozicije.

MONITOR: Uveliko se ratna retorika koristi i kad je riječ o odnosima između Srbije i Hrvatske. Postoji li opasnost od novog rata na ovim prostorima?
KANDIĆ: Ne verujem da će i ovakva EU dozvoliti rat na Balkanu. Ali odnosi između Srbije i Hrvatske nikada nisu bili ovako ružni i primitivni – verujem da se pristojni ljudi, u obe zemlje, stide svojih političara. Komunikacija između šefova diplomatije, Dačića i Štira, pokazuje da je reč o nevaspitanim partijskim aktivistima, koji se rukovode interesima svojih partija a ne države. Nasuprot političarima, odnosi među profesionalnim grupama, umetnicima, piscima, trgovcima, aktivistima za ljudska prava su neopterećeni.

Jadna Srbija

MONITOR: Prošle godine kazali ste da se treba zabrinuti što u Srbiji nema političara koji će otkriti da je Srbija bombardovana zbog toga što su susjedi Srbije od 1991. godine ,,bili ugroženi teritorijalnim pretenzijama Slobodana Miloševića, njegovih generala, četničkih partija i organizacija”. Je li se u međuvremenu pojavio takav političar?
KANDIĆ: U Srbiji je važno šta kažu osuđeni ratni zločinci, ratni propagandista Milovan Drecun optužuje Tužilaštvo za ratne zločine da se ne bavi ratnim zločinima nad Srbima, predsednik države opominje tužioca da razmisli šta to ,,kopa po Srbiji”, javno obećava da će poslati vojsku na Kosovo, na rat i neprijateljstvo sa susedima podstiču najviši predstavnici vlasti – predsednik, premijer, ministar diplomatije… Kakva je to zemlja? Jadna Srbija. Ćute intelektualci. Samo što nije počeo lov na glave aktivista za ljudska prava. Sudija Danica Marinković, koja je po kazivanju policajaca, tokom uviđaja, 28. februara 1998. u Likošane, prstom pokazala da joj ranjena braća Ahmetaj nisu potrebni, odlikovana je za posebne zasluge za narod. Nemam nade za bolje. Nema političara koji nosi nadu. Jadna Srbija.


Vučić će biti predsjednik

MONITOR: Ko će pobijediti na predsjedničkim izborima u Srbiji?
KANDIĆ: Sadašnji predsednik Vlade postaće predsednik države. Nisam sigurna da će premijersko mesto dobiti sadašnji ministar diplomatije. Opozicija nema jakog kandidata. Jeremić nema program, ali nema ni dosadašnji ombudsman. Njegovo razumevanje Kosova je približno tvrdim političarima, kao što su Marko Đurić i Tomislav Nikolić. Što je bio bliži kraju mandata, bio je bolji u obavljanju funkcije, što samo pokazuje koliko je važno onemogućiti partije i izvršnu vlast da gospodare nezavisnim institucijama.

MONITOR: Može li se desiti da novi predsjednik Srbije bude Šešelj?
KANDIĆ: Šešelj nema šanse sa Vučićem. Verujem da između njih postoji dogovor o tome.

Dokumentovano 20.000 ratnih žrtava

MONITOR: Kao osnivačica Fonda za humanitarno pravo zbog dvoipodecenijskog bavljenja ljudskim pravima i ratnim zločinima često ste optuživani, ali i hvaljeni. Kakav je rezultat tih vaših aktivnosti?
KANDIĆ: Ponosna sam na izgrađenu regionalnu saradnju u oblasti tranzicione pravde. U okviru Koalicije za REKOM, tokom desetogodišnjeg rada uspeli smo (FHP, FHP Kosovo i Documenta) da dokumentujemo oko 20.000 ratnih žrtava, da potvrdimo njihov identitet iz više izvora, i da dokumentujemo (Udruženja TJAR i CDTJ) oko 600 logora i drugih mesta zatočenja tokom rata u BiH. Još računamo da će države u regionu razumeti da ovaj popis žrtava treba da preuzmu od civilnog društva, da mu daju međudržavni pečat, i da zajednički doprinesu priznavanju žrtava. Nastavićemo sa dokumentovanjem žrtava i logora, ali me teško uznemirava mogućnost da vlade i predsednici u regionu ne prepoznaju značaj tog posla kao najvažnijeg u okviru regionalne saradnje, i da može da se dogodi da ne formiraju REKOM. Biće to istorijska sramota, dokaz da posleratne političare stvarne žrtve nisu zanimale, da su im bile potrebne brojke samo iz partijskih interesa, da se pokažu ,,patriotama” prilikom izbora i obeležavanja godišnjica zločina.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

VANJA ĆALOVIĆ MARKOVIĆ, MANS: Sveopšte blaćenje koje pogoduje DPS-u

Objavljeno prije

na

Objavio:

Najdegutantnija je  hiperprodukcija afera, gdje svi svakog optužuju za korupciju, a nema nikakvih dokaza. Imamo sveopšte blaćenje koje najviše pogoduje DPS-u. U  javnosti se stvara utisak da su oni ako ne isti, onda makar da se služe istim ili sličnim metodama

 

 

MONITOR: Kako komentarišete posljednju sjednicu Odbora za bezbjednost, ono što joj je prethodilo i reakcije poslije?

