Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Predanje, i predam i predem

Objavljeno prije

na

Ovdje je idealno biti ovlaš živ, ne pretjerivati sa postojanjem. Bez roka trajanja, bez ikakvih garancija, bez milosti i suza ka nebu… živimo, ispraćamo dane, godine, ljude… pamtimo, poneko sunce, poneki vetar, nečiju ruku… do kraja ili početka

 

Treći dan praznika, u kući jutros nema hleba, pa smo u Marija Antoaneta modu – nemate hleba, jedite kolače. Gledam svraku s prozora, čisti neki oluk od lišća, krenula je skroz s leva i, bogami, došla skoro do kraja. Radi i nedeljom. Impresivno. Kod svrake mi je najbitnije da mi ne popije mozak. Kada sam poslednji put, pre ko zna koliko, pogledala kroz prozor pažljivo, isto je bio sneg. Pomislila sam kako se ništa nije promenilo. I nije. Slika bi govorila, više od hiljadu reči bi kazala, al’ ne može, nema je. Koliko god da se menjalo. Od svega najteže mi je da podnosim dijaloški monolog i onda tražim gredu da sagovornika obesim o loše akcentovano osećanje. Ipak bi povremeno trebalo izbezumljeno tumarati ulicama i uzbuđenim glasom sportskog komentatora nešto dovikivati prolaznicima.

Ovih dana ne želim da radim ništa, ali moram, i osećam se kao da sam pratnja svoje obuće. Da mogu, spustila bih pogled, ubrzala korak, prešla na drugu stranu ulice i pobegla glavom bez obzira, ali ne ide, od sebe nema bežanja. Vremenom postane isuviše bučno, ponestane onih skrovitih, tihih mesta, gde možeš da se sakriješ dok ne povratiš dah. Da vi znate šta bih ja sad dala da mogu da vidim neke ljude. Samo da prođu pored mene. Mogu i s druge strane ulice. Ne moraju ni da me pogledaju. Samo da koračaju. Eto. Kad god te poreknem, nikneš… nikneš niotkuda, iz zemlje, iz mesa, iz neba. (Ako slučajno počne da mi pada u očima, lično mu pružam ruku, podmećem stolicu i širim mekanu podlogu, za svaki slučaj da se, i ako sklizne, ne ugruva.)

Ovde je idealno biti ovlaš živ, ne preterivati sa postojanjem. Bez roka trajanja, bez ikakvih garancija, bez milosti i suza ka nebu… živimo, ispraćamo dane, godine, ljude… pamtimo, poneko sunce, poneki vetar, nečiju ruku… do kraja ili početka. U magnovenju. Kad predugo ne znaš zašto je stvarnost tako mutna, izbistre se snovi, pa u njima uhvatiš taj sekund, u kojem se sakrila jedna predivna večnost. Još uvek nisam zaboravila da krotim svoje misli na papir. Da slobodno ne šeću od jednog do drugog čoveka stvarajući nemir. Kad shvatiš da nemaš zaleđinu, oh, kako je to dobra spoznaja! Nema boljeg goriva, nema jačeg temelja od onog što sam izliješ.

Još pravoslavna Nova godina i Sveti Jovan, pa će oni nutricionisti, lajfkoučevi i ostali zagovornici zdravog života i ishrane, da izgmižu iz svojih rupa i da nas ubeđuju kako je krkanje štetno. Većina potencira važnost srednjeg prsta, samo mali broj zna pravu vrednost malića.

P.S. Mene možeš jednom da slažeš, ali, brate mili, drugi put isto možeš.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Kasnorečivo

Objavljeno prije

na

Objavio:

„Nemoj da se smiješ toliko, (o)plakaćeš” je čuvena rečenica mnogih, pa se posle razvije anksioznost, strah od sreće, pa muke razne, pa te ta neman ščepa niotkud svaki put kada dopustiš sebi sreću, uvuče se u genetski kod i tu stanuje

 

Kafa, tu se nekako skloniš od sebe, ali povremeno proviruješ jesi li još tu. Moji snovi su sasvim obični, jednostavni, sedim pored mora, ćutim i dišem duboko. Imam i neke skroz nemoguće snove, sedim pored mora, ćutim i dišem duboko. U životu se nekad nešto jednostavno potroši. Ja to zovem jalove nade. Jednostavno staviš tačku na nešto. A dobar deo ove godine provešću na pecanju, tako sam odlučila, iako me niko ništa nije ni pitao. Nikad nije do jutra, ili ponedeljka, ili posla, uvek je do mene. Odavno sam ja prestala da čekam išta osim proleća.

Ima tih dana, život sedne u svoju stolicu. Čovek je proklet, pa kad mu je najlepše on najviše očekuje ono najgore, baš zato što mu je najlepše, jer… ko mu je dozvolio da mu bude lepo!? „Nemoj da se smeješ toliko, (o)plakaćeš” je čuvena rečenica mnogih, pa se posle razvije anksioznost, strah od sreće, pa muke razne, pa te ta neman ščepa niotkud svaki put kada dopustiš sebi sreću, uvuče se u genetski kod i tu stanuje. Kad tako neka pojava javno obasipa zemlju i ljude svojim mudrostima, moja baba bi govorila: „Šta mlati ovaj?“ Koliko god nam ta spoznaja bila neprijatna, postojanje granica je neophodno. Neke su tu da bismo ih pomerali, neke da zauvek ostanu netaknute. Mudar čovek nikada neće pobrkati koje prepreke pripadaju jednoj, a koje drugoj vrsti.

Gledam svoju ćerku kako vlažnim maramicama briše sinu usta i odmah se otisnem u detinjstvo. Kod nas na selu, baba zgrne krpom, sa mušeme, ljuske od krompira, krastavaca…, u kantu za svinje, malo je spere, nas obriše oko usta i potera u donje dvorište, a mi rumeni kao jabuke, ih! I nisam ja to sad prekrstila ruke jer me nije briga šta se dešava oko mene, samo sam se snažno stisnula da mi srce ne izađe.

„Čovek ti je taka živina, sve zaboravlja. Ne znam kaki bol da ima, odboluje i zaboravi. I produži da živi ko da ga nije zadesilo ništa strašno. Pamti još ponešto, ali kroz maglu, ko da se desilo nekom drugom, ne njemu. Tak'a je to strvina. Voli da živi, živina.“ – Petrijin venac.

Stalno se nadmudrujemo, noć i ja… Ona postavlja nemoguća pitanja, a ja se pravim da znam odgovore. I tako, noć i ja, gotovo uvek sačekamo jutro. Bez ijednog suvislog odgovora. Možda će ova, kojoj hrlim u naručje, biti milostivija. Vama, neka je baš onakva kakvu priželjkujete.

P.S. Vrlo brzo neću imati nikakav stav ni na koju temu, hodaću naokolo samo sležući ramenima.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Brišem srcem

Objavljeno prije

na

Objavio:

Životu me je učila baba koja je sa malo riječi govorila sve: a, e, štaš, poleti, deder… i da su samo djela nepatvorena istina

 

Imam priču da vam ispričam. Nema definisan koncept, ni predvidiv zaplet. Počinje slučajno, negde. Govori onoliko dugo koliko odlučite da joj se posvetite. I neće se završiti dok ne prestanete da slušate. Kod izlaganja je bitno da se pogodi auditorijum. Neke teme su isključivo za četiri oka i dve duše, nigde ne pišu, na vrhu prsta, na vrhu jezika ostaju.

– Halo… – Gde si, majko? – Sine… Šta se desilo? – Pa, kako uvek znaš da se nešto desilo?! – Pričaj! – Mama, brate, ti mene plašiš. K'o da si, božem’ prosti… – Veštica, sine, reci slobodno. Nisi jedini koji tako misli. A nije i da nisi u pravu. Sad pričaj šta je bilo. Ispriča mi kako im je nastavnica na času pokazivala neki kamen. I sad ja imam jedno pitanje za hirurge: Zašto dajete pacijentima da iznose iz bolnice kamenje koje ste im izvadili, recimo, iz žučne kese? Znate li da oni to nose okolo i u datom momentu vade iz džepa da pokažu deci i narodu koji i onako ne znaju ko im glavu nosi?

Životu me je učila baba koja je sa malo reči govorila sve: a, e, štaš, poleti, deder… i da su samo dela nepatvorena istina. Neki dani se prospu, ne možeš da ih skupiš.

Nekoliko meseci fokusiranog rada, posvećenosti i istrajnosti može zauvek da nam promeni životni put. To važi i za bol, tugu, beznađe. Svaka deonica je svojstvena, teška, neretko ponestane daha, ali neprocenjiva za kontinuirano kretanje, bez kretanja nema promene, bez promene nema napred. Opet se selim. Ima tu nečega. Uzbudljivog, novog, a oduvek poznatog, toplog, sigurnog. Ima tu i bola, neizrečenih stvari, neisplakanih suza i tuga koje nisu našle utehu. Ima i radosti, čiste i dečije i osmeha, celim licem, očima i srcem. I one duboke sreće koja se oseća u kostima. Zato sam tu. Na tebi je da voliš, a drugima kako je volja, ili kapacitet. Još jedna situacija koja me opisuje. Odem u prodavnicu, čekam u redu na delikatesu, neka žena me izgura iz reda i prođe ispred mene, ja je pustim i par minuta kasnije napustim prodavnicu, jer sam izgubila volju da kupujem bilo šta.

Kada pišem, ja sam ono što nije napisano. Ceo je svet spakovan u reč, koju nisam rekla, koju sam progutala, čije me korenje ganja i izdiže asfalt na tuđoj površini. Sređenoj. Tu prećutana živim. Iz mene izrasta distanca, deli vreme od vremena, deli čoveka od čoveka, deli osećaj od stvarnosti, deli mi kost od kosti, rastavlja me…

P.S. Ono što možeš danas, ne odlaži za sutra. Odloži za prekosutra, tako dobiješ dva slobodna dana.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ram za plakanje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad te neko gazi, iskoristi priliku tom čovjeku da očistiš cipele. Očistiš mu cipele i ljubazno pitaš: „Da li ste za jedan visoki sjaj na srcu?“

 

Celu noć je nešto škogrljalo, da li je kiša, ili je miš negde progrizao, ili je kosmos mleo brašno od zvezda i sipao po nebesima da osvetli put ćerima i sinovima, uglavnom tiho bilo nije. Zbog mog “ne želim da pričam o tome“ i kontra mera koje uslede, pauze u razgovoru su sve duže i sve neprijatnije. Kaže nauka, uprkos našem ubeđenju, ono što zovemo instinktom u 90% slučajeva greši. U redu, slušam nauku i ignorišem ovo što je počelo da zvrči i upozorava u poslednje vreme.

Videh neki konkurs za pesnike. Pomislih da pošaljem nešto i pokušam, ali odmah sam i odustala. Pesništvo nikad nisam zamišljala kao hajde da nabacam nasumično šta vidim oko sebe, poput, šerpa, kredenac, pivo, zavesa, draga, u kome šerpu treba shvatiti kao metaforu za ljubav, jer sam ti bukvalista, dušo. Prepoznam šablon u koordinatama, numeričkim jedinicama, ponašanju, dimenzijama, izražavanju… vidim, i u slast ćutim. Kad zajunim da nešto iskopam nema te burgije koju neću pokrenuti, a kad neću ukopam se kao magarac na sred džade i neću, neka me odnesu.

Mnogo toga je u kvaru i samo delimično funkcioniše. Da li se onda zato zaustaviti? Nikako. Možemo samo da popravljamo, iznova i iznova… Da održavamo, unapređujemo… Dok kvarove ne svedemo na minimum. Nemamo taj luksuz, da budemo lenji. Zbog onih, što posle nas dolaze.

U trci u kojoj se sustižemo i prestižemo, kraj svakim trenom biva sve dalje, nedostižan. Dokle trčati? To i zavisi i ne zavisi od tebe. Shvatiš, kraj nije cilj. Kraj je kad se posustane.

Tamo gde izviru mrakovi, tama je čistija i pitka, a mi uvek žedni. Morate imati popravljača raspoloženja. Raspoloženje je kao mašina kvarljivo. Dođe popravljač i popravi ga. Platiš glasnim smejanjem. Kad te neko gazi, iskoristi priliku tom čoveku da očistiš cipele. Očistiš mu cipele i ljubazno pitaš: „Da li ste za jedan visoki sjaj na srcu?“ Stvari koje se nisu dogodile nastavile su da se nedogađaju glasnije od dogođenih. Ne popunjavajte prazninu. Pustite je da iščezne.

Neko mi se ušunjao u sobu i iskrao, odnevši sa sobom nebo. Tišina zaćutala da mi nešto poruči, ali ne vredi, teram po svome.To me je podsetilo na moju ulicu iz detinjstva. Dok je moja ulica još uvek bila između svačije i ničije, zakupci slobodne srećne zemlje tražili su siguran prolaz. Lišen pogleda, predrasuda, pogađanja i nagađanja, jedan se korak saplitao između kuće i povratka u sreću. Slobodu je uzela daljina.

Vreme je da se preselim u toplije početke.

P.S. Život je lak, čim može da visi o koncu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo