Ima ona jedna gadna sumnja u ispravnost vlastitih izbora, što promoli glavu iz neke nepojmljive pomrčine, baš u času u kojem konačno dobiješ ono što si dugo tražio ili žarko želio

Kiša. Sivi dani, sivi ljudi. U moje vreme proleće nije smelo ovako da se ponaša. Negde u daljini, meni kao u snu, peva belopena reka i nečiji zavičaj koji nikad nisam videla. A u međuvremenu, ovo proleće obožava svoju jesen. Izgledaju kao da će trajati zauvek. Ne bih da paničim, ali zimsku jaknu nosimo već šest meseci i ne nazire joj se kraj. Nije sve ovo ovako trebalo da ispadne, a razbilo se kao da jeste.

Tragovi utisaka na mom licu. Nekad sam bila mlada, lepa i pametna. Sad sam samo bila. U životu je važno da završiš književnost, posle možeš da radiš šta hoceš. Neke stvari se kose sa razumom i po toj kosini volim da se spuštam, što smatram svojevrsnim uzdizanjem. Pogled veje na stvari kao sneg i putevi postaju teško prohodni. Melanholija. Nisam native u govoru tela. Moram da razmislim pre nego što nešto njime kažem. Taj mali zastoj govora, taj prekid, to je otuđenost, kontaš, sloboda, razumeš? U zemlji gde je ,,Niko vas ništa nije pitao“ glavni mehanizam odbrane, istovremeno postoji i ovaj „Zašto ste ćutali do sad?“. Ne znam i ne interesuje me je pola zdravlja, druga polovina je da budeš malo nagluv. Upada mi sve češće u oči da se žene, ne znam koliko progresivnih stavova, ubiše i dalje da odgovore nametnutim standardima lepote, dijete, izgladnjivanja, ,,debela sam“, samobičevanja koja nemaju veze sa zdravljem… nešto je u raskoraku, a preispitaću i sebe. Dobre dve i više decenije života sam bacila na neke iluzije o životu i svemu što se zateklo u njemu. Tako da znate da ova slova nemaju neko pokriće. Žvrljam, ko zna zašto. Nemoć je jača od moći. Svaka noć zna ponešto o tome. Ima ona jedna gadna sumnja u ispravnost vlastitih izbora, što promoli glavu iz neke nepojmljive pomrčine, baš u času u kojem konačno dobiješ ono što si dugo tražio ili žarko želeo.

Jednom je jedan moj san otkrio tajnu metamorfoze. Pretvorio se u jare. Kad sam se probudila zurio je u mene. A ja sam prala ruke kao da oštrim nož. Najednom me baš zanima kako je spavao Jona u plavom trbuhu. Da li se sklupčao ili ne? Šta je sanjao i da li su ti snovi odjekivali u plavoj glavi, da li je kit sanjao isto što i Jona? I zanima me, kad je Jona ustajao noću, da li je kitov trbuh poznavao u mraku kao što se poznaje sopstvena soba?

Promrzli otkucaji sanjaju tople dlanove ognjišta. A jedno nikada više, otvara čeljusti i čeka. Ne vezujte stvarnost za jedan doživljaj, niti sećanje za jedan trenutak. Stvarnost ume biti povodljiva, pamćenje takođe. Nemojte dopustiti da vas ovaj ledeni april sasvim obeshrabri, ide leto, a sa njim i rojevi malaričnih komaraca koji će isisati i ono malo životnih sokova što je u vama ostalo.

P.S. Potrošila sam reči, ostale mi neke tačke i par upitnika.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ugrizeš se za riječ kao mali znak pažnje, pa od grudnog koša stvoriš prvu liniju fronta

Proleće. Citiraćemo nobelovca: „Bilo je neko zlo i hladno proleće, koje nije nikako dalo letu da grane“. I magnolija je procvetala, a ja ni da cvetam, ni da venem. Makar sam sa decom u dobrim odnosima. Tajna mog dobrog odnosa sa familijom nije u par godina psihoanalize, već u tome da sam im naglasila da primam samo komplimente, a da ostalo slobodno zadrže za sebe.

Sad mi prosto dođe da odvedem svoju decu u stare voćnjake, samo da osete prve zelene trešnje, da simpatiji ponesu odlomljenu granu sa najlepšim cvetom, da isprljaju kolena na zeleno, stave kap pljuvačke na mesto ujeda pčele, da ih umorim pa da hlad bude najprijatnije mesto na svetu. Da se naslone na grbavu koru oraha, da žmirkaju od naleta sunca i oblaka, obrišu d… zelenim listom, protrljaju zrelu jabuku o majicu, vade popino prase iz čarape i gađaju se usput čičkom… Sećam se kad smo jeli jabuke iz tuđeg dvorišta. Sedeli smo na trotoaru izuvenih papuča, ispruženih nogu…  Leto nam je prelazilo preko stopala, sedalo u krilo… Sad ne znam jesmo li to jeli jabuke ili smo leto ljubili u usta. Samo da smo skitnice. Skitanje je rezervisano za nove ulice, predele, a šetnja je po već utvrđenim stazama, prečicama, rutinama.

Setih se sad sastava mog sina o dugom putovanju u goste kod prijatelja i kako smo se, stigavši kod njih, odmah s vrata olakšali (hteo je da kaže da smo osetili olakšanje što smo, napokon, stigli). Svaka reč može odneti pola života. Pazite se. I svojih i tuđih. Sve što mi nedostaje mogu da zamislim i da, na trenutak, zaboravim da sam zamislila. Ugrizeš se za reč kao mali znak pažnje, pa od grudnog koša stvoriš prvu liniju fronta. Ne očekuj ordenje, nego sledeći put kupi čokoladu. Počela sam da saosećam sa sobom po dva sata i deset minuta, svakog drugog popodneva. Okačim lepezu na ruku pravednog gneva, zađem među vetar i zamišljam da sam dostojna da mi se posveti počasni ples žalosne vrbe. Što te ne ubije, ne ojača te. Samo preživiš. I trudiš se svim silama da ne dođeš opet u istu situaciju, dok granica između opreznosti i kukavičluka postaje sve nejasnija. Lekciju ko ne nauči iz prve, neka spremi dukate od suza. „Karte na pregled!“, reče život.

Često sam, u odsustvu vedrijih tema, pravila u glavi plej listu svih pesama koje bih želela da se čuju na mojoj sahrani. Zaključak je uvek bio da bi sahrana trajala cirka nedelju dana. Sve mi to pade napamet, jer sam shvatila da baš dugo nisam razmišljala na tu temu (što je dobro, je l’) dok ne čuh maločas Plavu pesmu grupe Smak… cvrc! Kad bolje razmislim, isto bi kao i da nisam bolje razmislila. I neki ljudi se izgube iz tvog života kao kišobran, ne znaš tačno gde, a danas pada kiša…

P. S. Te godine svet je bio toliko ružan, da se ni proleću nije dolazilo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Pri dodiru sa pravom Ljepotom duša počne da kovitla granice. A bez granica ništa ne bi postojalo

Nisam baksuz, ali šta ima neko da priča nedeljom do podne. Ćuti, srči kafu i trepći,  j… ga život! Najbolja vest u poslednjih godinu dana: „Oko dvadeset i pet majmuna pobeglo je iz zoološkog vrta na jugozapadu Nemačke i provelo dan sunčajući se u blizini šume. Životinje su očigledno iskoristile lepo vreme i provele poslepodne na rubu šume blizu zoo vrta.“ Lipa ispod mog prozora je olistala za ravno 24 sata. Kakav entuzijazam! Uskoro će doći slavuji i pevaće noću kao zdravci čolići.

Zahvaljujući mom avetnom sinu, upravo sam upoznata sa delom opusa vokalno instrumentalnog sastava pod nazivom Goci Bend. Kako sam u stanju kulturološkog šoka, molim vas da me ne uznemiravate. Prijatelj to ne razume, kaže: „Moja preporuka: Vozi gara, vozi kola plava. Posvećena izvesnom Rašoviću koji prodaje polovna vozila na Palama, a prijatelj je Gociju i bendu. Vrlo osećajna pesma.“

Iza visoke ograde od čvrstih reči buja raskošna bašta nezadovoljstva. Od početnog oduševljenja preko postepenog uočavanja problema do još jedne konstatacije kako me više ništa ne može oduševiti. Pustim muziku (nikako Goci bend) najglasnije kad ne želim da slušam sebe. Tu, među šuškavim korama za pitu i mirisom žutog Lenora na terasi, munu me misao: „Bože, sve je tako lako!“, nego ne viđam nigde više po dvorištima zavalice, zečije uši i ostalo starinsko cveće, sve neke fensi biljke, osetljive pahulje kojima treba da pevam Sinatru da bi cvetale, čuj, drvo koje donosi pare!? Pri dodiru sa pravom Lepotom duša počne da kovitla granice. A bez granica ništa ne bi postojalo.

Dok ne doživite smrt bliske osobe, niste ni svesni koliko su zapravo sve depresije, tuge, stresovi i strahovi, pre toga, zapravo, bili ništa. Najgore je što posle smrti bliske osobe odistinski sve postaje besmisleno. Da bar mogu otići na groblje… da ćutke stojimo jedni pored drugih, da sačekam da dogore sveće… Brojim dane: sedam, trideset… prođe i četrdeseti… neki potpuno novi život i svi tako nemi sa krvavim očima i šmrcavim nosem glumimo da prihvatamo smrt i dajemo vreme vremenu. Izgubila sam nekog važnog, kao deo sebe da sam izgubila. Punim se uspomenama, jer valjda se tako pune rupe u duši da ne bi poludeo i glumim da sam jaka, kako bi moj tata rekao: „Glumi da si jaka da ne vide deca, a i možda se i navikneš na takvu sebe“.

Posedujem emotivnu zrelost dečaka u vrtiću kome se dopada devojčica, pa je šutne u cevanicu da joj to pokaže. Ono što ne mogu da prevalim preko usana, neću ni preko tastature…

P.S. Znao je rečima niz dlanove, bez dodira.

Nataša ANDRIĆ

Komentari