ĆALOVIĆ MARKOVIĆ: Meni se čini da ministar  Milović na neki način preuzima ingerencije nekih drugih institucija i da se ponajmanje ponaša kao ministar pravde. Iako nam je izuzetno potrebna upravo ta funkcija kada su u pitanju neke ključne reforme,  od vetinga,  preko Zakona o oduzimanju imovine, do Zakona o sprečavanju korupcije i niza drugih zakona koji građani godinama čekaju. Umjesto toga,  Milović se ponaša više kao ministar unutrašnjh poslova ili možda šef Agencije za nacionalnu bezbjednost.

Rasprava održana na Odboru je do sada nezapamćeno i nezabilježeno kompromitovanje sa svake strane. Zaista sam iznenađena da smo došli u fazu gdje je potpuno zaboravljeno sve ono što je radio prethodni režim zahvaljujući takvim optužbama. I stanje u koje nas je doveo kada su u pitanju sektor bezbjednosti ali i druge oblasti. To je krajnje razočaravajuće i pokazuje da umjesto da pokušavamo da izgradimo institucije, te se institucije sve više kompromituju.

Nadam se da će Vlada naći način i mehanizme da, poučena iskustvima svega onoga što se dešavalo na sjednici Odbora, nikad više ne dozvoli tu vrstu komunikacije između njenih visokih predstavnika.

MONITOR: Premijer se za sada drži po strani.  Kako vidite komentar ministra pravde  da je on Spajićeva politička kičma ?

ĆALOVIĆ MARKOVIĆ: Mislim da Milović najviše šteti  Spajiću i da on trenutno predstavlja veliki teret za izvršnu vlast. Sigurna sam da nikome ne bi bilo ugodno da neko  govori da je njegova kičma, jer to implicira da on kičme nema.  To je velika uvreda za premijera Spajića. Iznenađena sam da se bilo koji ministar usudio da na takav način govori o predsjedniku  vlade u kojoj vrši funkciju.

MONITOR: Kako vidite relaciju Demokrate – PES vezano za bezbjednosni sektor?

ĆALOVIĆ MARKOVIĆ : Očigledno je da tu postoje ozbiljne nesuglasice za koje mislim da su izuzetno loše i po Vladu i po društvo. Negdje je bilo za očekivati, s obzirom na sličnost u politikama PES-a i Demokrata, da između njih postoji skladnija  saradnja. Međutim, svjedočimo tome da se ti odnosi dodatno komplikuju pogotovo sa ovim prozivanjem od strane gospodina Milovića.

Za društvo bi  bilo važno kada bi se što prije dođe do nekog rešenja i kompromisa i kada je u pitanju slučaj Brđanin i sektor bezbjednosti. Taj  sektor je duboko kriminalizovan od strane prethodnog režima, i mislim da  ove nesuglasice tome samo pogoduju.

MONITOR: U raspravama koje smo imali prilike da slušamo pominju se slučajevi međunarodnih bjegunaca. Čekajući da se utvrdi jesu li optužbe osnovane, čini se jasnim da se  bjegunci koriste za domaću upotrebu?

ĆALOVIĆ MARKOVIĆ:  Umjesto da mijenjamo  sistem i ona diskreciona ovlašćenja koja je prethodna  vlast integrisala u sistem kako bi omogućila trgovinu sa kriminalnim strukturama, mi smo došli u situaciju da se ta rešenja itekako koriste. I veliko je pitanje da li se zloupotrebljavaju,  ili je to urađeno iz nekih konkretnih ličnih interesa.

Kada je u pitanju slučaj Čamgoz, evidentno je da je on optužen za najteža krivična djela i da je zahvaljujuči odluci ministra pravde i dalje u Crnoj Gori. Građani plaćaju ogroman novac da bi ga štitili, umjesto da bude isporučen Turskoj.

Da li je to pitanje neke loše procjene ili loše namjere, to treba da odgovori Specijalno tužilaštvo. Opet kažem, umjesto da se bavimo time šta se dešavalo u prethodnom periodu, da loše prakse i zakone ispravljamo, mi svjedočimo da se sada  multiplikuju afere koje se vezuju za aktuelnu vlast. Ono što je najdegutantnije je  hiperprodukcija afera, gdje svi svakog optužuju za korupciju, a nema  dokaza. Imamo jedno sveopšte blaćenje koje najviše pogoduje DPS-u.Tako se  u javnosti stvara utisak da su oni ako ne isti, onda makar da se služe istim ili sličnim metodama.

MONTOR: Kad smo već kod DPS, kako vidite izbore novog rukovostva te partije?

