Umjesto iz pravog ugla, nekako smo navedeni da posmatramo život pod pravim uglom. Vidimo samo da je tu. Gledamo ga sa strane, izmrcvareni od tog pogleda u obrise, ivice i površinu

Videla sam jutros jednu visibabu. I ne bi tu bilo ništa čudno da mi se nije osmehnula. Kafka bi možda rekao: „Osećam da sam sam, i svuda…“, ali ništa zato, imam kutiju punu svega i svačega, ako je otvorim i Pandora će ustuknuti. Napred možete videti haos koji preti vašoj sigurnosti, iza možete videti pesak koji guta vaše potencijale. S ljubavlju, vaše ovde.

U mom slučaju postoji jedno nepisano pravilo, a to je da zaturene  stvari pronađem onda kad prestanem da ih tražim, pa sad nešto mislim da bi isto moglo da važi i za sve ostalo? Poverenje, na primer, ili još bolje – nadu. Disciplina nije sredstvo samousavršavanja, ona je infrastruktura svesti.

Danas sam imala priliku da vidim “stil“ emaila kojim direktorka saziva veliki sastanak. Džiberska nepismenost bez kodeksa i konvencija u obraćanju, nedostojna čela škole, nedostojna nekolicine ljudi pred penzijom, nedostojna ičega i ikoga kome je upućen. Bruka! A kakva je ljudina sklonjena zbog nje! Pre svega lav svoje struke, vođa, ma domaćin čovek! Eto, to je ta logika koja sahranjuje ovo društvance pod šljivama (ako ima više i šljiva, koga briga za šljive, više smo sad nekakvo betonsko udruženje). Jedino je još mladi, vredni kolega, koji se muškim kolegama obraća uz propratni epitet “mili“, jedan od simpatičnih plusića u okeanu svakodnevnih minusa. Umesto iz pravog ugla, nekako smo navedeni da posmatramo život pod pravim uglom. Vidimo samo da je tu. Gledamo ga sa strane, izmrcvareni od tog pogleda u obrise, ivice i površinu. Bežim u aktivnosti, ali um prečesto pusti stare filmove i šta ću, gledam ih jer znam da me čekaju novi, koje ovaj put moram da dočekam spremna – nedodirljiva za bol. Pazite se lažnih prioriteta, jer njihova aktivnost proizvodi osećaj napretka bez stvarnog napretka i uzalud troši ograničene resurse.

Moram još da vam kažem da me je Karlos Fuentes toliko namučio svojom knjigom Najpozračniji kraj da više ne znam ni šta sam čitala. U pitanju su epske razmere svega mogućeg što može da se smisli. Dođe mi ponekad i trenutak kada poželim nekome da kažem da mi baš onako mnogo nedostaje, ali vidim da je osobi sasvim dobro i bez mene, pa me, srećom, brzo prođe… normalno.

Ovo se više ne zna šta je. Red sunca, red snega, onda kiša i tako u krug… a visibabe već procvetale.

P.S. „Samo da smo živi i zdravi“, nije kliše. To je suština svega.

Nataša ANDRIĆ

Život bez sopstvene prisutnosti umije da zaliči na gradski prevoz gdje ti na svakoj mogućoj stanici ulazi kontrolor

Svet na klackalici i nikako da se usaglasi ko je dole, ko je gore. Prosto je neverovatno da Svet ćuti. Niko Ništa. Poneko wow i oh my god! I to je to. Plima ludila, ali samo u nagoveštajima, što se kaže – blurovano. Nego, da l’ će mečka da vidi svoju senku, pitam se. Sve dok napolju ne ozeleni i olista, tačno se samo formalno vodim među živima.

Kao kod rijaliti programa, sada je lestvica otupljivanja i privikavanja na zlo mnogo viša, jer čovek se zbog slabosti upoređuje sa gorim, pa šta su onda sitni grehovi prevare, korupcije, šmrkanja i prodaje belog, spram iživljavanja nad decom. Suština teorija zavere je da se u kakofoniji izmišljotina obesmisli svaka sumnja u laž i izgubi vera u istinu. Epštajnovi fajlovi potvrđuju da je stvarnost monstruoznija i zlokobnija od najsuludije fantazije.

Rešila sam da mi danas bude dan za kuvanje. Da se ima ručkova do srede, ako ukućani ne pojedu do sutra. Život to tako često namesti, da te kap koja prelije čašu obično zatekne nespremnog u okruženju koje te već cedi, tako da se već zadihan dodatno gušiš. Ali ponekad, univerzum se smiluje. Dozvoli ti da dišeš. I u toj neverici malog predaha, sve padne na svoje mesto.

Naučila sam da kad se završi jedno lepo, dugo poglavlje, napravim mesta za nešto drugo i novo, ne znam šta, ne znam kada, ne znam kako, ali nikad u životu i nisam znala i uvek sam završila tamo gde treba da budem, pa ću tako i ovog puta. Često sam menjala stanove i gradove nije mi nikad bilo baš mnogo tužno, više neka melanholija dok misliš na sve živote koje si tu živeo, al’ dolazi u paru sa lakoćom što će sad biti nekih drugih života, koje još ne možeš ni da zamisliš. Treba odlaziti i menjati mesto kad god se to učini mogućim i potrebnim. To je najvažnije što sam u nomadskom životu naučila i istina je, majke mi, ne mogu sad da pišem o tome, ali jednom hoću.

Koliko je stvarnost relativna kategorija i u direktnoj vezi sa vremenom, mestom i protagonistima, pokazuje i slučaj švajcarskog IT stručnjaka koji je strpan u ludnicu, jer je pričao o satanizmu i kanibalizmu poznatih ljudi, a vidi danas. Svi opušteno divane o tome i ništa.

U jednom pismu Rajner Marija Rilke kaže da čovek mora da neguje samoću u sebi, jer će ta samoća jednog dana otvoriti prostor za prepoznavanje istomišljenika. Budite prisutni u svom životu. Život bez sopstvene prisutnosti ume da zaliči na gradski prevoz gde ti na svakoj mogućoj stanici ulazi kontrolor. Eto, došli smo do zaključka i pobegli glavom bez obzira.

P.S. Uživam u zalasku sopstvenog entuzijazma.

Nataša ANDRIĆ

Kažu da se kišobran otvori kad imaš kome… ako nemaš, treba da pokisneš

Nekad je, da bi upalio TV, bilo potrebno da pritisneš samo jedno dugme. Danas je potrebno prvo da otključaš ekran, koji nisi ni zaključao, zatim da potvrdiš da želiš da gledaš TV, da isključiš sve opcije za koje nisi ni znao da postoje i taraaaaaa… spreman si za daljinski upravljač broj dva. Uspelo mi je nakon pola sata i evo, gledam umetničko klizanje.

Naravno da sam se setila detinjstva i rane mladosti kad sa babom i dedom, obavezno, gledam klizanje, koje je uvek komentarisala čuvena Milka Babović. Još pamtim kako ona izgovara dvostruki aksl i kako opisuje haljine klizačica, jer su TV prijemnici bili crno-beli. Baba je uvek navijala da Švabica padne, a Ruskinja pobedi. I evo, Ilija Malinin doneo zlato Americi. U pravu je bila baba, nema umetničkog klizanja bez Rusa.

Ne znam da li je najbolje ili najgore kad shvatiš da nema više vremena, da je pola života već prošlo, danas si tu, sutra ko zna, a i taj ostatak, koliki god da je, će proći dok trepneš, pa je svaka odluka počela da biva kao suštinska, bez kompromisa. Sve dobre savete sam podelila drugima, a sebi nisam ostavila nijedan. „Živelo bi se lakše ako bi čovek mogao kazati, što da se brinem, iz života i onako ne mogu da izađem živ. Niko život još nije preživeo. Čemu onda briga.“ Zlatno runo, Pekić.

Pročitajte i Melanholiju otpora, nobelovca Lasla Krasnahorkaia. Idealna mera mračnog i apokalipsavajućeg, savršena srazmera realnog i nadrealnog, može se čitati kao parabola, a može se i jednostavno uživati u gustom stilu. Topla preporuka.

Pojavilo mi se misterioznih stotinu i trideset evra na računu, uopšte me ne zanima šta sam pogrešno obračunala, prihvatiću ovaj dar od univerzuma i potrošiti odmah da slučajno ne nestanu. Rominja kišica, a ja ne nosim kišobran. Kažu da se kišobran otvori kad imaš kome… ako nemaš, treba da pokisneš. Zaista moj jedini talenat je što sam preterano optimistična i bezbrižna bez bilo kakve realne osnove. Što bi deca rekla, delulu na maks.

Danas možda nisam rešila velike stvari. Ali sam popila odličnu kafu, a večeras opet umetničko klizanje. Život je stvarno jednostavan i lep.

P.S. Ode moje od sutra, stiglo je od danas.

Nataša ANDRIĆ