Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Novi totalitarizam

Objavljeno prije

na

PODGORIČKA vlada, plus briselska vlada, plus vladine nevladine, jednako novi totalitarizam. Priznajem, kada je ovaj obrazac, tada u Sloveniji, pre desetak godina, prvi izložio Tomaž Mastnak, mislio sam da preteruje. Danas vidim da je bio u pravu. POGLEDAJTE samo to svakodnevno čudo. Kao u bajci o borbi između vitezova dobra i demona zla. Četiri dobra K protiv četiri loša K. Konsenzus, konsultacije, konferencije i konvencije, protiv kartela, konflikta interesa, korupcije i organizovanog kriminala.

NA PRIMERU konsenzusa najbolje se vidi suštinska podvala i podmuklost novog totalitarizma. Konsenzus je vredan samo ukoliko je iskren i stvaran. A iskren i stvaran je samo ukoliko je između koliko-toliko jednakih šansi i prava. U protivnom, pretvara se u veliku laž i masku.

ČAK I PREMA službenoj statistici, oko trideset procenata stanovništva Crne Gore ugrožena je siromaštvom, više od deset procenata živi u apsolutnom siromaštvu, a relativno siromaštvo ili jaz između deset procenata najbogatijih i deset procenata najsiromašnijih, u poslednjih nekoliko godina, povećan je za šezdeset procenata. O ovom problemu u našoj maloj voljenoj državi zavera ćutanja. U novogovoru briselske birokratrije još gore. Pravi mali lingvocid. Zahvaljujući kojem sada u Crnoj Gori nemamo više problem siromaštva nego „izazov inkluzije”. Zbog toga je njihov konsenzus, a isto važi i za sva ostala njihova svakodnevna čuda, samo velika laž i maska. Ispod koje se ceri ružno lice oligarhijskog kapitalizma.

(TV Vijesti)
Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Restart

Objavljeno prije

na

Objavio:

Veliki i mali

 

O velikom ubrzavanju i haotizaciji političkog sistema u Crnoj Gori, najbolje svedoči činjenica, da su za manje od dve godine, dve potonje vlade Crne Gore, ona četrdesetdruga, Zdravka Krivokapića, i ona četrdesettreća, Dritana Abazovića, poništile i adaktirale najmanje dve značajne ideje (za koje se svojevremeno zalagao i autor ove kolumne).

Neuspeh one prve, to jest četrdesetdruge Vlade, da sačuva minimalni unutrašnji, ali pre svega srpsko-crnogorski kompromis i balans, poništio je i adaktirao ideju zabrane DPS-a. I to, naravno, ne zbog toga što i dalje ne važe svi ustavni i međunarodni razlozi za ovu zabranu, naprotiv ovi su u ove dve godine samo pojačani, za ustavne je dovoljno samo još jednom pročitati Ustav Crne Gore, a za međunarodne samo imati na umu odgovarajuće međunarodne presedane, postnacistički Ustav SR Nemačke, koji je zabranio sve totatlitarne organizacije, ali i sasvim skoro iskustvo zabrane nekada najmoćnije Demohrišćanske partije Italije zbog, zvuči poznato, sraslosti sa mafijom, sredinom 1990-ih. Nego je ovaj neuspeh poništio i adaktirao ovu ideju zbog toga što su konstituenti ove Vlade, u sedamdeset do devedeset procenata svoga delovanja, demonstrirali suštinsku istost sa DPS-om, pa se onda opravdano postavlja pitanje, a ko će onda da zabrani DPS, da li to realno može, i da li ima pravo na to.

Neuspeh ove druge, to jest četrdesettreće, koja je formalno bila manjinska, a suštinski daljinska vlada, na daljinskom upravljaču NATO-a i DPS-a, poništio je i adaktirao ideju koncetracione vlade. I to, naravno, ne zbog toga što i ova ideja odnosno potreba danas nije veća nego do samo pre godinu-dve, nego zbog toga što niko iz ove vlade, ali ni iz njene depeesovske dubine, nije pokazao ni najmanji znak, da ne kažemo svest, o potrebi koncentracije, nego su svi, uz časne izuzetke iz delova opozicije, nastavljali svoj beskonačni partitokratski pir.

Pa zbog ovoga, danas, u prvoj polovini avgusta 2022, kao najmanje loša opcija, izgleda ne koncentraciona vlada, kako je to izgledalo sve do skoro, nego, ipak, vlada koja bi bila neka vrsta restarta odnosno rekonstrukcije tridesetoavgustovske vlasti odnosno vlade iz 2020. I to, opet, ne zbog toga što i ta (bivša, buduća) vlast u međuvremenu nije sebe u ne maloj meri kompromitovala, oslabila i delegitimisala, nego zbog toga što je, posle svega, u poređenju sa drugim mogućim opcijama, deficit njene legitimnosti, ipak, relativno (naj)manji, a njena legalnost odnosno ustavnost i dalje nesporna.

Ali je Crnoj Gori danas neophodan još jedan, veliki restart. U odnosu na koji je čak i ovaj prethodni, tridesetoavgustovski, manje značajan, da ne kažemo mali. Jer bez ovog drugog ugrožen je i onaj prvi. Crnoj Gori je danas neophodan veliki restart u 26. mart 1999, kada je njen parlament, pod bombama NATO-a, na samoj ivici građanskog rata, usvojio Rezoluciju o građanskom miru. Ovo je bio možda i najznačajniji akt u našoj novijoj istoriji, jer je odlučujuće doprineo, da sa one ivice ne padnemo.

Crna Gora je i danas, u vrelini avgusta 2022, na samoj ivici građanskog rata. U situaciji koja je složenija, teža i opasnija, čak i od one iz mračnih i ratnih 1990-ih, pa i one iz njihove kulminacije 1999. Tada je mafiokratija u Crnoj Gori bila u stanju nastajanja, danas je ona u punoj moći i snazi. Sve je u Crnoj Gori stalo, zarobljeno i blokirano, samo mafiokratija našeg, a bogami i ona beogradskog Vrhovnika, brekti. Politički subjekti, institucije, retorike, samo su spoljni dekor. Nesvest i, još gore, lažna, mrzilačka i ubilačka svest, retorika i propaganda, (svako)dnevna zapovest. Državu kao brane oni koji su je iznutra zarobili i razorili. Materijali Europola o tome više i bolje govore nego svi njihovi lažni Belvederi.

Mandat eventualno restartovane odnosno rekonstruisane tridesetoavgustovske Vlade i vlasti, mogao bi da potraje sve do 2024, ali je to zbog ovog našeg velikog političkog ubrzavanja i haotizovanja, malo verovatno. I ne samo to. I karakter ovog mandata, zbog ovog istog ubrzavanja i haotizovanja, izmiče uobičajenim standardima. U izvesnoj, ne maloj meri, on je hibridan, dinamičan i otvoren za promenu. Politički i većinski, ali, potencijalno, i koncentracioni. Tehnički, ali, nužno, i suštinski. Minimum njegovog sadržaja je prilično heterogen. U vrh prioriteta ovog mandata spadaju borba protiv mafiokratije i evropske integracije, ali, ukoliko dođe do daljeg političkog ubrzavanja i haotizovanja, i priprema vanrednih parlamentarnih izbora, uz obavezu makar minimalne reforme izbornog zakonodavstva.

U vrelo leto 2022, Crna Gora je na svom velikom, možda i najvećem istorijskom ispitu. Na ispitu je pre svega njen kapacitet za pozitivnu alternativu. Sposobnost svih njenih subjekata i snaga za razuman dijalog i kompromis u savladavanju opasne odnosno najopasnije haotizacije u njenoj novijoj istoriji. I to u najtežim mogućim uslovima. Unutrašnjim i spoljnim. U uslovima uplašene i na sve spremne mafiokratije, posvađane i izgubljene alternative, spontane ali neosvešćene i stihijne smene generacija, odsustva bilo kakve iskrene i delatne integrativne vizije (ona „evropska“ je, naravno, neiskrena i propagandna). U uslovima negativne i destruktivne hemije Putinove Rusije i NATO, u novom i opasnom pa i apokaliptičkom međunarodnom multipolarizmu, a ne u nekakvom novom hladnom ratu, kako nas svakog dana (dez)informišu sve brojniji NATO kursisti. U Ukrajini ali i na (Zapadnom) Balkanu i u Crnoj Gori. Na samoj ivici nuklearne apokalipse. Na ovo poslednje nedavno je upozorio i Antonio Gutereš, bivši premijer Portugala, aktuelni, deveti i do danas verovatno najbolji generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Dok svi putini, bajdeni i eskobari, đukanovići, konjevići i vučići, putinovci, natovci i natisti ovog sveta, nastavljaju svoj somnabulni i suludi apokaliptički đir.

U najkraćem, na današnji dan, kapacitet za alternativu, u Crnoj Gori, ali i u svetu, najblaže rečeno, ne izgleda najbolje. Glavna svrha ovog teksta bila je da na to upozori. I da pozove na osvešćivanje, izgradnju i akciju. Ne, dakle, da širi defetizam i beznađe, nego upravo suprotno. U tom duhu, za sam kraj ove kolumne, ostavljeno je i nešto pozitivno. Dve konkretne ideje i predlog, za dane koji dolaze.

Prvo, ideja i predlog da mandatar za sastavljanje nove, četrdesetčetvrte, restartovane i rekonstruisane tridesetoavgustovske vlade Crne Gore, bude poslanik i lider DEMOS-a, Miodrag Lekić. Crnogorski Antonio Gutereš. Političar koji je u poslednje dve godine bezbrojnih „čuda neviđenih“, demonstrirao najveći stepen demokratske doslednosti. Koji ima zavidno iskustvo, ali i neophodnu inovativnost. I, ne najmanje važno, primarnu profesiju, spoljnu politiku i diplomatiju, koja je, i u Crnoj Gori, a ne samo vani, danas toliko važna.

I drugo, autor ove kolumne sada će biti i po malo ličan, ideja i predlog da prvi korak u mandatu nove vlade, bude donošenje i sprovođenje Zakona o lustraciji. Reč je o ideji i predlogu koje je ovaj autor prvi put dao na samom početku mandata tridesetoavgustovske Vlade odnosno vlasti, krajem decembra 2020. Protek od dve godine, ovu ideju odnosno predlog, učinio je samo još značajnijim. Da samo ukratko podsetimo, reč je o lustraciji, to jest zabrani obavljanja javnih funkcija, za sve vrhove devedesetih, uključiv, naravno, i samog Vrhovnika. Zbog njihove odnosno njegove objektivne političke odgovornosti za najteže ratne zločine, uključiv i genocid u Srebrenici 1995. A moćnim međunarodnjacima, koji su sačuvali minimum integriteta, koji, dakle, nisu ni Vrhovnikovi superplaćeni lobisti, ni natovci, ni putinovci, ni slični koji su zainteresovani samo za svoje opskurne geopolitike, a ne za demokratiju i vladavinu prava u našoj maloj i jedinoj, njima treba objasniti da ovo ne bi bila nikakva politička hajka po širini i dubini, nego samo minimalna pravda za naše mračne vrhove. I deblokada. Pravosuđa i države u celini.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Velika konfuzija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vrijednosti Zapada i geopolitika NATO pakta. Slučaj Crne Gore

 

Velika konfuzija između vrednosti Zapada i geopolitike NATO pakta traje decenijama i ima je u svim delovima sveta, ali je u slučaju naše male i jedine, ona najočiglednija i najdrastičnija. Umesto velike priče, to najbolje pokazuje jedan aktuelni primer.

Zar jednakopravnost građana, i kao deo ove, njihovo jednako pravo glasa, nije temeljni aksiom odnosno vrednost Zapada? Naravno da jeste. Pa kako je onda moguće da se u Crnoj Gori upravo ovaj aksiom tako lako i drastično krši prilikom konstituisanja i funkcionisanja njene aktuelne ali i njene prethodne Vlade. I to po direktnom nalogu vrhova administracije SAD-a i NATO-a, koji neuvijeno kaže ko može a ko ne može biti njihov partner, pa i ako je to skoro trećina crnogorskog biračkog tela. Znamo, kvaka je u tome, što je ovde reč o proruskoj a delom i proputinovskoj trećini ovog tela. A kada je tako, onda, u geopolitici i realpolitici NATO pakta, i geometrijski, a kamoli politički aksiomi, prestaju da važe.

Autor ove kolumne bio je i ostao za međunarodnu neutralnost Crne Gore, istovremeno i protiv NATO pakta i protiv Putinove Rusije, dakle gornju kritiku ne izriče kao pripadnik odnosno istomišljenik diskriminisanog dela Crne Gore, nego kao načelni protivnik diskriminacije kao takve. I kao neko ko vodi računa o razlici i suprotnosti između stvarnih vrednosti Zapada i geopolitike NATO pakta i SAD-a. Od Vijetnama, Iraka i Avganistana, do aktuelnog slučaja naše male i jedine. I ko ne zatvara oči pred notornom činjenicom, da je i aktuelna agresija Putinove Rusije na Ukrajinu, samo konačni proizvod negativne hemije i koperacije Putinove Rusije i NATO pakta u poslednjih deset godina.

Kada predstavnici aktuelne neizborne vlasti Crne Gore, ovih dana, sve agresivnije ignorišu upravo izloženu veliku konfuziju, razliku i suprotnost između domaće i međunarodne političke aksiomatike i takozvane realpolitike odnosno geopolitike, pri tome posebno sladostrasno uživajući u svom vrhovnom oksimoronu takozvanih NATO vrednosti, znamo da to čine radi svojih partitokratskih potreba i interesa. Ali, da li pri tome zaista veruju u ovaj svoj fantastični oksimoron, ili ga samo koriste kao pragmatično sredstvo za postizanje rečene partitokratije, na prvi pogled može izgledati kao potpuno nevažno pitanje, ali, u stvari, nije tako. Zbog čega. Pa jednostavno zbog toga što je u slučaju stvarnog verovanja, problem relativno lakši, i može se rešavati i rešiti putem racionalnog dijaloga i argumentacije. A u slučaju stopostotne partitokratije, neka nam je bog u pomoći.

Velika konfuzija o kojoj je bilo reči u ovoj kolumni, samo je jedan od vanjskih simptoma, koji izražavaju veliki i teški poremećaj u dubini društva. Globalno i lokalno pa naravno i u našoj maloj i jedinoj. Sudeći po ovom ali i brojnim drugim vanjskim simptomima, Crna Gora je danas u složenoj, teškoj i opasnoj situaciji, složenijoj, težoj i opasnijoj možda i od one iz mračnih1990-ih. U Crnoj Gori 1990-ih mafioktratija je bila tek u izgradnji, danas je ona u svom punom razvoju i moći. I nema šta da izgubi pa je spremna na sve pa i na unutrašnje nasilje odnosno građanski rat. Sve veća agresivnost neizbornih vlasti i njihovih „NATO vrednosti“ i „izdaja“ i „veleizdaja“, o tome preteći svedoči. Krajnje je vreme za zaustavljanje ove pretnje. I za novi veliki restart, zakon o lustraciji vrhovnika i svih njegovih, zakon o oduzimanju pljačkom stečene imovine, i koncentracionu a nakon nje i pravu izbornu vladu. Uz nadu da još uvek nije kasno. Da sve ovo ipak nije „bolest na smrt“.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Integralni igrači

Objavljeno prije

na

Objavio:

Administracije SAD i EU i crnogorska mafiokratija

 

Tačno pre deset godina, u majsko-junskom dvobroju Foreign Affairs-a za 2012, Moizes Naim objavio je tekst „Mafia States“ (Mafijaške države). Već u momentu objavljivanja, ovaj tekst ocenjen je kao jedan od najznačajnijih u svojoj oblasti. S razlogom. Distanca od deset godina, ovu ocenu samo je potvrdila.

Glavna ideja u ovom tekstu bila je (i ostala) ideja „integralnog igrača“. Koja označava istorijsku inovaciju. Na prigovore nekih kritičara da je uticaja vrhova organizovanog kriminala na vrhove vlasti oduvek bilo, sam Moizes Naim je promptno i ispravno odgovorio da uticaja jeste bilo oduvek, ali da je sama „integracija“ ipak nešto više od običnog uticaja, i da je kao takva, ipak, ekskluzivnost i inovacija našeg vremena.

I u tekstu objavljenom pre deset godina, među nekoliko eklatantnih primera za ovu inovaciju, nevedena je i naša mala i jedina, ali je konačnu, najveću i najuverljiviju potvrdu za ovu inovaciju, Moizes Naim dobio u dokumentaciji Europola za Crnu Goru, čije objavljivanje bez daha pratimo evo već nekoliko poslednjih sedmica. Pa ipak, glavni razlog za ovu našu kolumnu, nije zaslužena pohvala rečenom tekstu Moizesa Naima, nego jedna njegova važna i nužna dopuna.

Dopuna se odnosi na glavnu jedinicu analize. To više nije „state“ odnosno država, u singularu ili pluralu svejedno, kao u naslovu teksta Moizesa Naima, nego je to sve više glokalna, dakle istovremeno globalna i lokalna jedinica. To posebno uverljivo potvrđuje i slučaj naše male i jedine, iz Europolove dokumentacije i inače.

Zaista, da li je iz našeg crnogorskog „integralnog igrača“ moguće isključiti, one delove takozvane međunarodne zajednice, posebno one delove administracija SAD i EU, koji već trideset godina, zbog njihove ograničene realpolitike i geopolitike, pomažu našem dvostrukom i integralnom Vrhovniku, da izbegne pravdu? Naravno da nije. A da li onda i sami ovi delovi administracija SAD i EU postaju moizesnaimovski „integralni igrači“? Naravno da da. Zbog toga više nije dovoljna „state“ odnosno država. Ali onda sa ovime dolazimo i do još najmanje dva važna nivoa ili aspekta našeg problema.

Prvi je međunarodno krivično pravo, a drugi kulturni rasizam Zapada ali i Istoka i ostatka sveta. Međunarodno krivično pravo ima toliko deficita da mnogi ovome poriču čak i sami karakter prava. Ne bez razloga. Sila i pravo ostaju u tesnoj vezi. Pravo bez monopola legitimne fizičke prinude nije pravo. A to je upravo slučaj međunarodnog krivičnog prava. To se najbolje vidi u našem slučaju. Delovi administracija SAD i EU, koji su „integralni igrači“ crnogorske mafiokratije, zbog toga što toliko dugo i nažalost uspešno pomažu našem Vrhovniku da izbegne pravdu, čine to tako lako i elegantno, jer znaju da zbog tog svog „integralnog“ doprinosa ni oni neće trpeti pravdu. Zbog toga što njihove moćne, najmoćnije države, SAD otvoreno, a EU de fakto, ne prihvataju nadležnost Stalnog međunarodnog krivičnog suda u Hagu, i druge slične instance koje bi mogle da ih ugroze. Pa se onda i Putinova Rusija, kao i druge velike sile, kojima to može biti, na ove samo ugledaju. Isti se istom raduje.

Funkcija onog drugog, kulturnog rasizma Zapada ali i Istoka i ostatka sveta, jeste upravo to, da ovu istost i njenu neprihvatljivost sakrije. Na Zapadu pa i u našoj maloj i jedinoj, to je deklarativna priča o vladavini prava i drugim vrednostima Zapada, koje se u stvarnosti nemilosrdno gaze i izneveravaju. Na Istoku pa i u Putinovoj Rusiji, to je fantazija o obnovi srednjevekovnog carstva, koja je u stvarnosti samo lažna kompenzacija za potpuno odsustvo slobode i pravde.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo