Ima jedan trenutak u životu u kojem stalnu želju za novim konačno zamijeni neprekidna čežnja za izgubljenim
Šest i deset, pijem kafu, gledam zaleđeno jutro kroz prozor, prebiram neke misli od juče. Od jutros čudno odjekuje sve što zaluta u mene. Nema razloga za to al’ stužilo mi se, sve se zbija u spiralu. Ako zasvrdla, ne smem ni da pomislim dokle će stići. A neću mu uteći. Postoje ta hop jutra, hop iz kreveta, laka buđenja i brza spremanja, i ona druga jutra. I posle dođe tako belo zimsko popodne kad te sneg meko i lepo zagrli. Kao u detinjstvu, važno je prespavati sve što nije vredno snova.
Ako vam ispričam priču golotinjski činjenično, reći ćete da sam hladna i bezosećajna. Ako vam je ispričam razgolićenu zamuckujući i sa pomodrelim rečima, reći ćete da sam samosažaljiva patetičarka. Ako vam ispričam priču da se tresu gore i miševi beže pod korenje, reći ćete – ljutnja mi je nemoć. Ako vam ispričam priču bajkovitu, reći ćete da sam budalasti sanjar. I kako god da ti priču ispričam moraću da odbijam da se branim jer sam priču ispričala. Između mene, koja nemam šta da kažem i ljudi, koji imaju šta da kažu, izginulo je strpljenje.
Znate onaj momenat kad nešto jako želite i to vam se ostvari, a vi u tom trenutku ne osećate ništa. E, to je neki deo nas čiji je posao da samo fantazira, dabogdacrko. Ima jedan trenutak u životu u kojem stalnu želju za novim konačno zameni neprekidna čežnja za izgubljenim.
Pogledajte gore, moji oblaci su pustili korenje u nekim ljudima. Trče ljudi kroz život, usput im ispadaju ljubav, sreća, mir… Prestaneš da ljubiš, prestaneš da grliš, prestaneš da brineš, više ne usrećuješ… Tako umire ljubav. Retko ko se vrati da ih pokupi.
Život ti je kao autobus. Zavisi gde sedneš. Onima nazad je muka, onima napred se jede. Ja ko da sam kupila dve karte; prvo jedem, a posle mi muka. Dušu Bogu, Bog odmahuje glavom. Kad se vratim kući, četrdeset i šest godina ostavim na pragu, onih sedam unesem unutra, ta vrsta nikad promenljive topline i osećanja. Da li ste nekada zgrtali? Mladu i nisku stabljiku kukuruza, još osetljivu na jaku kišu i vetar? Zgrće me – kažu kod nas, kad neko nekog jako hvata u zagrljaj, grabi celim telom pokrivajući ga. Ćutim svojim prstima i srećna sam kad svojim bićem dotaknem neko drugo biće, to je otprilike sve što mogu podneti.
I dok se plavo i belo ponavljaju u beskraj, oštro miriše mraz. Bilo bi lepo krenuti u svet, sa željom da ne budem nigde, da nemam sećanja, da potonem u bezbrižnost. Svet postaje hladan. Mi smo samo sneni poslednji sanjari. Zadržite snove za sebe, drugi će ih protraćiti.
P.S. Ne mogu da nađem nijedan dobar razlog da sebi ne natočim čašicu rakije.
Nataša ANDRIĆ