Ivana Čogurić jedna je od volonterki Ekopatriotizma – inicijative koja je pokrenula velike akcije čišćenja u Crnoj Gori. Za Monitor govori o važnosti ekologije
Kada, kako i zbog čega odlučujete da pokrenete akcije čišćenja?
Akcije su krenule sasvim spontano, jer je, narodski rečeno – došla voda do poda. Količina otpada koja se u tom periodu nalazila po gradu bila je sve samo ne zanemarljiva, ali ono što nas je najviše potreslo je Trebjesa. Njoj smo i dalje posvećeni, jer deponije koje se tu nalaze, bilo male ili velike, nikako da se eliminišu, jer budući da nemamo svijest o zdravoj životnoj okolini – jednoj mrkne drugoj svane. Te iste deponije same od sebe ne mogu nikako da nestanu, osim ako ih tlo upije, kao što je i upilo dosta otpada koji smo u više navrata otkopavali. Za dva mjeseca slavimo godinu dana postojanja Ekopatriotizma kao zajednice i ponosni smo na istrajnost.
Šta je za Vas ekopatriotizam?
Ekopatriotizam nije ništa drugo do ljubav prema Zemlji. Ona se ne dokazuje, ona biva, jer je u nama. Međutim, problem nastaje kad je izgubimo iz vida i kada se sami pogubimo. Sasvim je u redu malo skrenuti sa puta, ali posrnuti u provaliju đe održivost ne postoji – to je crveni alarm.
Koliko vas je trenutno u timu i kako izgleda jedna radna akcija?
Ima nas dovoljno da se makar dvije kese smeća napune jednom nedeljno. Dovoljno da sugrađani vide da postoje osobe koje stvarno vjeruju da će biti bolje. Zvanično – pet žena, par muškaraca i par klinaca koji rade i misle kao starmali, kao i „šetača”, koji se pojavljuju u skladu sa slobodnim vremenom.
Prije nego ste krenuli da je čistite, u kakvom stanju ste zatekli Trebjesu?
Trebjesa je tada bila u malo gorem stanju nego što je danas, jer koliko god da se trudimo i koliko god puta da izađemo na teren i damo svoj maksimum, nađe se neko ko će preko noći napraviti isti haos. Možemo je sačuvati jedno da stavimo videonadzor i da 24 sata imamo ekipu na terenu koje će pomno pratiti situaciju. A đe ste viđeli da se šuma brani od ljudske vrste? Sve su prilike samo u Crnoj Gori.
Bilo je i slučajeva da su zbog vaših inicijativa htjeli da vam napišu kazne. Možete li nam detaljnije ispričati o tome?
To se zapravo nije desilo nama, već našim prijateljima iz ekološke zajednice Ekobonton. Zanimljivo je da smo jednog dana u isti mah, na dva kraja grada, mi pod Trebjesom, oni na Krupcu, kupili otpad. Malo nakon toga njih je neko prijavio da bacaju smeće. Ironija života u Crnoj Gori, ali mora i to nekoga da zapane. Makar da se smijemo ako ništa drugo.
Šta se sve može pronaći na ilegalnim deponijama?
Sve što poželite sem zlato, srebro i dukate. Metar kvadratni kuhinjskih pločica smo našli u jednom potoku kao i tuš kabinu. Iz zemlje smo iskopavali ludačku modnu kolekciju osamdesetih, escajg, djelove bijele tehnike, gume od kola, traktora i kamiona. Nisu nas zaobišli ni časopisi za odrasle, knjige, komadi namještaja, porodične fotografije, igle, špricevi, stalak za infuziju, matične ploče, toksične materije. Sve što je čovjek ikad izmislio, to smo iskopali. Deponije na groblju pod Trebjesom ne smijemo izostaviti. Jednoj smo stali na kraj ali ima tu još posla jer nama u Crnoj Gori ništa nije sveto, ali volimo da mislimo kako jeste. Tu smo naišli na kovčege, ćebad i jorgane, jastuke kao i cipele, za koje nismo sigurne da li su pripadale pokojniku ili je neko tek tako došao i bacio ih tu, mada nijedan scenario nas ne bi iznenadio.
Šta sve gubimo ukoliko ne vodimo računa o životnoj sredini?
Gubimo sve, a, ujedno, dobijamo jače cijene svega što izgubimo. Pijaća voda je sve skuplja i skuplja. Malo ko se pita zašto je to zapravo tako, ali ih zanima kako to da su cijene visočije. Logika je prosta – ono čega ima malo to košta više. Ekonomija i ekologija su povezane, ali kad bismo znali koliko od ekologije može da se profitira, svi bi potrčali da ulože, a smeće bi kupili k’o ludi. No u deficitu smo i kada je domišljatost u pitanju. Nama je kladionica sve na svijetu, a ironija je što ne vidimo šta stavljamo na kocku – život. Održivost je zapravo jako povoljna, ali ako joj trošimo sve resurse, a u nju ne ulažemo, cijena raste i postaje skupa. Na kraju će nam samo ostati da tražimo odgovor na pitanje što nam riblja čorba ima ukus papuče, a on je jednostavan – jedan i jedan su dva.
Andrea JELIĆ