Nedostaje mi to stanje uma u ​​kojem i dalje očekujem da se stvari dogode

„Izgleda da ni mečka više ne veruje u predanje o svojoj senci“, reče voditeljka. Alo, RTS-e, je l’ zato ne plaćam pretplatu? Momčilo, kad se budi to rano proleće? Blagi bol u grudima već imam. Povlačim se u pećinu. Ali to nema veze ni sa zimom ni sa prolećem.

Neprimetno i gotovo svakodnevno, s nekim jutrima, posle snova u kojima sam imala od tebe ništa… nestajala sam, poput obrisa, poput koraka, s uzdahom –  nestajala sam. Više nisam imala ime, te usne koje su ga izgovarale odnele su ga i sve što bih rekla bilo bi strano, nepoznato i željno. Vreme nas je ostavilo i možda smo živi u nekom kalendaru kog već davno nema, u ponekoj slici, kratkom filmu nama tuđih ljudi koji se smeju, drže za ruke i odlaze… Birao si između 1, 2, 3. Izabrao si. Ništa. Možda si odabrao suviše ishitreno? Muči te to. Nisi nikad pomislio da su i preostale dve mogućnosti bile ništa. Zamišljeni razgovori koje vodim sa poznanicima, u raskošnom vrtu mog imaginarijuma, sve ređe se odvijaju u srdačnom tonu i na opšte zadovoljstvo. Nedostaje mi to stanje uma u ​​kojem i dalje očekujem da se stvari dogode. U šetnji ugledam crnog mačka, isti kakav je bio Ruter koji nas je napustio pre par godina, i zatreperi mi srce. Tiho ga pozovem imenom, ipak, mačka je to, ima devet života, mozda bi mogao biti Ruter, ko zna…  Računam da smo se sreli.

To što si voleo da gledaš svoju reku, bilo je sasvim dovoljno za novi početak. Ja sam samo sišla do reke da operem srce sa ruke. Na mestima gde je postajala brža, penušava, slušali smo uzbuđujući koncert: „To se kamen otima ravnodušnosti“, rekla sam. „Nisi ti to lepo videla, moja vilo. Sve sam to ja, sve to što mi na dušu mećeš, za šta me kudiš i hvališ, sve sam to ja, takav nikakav, oduvek za zauvek. Nisi ti mene lepo videla, jer su ti oči gorele od želje i nade da nije život danas već sutra što će biti“. Pratila sam ga pogledom, ne govoreći ništa, pustila sam tišinu da zarobi vrisak. Tu On počinje, a ja više ne tragam jer znam da se ne završava. Preplašena čitam stare poruke, zar je moguće da ti ovoliko ništa nisam rekla?

Nebo je super roze, kao brufen protiv sitnih prećutanih probadanja i neizrečenih tuga. Od svakog navršenog dana, ostaju u duši i pamćenju končići i trunke utisaka i bude kao da živiš naredni dan viseći o tim slamkama proživljenog. Šalim se, inače sam mestimično optimistična. Kad život zada nokaut, ustajem na keca, jer znam da je vremena sve manje. Ta veština dolazi s godinama. Eh, da nam je svima ova Novakova osobina da kada gubiš, kada je sve protiv tebe, kada si umoran i povređen, da prosto ustaneš na stolice i kažeš: „E sa’ću te pregazim k’o plitak potok“.

P.S. Ona priča koju ne pričaš nikome, jer ni sam ne možeš da podneseš da je čuješ.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ponekad je neophodno da čovjek, iznutra izlomljen, pukne, da bi kroz pukotine počela da prodire svjetlost

Sedela sam na ivici svoje svesti, sa nogama u vodi i bacala kamenčiće. Gledala ih kako tonu. U gustom saobraćaju izgubili smo poslednji pojam nežnosti. A onda smo ga našli ispod sedišta, u gustom saobraćaju. Nismo se pomerili danima, a saobraćaj više nije ni bio gust… Izgubila sam vreme, ima ime, ali se ne odaziva.

Izašla sam danas iz kuće i vrištala videvši svet. Da se utišaju okolnosti zbog kojih se ujutru navlači par brojeva manja koža. Da čujem dušu kako hoda pored. Ove zime jesen u meni je previše siva. Bore na mom licu nisu baš uzele maha, sede već odavno ne brojim, starica nisam al’ nešto u meni žuri da ostari. Tamo gde izviru mrakovi, tama je čistija i pitka, a ja uvek žedna… Negde sam izgubila korak i ne mogu da nađem put do tebe. Jedino je ostalo proleće o kojem ne prestajem da sanjam. Naučiš da poklanjaš srce i čitav život provedeš štiteći mesto na kojem je nekada bilo. Zauvek ću čeznuti za povratkom onom osećanju detinje zaigranosti, punoj prepuštenosti smislu na kojem igra počiva, u kojem se gubi osećaj za vreme i dostiže samozaborav. Narod kaže – zaboravio se. U njemu je sačuvano sećanje na preegzistenciju ili utisnut predukus raja. Ljudi su danas anksiozni. To može biti samo simptom jednog nesravnjivo dubljeg i odsudnijeg unutrašnjeg potresa – izgubljene nade. Zato izbacite nadu iz rezultata jednačine gubljenja nečega. Ne gubi se ista. Teraš dalje… Očekivanja su veći problem od nade u današnjem shvatanju sveta. Ponekad je neophodno da čovek, iznutra izlomljen, pukne, da bi kroz pukotine počela da prodire svetlost. Kad si mama, onda si ponekad i noćni stražar i lečiš podjednako lekovima i ljubavlju. Poljupcem iz toplog čela ispijaš temperaturu na eks, teraš ružne snove, od zagrljaja praviš najsigurnije mesto na svetu i ubijaš prehladu, viteški, kao strašnu neman. Ne znam što mi sad pade na pamet: Moji četvorogodišnji blizanci u prodavnici sa mnom, ne zaklapaju, ona ga povremeno zvekne po ruci. Pita ih prodavačica da li se potuku nekad, a mala kaže: „Ne tučemo se, samo se svađamo i ponekad pobijemo“. Setim se lepe misli da „sve na svetu mora postojati, da bi svet postojao“, i tako lakše podnosim sve(t). Samo lahorasto, paperjasto između nervnih slomova, i bog te veselio.

Pila sam neku muziku i slušala rashlađenu jabuku i tako pregurala dan koji je negde zapeo. U bajkama, nakon savladavanja mnogih iskušenja i mukotrpnih prepreka dolazi sreća. U bajkama! Jedan mali savet: Nikad ne govori da ti je ovo najgori dan u životu! Ostali dani to čuju, pa krene takmičenje… Udahnem duboko pa sve zamišljam dobro je.

P.S. Od treninga – vrzino kolo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Kad sebe zaboraviš, život i dani tada su ti isti. Kao paukova mreža ispod lista, ne kisne ti navika

Oko mene je danas mnogo bučnih ljudi, a ja se odjednom osećam veoma usamljeno. Ne postoji krojačnica za rašivene snove, izgubljenu nesanicu usled nestrukiranog odustajanja, umetanje učkura na labavu brigu o sebi, niti kesa sa dugmadima u boji istrajnosti. Život se sastoji od bezbroj ultimatuma i prisila. Kamenolom smo uverenja i svaki drugi dan neko odnosi deo po deo nas. Pupoljak suštine čeka proleće. Nije danas sunčani, zimski dan, već vreme posle ONOG dana kada se vetar razduva sa svih strana, e to je tajni znak prirode. Pahulje će doneti nestale misli kao golubice grane mira. Susnežica topi olovne naramenice, a pogled ka jatu belih gusaka bistri vode u nama zamućene životom. Čekam te.

Ima tih nekih ljudi čije neprisustvo može da se opipa.Otrčim kod starog drveta, iskopam rupu, osvrnem se da me niko ne vidi, otvorim drvena vratanca na grudima i istresem tugu u rupu, lepo sve zatrpam, izvučem stari osmeh iz džepa košulje, obrišem ga rukavom i namestim malo ukrivo, da ne bude previše očigledno. Pokisla sam na kiši namenjoj drugom svetu. Tišina mi raznosi glas, tvoje ruke su nevidljive. Hej, promakla nam je blizina! Ušuškanost u nečije postojanje, reči, osmeh, pokret, toplinu prisustva, udobnost trajanja. Zaćutale su ptice, ljudi, oblaci… Sve je utihnulo i odbeglo u jazbine.  Svet je zanemeo. Ili ja više nisam među živima. Ta tuga može da ubije na licu mesta i natera te da živiš takav. U glavi puštam naš film, kad je nebo pred sneg, a duša pred zimu. Neko je ukrao boje. Noć rovari po pesmama sluđena od sivila. Kad sebe zaboraviš, život i dani tada su ti isti. Kao paukova mreža ispod lista, ne kisne ti navika. Nekadašnjem sebi si dalek kao prijatelj koji je prestao da bude poznanik i prolaznik. Suština je postala prašina na koferu sa slikama ispod kreveta u sobi za odlaganje suvišnosti. Zaista ne znam ko je potkresao beskraj kao živicu svakodnevice. Za taj osećaj večite tuge ne postoji ništa poput odabira boje koja najbolje odgovara pamćenju. Pamćenje. Pamćenje je spas. Ne zaborav.

Predstava u jednom činu.  (Za ovu predstavu potreban je jedan glumac, nem i nevidljiv, i strpljiva publika. Ako je publika dovoljno strpljiva mogu se izvesti i dva čina, ili, u idealnim uslovima, pet. Bojažljivo udišemo dane… tiho i oprezno, s odrazima na vlažnom pločniku sami smo, samo se vode spajaju i odlaze… spajaju nas. Da je bar malo svetla da osvetli bolan korak, svako umorno buđenje, sve ono dovoljno sa čim se mirimo, bar malo da vidimo više, kako prolazimo i ne vraćamo se… Zagrljaj je utočište svesnih krhkosti, sigurna kuća nežnosti, prag doma. Grlim te.

P.S. Dani kad ne trebaš nikom su gori od onih kad tebi ne treba niko…

Nataša ANDRIĆ

Komentari