ĆALOVIĆ MARKOVIĆ: Mislim da niko ne doživljava novo rukovodstvo kao nekoga ko zaista donosi odluke u DPS-u. Do refrome te partije apsolutno nije došlo. Tamo se i dalje nalaze svi oni mračni kadrovi iz prethodnog sistema koji suštinski povlače konce iza scene. Vjerovati da odluke u DPS- u donosi Danijel Živković a ne Milo Đukanović ne može ni najnaivnija osoba na planeti. Mislim da je ta šansa propuštena iz razloga što se vrlo teško može naći snage u toj partiji da se oslobodi tako moćnih i uticajnih kadrova koji su okruživali Đukanovića. Ovo je na neki način najveća neusluga tim  mladim ljudima koji su došli i koje niko ne shvata ozbiljno. Oni  služe kao neka vrsta maske illi pokrića za one koji bi danas trebalo da budu u zatvoru.

MONITOR: Koliko je Crna Gora danas, tri godine nakon pada DPS-a, promijenila  sistem i krenula u drugom smjeru?

ĆALOVIĆ MARKOVIĆ : Gotovo nimalo, upravo iz razloga što ne postoji sistemski pristup rešavanju ogromnih problema koje je DPS ostavio. Imamo neke napore od strane SDT i hapšenja pojedinih visokih funkcionera, međutim to je i dalje izuzetno malo, znajući sa kakvim obimom kriminalnih aktivnosti smo se suočavali. Moje očekivanje je bilo da će svaka izvršna vlast koja dođe posle DPS –a staviti sve resurse na raspolaganje Specijalnom tužilaštvu da bi se taj sistem što prije očistio. Evo vidimo da  ni tri godine poslije smjene vlasti SDT nema nove prostorne kapacitete, a kamoli da imaju pristup bazama podataka. Tri godine nakon smjene vlasti nemamo gotovo nijedan slučaj koji su nove vlasti objavile, da se odnosi na zloupotrebe prethodnog režima. Naprotiv, na nekom manjem nivou, ali vrlo zabrinjavajućem, imamo preuzimanje tih praksi, pogotovo kada je u pitanju partijsko zapošljavanje i nedostatak odgovornosti za izostanak rezultata. Očekivanja građana u velikoj mjeri su iznevjerena.

Moje očekivanje je bilo da će izvršna vlast, recimo, učiniti sve da utvrdi gdje se nalazi imovina koja je iznesena iz CG tokom  tri decenije vladavine DPS-a. Za to ne vidim da postoje bilo kakvi napori i da  je to bilo kome prioritet. Mislim da je prioritet da se ostane na vlasti,da se funkcije zgrabe i podijele  kako bi se što duže ostalo na vlasti, a ne da se uspostavi pravda. A ona je bitna, ne samo zbog radnji prethodnog režima, nego zbog toga što ako niko iz DPS-a ne bude odgovarao, neće odgovarati ni vlast posle . Mislim da je to i razlog zašto oni i ne pokušavaju da utvrde šta se ranije dešavalo nego iz tih praksi uče i očigledno, bar neke od njih, primjenjuju. Posebno me  strah je da će ako ostanu dugo na funkcijama, početi  da primjenjuju sve više tih praksi. Tako ćemo ući u  začarani krug gdje nema prevelike razlike između jednih i drugih struktura. Zato je strašno važno da insistiramo da postoji ogovornost DPS-a, da oni koji su uzeli ogroman novac zloupotrebama funkcija iz ove države taj novac vrate i završe u zatvoru, a ne da to postane normalizovano, pa da svako ko dođe na vlast može na taj način da se ponaša.

MONITOR: Tri godine kasnije, neobjašnjivom imovinom se gotovo ne bave institucije,već MANS. Objavili ste nedavno podatke vezano za slučaj Golubović, nakon čega je SDT formirao predmet.

MRKOVIĆ ĆALOVIČ: ASK je ona ista koja je bila u vrijeme prethodnog režima, čak je u pitanju i isti kadar koji je tu imenovan zahvaljujući očito i  preporukama Vesne Medenice. Skupština nije uradila ništa što je mogla da uradi i za šta je imala mehanizme da u prethodne tri godine promijeni takvo stanje. Sve dok na čelu bude kadar DPS-a sigurno nećemo imati ozbiljnijih rezultata. Ali je pitanje, zbog svega što sam ranije navela, da li će kadrovi nove vlasti postupati drugačije. Posebno brine to što nakon tri godine, od  našeg objavljivanja  slučaja gdje je u pitanju neko ko je u javnosti vrlo poznat, nismo imali maltene nikakvu reakciju od strane državnih organa. Ranije, dok su bili opozciija,  kada bi objavili takve informacije, oni bi danima komentarisali i pozivali institucije da djeluju. Sada je ta reakcija potpuno izostala. Dodatno, ukazujem da dva sina gospodina Golubovića i dalje rade u institucijama sistema. Na njih se vodi značajan dio te imovine. Jedan radi u Ministarstvu unutrašnjih poslova, drugi u Ministarstvu odbrane.  Makar u tom smislu bi institucije trebalo da krenu da djeluju i da vide odakle ta imovina i da li oni treba i dalje da ostanu na tim radnim mjestima, u tako osjetljivim institucijama sistema.

MONTOR: Koliko je onda realna najava da bismo do ljeta mogli ispuniti prelazna mjerla za poglavlje 23, 24?

ĆALOVIĆ MARKOVIĆ: U posljednje vrijeme se pokazalo da je proces evropskih integracija mnogo više politički nego što je zasnovan na stvarnim postignućima. Postoji veliki interes u EU da se što prije ubrza proces proširenja zbog rata u Ukrajini. U tom smislu je možda i realno da nam Brisel progleda kroz prste i neke formalne korake prihvati kao suštinske. Ako bi smo govorili o suštinskim reformama apolutno nije realno. Nijesmo napravili ništa ozbiljnije u prethodne tri godine, a kamoli da to završimo za par mjeseci.

MONITOR: Kako vidite 100 dana Spajićeve vlade?

MARKOVIĆ ĆALOVIĆ:  Kada je  u pitanju borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, oblast koju MANS prati, tu nemamo puno napretka ako ne računamo trule kompromise oko imenovanja u pravosuđu. Za koje vjerujem da će nam se debelo osvetiti jer nismo,  po mom mišljenju,  došli do osoba, koje će imati dovoljno hrabrosti da se suprotstave organizovanom kriminalu i korupciji na najvišim nivoima.

Nemamo nijedan novi predlog zakona, iako smo imali mnoge predloge koji su dolazili iz ovih struktura dok su bili opozicija. Osim Zakona o slobodnom pristupu informacijama koji je kao predlog usvojen krajem prošle godine. Taj zakon bi tek trebala da razmatra Skupština. Ukoliko on bude usvojen u onoj formi u kojoj ga je Vlada preložila, to će biti ogroman napredak i daće dodatne alate i civilnom društvu i medijima da vrše jaču kontrolu vlasti i otkrivaju slučajeve korupcije i raznih zloupotreba. To je pozitivan signal  izvršne vlasti, da je spremna da predloži zakon koji će nju izložiti mnogo većoj javnoj kontroli.

Vidjećemo da li će on u toj formi biti usvojen u parlamentu ili će ga prekrajati amandmanima.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NEBOJŠA ZELENOVIĆ, KOPREDSJEDNIK STRANKE ZAJEDNO: Vučić obmanjuje svakoga sa kim ima posla

Objavljeno prije

na

Objavio:

Režim je organizovanim zločinačkim poduhvatom oduzeo suverenost građanima i srušio ustavni poredak, tako što je pokrao izbore . Svi čekamo izvještaj ODIHR-a. Pribavili smo brojne dokaze da je počinjen organizovani kriminal zloupotrebom biračkog spiska i evidencije prebivališta i boravišta Važno je da opozicija ostane pri zahtjevu da budu poništeni ne samo beogradski izbori, već i izbori za parlament, pokrajinu i sve gradove i opštine

 

 

MONITOR: Biljana Stojković-kopredsjednica Zajedno i Vi, dobili ste prijetnje smrću. One  dolaze brzo posle Vašeg učešća na panelu o izborima u Srbiji u Briselu, dan pre glasanja o Rezoluciji o ovom pitanju u Evropskom parlamentu.  Odakle dolaze ove prijetnje po život?

ZELENOVIĆ: Sve je to posledica haosa, nastalog zbog potpune propasti režima od gubitka vlasti. Vučić nema većinu u Srbiji. Zbog toga je pokrao izbore. E, ali onda je uhvaćen u krađi. Biljana i ja smo sve te pretnje prijavili tužilaštvu i policiji. Baš da vidim šta će da urade. Znate, protiv Olivera Ivanovića je vođenja najstrašnija haranga na Pinku. Sve je to bilo u predizbornoj kampanji, gde se on borio protiv Vučićevih kandidata. I onda je ubijen. Pre nekoliko dana sud je oslobodio ljude koji su bili okrivljeni za ubistvo Slavka Ćuruvije. Oni su svi radili za državnu bezbednost. Dakle, ove gnusne pretnje shvatamo veoma ozbiljno. Poručujem Vučiću  da ne postoji ta sila koja će nas sprečiti da se borimo za normalan život u Srbiji.

MONITOR:  Rekli ste da počinje nova realnost za Srbiju, da je glasanje u  Evropskom parlamentu kojim se predlaže formiranje međunarodne komisije radi ispitivanja regularnosti izbora u Srbiji , pokazalo da EU ne stoji iza režima Aleksandra Vučića. Smatrate li da je glasanje velike većine od prisutnih EU poslanika za Rezoluciju, neka vrsta garanta da će Evropska komisija i Evropski savjet, poslušati narodnu volju EU?

ZELENOVIĆ: Pre svega, slobodu u Srbiju mogu da vrate samo njeni građani . Tu borbu ne može i ne treba da dobije niko , do mi sami. Ono što je novo jeste da prvi put, u ovih dvanaest godina, imamo jasnu poruku, sa autoritativnog mesta , da Srbija mora da bude demokratska zemlja, ako želi da nastavi svoj put ka Evropskoj Uniji. Došlo je konačno vreme da svaki građanin i svaki političar jasno i glasno iskaže svoj stav. Hoćemo li u Evropu, ili ne. To je ta nova realnost. Srbija protiv nasilja, ali i Proglas i veliki deo javnosti zahteva da budu poništeni svi izbori, zato što su pokradeni. Vučić mora da donese odluku da li će dopustiti međunarodnu istragu ili ne.

MONITOR: Spekuliše se da bi odluka o formiranju međunarodne komisije mogla biti donijeta u toku sledeće dvije nedjelje. ODIHR najavljuje svoj izvještaj o izborima u Srbiji do kraja februara. Koliko ovaj izvještaj OEBS kancelarije za ljudska prava i demokratiju, može uticati na odluke o sprovođenju Rezolucije?

ZELENOVIĆ: Svi čekamo izveštaj ODIHR-a. Mi smo pribavili brojne dokaze da je počinjen organizovani kriminal zloupotrebom biračkog spiska i evidencije prebivališta i boravišta. Glasali su ljudi koji žive u inostransvu i mnogi koji su preseljeni unutar Srbije. Ali glasali su mnogi više puta i bilo je glasanja odsutnih i umrlih lica. CRTA , nevladina organizacija, obavila je lavovski deo posla u prikupljanju dokaza. Još jednom im odajem priznanje u ime građana Srbije. E sada, Vučić kaže da izbori nikada nisu bili slobodniji i pošteniji. Pa kakav je problem, što bi on rekao – MAJSTORE, da pustiš međunarodni istragu o toj slobodi i poštenju?  Siguran sam da će svaka ozbiljna istraga dovesti do poništavanja svih izbora, održanih 17. decembra 2023. godine.

MONITOR: Vučića i SNS glasanjem nisu „spasli“ ni predstavnici Evropske narodne partije čiji je SNS pridruženi član. Od najbrojnije grupacije u EU parlamentu, samo jedan poslanik je glasao protiv Rezolucije, a dva su bila uzdržana.  Može li raspored glasanja u EU parlamentu u korist Rezolucije, uticati da Evropska komisija  podrži, i zajedno sa Evropskim savjetom, realizuje sadržaj Rezolucije?

ZELENOVIĆ: Pre svega važno je da opozicija do kraja ostane pri zahtevu da budu poništeni ne samo beogradski izbori, već i izbori za parlament, pokrajinu i sve gradove i opštine. Stranka Zajedno snažno radi na tome i imamo velikog saveznika u Demokratskoj stranci. Ohrabrujemo sve druge da izdrže u ovim zahtevima. Ako smo jedinstveni u ovom stavu, pre ili kasnije, pobedićemo lopuže. Građani će svojim buntom izazvati generalni štrajk u zemlji. Beskompromisan stav cele opozicije značajno bi povećao verovatnoću da Evropska Komisija i Savet usvoje zahteve Evropskog parlamenta i formalno zatraže od Vučića međunarodnu istragu. Režim je organizovanim zločinačkim poduhvatom oduzeo suverenost građanima i srušio ustavni poredak, tako što je pokrao izbore. Tome se mora stati u kraj.

MONITOR: Početkom juna će biti održani izbori za Evropski parlament. Govori se o značaju momentuma za odluke Komisije i Savjeta kada se radi o Rezoluciji. Koliko bi, s obzirom na predizborni kontekst u EU i na jačanje nekih ultradesnih partija, odluka o tome mogla imati izrazitiji politički karakter?

ZELENOVIĆ: Sve je, u suštini, u rukama građana. Kada budemo vratili energiju iz maja meseca prošle godine ovom političkom nepočinstvu će doći kraj. Naravno da su izbori za Evropski parlament važni. Pre svega, nadam se da desničari neće doći do ozbiljnog uticaja. Međutim, mi u opoziciji radimo na tome da ovo otimanje suvereniteta građanima Srbije verodostojno predočimo nacionalnim parlamentima u svih 27 zemalja EU. Dalje, veoma je važno da u Senatu i Kongresu SAD jasno izložimo stanje u Srbiji. Moramo da utvrdimo šta je uzrok benevolentnog odnosa američkih diplomata u Beogradu prema Vučiću, kada je izborna krađa u pitanju.

MONITOR: Aleksandar Vučić i Ana Brnabić su, najtežim invektivama, napali opoziciju koja je tražila pomoć EU u razriješavanju postizborne krize.  Mnogo pogrda dobila je i EU i njeni posmatrači na izborima. Ipak, prilikom posjete grčkog premijera Kirjakosa Micotakisa, on se zaklinjao u vernost EU-„ako nam ona da signale da nas želi“. Kakva je to politika?

ZELENOVIĆ: Vučić obmanjuje svakoga sa kim ima posla i to kako građane , tako i strance.Taj čovek je bitan učesnik udruženog štetočinskog poduhvata koji traje 35 godina. Posledica tog političkog bezumlja je da je 250.000 Srba proterano iz Hrvatske. To ni Pavelić nije uspeo da uradi.Takva politika, danas je pravi razlog da se Srbi ubrzano iseljavaju sa KiM. Pitanje je da li će iko tamo ostati. Dovoljno je samo pogledati sunovrat naše pozicije od novembra 2022. godine do danas. Tada su Srbi bili sudije, tužioci, policajci, poslanici, predsednici opština i odbornici na KiM. Danas su svi van institucija, a Kurtijeva specijalna policija je na severu Kosova. Dinar izčezava sa ove teritorije, kosovske registarske tablice su legalne u Srbiji, a Zajednici srpskih opština nema ni traga ni glasa. Tako ta šešeljevština satire ljude koji joj veruju.

MONITOR: Fokus protesta opozicije je posebno usmjeren na neregularnosti izbora za Beograd. Konstitutivna skupština je zakazana za 19. februar. Branimir Nestorović od čije se Grupe građana „Mi-glas iz naroda“ očekivalo da da većinu sa SNS i SPS, predlaže da se sprovođenje međunarodne istrage izbjegne raspisivanjem novih izbora u Beogradu. Neki analitičari predlažu da se, ako do toga dođe, ujedine svi koji se deklarišu kao opozicija. Kako će se Zajedno i Srbija protiv nasilja ponašati u tom slučaju?

ZELENOVIĆ: Sve su to marifetluci. Pokrali su izbore , vide da je đavo odneo šalu, pa traže izlaz. Pre svega, ubeđen sam da je krađa van Beograda bila veća nego u prestonici. Uspeli smo da napravimo jednu listu Srbija protiv nasilja. To je najveći deo proevropske opozicije. Onda su uticajne javne ličnosti formirale Proglas, koji je pozivao građane da na izbore izađu. To je, opet, ohrabrilo nevladin sektor da se snažno angažuje. Tako smo, svi zajedno, doveli Vučića do toga da trpa ljude u autobuse i da napravi cirkus sa migracijom birača. Da bi to sproveo nužne su bile strašne zloupotrebe biračkog spiska, evidencije prebivališta i boravišta i kriminal sa štampanjem ličnih karate. E , tada su uhvaćeni. Nemam reči da iskažem kakav je herojski poduhvat izvela CRTA sa obezbeđivanjem dokaza. Sada bi oni da, kobajagi, idu na nove beogradske izbore. Što se mene tiče, to je – “što je babi milo, to joj se i snilo”. Nadam se da će to biti stav cele koalicije Srbija proti nasilja.

MONITOR: Za međunarodnu komisiju predlaže se formiranje komisije za Sjevernu Makedoniju, njemačkog pravnika, Rajnharda Pribea. Pribeova komisija je radila šest mjeseci i u njenom izvještaju je bilo riječi o konkretnim ličnostima, institucijama i postupcima koji su odgovorni jer je ocijenjeno da u državi pravni sistem na funkcioniše. Pristanku Sjeverne Makedonije da se podvrgne ovoj istrazi iz EU, prethodio je dogovor vlasti i opozicije. Da li je to zamislivo i u Srbiji?

ZELENOVIĆ: Danas je u Srbiji znatno gore, nego što je bilo u Severnoj Makedoniji u vreme Pribeovog izveštaja. Ja mislim da je rešenje formiranje tehničke Vlade, koja bi pripremila sve izbore . Ako se opozicija oko toga složi, uveren sam da će građani prinuditi Vučića da na to pristane. U suprotnom zemlja bi krenula prema generalnom štrajku i potpunom zaustavljanju javnog života. Sve mora da se odvija mirno. U slobodnoj Srbiji će tužilaštvo goniti kabadahije, a sudovi odlučivati ko je kriv a ko prav. Zbog svega ovoga Rezolucija Evropskog parlamenta može da bude prelomna tačka koja stvara novu realnost. Građani Srbije su dobili velikog saveznika. Sada odluke moraju da donesu opozicioni političari. Vreme je da bude promenjena vlast u Srbiji.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

 VUKAŠIN OBRADOVIĆ, NOVINAR: Naši sjutra mogu da budu njihovi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Volio bih da nisam u pravu ali u crnogorskoj medijskoj zajednici ne postoji jasna svijest o tome da danas „naši“ mogu još sjutra da postanu „njihovi“ i da upravo medijsko zakonodavstvo treba da osigura stabilnu i jednaku poziciju za svaki medij, bez obzira na namjere i težnje vladajućih struktura

 

 

MONITOR: Apelacioni sud u Beogradu oslobodio je četvoricu optuženih za ubistvo Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999. godine. Kako vidite tu presudu?

OBRADOVIĆ: Razumem ogorčenost javnosti i razočarenje, pre svega, u novinarskim krugovima ali, lično, nisam nimalo iznenađen. Uostalom, još pre desetak meseci se naslućivalo kakav će biti epilog ovog suđenja. Presuda je već tada bila donesena, čekao se samo zgodan trenutak da se ona obelodani. Zašto je to urađeno baš sada, šta odluka Apelacionog suda treba da prekrije i sakrije, već možemo naslućivati. U svakom slučaju, oslobađajuća presuda je, pre svega, logična posledica aktuelnog opšteg političkog i društvenog konteksta i pogrešno bi bilo posmatrati je izolovano od ukupnih društvenih tokova u Srbiji. Možemo raspravljati o sudu, sudijama, formalnim propustima u istrazi i optužnici, mogućem uticaju službi i režima ali, plašim se, da je to samo zamagljivanje suštine. Presuda jednostavno nije mogla biti drugačija jer ovakav ishod suđenja optuženima za ubistvo Ćuruvije je, po mom mišljenju, precizna dijagnoza srpskog društva. U toj presudi je sublimirano svo gacanje Srbije u poslednje tri i više decenija u tmini nacionalizma i jeftinog populizma, ratnih zločina i agresivnog klerikalizma, mitomanije, kiča i primitivizma kao dominantnog kulturnog modela, panslovenskog bratstva umesto evropskih vrednosti. Sve to, na ovaj ili onaj način, jasno se oslikava u genezi celog slučaja Ćuruvija, od trenutka ubistva do danas i, ono što je najgore, svedoči da se u Srbiji malo toga promenilo od vremena kad je streljan Slavko Ćuruvija pa sve do oslobađajuće presude njegovim dželatima.

I još nešto, ne manje važno. Vučićeva vladavina se svakim danom, sve više zasniva na represiji i strahu. Ova presuda, između ostalog, ima za cilj da pojača taj osećaj pre svega kod novinara ali i običnog građanina, osećaj straha i bespomoćnosti pred reperesivnim aparatom i Državom koja, eto, može da ti oduzme život i da za to niko ne odgovara.

Kad sve to sagledate, čini se da epilog i nije mogao biti drugačiji.

MONTIOR: U Crnoj Gori čekaju mnogi neriješeni slučajevi napada na novinare, pa i ubistvo urednika Dana Duška Jovanovića. Očekujete li da ti slučajevi mogu dočekati institucionalni epilog?

OBRADOVIĆ: Moram da podsetim da je oktobra 2017. na Malti novinarka Dafne Karuana Galicija stradala u eksploziji bombe postavljene ispod njenog automobila. Istraga je dovela do ostavke premijera Džozefa Muskata 2019. godine pošto su njegovi bliski saradnici bili umešani u slučaj, a 2022. na po 40 godina zatvora osuđena su braća Diđorđo nakon što su priznali krivicu za ubistvo malteške novinarke. U Slovačkoj je 2018. godine ubijen Jan Kucijak, istraživački novinar. Ubica je otkriven i posle dve godine osuđen na 23 godine zatvora. Ova dva primera, koji imaju mnogo sličnosti sa ubistvom Duška Jovanovića, ali i stradanjem Ćuruvije, Milana Pantića i Dade Vujasinović u Srbiji, pokazuju da ubistva novinara mogu da se reše efikasno i u relativno kratkom roku. Potrebno je naravno, osim političke volje, postojanje institucionalnog okvira koji podrazumeva policiju, tužilaštvo i sudove koji su oslobođeni bilo kakvog uticaja, od političkog do kriminogenog.

Upravo u toj činjenici je odgovor zašto još nije rasvetljeno ubistvo Duška Jovanovića, ranjavanje Olivere Lakić, bacanje bombe na redakciju Vijesti i ostali slučajevi napada na novinare u Crnoj Gori. Neotkrivanje i procesuiranje počinioca u svim tim sličajevima je nepobitan dokaz da u tom lancu policija – tužilaštvo – sud i dalje nema dovoljno kapaciteta, volje, želje i hrabrosti da se sistem suoči sa ubistvima i napadima na novinare. Iz tog razloga, kao i vremenske distance dovoljne da zločinci zametnu tragove, u slučaju Duška Jovanovića nisam optimista da će počinioci i posebno nalogodavci biti otkriveni u bliskoj budućnosti. To nipošto ne znači da svakog dana, iznova treba insistirati na razrešenju i punoj istini o ovom ubistvu. Kad se to desi, biće to jedan od nepobitnih znakova da je Crna Gora postala pravna država.

MONITOR: Vidite li znakoviost u tome što ubistva u regionu, od Beograda, preko Podgorice, do Zagreba nijesu rasvetljena?

OBRADOVIĆ: Za razliku od Duška Jovanovića i Ćuruvije, neposredni izvršioci ubistva Iva Pukanića su otkriveni i nalaze se iza rešetaka. Iako nalogodovac za stradanje vlasnika Nacionala nije otkriven, sama činjenica da su u Srbiji i Crnoj Gori ubice dvojice novinara ostali van domašaja pravde ne može biti prosta slučajnost. Pre će biti da je takva situacija posledica mnogo istovetnih faktora koji rezultiraju visokom stopom nekažnjivosti ubistava i napada na novinare. Jedan od glavnih uzroka, osim ovih o kojima smo već govorili, je izostanak temeljite reforme službi bezbednosti koje su u obe države ključno čvorište kad su u pitanju državni zločini, a ubistva Ćuruvije i Jovanovića to zasigurno jesu. U Srbiji je i sudski dokazano u nekoliko slučajeva, da su u DB, odnosno sadašnjoj BIA, postojali eskadroni smrti, državne ubice koje su bile zadužene za eliminisanje političkih protivnika, a novinari se i tada i danas tako tretiraju. Nema nikakvog razloga da je bila drugačija situacija i u Crnoj Gori i siguran sam će se pre ili kasnije to i dokazati. Možda me utisak vara ali, čini mi se, da ANB nekako ostaje u senci napora da se posle avgusta 2020. reformišu tužilaštvo, sudstvo i javna bezbednost. Bez te komponente, neke vrste „vetinga“ u službama bezbednosti, plašim se da će mnogi zločini, pa i ubistvo Duška Jovanovića, ostati još dugo nerasvetljeni.

MONTOR: Nerazriješeni slučajevi napada na novinare, skupa sa medijskim zakonima, jedan su od preduslova da Crna Gora dobije prelazna mjerila i nastavi evropski put. Kakvi su kapacitet vlasti da te zadatke i obavi i obave?

OBRADOVIĆ: Naravno, uvek treba govoriti o vlasti, ali ja bih se radije osvrnuo na medijsku zajednicu jer mi se čini, na osnovu dosadašnjeg iskustva, da namere onih koji drže poluge moći u svojim rukama ostaju uglavnom iste a to je da ostvaruju politički uticaj na medije. Kvalitetno medijsko zakonodavstvo je svakako jedan od preduslova za ostvarivanje javnog interesa u ovoj oblasti jer ono vrlo često predstavlja preduslov i jedan od glavnih mehanizama za postojanje i nesmetano funkcionisanje kritičkih i profesionalnih medija, naročito u demokratijama, poput crnogorske, koje nemaju dugu tradiciju slobode informisanja. Opet uz ogradu da nisam dovoljno dugo bio neposredni akter na medijskoj sceni u Crnoj Gori i samim tim ostavljam mogućnost da grešim, moj je utisak, da nema u dovoljnoj meri saglasnosti i konsenzusa u medijskoj zajednici oko ključnih pitanja koja će se regulisati medijskim zakonima. Bilo bi jako dobro ako bi u Crnoj Gori postojao mnogo snažniji medijski „front“ koji bi činili predstavnici novinarskih udruženja, sindikata, organizacija civilnog društva, sa usaglašenim stavovima oko ključnih i za sve aktere nespornih medijskih pitanja. Voleo bih da nisam u pravu ali u crnogorskoj medijskoj zajednici ne postoji jasna svest o tome da danas „naši“ mogu još sutra da postanu „njihovi“ i da upravo medijsko zakonodavstvo treba da osigura stabilnu i jednaku poziciju za svaki medij bez obzira na namere i težnje vladajućih struktura.

Što se tiče aktuelne vlasti, ne treba imati nikakvih iluzija.I ona će, kao  prethodne i neke buduće vlasti pokušavati da ostvare uticaj na medije. Od nas zavisi koliko će uspeti u tome.

MONITOR: Gdje su crnogorski mediji danas?

OBRADOVIĆ: Crnogorska demokratija je još u povoju, sa neizgrađenim institucijama i medijima koji se tek prilagođavaju novonastaloj situaciji u kojoj nema DPS-a kao jedinog protivnika ili saveznika. U takvim okolnostima ima nesnalaženja, neprofesionalizma ali i navijačkog novinarstva. Ipak, generalno gledano, crnogorska medijska scena nudi građanima odgovore na mnoga aktuelna politička, ekonomska i sva druga pitanja koja se svakodnevno otvaraju i zahtevaju javnu reakciju. Mediji će sasvim sigurno biti mnogo bolji ako se u samoj profesiji pojačajaju napori na odbrani novinarstva od diletanata, partijskih i nacionalnih poslenika. Jedan od prvih koraka u tom smeru mogao bi biti, recimo, uspostavljanje sistema samoregulacije, odnosno formiranje jednog profesionalnog mehanizma pomoću kojeg će sami novinari javno ukazivati na nepoštovanje profesionalnih standarda i etičkog kodeksa.

Mislim, takođe, da još ne postoji dovoljno svesti u crnogorskim medijima, pre svega onim tradicionalnim, o neumitnosti digitalne transformacije i promenama koje ona nosi sa sobom. Nisam siguran da se preduzimaju adekvatni koraci u tom pravcu a plašim se posledica jer prelazak na nove, digitalne modele poslovanja može biti veoma bolan i težak proces pre svega za novinare.

MONITOR: Prošlo je 100 dana  Vlade. Ima li pokazatelja da se krećemo naprijed?

OBRADOVIĆ: Popunjavanje pozicija u pravosuđu, izbor vrhovnog državnog tužioca, uspešno sproveden popis i ponovno pokretanje pregovaračkog EU procesa, između ostalog, pokazuju da je Vlada u prvih 100 dana ispunila većinu očekivanja. Čini se, međutim, da su pred Spajićevim kabinetom tek ozbiljni izazovi. Kratkoročno, to bi moglo da bude sprovođenje programa Evropa sad 2 i ponašanje prosrpskog dela vladajuće koalicije. Dugoročno, jačanje desničarskih snaga u Evropi koje nisu naklonjene proširenju EU može dovesti u pitanje sadašnje jasno opredeljenje unutar Evropske unije da Crna Gora bude ogledni primer za ostale države kandidate.

U svakom slučaju, Crna Gora se nalazi pred istorijskom šansom da ubrzanim reformama obezbedi mesto u evropskoj porodici. Hoće li u tome uspeti, ostaje da se vidi, ali činjenica je da su učinjeni značajni pomaci u ovih 100 dana što je samo po sebi uspeh jer članstvo u EU je krajnji cilj ali svaki korak u tom pravcu je korak napred za Crnu Goru u izgradnji modernog, demokratskog društva.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo