Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Povratak proletarijata

Objavljeno prije

na

Sve zavisi od toga kako stvar postavite. Ukoliko pojam proletarijata svesno ili nesvesno redukujete na industrijsko i manuelno radništvo XIX veka, onda je sasvim sigurno da je Andre Gorc bio u pravu, kada je u onoj svojoj čuvenoj knjizi, u drugoj polovini XX veka, poručio Zbogom proletarijatu. Onda su sasvim u pravu i oni koji zbog toga traže novog aktera i novo ime za veliku promenu u koju je zakoračio XXI vek. Tako su, primera radi, postupili i Antonio Negri i Majkl Hart, kada su, u knjizi Imperij, tom novom akteru, dali ime „Mnoštvo”. Ukoliko, međutim, pojam proletarijata postavite šire i suštinski, onako, uostalom, kako je to činio sam Karl Marks, tada ćete pod proletarijatom podrazumevati sve one koji su nepravedno lišeni svojih prirodnih ljudskih prava na jednakost, slobodu, život i rad, pa ćete tako doći do zaključka, kako je ono zbogom bilo ne samo preuranjeno, nego i pogrešno, te kako umesto iščezavanja, na delu imamo univerzalizaciju i povratak proletarijata. Zar upravo ovo nije najbolje objašnjenje velike glokalne (globalne i lokalne) krize, rastuće polarizacije i pauperizacije, te odgovora šire i suštinski shvaćenog proletarijata, u planetarnom luku od arapskih pobuna, preko evropskih indignadosa, do volstritskih okupatora, u prošloj i ovoj godini.

Sve ovo samo pod još jednim uslovom. Da i ovaj i ovakav, prošireni i esencijalizirani pojam proletarijata, držite permanentno otvorenim. Suprotno onome što o tome misle laici i dogmatici, ni pojmovi ni stvari, pa ni proletarijat među njima, ni u jednom momentu, ne postoje gotovi, statični i nepromenjivi, nego su u večnom fluksu, toku i promeni. Zbog toga ne treba da čudi, nego da motiviše i podstiče, postojanje toliko otvorenih pitanja, neslaganja i debata, oko aktera velike promene uopšte, te oko proletarijata posebno. Posebno u vezi sa pitanjem odnosa ili dijalektike između celine i autonomije.

Nešto od rečene dijalektike, imali smo prilike da doživimo i mi u Crnoj Gori, u poslednjih nekoliko meseci, u najnovijim društvenim nemirima i protestima. Crnogorska kapitalistička oligarhija prilično je primitivna i neobrazovana, ali ima razvijene instinkte, rutine i agresije. Sećate li se sa koliko je samo upornosti i lukavosti, posebno preko one svoje prorežimske studentske organizacije, radila na osujećivanju onog najavljenog ali neostvarenog studentsko-radničkog saveza u decembru 2011. Ukoliko se sećate, onda lako možete da zamislite, sa koliko straha, ona živi danas, nakon najnovijeg i uspešnog radničko-studentskog protesta 21. januara 2012. Proleteri svih zemalja ujedinite se! Pročitana na pravi način, ova stara parola dobija novi život.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Venecijanska komisija

Objavljeno prije

na

Objavio:

I crnogorska mafiokratija

 

Već dva meseca, Crna Gora je na samoj ivici građanskog rata. Ka ovoj ivici, i preko nje, gura je crnogorska mafiokratija. U stvari, dve mafiokratije koje deluju u Crnoj Gori, ona Mila Đukanovića, i ona Aleksandra Vučića. Prvoj je glavni alat ekstremni velikocrnogorski nacionalizam DPS-a i satelita, drugoj ekstremni velikosrpski nacionalizam dela nove parlamentarne većine, koji svoju lojalnost mafiokratiji Aleksandra Vučića čak i ne skriva.

Za nastanak i opstanak crnogorske mafiokratije, uloga tužilaštva je ključna. Posebno uloga GSDT-a. Zbog toga je mafiokratija ovoga ustoličila u nesmenjivog dužnosnika. A ovaj ne samo da ne radi svoj posao, kako nedovoljno kritički konstatuje najveći deo analitičara, nego je i deo, i to deo najužeg kruga crnogorske mafiokratije. Na to ukazuje sve veći broj indicija, osnova sumnje, posrednih dokaza, ali i neposrednih dokaza najveće dokazne snage, koje nema ko da procesura. Pa se zbog toga cela Crna Gora i dalje nalazi u začaranom krugu iz koga nema izlaza.

Ko je za ovaj opasni bezizlaz odgovoran? Odgovor nije u jednini. I nije sasvim jednostavan. Ironično, najtransparentnije je ponašanje same mafiokratije, njenog vrhovništva i vrhovnika. U aprilu 2021. delirijum svih sredstava. U septembru 2021. ponašanje progonjene zveri. Koja tako sve više postaje i najveća opasnost za pad sa one ivice. Ali, svoj deo odgovornosti za opasnu nesmenjivost GSDT-a imaju još najmanje dva značajna subjekta.

Prvi je unutrašnji, i njegova odgovornost je veća. Reč je o delu nove vlasti, posebno nove parlamentarne većine, koji već godinu blokira proces reforme tužilaštva, i smenu aktuelnog GSDT-a. Pre nekoliko meseci, pokušajem reforme, koji je bio toliko nezgrapan, posebno u ignorisanju međunarodnih partnera, da je na kraju proizveo samo jedan veliki kontraefekat. I pre samo par meseci, kada je otpočela nova blokada, ovoga puta blokada izbora novog Tužilačkog saveta, čijim bi konačnim izborom mogao da otpočne i proces smene nesmenjivog.

Drugi je vanjski. Njegova odgovornost jeste manja od odgovornosti naših domaćih subjekata, ali daleko od toga da je bez značaja. Uz to, odgovornost ovog subjekta za aktuelnu blokadu reforme tužilaštva i potencijalno sve opasniju nesmenjivost GSDT-a u Crnoj Gori, mnogo je manje poznata, i zbog toga mnogo više enigmatična. Reč je o Venecijanskoj komisiji, savetodavnom ali veoma cenjenom i autoritativnom telu Saveta Evrope u oblasti ustavnog prava i demokratije, preciznije o preporukama ovog tela za reformu tužilaštva i GSDT-a u Crnoj Gori u dva navrata, najpre 2015, a zatim i 2021. U nastavku ovog teksta, najpre sledi jedno sumarno upoznavanje sa sadržinom ovih preporuka, a zatim i jedno njihovo kritičko tumačenje i rasvetljavanje.

Milan POPOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 22. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Pandorina vremena

Objavljeno prije

na

Objavio:

U svijetu i u Crnoj Gori

 

Pandorini papiri Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara, objavljeni 3. oktobra 2021, predstavljaju ne samo najveće, nego i najznačajnije otkriće ekstremne patologije i krimena vrhova vladajućeg oligarhijskog kapitalizma. Ovom otkriću prethodila su otkrića sve veće i sve opasnije ekonomsko-socijalne polarizacije i jaza između ovih vrhova to jest između 1– 10 posto najbogatijih i 90 posto  srednjih i nižih klasa u svim pa i u najrazvijenijim zemljama Zapada u poslednjih trideset godina, obelodanjena u poslednjih desetak godina, u naučnim studijama Tome Piketija, Džozefa Stiglica, Janusa Varufakisa i Branka Milanovića, da pomenemo ovde samo neke najpoznatije. A i prvima i drugima, prethodile su najlucidnije teorijske analize i upozorenja, od Karla Marksa pre oko sto pedeset, do Imanuela Volerstina pre oko pedeset godina, da i ovde pomenemo samo dvojicu najpoznatijih.

Ostavimo Karla Marksa za neku drugu priliku. Knjige Imanuela Volerstina su mnogo bliže, njihov nemali broj preveden je i na naš jezik, i kao takve poznate su i kod nas u Crnoj Gori. Za temu ove kolumne, pokrenutu Pandorinim papirima, poseban značaj imaju njegove ideje o kapitalizmu kao polumilenijumskom svetskom i istorijskom sistemu, o strukturnoj i terminalnoj krizi ovog sistema od početka prvog svetskog rata, i o rađanju nekog novog, boljeg ali moguće i lošijeg istorijskog sistema, sredinom XXI veka. Uz potvrdu ove krize putem one ekstremne patologije i krimena, Pandorini papiri potvrđuju, ali i dalje razvijaju i konkretizuju, navedene i druge ideje Imanuela Volerstina.

Dva ovakva razvoja i konkretizacije već sada privlače najveću pažnju. Prvi je negativna integracija centra i (polu)periferije svetskog kapitalističkog sistema, u sada već dobro poznatom ofšor obliku, koji integriše najopskurnije vladare (polu)periferije, Azerbejdžana, Crne Gore i slične, na jednoj, i najrazvijenije i najsofisticiranije adrese i profesije, nekih od najdemokratskijih zemalja centra, Ujedinjenog kraljevstva i Švajcarske, na drugoj strani. Drugi se nadovezuje na ovaj prvi, i pokazuje kako se u vremenu terminalne krize i dekadencije poznog kapitalizma, pojavljuju i neke sasvim nove, do juče nepostojeće, a u ovom vremenu zahuktale i naravno takođe dekadentne supspecijalizacije, ovde mislimo pre svega na one advokatske kancelarije, specijalizovane za eksploataciju sive zone.

Gde je mrak, tu je i svetlost. Srećom. Tako je i ovde. Pored mraka poznog realkapitalizma, na koji bacaju snažnu svetlost, Pandorini papiri svedoče i o tome da je u svetu sve više onih koji ovaj mrak više ne žele ni po koju cenu da trpe. Nakon velikih mislilaca i teoretičara, od Karla Marksa do Imanuela Volerstina, i posvećenih naučnika, od Tome Piketija i Džozefa Stiglica, do Janusa Varufakisa i Branka Milanovića, da još jednom pomenemo samo neke od najpoznatijih, sa Pandorinim papirima to postaju i hiljade novih, mladih, inteligentnih i hrabrih istraživačkih novinara i njima bliskih nevladinih aktivista i aktivistkinja, kakvi su i Vanja Ćalović, Dejan Milovac i drugi iz MANS-a i nevladinog sveta. Hvala Bogu, da pored srpskog i crnogorskog, postoji i nevladin i novinarski svet.

A sve prethodno, kao uvod u ono što sledi, može da se rezimira i ovako. Crna Gora nije svet za sebe, nego samo deo, egzotičan, osoben, specifičan, ali, ipak, samo deo savremenog sveta, to jest savremenog svetskog kapitalističkog sistema, u njegovoj strukturnoj i terminalnoj krizi, da i to istaknemo još jednom. Više nego uverljivo, to potvrđuju i prve reakcije na Pandorine papire. Koje su mešavina jedna teška. U kojoj ima i one egzotike, ali i nekakve logike; i velikih očekivanja, ali i zebnje od razočarenja; i izvesnog ubrzavanja, ali i produžene neizvesnosti; i nade za novi početak, ali i straha od starih i novih opasnosti. Manje ili više razvijeni, različiti sastojci ove mešavine, mogu da se uoče u sva tri naša glavna domena – u mafiokratiji koja je izgubila vlast ali ne i moć, u novoj vlasti koja se još uvek traži, i na Zapadu koji je bio i ostao moćan a možda i najmoćniji faktor u našoj maloj i jedinoj.

Najpre, prvi domen. Jedne vrste logike možda najviše ima upravo u reakcijama vladajuće mafiokratije. Od samog vrha odnosno vrhovnika pa naniže. Reč je o logici ili pre biologiji progonjene zveri. Koja zbog toga sada postaje najveća opasnost za građanski mir u Crnoj Gori. Obrazac je poznat. Na ugrožavanje svog opstanka, mafiokratija odgovara pokušajem izazivanja građanskog rata, naravno krijući se pri tome ispod silikonske maske tobožnje odbrane države. Ovaj obrazac videli smo već dva ili tri puta. Prvi put, početkom septembra 2020, samo nekoliko dana nakon izgubljenih izbora, kada je u zaustavljanju ovog pokušaja, čak i ambasada SAD morala da bude eksplicitna. Drugi put, početkom septembra 2021, samo nekoliko dana nakon one rekordne zaplene kokaina, u vezi sa onim ustoličenjem, kada je u zaustavljanje ovog pokušaja morala da se uključi čak i cela Kvinta.

Treći put, ovaj obrazac startuje ovih dana, sa objavljivanjem Pandorinih papira, do sada možda i najvećim ugrožavanjem vrhovnika i mafiokratije. Obrazac nas uči, velika je verovatnoća da će ugroženi, u odbrani tridesetogodišnje pljačke i plena, još jednom da posegne za pokušajem izazivanja građanskog rata, ispod one iste silikonske maske. To je ono na što sve demokratske snage u Crnoj Gori, i njihovi prijatelji iz okruženja i sveta, moraju da se spreme. I da spreče. Sve ostalo je manje značajno, kolikogod egzotično i koloritno. U ovo potonje spadaju i očekivani demanti samog vrhovnika, i ipak iznenađujući entuzijazam njegovih mladih sledbenika u odbrani nebranjivog, i uobičajena mešavina lažnog jurizma i vašarskog performansa GSDT-a, koja još jednom snažno indicira da on ne samo da ne radi svoj posao, nego da je i deo, i to deo samog vrha mafiokratije. Zar je iko ozbiljan od svih ovih i mogao da očekuje nešto drugo ili drugačije?

Zatim, drugi domen. Posle svih „čuda neviđenih“ novih vlasti, posebno nove parlamentarne većine, u poslednjih godinu dana, njihove prve reakcije na Pandorine papire bile su ohrabrujuće. Jer su nagoveštavale povratak superheterogene koalicije tri koalicije, svom jedinom integrativnom prioritetu i najmanjem zajedničkom sadržaocu, borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala na visokom odnosno najvišem nivou, naravno uz istovremeno rešavanje svih drugih pa i otvorenih identitetskih pitanja. Ali nagoveštaj nije potrajao ni par dana. Najveći deo nove parlamenatarne većine (pre)brzo se vratio svojim omiljenim identitetskim temama, vatrama i strastima, koje zakonito rade protiv onog sopstvenog najmanjeg zajedničkog, i, objektivno, čak i ukoliko to ne žele, za opstanak odnosno povratak mafiokratije.

Na kraju, i onaj potonji, treći domen. U opisanoj situaciji, jedne vrste produženog i sve nepodnošljivijeg dvovlašća, sa sve opasnijim elementima bezvlašća, pa i pada u otvoreni građanski rat, uloga Zapada u Crnoj Gori mogla bi da bude presudna. Nabolje ili na gore, u ovom momentu reklo bi se nabolje, ali nikakve garancije unapred nema, jer je ovaj isti faktor u postjugoslovenskim ratovima 1990-ih znao da napravi i ne male doprinose u suprotnom smeru. U tom smislu, Pandorini papiri predstavljaju samo najnoviji ohrabrujući znak. I to ne samo zbog najnovijih otkrića o našem vrhovniku, nego, još više, zbog najnovijih i najeksplicitnijih stavova Zapada, posebno Brisela u vezi sa tim. I bila bi zaslužena pravda da ovaj isti Zapad, koji je našeg vrhovnika toliko dugo koristio kao svoj glavni geopolitički, posebno NATO alat, sada Crnoj Gori pomogne da se od ovoga mirno oslobodi. To je najmanje što Zapad Crnoj Gori nakon svega duguje.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

U potrazi za čovjekom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nova knjiga Ibrahima Čikića

 

Pluralistički univerzalizam. Ovako je Imanuel Volerstin, otac teorije svetskog sistema, pregnantno formulisao normativni ideal za koji se, u sve kompleksnijem, dramatičnijem i opasnijem svetu, treba boriti. Podrazumeva se, ali nije suvišno istaći, druga strana ovog istog, pluralističkog univerzalizma, jeste univerzalistički pluralizam. Nasuprot ovima, međutim, u današnjem svetu, dominiraju njihovi brojni, agresivni i bučni – lažnjaci i nasilnici. Lažni i ubilački univerzalizam. I lažni i ubilački pluralizam. I to jednako u velikom svetu, kao i kod nas, u Crnoj Gori. U velikom svetu trampizam, breksitizam, „suverenizam“, fašizam. U Crnoj Gori sve lažniji i sve nasilniji DPS građanizam. Istovremeno alatka i maska. Ispod koje se krije tridesetogodišnja mafiokratija.

Broj onih koji se suprotstavljaju ovim brojnim patološkim i opasnim lažnjacima, i u svetu i kod nas, jeste u porastu, ali je još uvek mali, u svakom slučaju još uvek je daleko od neophodne kritične mase. Među ovima, kod nas, u Crnoj Gori, jedan od najznačajnijih, najpoznatijih i najhrabrijih, u svih ovih trideset godina, bio je i ostao naš sugrađanin Ibrahim Čikić. Sa svojom poznatom golgotom iz ratnih 1990-ih. I sa svojim neprestanim svedočenjima o njoj. U svoje dve prethodne knjige, Gdje sunce ne grije i Knjiga o ljubavi. I u svojoj novoj knjizi, Potraga za čovjekom, KOD, Podgorica, 2021, koja uskoro izlazi iz štampe. I sve to bez prestanka na liniji onog volerstinovskog pluralističkog univerzalizma odnosno univerzalističkog pluralizma.

Pri tomu, čitaocu nije lako da odluči šta je u Potrazi za čovjekom autentičnije i uzbudljivije, njena pluralistička ili njena univerzalistička strana. Pluralistički kosmos Ibrahima Čikića je više nego bogat. Nacija, vera, Islam, savremenost, istorija, Crna Gora, Bijelo Polje, Akovo, galerija neponovljivih, običnih, malih, velikih likova. U ovom kosmosu, za autora ove kolumne, poseban, pa i najveći sjaj, ipak, imaju dva izvanredna lika i sećanja. Sećanje Ibrahima Čikića na očevu poduku o potrebi da se vera, molitva i Ramazan praktikuju krajnje smerno, skromno i diskretno. (Koliko je samo ova poduka superirorna u odnosu na sve one krune i odežde, nadmenosti i oholosti, buke i nametljivosti, mnogih današnjih takozvanih novovernika, zapravo lažnih vernika.) I ono drugo sećanje, na sjajni lik nedavno preminule Jelisave Kalezić, jedne od najznačajnijih žena, profesorica univerziteta i demokratskih političarki našeg vremena.

Univerzalistički svet Ibrahima Čikića u ovoj knjizi nije manje bogat. Ni manje pluralan. Nepravda i pravda, zločin i oprost, fašizam i antifašizam, polarizacija i egalitarizacija, oligarhija i demokratija, zid (Berlinski i naš) i sloboda, laž i istina, klerikalizam i vera. I uvek otpor. Ibrahim, čovek, dah.

Zahvaljujući izuzetnoj širini, otvorenosti i kooperativnosti njenog autora, nova knjiga Ibrahima Čikića dobila je još dva značajna, urednička elelementa i pojačanja. Ona Srđana Perića, urednika izdanja, profesora književnosti i poznatog građanskog aktiviste, i ona Dragoljuba Duška Vukovića, jednog od doajena crnogorskog novinarstva i urednika PCNEN, u kojima su se tekstovi iz ove knjige prvi put pojavili, u poslednjih četiri goodine. Na taj način, ova knjiga i njen autor, samo su dobili. A naša mala i jedina, napaćena i ponosna, visovita i krševita Crna Gora, uz jednu izuzetnu knjigu, na jednom mestu, dobila je još i onu danas toliko potrebnu, vrednu i dragocenu saradnju. Autora i dva urednika. Tri tridesetogodišnja borca za pluralistički univerzalizam odnosno univerzalistički pluralizam koji nam je danas kao hleb nasušni neophodan.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo