Izađite i vi iz svoje unutrašnjosti tako što ćete zalupiti vratima

Posmatram zaleđen grad i pevušim Veliku pesmu o jednom malom jagnjetu, od Dobrice Erića. „Jutros, dok je čika Mraz štipkȏ sunce za obraz, jedna ovca u šipragu ojagnjila belu jagu…“, i razmišljam kako će za mesec i po biti proleće, već ga naslućujem i njuškam u vazduhu. Izađite i vi iz svoje unutrašnjosti tako što ćete zalupiti vratima. Kažu da nije pogrešno ništa što nas čini srećnim ali vidi, važno je i koliko za neke sreće imamo obraza.

Bogojavljenska je noć. Spremam se da izađem na prozor i pomislim želju, ali na svakom mogućem prozoru u komšiluku po jedna glava. Nataša, džabe se mrzneš, ne možeš da dođeš na red, ali, evo, pijem kafu, posle ću da ubodem želju, znam prečicu.

Ne sviđaju mi se sopstvene misli o tebi, neću te više misliti. Dva misleno umišljena ti – mnogo je to svetu, popucaće tanano tkanje od istinskog dodirivanja. Ništa je ono kako u meni živiš, a ništavila su prevrtljiva mesta. Iskušavaju prostorom koji želi svoje međe i teži da postane oblik, iskušavaju kad kažu – ovde je dovoljno mesta za… i kradomice se osmelim i započinjem sve se skrivajući. Ništa nikog ne pitam i kad me se tiče. To je moje prokletstvo. Ako me oslobodiš ja ću čekati biljku koja živi samo jedan dan, iznikne u sumrak, procveta noću, svetli u mraku i do jutra uvene. Sve moje nežnosti na vrhovima prstiju čekaju da te dodirnu…

A znam da, ovo nebo, breze, njive, reku… neko nikad više neće osetiti. Čitav život provodimo u stresu i jurnjavi za parama, poslovima, za nekim boljim životom i mislimo uživaćemo ,,samo još to da rešimo” i uvek ima još samo nešto. Nemam stan, nemam posao, nemam vremena, nemam para, uvek je neko nemam na putu ka sreći. A vreme podrazumevamo. Vreme mislimo da imamo. Ironija je da sutra nikome od nas nije obećano. Možda nas već sutra ne bude, a da nismo ni živeli, ni uživali i potresna je spoznaja koliko život brzo prolazi. Protrese te tek kada neko blizak ode, usred svega što je morao da obavi. Zamisli, smrt ne čeka. Toliko glupo zvuči krilatica ,,traži sreću u svakom danu”, ali to je verovatno jedini način da budemo srećni. Imamo negde u krajičku uma svest da ćemo umreti nekad, ali to nekad je za mnoge, bliže nego što bismo očekivali. Pojedi, kolač preko mere, idi na more, pošalji poruku, pruži drugu šansu, oprosti nekome ili nemoj. Odstrani ljude iz života ako te čine nesrećnim, upoznaj nove. Promeni posao. Živi kao da nećeš umreti, jer, dovraga, hoćeš. To je sve. Molitva za sve njih.

Molitva nije traženje malih stvari od drugog, nego velikih stvari od sebe. Molitvom ne tražiš da ti se nešto desi, nego da se ti desiš. Molitva nije iskanje, nego razdavanje svega privremenog da bi ostalo samo jedno, ono večno.

Kako stari, čovek postaje konzervativniji, jer stigne da dočeka smrt svih privremenih ideja u koje je verovao i uviđa da su jedine ideje u koje vredi verovati, one koje su opstale u svim vremenima. Deprimiran je kad god oseti da od te slike odstupa. Kad god se na kraju dana osvrne i za ono što je radio, ne može da kaže: „I vide da je dobro“.

Mene nemojte pitati kako sam, jer nisam.

P.S. Najviše dugujem sebi, al’ nikako da mi vratim.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ovdje je idealno biti ovlaš živ, ne pretjerivati sa postojanjem. Bez roka trajanja, bez ikakvih garancija, bez milosti i suza ka nebu… živimo, ispraćamo dane, godine, ljude… pamtimo, poneko sunce, poneki vetar, nečiju ruku… do kraja ili početka

Treći dan praznika, u kući jutros nema hleba, pa smo u Marija Antoaneta modu – nemate hleba, jedite kolače. Gledam svraku s prozora, čisti neki oluk od lišća, krenula je skroz s leva i, bogami, došla skoro do kraja. Radi i nedeljom. Impresivno. Kod svrake mi je najbitnije da mi ne popije mozak. Kada sam poslednji put, pre ko zna koliko, pogledala kroz prozor pažljivo, isto je bio sneg. Pomislila sam kako se ništa nije promenilo. I nije. Slika bi govorila, više od hiljadu reči bi kazala, al’ ne može, nema je. Koliko god da se menjalo. Od svega najteže mi je da podnosim dijaloški monolog i onda tražim gredu da sagovornika obesim o loše akcentovano osećanje. Ipak bi povremeno trebalo izbezumljeno tumarati ulicama i uzbuđenim glasom sportskog komentatora nešto dovikivati prolaznicima.

Ovih dana ne želim da radim ništa, ali moram, i osećam se kao da sam pratnja svoje obuće. Da mogu, spustila bih pogled, ubrzala korak, prešla na drugu stranu ulice i pobegla glavom bez obzira, ali ne ide, od sebe nema bežanja. Vremenom postane isuviše bučno, ponestane onih skrovitih, tihih mesta, gde možeš da se sakriješ dok ne povratiš dah. Da vi znate šta bih ja sad dala da mogu da vidim neke ljude. Samo da prođu pored mene. Mogu i s druge strane ulice. Ne moraju ni da me pogledaju. Samo da koračaju. Eto. Kad god te poreknem, nikneš… nikneš niotkuda, iz zemlje, iz mesa, iz neba. (Ako slučajno počne da mi pada u očima, lično mu pružam ruku, podmećem stolicu i širim mekanu podlogu, za svaki slučaj da se, i ako sklizne, ne ugruva.)

Ovde je idealno biti ovlaš živ, ne preterivati sa postojanjem. Bez roka trajanja, bez ikakvih garancija, bez milosti i suza ka nebu… živimo, ispraćamo dane, godine, ljude… pamtimo, poneko sunce, poneki vetar, nečiju ruku… do kraja ili početka. U magnovenju. Kad predugo ne znaš zašto je stvarnost tako mutna, izbistre se snovi, pa u njima uhvatiš taj sekund, u kojem se sakrila jedna predivna večnost. Još uvek nisam zaboravila da krotim svoje misli na papir. Da slobodno ne šeću od jednog do drugog čoveka stvarajući nemir. Kad shvatiš da nemaš zaleđinu, oh, kako je to dobra spoznaja! Nema boljeg goriva, nema jačeg temelja od onog što sam izliješ.

Još pravoslavna Nova godina i Sveti Jovan, pa će oni nutricionisti, lajfkoučevi i ostali zagovornici zdravog života i ishrane, da izgmižu iz svojih rupa i da nas ubeđuju kako je krkanje štetno. Većina potencira važnost srednjeg prsta, samo mali broj zna pravu vrednost malića.

P.S. Mene možeš jednom da slažeš, ali, brate mili, drugi put isto možeš.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ako hoćeš da pripitomiš misao, osjećanje, a ti nađi starinsku riječ pa gledaj čuda svakojaka

Neverovatna je brzina kojom je ova godina prošla, kao da je sama od sebe bežala. U mislima povezujem tačke mraka gradeći nepoznatu geometrijsku figuru. Koračala sam vlažnom ulicom u sumrak. Naravno da ti uglovi nisu puka slučajnost, naivno je takvo šta i misliti. Ni sama ne umem da objasnim šta mi se dogodilo.

Dok mi je svaki nerv poigravao, a kosti odbijale poslušnost, shvatila sam, krajičkom preostalog normalnog uma, da sam našla Smisao. Istinu. I to saznanje me je sledilo od užasa. Volela bih da nisam u pravu. Zidovi kuća zaklapaju čudne uglove… Kuća? Čuj, mene, kuća?! Nema tamo kuća. To je privid. To su ognjišta Bezimenih. Nesoja. Prokletih. Otkud znam od kada postoje! Od pamtiveka, valjda, pa i pre toga. Kažu da je, naspram njih, Smrt milostiva. Samo zaobiđite ove ulice nakon zalaska Sunca, to vam kažem, ništa više. Pritislo mi pleća, zaklecalo me. Trebalo bi biti više kao električne instalacije, nenametljiv i najvećim delom sakriven od pogleda, a opet unositi svetlost u sumračne ljudske živote.

Ne znam kuda idem ovom mišlju, samo znam da postoji neko prokletstvo da sve što je nadohvat ruku izgubi pravi oblik, i nije to tako strašno, možeš i da se udaljiš pa pogledaš, približiš i sagledaš, strašno je što je u tebi već zatrpano onim što to mora biti. Uvek sam birala skrivene uglove u prostorijama, kao onaj zavučeni, između ormara i dvoseda, gde te niko ne vidi, i gde na miru možeš da se igraš nikome ne smetajući, pa te i ne prekidaju u igri. Jednostavno, uvek moram da imam svoj skriveni mali prostor. Pa čak i onda kad sam sama samcijata u celome stanu. Ponekad usled nemoći samo stisnem besno vilice dok me ne prođe. Moji porazi su sahranjeni duboko u meni na groblju sramote, ožiljci odaju poštu izgubljenim bitkama. Pobede skromno i ponosno čuvam u vitrini sećanja, svaka ima svoj zagonetni osmeh. Moje brige ne opterećuju druge, ponekad mi plamen u očima utrne u iskru. Ja nemam ovogodišnja dostignuća.

Postoje ljudi koji uđu u misli i ugnezde se u njih, briga ih što više fizički ne  postoje. Od tih škrtih nagoveštaja nežnosti pravim Semiramidine vrtove i onda se tamo izgubim i dugo lutam. Smišljam kako prevariti dlanove, da zaborave tvoj oblik lica. Ako hoćeš da pripitomiš misao, osećanje, a ti nađi starinsku reč pa gledaj čuda svakojaka…

Situacija je postala krajnje ozbiljna, više ni p.m, eventualno strinina, da prosti Kočan, ne može da primi sve koje smo poslali tamo. Sve vam je to zato što smo beli luk i čuvarkuću zamenili čia semenkama i godži bobicama. Ovde je sve toliko naopako, da mi nije jasno kako još uvek pišemo sleva nadesno. Svi smo imali priliku da postanemo bolji nego što jesmo, nema sad vađenja.

Blagoslovene suze koje dođu kad sve prođe.

P.S. Što bi naš narod rekao, još pet puta nam se predsednik obraća, pa Nova godina.

Nataša ANDRIĆ

Komentari