Povežite se sa nama

INTERVJU

Ne patim od gorčine

Objavljeno prije

na

Mihajlo Mihajlov je jedan od velikih svjedoka našeg vremena. Porijeklom Rus iz carske emigracije nižeg plemstva, ,,Srbin” i ,,Amerikanac” po državljanstvu, Titov zatočenik, koji načinom života i mišljenja stalno postavlja nove zahtjeve pred svoje lijenje slušaoce.

MONITOR: Josip Broz je bitno uticao na vašu sudbinu.
MIHAJLOV
: Glavni njegov cilj je bila vlast. Pretpostavljam da bi on, kada je vlast u pitanju, bio i bilo šta drugo, a ne samo marksista. Jednom je i sam rekao ,,Da sam u Americi rođen, bio bih milijuner”. Kako je rođen ovde i u komunistički pokret upao još u vreme Prvog svetskog rata, najviše mu je ležalo da bude baš komunistički diktator. A diktatori su uvek oni kojima je vlast na prvom mestu. Komunisti su pokazali veliku moć prilagodjavanja da bi zadržali vlast. Pogledajte Miloševića, bio je prema potrebi i komunista i nacionalista, ali je vlast uvek bila na prvom mestu. MONITOR: Mislite da se i kod Tita radi o ,,karakteru kao sudbini”…
MIHAJLOV: Jeste. Ali, on je u tome zaista bio uspešan. Kao diktator u maloj zemlji, uspeo je da kroz pokret nesvrstanih postane jedan od svetskih lidera svoga vremena. Pokret nesvrstanih je u UN imao veliku glasačku mašinu tako da je i Titov uticaj bio mnogo veći nego što bi bio prema zemlji iz koje je. Po nekima, Tito je bio ,,bravar”, ali ne običan zanatlija kako stoji u njegovoj zvaničnoj biografiji, već istaknuti član svetske masonerije. Na njegovoj sahrani su bili i neki od najuticajnijih masona sveta. Zbog lične vlasti je bio spreman na sve. Ako je zbog toga trebalo da nekoga likvidira to bi i uradio. Ali, ako nije morao, kao u slučaju Milovana Đilasa i mom, vodio je računa da se to ne desi. Naravno, mogao je i nas ubiti, ali mu je bilo važnije svetsko javno mnjenje i bio je svestan njegovog uticaja i onog da ,,umiljato jagnje dve majke sisa”. Uspeo je da ga izdržava Amerika a da mu se, nakon Staljinove smrti, dodvorava i SSSR.

MONITOR: Vi ste jedan od onih koji su mu pokvarili mogućnost da kruniše svoje međunarodne uspjehe, Nobelovom nagradom za mir.
MIHAJLOV: Još dok sam bio u zatvoru u Mitrovici, Andrej Saharov koji je Nobela dobio za 1974, kandidovao je mene za isto priznanje za 1975. To mora da je Tita dovoljno iznerviralo. Kada sam već bio u SAD, 1978, kod mene su došli predstavnici Nobelovog komiteta sa pitanjem da li bih ja negodovao ako bi Nobelovu nagradu za mir podelio sa Titom. Rekao sam da ne bih zbog toga pravio nikakav skandal, ali je Titu to izgleda bilo previše. Nijesmo je dobili ni on ni ja… Mislim da za tu godinu nagrada za mir uopšte nije dodeljena…

MONITOR: Znači da ste Tito i vi bili najozbiljniji kandidati?
MIHAJLOV: Izgleda. Pogotovu što je zajedničko dodeljivanje nagrade ličnostima koje su bili u velikom sukobu već bila praksa Nobelovog komiteta. Ali, Tito nije hteo da popusti. To je jedino objašnjenje.

MONITOR: Imate li danas, kada ponovo živite u Beogradu, osjećaj gorčine zbog svega što se u vašem životu dogodilo?
MIHAJLOV: Ne patim od ,,gorčine”. Na neki način je baš to što me je lično Tito ,,prozvao” bila i zaštita od samovolje nekih manje moćnih ljudi, Na primer, nisu me tukli i mučili u istrazi. Mene je Tito javno napao kada je sovjetski ambasador Puzanov negativno reagovao na moje reportaže o SSSR pred kraj vlasti Nikite Hrušćova. Ne bi se ništa desilo da Hruščov po mom povratku u Beograd nije pao. Jer je on ipak označavao jedan liberalniji period. Čak je hteo i da se vidi sa mnom. Moji tekstovi su se pojavili u Delu kada je on pao i polako dolazilo do neke vrste restaljinizacije. Puzanov je onda uložio protest kod Tita, a Tito u nameri da uspešno balansira u politici, na godišnjoj konferenciji državnih tužilaca požalio se zašto uvek političari moraju da pravosuđu ukazuju da neko krši zakoni, pominjući kako neki Mihajlov kleveće bratski Sovjetski savez i nazvao to novom vrstom đilasizma. Istog dana kada je to objavljeno, a iz nekih razloga objavljeno je mesec dana kasnije, uhapšen sam, 4. marta 1965. Moja sreća je što je to imalo veze sa SSSR-om, pa me je Zapad odmah uzeo u zaštitu. Da sam stradao samo kao Titov protivnik, malo ko bi na to obratio pažnju. Zapad je podržavao Tita i od 1948. dao mu je i ogromne pare. Američka istoričarka Elizabet Li je o tome napisala knjigu Držeći Tita na površini gde je dokazala da je Tito dobio preko sto milijardi dolara od Zapada koji je tako sprečavao da pokret nesvrstanih ne upadne u sovjetsku orbitu.

MONITOR: Tito je bio pravi globalni igrač?
MIHAJLOV: Jeste. To je i mene spaslo, na neki način. Mislim da je to u životu sačuvalo i Đilasa. Tito je već tada imao velike, globalne ambicije.

MONITOR: Priča o Titu je aktualizovana vraćanjem Jovanke Brozu u javnost. Njena sudbina je na neki način simbol kakva je bila država njenog muža?
MIHAJLOV: Pa jasno je da to nije bila pravna država. Ono što mene iznenađuje nije to kako je ona živela bez ličnih dokumenata nego kako je nova dokumenta dobila a da izgleda nije napuštala svoju vilu? Na koji način?

MONITOR: Nije po proceduri?
MIHAJLOV: Ne samo da nije po proceduri, nego je nemoguće fizički to izvesti. Pola sata u policiji traje ta procedura. Možda je to samo neka maketa pasoša, a kasnije će ona morati da prođe normalnu proceduru?

MONITOR: Neki od disidenata u SFRJ su krojili njenu sudbinu devedesetih. Tvrdili ste da naši disidenti nijesu dijelili ista ideološka uvjerenja…
MIHAJLOV: Tako je bilo ne samo ovde, već i u SSSR. Po logorima je bilo mnogo nacionalista-disidenata.To se najbolje videlo po raspadu SSSR. Neki nacionalisti su došli na vlast….

MONITOR: Kako pamtite Đilasa?
MIHAJLOV: Kada ga je Tito 1937 uvukao u Politbiro, ja sam imao tri godine. Na mnoge stvari smo morali gledati različito. Kad me je Tito 1964. optužio za novu formu đilasizma, ja iskreno rečeno nisam ni znao šta je to đilasizam. Predavao sam rusku književnost u Zadru, to je bilo izvan mojih preokupacija. Ali sam eto te godine morao da proučavam Đilasa. Zato se šalim kad me pitaju da li mi smeta što sam ,,disident broj dva” – nisam nikako mogao da budem broj jedan, to je jasno.

MONITOR: U jednom tekstu ste primjetili da Putin često koristi izraze koje koriste oni koji su radili u zatvorima?
MIHAJLOV: Jeste. Iako je, zvanično, bio obaveštajac a ne neki logorski upravnik. Ali, ko zna, možda je i tamo prošao neku praksu.

MONITOR: Putin je jedan od najmoćnijih ljudi na svetu.U Rusiji su mnoga politička ubistva ostala nerazjašnjena.
MIHAJLOV: Sasvim je jasno da Putin nije demokrata. On kontroliše i KGB i SSB, federalnu službu bezbednosti. Njegova kontrola je krajnje promišljena jer on zaustavlja aktivnosti samo onih tajkuna za koje postoji sumnja da podržavaju ili da bi podržali opoziciju.

MONITOR: Postoji mišljenje da je ruski model kontrole nacionalnog bogatstva, preko proizvođenja tajkuna, implementiran i u našim krajevima…
MIHAJLOV: Sličnost je veoma velika.

MONITOR: U SAD nije tako?
MIHAJLOV: Smanjile su se razlike između Zapada i Istoka. Tamo ima manje korupcije, naročito na nižim nivoima gde se praktično ne može korumpirati zbog višestrukih kontrola. Na vrhovima je to lakše. Ovde je moguće na svim nivoima. Globalizacija je, međutim, u velikoj meri uniformila svet.

MONITOR: Imanuel Volerstin tvrdi da nakon ovog sloma svijet mora krenuti u nekom novom smjeru, pitanje je samo da li će time on postati gori ili bolji?
MIHAJLOV: Globalizacija je fakat, koji pokazuje i svoje loše strane. Postoji i neka vrsta pretnje od novog totalitarizma, novog imperativa za globalnom uniformnošću.

MONITOR: Da li nas čeka vrijeme kada političari neće biti toliko moćni koliko su to bili u 20. vijeku?
MIHAJLOV: Sve je manje važno ko je na vlasti. Eto, u Kini je vlast nekako sve anonimnija, a u parlamentu ima oko pet hiljada ljudi.

MONITOR: Šta mijenja dolazak Baraka Obame na čelo SAD?
MIHAJLOV: Prvo, to je istorijski događaj. Sada više niko ne može poslovično da pita ,,A šta vi radite sa Crncima u Americi?” Kao u starom vicu kada Rusi Amerikancima pokazuju metro u Moskvi i kažu im kako se svaka dva minuta pojavi voz. Kada voza nema ni za pet minuta i ovi pitaju šta je to, domaćini im uzvraćaju kontrapitanjem ,,A šta vi radite sa Crncima?”

MONITOR: Obama je nedavno na sofisticiran način potvrdio da u SAD još ima rasne diskriminacije, pozivajući crne Amerikance da još više rade na unapređenju američke demokratije?
MIHAJLOV: Da, to je bilo povodom ovog skandala sa profesorom sa Kolumbije. Koji je nastradao ispred svog stana jer je pokušavajući da ga otključa, privukao pažnju policajca koji ga je legitimisao i uhapsio pod sumnjom da obija tuđu bravu…

MONITOR: Aktuelne su i rehabilitacije za osude koje su imale političke a ne pravne osnove. Vi ne tražite rehabilitaciju?
MIHAJLOV: Ne. Država koja me je osudila više ne postoji. Od koga da tražim? Šta bih time dobio? Nisam kriv, pa šta?

MONITOR: Smatrate da ste faktičku rehabilitaciju doživjeli i u svijetu i ovdje, u javnosti?
MIHAJLOV: Sad sam ovde slobodan, slobodno živim, objavljujem. Šta mogu da tražim? Da mi vrate stanarsko pravo nad stanom u Novom Sadu?

MONITOR: Da li mislite da vam ova zemlja ipak nešto duguje?
MIHAJLOV: Ne, ne mislim.

MONITOR:Danas ste jedan od najvećih stradalnika naše novije istorije?
MIHAJLOV: Nisam. Daleko su veći stradalnici robijaši Golog otoka.

MONITOR: Ali, oni su, smatra se bili na pogrešnoj strani?
MIHAJLOV
: To je drugo. Oni su ipak veliki stradalnici. Mene je ,,spasao Tito”.

MONITOR: U vašim tekstovima se primjećuje da vam je vjera bila oslonac u najtežim časovima u zatvoru, časovima najvećih moralnih i fizičkih iskušenja? Šta je to transcendentno što vas je držalo – vjera, nada?
MIHAJLOV: To je osećaj nečeg većeg i moćnijeg od svega što je bilo oko mene. Može da se zove unutrašnji glas, Bog. Ali nije to nekakav crkveni Bog… Pratiti taj ,,unutrašnji glas” koji daje snagu i podstiče hrabrost, za to je potreban veliki pritisak, to je otkriće kojim nas ,,daruju” krajnje opasnosti.

MONITOR: Oni koji imaju toliku moć nisu svemogući?
MIHAJLOV: Da, da nisu svemogući.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

PATRICIJA POBRIĆ, ZVIŽDAČ BEZ SERTIFIKATA: Nisu me slomili

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nastaviću da se borim. Da radim sa mladima, najviše sa djecom iz socijalno ugroženih porodica, kako bi im pomogla da steknu obrazovanje i  samopouzdanje. Oni neće prodati ličnu. I to je moja pobjeda

 

Nakon što je jedini optuženi u slučaju Ramada pravosnažno osuđen na uslovnu kaznu pa potom zadržao posao u Vladi, prošle nedjelje su i njegovi pomagači – lažni svjedoci, nepravosnažno osuđeni na uslovnu kaznu. Tako je, od svih aktera afere Ramada, izistinski kažnjena samo naša sagovornica Patricija Pobrić, nekadašnja menadžerka u hotelu Ramada. Ona je prijavila zluopotrebu ržavog novca i izgubila posao. Dok su oni koji su učestvovali u zloputrebama i niihovom (uzaludnom) prikrivanju dobili uslovne kazne, a neki i unaprjeđenja umjesto optužnice.

MONITOR: Osjećate li se krivom?

POBRIĆ: Ne osjećam. . Mada je istina da u ovom sistemu, ako govoriš istinu i braniš pravdu, ispadneš kriv. Onda imaju pravo da te vrijeđaju.Meni su govorili da sam lažov, izdajnik, neprijatelj države i demokratije… Tako da, možda, i jesam kriva.

Ali, kad pogledate, sličan tretman imaju praktično svi koje se bore za pravdu, ili govore o zloupotrebama i kriminalu pod okriljem vlasti. I to nije samo naš fenomen. I Asanž je kriv. I Snouden je kriv… Mnogi su krivi zbog toga što ne žele da se pomire sa zloupotrebama moćnika. Živimo u takvom svijetu.

MONITOR: Pravosnažne sudske presude potvrdile su kako ste od početka slačajaR amada govorili istinu. Koliko vam je pomogla ta potvrda iz sudnice?

POBRIĆ: Nije mnogo. Oni koji su me poznavali od početka su znali da govorim istinu. I dokumentacija koja je pratila Ramada proces bila je uredna, lako razumljiva i nedvosmislena. Ko god je htio mogao je da vidi da sam u pravu.

Ipak, sudski epilog je, moram priznati, za mene bio neočekivan. Ne vjerujem u ovdašnje sudstvo i očekivala sam oslobađajuće presude. Tako i ovaj mali progres, mali uspjeh koji se desio – da je neko, ipak, osuđen za učinjene zloupotrebe – doživljavam kao napredak, kao jedan pozitivan događaj. Izrečene kazne su, naravno, druga priča.

A ja sam iz svega ovoga izašla čista.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 13. decembra
Ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MENTOR LUNJI, GRAĐEVINSKI  INŽENJER IZ ULCINJA: Legalizovanje divlje gradnje opasnije od zemljotresa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako za nelegalni objekat nije urađen glavni projekat uzimaju se u obzir podaci o konstrukciji objekta na osnovu izjave vlasnika bespravnog objekta!? To u prevodu znači da bi podatke od kojih direktno zavisi stabilnost objekta trebalo da dobijemo od vlasnika objekta, koji može biti domaćica, ekonomista, pravnik, kuvar… Ljudi koji nemaju  nikakve veze sa građevinom

 

MONITOR: Da li su crnogorski propisi o gradnji i zaštiti od zemljotresa usklađeni sa svjetskim standardima?

LUNJI: Mi smo još u tzv. sivoj zoni kad je primjena standarda u pitanju. Još su na snazi JUS standardi stari više od tri decenije, ali uporedo se primjenjuju i evropski standardi poznati kao Evrokod (Eurocode). Evrokodovi, iako puno složeniji za primjenu, što im je po mom mišljenju najveća mana, imaju tu prednost da se stalno dopunjuju i da se radi na njima. Na JUS standardima niko ne radi više već par decenija i nikako ne mogu biti konkuretni na tržištu. Mislim da će se sljedeće godine i zvanično prestati sa upotrebom starih standarda, što je dobra vijest. Ipak, prelazak na nove standarde treba da bude dio novog zakona o izgradnji, pošto zakon danas omogućuje da reviziju projekata rađenim po Eurocodu rade ljudi koji nikad u životu po tim stadnardima nisu projektovali, a imaju licencu revidenta dobijenu na osnovu iskustva po JUS standardima. To znači da garant  kvaliteta obezbjeđuju ljudi neprimpremljeni za taj posao, što stvara uslove za provlačenje ozbiljnih propusta u projektovanju.

MONITOR: Šta je najbitnije prilikom gradnje nekog objekta da bi se moglo reći da je seizmički siguran u slučaju zemljotresa?

LUNJI: Uglavnom to što većina građjana već zna. Dobar projekat i kvalitetan nadzor. Dobar projekat podrazumijeva jasan koncept konstrukcije, dobar proračun i kvalitetno detalisanje armature. No i najbolji projekat se može upropastiti nekvalitetnim nadzorom.Takođe, ni najbolji nadzor ne može spasiti nekvalitetan projekat.

MONITOR: Šta podrazumijeva dobro projektovan objekat?

 LUNJI: Dobro projektovan objekat  je objekat čije ponašanje tokom zemljotresa možemo da predvidimo. To se uglavnom obezbjeđuje simetričnim rasporedom nosećih elemenata – stubova i zidova, ujednačenim rasporedom mase objekta kao i uniformnim rasporedom krutosti nosećih elemenata (što se postiže preko ujednačenosti njihovih dimenzija). Uglavnom sve jednostavni principi koji se lako mogu definisati preko kvalitetne saradnje između konstruktivaca i arhitekata još u fazi izrade arhitektonske ideje.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 13. decembra
Ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

LAZAR DRAGOJEVIĆ, GLUMAC: Ulaznica za neko lijepo mjesto

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za upis na Akademiju sam se borio, upisao je iz petog pokušaja i tako naučio da bez rada i truda nema uspjeha

 

MONITOR: Na nedavno završenom Podgorica Film Festivalu prikazan je film”Odvedi me na neko lijepo mjesto” Ene Sendijarević, u kojem tumačite jednu od glavnih uloga. Film je osvojio Srce Sarajeva, ali i nagrade na filmskim festivalima u Seulu, Roterdamu, Tirani… Sada kada film niže zaslužene uspjehe, kažite mi o procesu rada i izboru da vi tumačite glavnu ulogu.

DRAGOJEVIĆ: Sve je počelo pozivom kasting agentice Timke Grahić iz Bosne i Hercegovine koja je tada radila ranu fazu kastinga za dugometražni holandski film. Nakon što smo snimili moje predstavljanje, rekla je da će mi javiti ako budem izabran za audiciju. Mjesec dana nakon prvog susreta, uslijedio je i drugi, ovog puta u prisustvu rediteljke Ene Sendijarević, koja je nakon dvije audicije meni dodijelila jednu od tri glavne uloge – Denisa. Kroz proces sam učio glumu pred kamerama. Mnogo se razlikuje od teatarske glume, jer kao što u teatru postoje pravila, tako postoje i na filmu. Jedno od glavnih načela glume pred kamerama koje sam naučio tokom prvog procesa, kojeg se pridržavam i kojeg ću se pridržavati jeste: Less is more. Sva poenta glume jeste ne glumiti, nego jednostavno biti ja u datim okolnostima.

MONITOR: Film ima humoristični ton, a teme koji obrađuje je život mladih, njihova neprilagođenost, nasilje, migracije, ženska seksualnost… Koliko je važno danas obrađivate baš ove teme, na indirektan način analizirati svakodnevicu i sve probleme kroz koje mladi sa ovih prostora prolaze?

DRAGOJEVIĆ: Mnogo mladih ljudi sa naših prostora svoju sreću traži van granica Balkana. U zemlji u kojoj trenutno živim i studiram, vrše se mnoge podjele koje pritiskaju i guše mladu generaciju poput likova koje ste imali priliku vidjeti u filmu Take me somewhere nice. Zbog toga, mladi se često zatvaraju u sebe, dobijaju razne komplekse zbog kojih se vrlo često ponašaju i nasilno, dobijaju potrebu da se izraze, ali zbog osuđivačke sredine, mišljenje ostaje duboko u njima i nerijetko postaje toksično. Ena je to prikazala u filmu na direktan i indirektan način, uglavnom humorom. I sam Gogolj je u sred svojih predstava na kratko šou prekidao, upitavši publiku čemu se smiju, a nakon što publika ne bi znala odgovor, on bi rekao: Sebi se smijete i nastavljao sa performansom.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 13. decembra
Ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo