Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ako ne prolazi, prođite vi

Objavljeno prije

na

Izađite i vi iz svoje unutrašnjosti tako što ćete zalupiti vratima

 

Posmatram zaleđen grad i pevušim Veliku pesmu o jednom malom jagnjetu, od Dobrice Erića. „Jutros, dok je čika Mraz štipkȏ sunce za obraz, jedna ovca u šipragu ojagnjila belu jagu…“, i razmišljam kako će za mesec i po biti proleće, već ga naslućujem i njuškam u vazduhu. Izađite i vi iz svoje unutrašnjosti tako što ćete zalupiti vratima. Kažu da nije pogrešno ništa što nas čini srećnim ali vidi, važno je i koliko za neke sreće imamo obraza.

Bogojavljenska je noć. Spremam se da izađem na prozor i pomislim želju, ali na svakom mogućem prozoru u komšiluku po jedna glava. Nataša, džabe se mrzneš, ne možeš da dođeš na red, ali, evo, pijem kafu, posle ću da ubodem želju, znam prečicu.

Ne sviđaju mi se sopstvene misli o tebi, neću te više misliti. Dva misleno umišljena ti – mnogo je to svetu, popucaće tanano tkanje od istinskog dodirivanja. Ništa je ono kako u meni živiš, a ništavila su prevrtljiva mesta. Iskušavaju prostorom koji želi svoje međe i teži da postane oblik, iskušavaju kad kažu – ovde je dovoljno mesta za… i kradomice se osmelim i započinjem sve se skrivajući. Ništa nikog ne pitam i kad me se tiče. To je moje prokletstvo. Ako me oslobodiš ja ću čekati biljku koja živi samo jedan dan, iznikne u sumrak, procveta noću, svetli u mraku i do jutra uvene. Sve moje nežnosti na vrhovima prstiju čekaju da te dodirnu…

A znam da, ovo nebo, breze, njive, reku… neko nikad više neće osetiti. Čitav život provodimo u stresu i jurnjavi za parama, poslovima, za nekim boljim životom i mislimo uživaćemo ,,samo još to da rešimo” i uvek ima još samo nešto. Nemam stan, nemam posao, nemam vremena, nemam para, uvek je neko nemam na putu ka sreći. A vreme podrazumevamo. Vreme mislimo da imamo. Ironija je da sutra nikome od nas nije obećano. Možda nas već sutra ne bude, a da nismo ni živeli, ni uživali i potresna je spoznaja koliko život brzo prolazi. Protrese te tek kada neko blizak ode, usred svega što je morao da obavi. Zamisli, smrt ne čeka. Toliko glupo zvuči krilatica ,,traži sreću u svakom danu”, ali to je verovatno jedini način da budemo srećni. Imamo negde u krajičku uma svest da ćemo umreti nekad, ali to nekad je za mnoge, bliže nego što bismo očekivali. Pojedi, kolač preko mere, idi na more, pošalji poruku, pruži drugu šansu, oprosti nekome ili nemoj. Odstrani ljude iz života ako te čine nesrećnim, upoznaj nove. Promeni posao. Živi kao da nećeš umreti, jer, dovraga, hoćeš. To je sve. Molitva za sve njih.

Molitva nije traženje malih stvari od drugog, nego velikih stvari od sebe. Molitvom ne tražiš da ti se nešto desi, nego da se ti desiš. Molitva nije iskanje, nego razdavanje svega privremenog da bi ostalo samo jedno, ono večno.

Kako stari, čovek postaje konzervativniji, jer stigne da dočeka smrt svih privremenih ideja u koje je verovao i uviđa da su jedine ideje u koje vredi verovati, one koje su opstale u svim vremenima. Deprimiran je kad god oseti da od te slike odstupa. Kad god se na kraju dana osvrne i za ono što je radio, ne može da kaže: „I vide da je dobro“.

Mene nemojte pitati kako sam, jer nisam.

P.S. Najviše dugujem sebi, al’ nikako da mi vratim.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ost(v)arilo se

Objavljeno prije

na

Objavio:

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam djeluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista

Nekad sam se budila nasmejana. Zaista. Hoću da znam kad i zašto se to promenilo. Mada, možda i znam, ali ne želim da mislim o tome. Mislim da će, i kad mi bude sudnji dan, onaj deo mog mozga koji se pita da nisam nešto zaboravila i stalno pretresa imaginarne spiskove obaveza, i dalje raditi. To ne podleže zakonima fizike i biologije. To se pokreće ko zna kakvom silom.

Moji prvi honorarni poslovi bili su da kao dete odem u radnju, operem posuđe, pokupim travu posle košenje kad sam kod babe i tako te neke sitnice, a mati bi uredno upisivala u svesku koliko sam zaradila i nikada me nije ni isplatila.

Tek kada se desi nešto vanredno, shvatim da svakodnevni život živim na granici sopstvene snage. A to je opasno. Vreme je da se odmorim od moranja, teranja, moljenja, truda da se sve stigne. I onako ništa od toga ne daje rezultate. Kad se nudi izlaz, jednostavan, lak, samo prihvati.

Ono afektirano trzanje kad autentično hoće napolje, a „etički” oklop ne da (slušam nekog, ali pošto nema šta da se čuje, više ga gledam). Kad mi kaže kako će sve biti u redu, a stojimo pred zločinom. Mirno more za one naivne. Prsno plivanje za sumnjičavost, a lično je neko beskrajno poverenje. „Kako si?”, pa uđem u čoveka i pogledam šta ima. Ponekad vidim tu čekaonicu u kojoj sedim potpuno sama i nema, a rešene ukrštenice miruju pored. Verovati nekome je glupo i apsolutno neophodno. Da bi se osećao kao Aleksandar Makedonski, dovoljno je da presečeš čvor na pertlama koje ne možeš da odvežeš. Pol nebitan. Isukali smo nerazumevanje iz korica, još uvek krvavo od zadnjeg okršaja i proždiremo se sitnim očima. Da na jastuku čeka spisak reči korišćenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bismo sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude. Recite nekome da ga volite, jer je život kratak. Ali to mu recite na nemačkom, vičući, jer je život, takođe, strašan i zbunjujući.

Ćutim glasne stvari pokeraškim pogledom.

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam deluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista.

Ili je zamaglio Mesec ili su mi naočare prljave.. šta god, simpatično je, a malo i vuče na romantiku. Šta znam.. Lepo je.

P.S. Svi pljuskovi me čekaju da pođem kući.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ruina zora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspjeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svijetu ne može da ponovi

 

Možda sam spavala, možda i nisam, ne znam. Osvanulo neko pokislo i bezvoljno jutro, zaostalo iz dileme „Da l’ da ustanem, ili da odustanem“. A najčešće umem da napravim sebi toliko posla da pomislim:  „Samo kad ne moram kod mene u nadnicu“. Ne treba mi motivacija, na kraju, motivacija je jeftina zamena za disciplinu. Sve probleme rešavam sistematski, predano, toliko da se na kraju ne pitam šta mi je ostalo, nego šta mi je preostalo.

Čitam o ovim ratovima u raznim delovima sveta i pade mi na pamet onaj vic koji opisuje kako ljudi iz Vojvodne to rešavaju. Mobilisali Lalu. Sedi u rovu, drži pušku i svaki čas pita kapetana: „Koji je tamo preko moj?“ Poludi kapetan i pokaže prstom na jednog iz neprijateljskog rova. Nestade Lala. Vraća se posle tri dana, vraća pušku kapetanu i kaže: „Odoh kući, ja sam se sa onim mojim pomirio“. Eto tako. Sve nam je ovo jer smo zatvorili oči, uši i usta i držimo se onoga  „Ako me lično ne ugrožava, ne tiče me se“, i onda, odjednom, nakazno vreme se ušunjalo među nas poturajući nam da je to normalno. A vi žmurite i dalje. Skoro da čujem: „Hladno je među ljudima, dah se dugo već ne vidi. Puls očitava dnevna štampa, kao da ti nemaš ništa s njim. Poslušaj me ako hoćeš, obuci dušu i sakrij oči od plavog svetla. Nije ovo naše vreme. Ovo nije vreme uopšte…“

Napolju i dalje grao nebo. Jeste li razmišljali nekada o etimologiji reči? Recimo baš to grao – boja za koju su znale naše babe, tako glupo zvuči kada više puta izgovarate. I zašto baš grao? Ovo je samo tok mojih misli kad poludim ili pokušavam da zaspim. A bolje bi mi bilo da se ugledam na Crnogorce, oni sve nekako skrate i sve im je jasno. Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svetu ne može da ponovi.

Prolazi oblak, u njemu reči teških priča, lebdi iznad naših glava a mi se ne prepoznajemo gledajući ga bez daha za jedra ovog vremena, u plavetnilu neba ispod očiju ćutke se mirimo sa nemirima koji nas odnose… pokušavam da zamislim osmeh, ništa više. Najgora su mesta na kojima si ostao, a nisi više tamo.

P.S. Krupne kapi kiše služe da te nateraju da potrčiš iako nisi dugo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Granice ne poznaju ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izvorišta toplih misli valja njegovati svakoga dana, pa i kišnim nedjeljama

 

Od poremećaja danas: uspešno stvaram privid svoje prisutnosti na više mesta istovremeno. Trenutno sam na poslu, kod kuće i na dva roditeljska sastanka na različitim lokacijama.  Sve je pod kontrolom, svi su zadovoljni, a ja imam vremena i da napišem ovo.

Reči mogu da unište živote, ili da ih učine boljim. To je jasno, od postanka jezika. U svakodnevnoj javnoj komunikaciji jezik mržnje koristi se kao alat (oružje?) za ostvarivanje i održavanje monopola na neograničenu moć. Kolateralna šteta je nesaglediva i sve veća. Onih dana kad je takav pristup postao prihvaćen i kad smo se na njega navikli, nismo bili svesni da pristajemo na samouništenje, lišeno svakog spektakla, gotovo prirodno i samopodrazumevajuće, spontano. To traje već toliko dugo da rehumanizacija javnog prostora deluje kao nemogući poduhvat. Volim ljubaznost. Uvek i na svakom mestu. Oni koji su u stanju da budu ljubazni, u ovako poganom svetu, su u stalnoj titanskoj borbi sa sobom. I uspevaju da izaberu pravu stvar. Divim im se. Lako je biti džukela i kevtati i ujedati. To je linija manjeg otpora.

Ponekad ne znam da li sam srećna što ne znam o čemu ljudi pričaju, ili ne znam o čemu ljudi pričaju jer sam srećna. Sve je u detaljima. A onda razbiješ čaroliju tako što ih odneseš. Prepoznam, ali poštujem različitost, a onda mi se poštovanje obije o glavu, ali ne mari, i svinje lupaju u valov, pa posle piju iz njega.

Sad tek shvatam kako su najslađi komplimenti (naučeno od tate) na bosanski način. Treba da bude suptilno da se ne zbuniš, ne pogordiš, pomalo škrto, a da poveruješ, pomalo šeprtljasto i nevešto, sa malo reči. Tata to i danas ume. Mrva ljubavi je pelcer. Sve te ograde za koje ne znam: jesu li tu da me zaštite od ko zna čega spolja, ili da me spreče da pobegnem? Odakle mi ideja da treba sve da razumem, čemu bi se čudo čudilo!?

Pocepa nam se džep na trnje života. Ispadnu nam san i želje. Onda pokupimo sve što je palo i krenemo dalje. Sa pola sna u džepu i puno želja u srcu.. Od životnih lekcija koje se teže uče:  Telo pamti razliku između svega što se moglo u trećoj i što se može (ili više ne može) u petoj deceniji…. Samo nas o tome ne obaveštava glasno.

Izvorišta toplih misli valja negovati svakoga dana, pa i kišnim nedeljama.

P. S. Predugo sam budna za osobu koja uvek zna (i mora znati) u kom grmu leži zec.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo