Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Tušta i tma

Objavljeno prije

na

Ima jedan trenutak u životu u kojem stalnu želju za novim konačno zamijeni neprekidna čežnja za izgubljenim

 

Šest i deset, pijem kafu, gledam zaleđeno jutro kroz prozor, prebiram neke misli od juče. Od jutros čudno odjekuje sve što zaluta u mene. Nema razloga za to al’ stužilo mi se, sve se zbija u spiralu. Ako zasvrdla, ne smem ni da pomislim dokle će stići. A neću mu uteći. Postoje ta hop jutra, hop iz kreveta, laka buđenja i brza spremanja, i ona druga jutra. I posle dođe tako belo zimsko popodne kad te sneg meko i lepo zagrli. Kao u detinjstvu, važno je prespavati sve što nije vredno snova.

Ako vam ispričam priču golotinjski činjenično, reći ćete da sam hladna i bezosećajna. Ako vam je ispričam razgolićenu zamuckujući i sa pomodrelim rečima, reći ćete da sam samosažaljiva patetičarka. Ako vam ispričam priču da se tresu gore i miševi beže pod korenje, reći ćete – ljutnja mi je nemoć. Ako vam ispričam priču bajkovitu, reći ćete da sam budalasti sanjar. I kako god da ti priču ispričam moraću da odbijam da se branim jer sam priču ispričala. Između mene, koja nemam šta da kažem i ljudi, koji imaju šta da kažu, izginulo je strpljenje.

Znate onaj momenat kad nešto jako želite i to vam se ostvari, a vi u tom trenutku ne osećate ništa. E, to je neki deo nas čiji je posao da samo fantazira, dabogdacrko. Ima jedan trenutak u životu u kojem stalnu želju za novim konačno zameni neprekidna čežnja za izgubljenim.

Pogledajte gore, moji oblaci su pustili korenje u nekim ljudima. Trče ljudi kroz život, usput im ispadaju ljubav, sreća, mir… Prestaneš da ljubiš, prestaneš da grliš, prestaneš da brineš, više ne usrećuješ… Tako umire ljubav. Retko ko se vrati da ih pokupi.

Život ti je kao autobus. Zavisi gde sedneš. Onima nazad je muka, onima napred se jede. Ja ko da sam kupila dve karte; prvo jedem, a posle mi muka. Dušu Bogu, Bog odmahuje glavom.  Kad se vratim kući, četrdeset i šest godina ostavim na pragu, onih sedam unesem unutra, ta vrsta nikad promenljive topline i osećanja. Da li ste nekada zgrtali? Mladu i nisku stabljiku kukuruza, još osetljivu na jaku kišu i vetar? Zgrće me – kažu kod nas, kad neko nekog jako hvata u zagrljaj, grabi celim telom pokrivajući ga. Ćutim svojim prstima i srećna sam kad svojim bićem dotaknem neko drugo biće, to je otprilike sve što mogu podneti.

I dok se plavo i belo ponavljaju u beskraj, oštro miriše mraz. Bilo bi lepo krenuti u svet, sa željom da ne budem nigde, da nemam sećanja, da potonem u bezbrižnost. Svet postaje hladan. Mi smo samo sneni poslednji sanjari. Zadržite snove za sebe, drugi će ih protraćiti.

P.S. Ne mogu da nađem nijedan dobar razlog da sebi ne natočim čašicu rakije.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Laugh u srcu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izađem u svijet i opasno se uplašim koliko smo ogrezli u samoživost, a onda se vratim u virtuelni svijet i puno mi srce koliko humanih, ispravnih, spremnih da pomognu

 

 

Uz jesenju vlažnost ide letargija, ali i neobjašnjiva pritajena nada. Volim to osećanje, možda zato što mi budi sećanje na davne dane. Mislim da treba da pojedem malo slanine, kako je verovala moja baba, da podmažem organe iznutra. Kakvu li to zver hranim u sebi žderući ovoliko i dalje, kad je stomak već odavno pun?

Bitka između forme i suštine bije se na svim frontovima života. Tesno je… Ne zalećite se unapred! Apsolutnog pobednika nema! Kad kola krenu nizbrdo, ja ih pratim dok se ne razbijem. Pokušala sam i da prkosim i sudbini, i kolima, i životu, al’ ne ide… Kad ide, ide sve i to glatko, milina jedna. Daj mi živote ovo drugo, glatko i bez muke! Da putujem. Putovati znači izlečiti mnoge predrasude, netrpeljivost i uskogrudost. To je promena duboka i trajna, širok i zdrav pogled na svet koji se ne stiče tavoreći u jednom kutku. Sloboda, drugim rečima.

Juče sam pila kafu sa neznancem. Ja sam ćutala, on je naše ćutanje prekidao nekim kratkim konstatacijama. Divno smo se ispričali. „Kad ćemo sledeći put da ćutimo?“, pitao je, mrtav ozbiljan, pri odlasku…

Izađem u svet i opasno se uplašim koliko smo ogrezli u samoživost, a onda se vratim u virtuelni svet i puno mi srce koliko humanih, ispravnih, spremnih da pomognu. Žalosno je kakva se zlodela čine, a još žalosnije što izostaje odgovarajuća reakcija. Ravnodušnost na ljudsku patnju je put ka izumiranju ljudskog u ljudima. Neke nakaze gamižu, svuda ih ima. Nema pojedinačne sreće u društvu kojim vlada zlo!

Jedina osoba u primarnoj porodici koja me je bezuslovno volela, razumela i podržavala je bila moja baba. Kada je umrla, ostala je praznina koju niko nije ispunio. Svi imamo fioku gde živi stari i zaboravljeni ključ koji niko ne pamti koja brava ili vrata otvara. On tu samo stoji i ne radi ništa. Zgužvano. Prašnjavo. Obija drumove. Protiče. Neraspoređeno, rasuto, potrošeno ili ne. Gomila se, guši, u grlu zastaje, oduzima dah, a zauzvrat pruža samo sećanja. „Sećanje na bol još uvek je bol. Sećanje na sreću više nije sreća:“ Dakle, ne leči ništa. Vreme. „Vreme je krvnik.“ Čitala sam negde da je nauka dokazala da vukovi ne izdaju čopor, da pored brige o mladima brinu o starima, da su im rodbinske veze jake, da biraju samo jednog partnera (nikada srodnika) za ceo život, da dugo tuguju ako ga izgube i onda ljudi kažu: „Čovek je čoveku vuk“.

P.S. Stavi kibicfenster na zid tog svog malog sveta. Ko zna, možda ugledaš nešto lepo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Čovjek novog okova

Objavljeno prije

na

Objavio:

Posle zahtevnih perioda u životu, kad nastupi oseka adrenalina, vrlo često dođe do unutrašnjeg raspada sistema

 

Onima koje voliš samo što više i što češće govoriti (i pokazivati) da ih voliš, koliko god da negoduju, cokću i prevrću očima. Stalno. I kad si ljut i bolan, i umoran, i razočaran, i srećan, i euforičan. Uvek. I ne opterećivati se da li je važno ili ne, i da li je možda poslednji put. Noć je izrodila saznanje da tačno znam šta hoću. I šta neću. To uopšte nisam očekivala. Posle zahtevnih perioda u životu, kad nastupi oseka adrenalina, vrlo često dođe do unutrašnjeg raspada sistema. Ne razumeš zašto ti se koji đavo sad non-stop plače kad je napokon sve dobro i skroz kako treba.

Bude i onih dana (koji su stvarno retki) kad sve završimo bez mnogo muke, pomislim da se uvek bezveze nerviram kad je sve prosto. Kako se lako zaboravi loše, čak iako je češće..

Od današnjih vesti izdvajam: Karfiol je petsto dinara. Novčanica od hiljadu dinara ima vrednost novčanice od sto dinara, subjektivni osećaj. Hrana je precenjena.

Kad će više da prođu američki izbori, kao neki rijaliti koji je ceo svet primoran da prati, i bukvalno ni za koga ne navijaš, nego kao i s ovim našima, krstiš se i pitaš što nisu negde na posmatranju svi zajedno, tako ludi, pokvareni i zli. Uzdahnem duboko, naizgled bez nekog vidnog razloga… A u stvari to se moja duša preslišava, od iskona naovamo priseća se svega što je pregurala kroz eone. Pamti duša, a telo, trošno, ne može da izdrži teret tolikog pamćenja, pa se protrese iz dubine, iz sebe izbaci uzdah… Sve smo dirali i upropastili kao dete igračku.

U svom odrazu ponekad i vidim i čujem kako se glasno smejem i uvijam nogama od radosti, kao kakav leptir, napuštajući svoju čauru u ekstazi metamorfoze, dok sa druge strane ogledala to je ipak samo ruka preko usta sa svojom tišinom. Jasno mi je sve, ali šta ću sa tolikom jasnoćom da radim!?

Imam teoriju da snovi mogu da nam odrede celokupno raspoloženje za predstojeći dan, čak i ako ih se ne sećamo, i ovaj dan je čist primer toga, i zato pozdrav do nekog boljeg dana, a današnji dan šaljem dovraga, tamo gde se već šalju takve stvari po potrebi.

P.S. Meni tek sad počinje odmor i u to ime, evo rime, nazdravila bih, ali nemam čime.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Kad se vrata zatvore, nadam se da je vjetar

Objavljeno prije

na

Objavio:

Normalan čovjek se izvini kad pogriješi, ako ima fizičke predispozicije može i da se izvine ili ako je nepismen

 

Pijem čaj i razmišljam gde sam pogrešila, idem  prema zaključku da je to bio momenat kada sam na spisak za kupovinu zaboravila da dodam kafu. Odskačem dva metra, neverovatnom lakoćom, zbog smrdibube koja mi izlazi iz rukava i razmišljam petnaest minuta o uticaju adrenalina na akrobatske sposobnosti koje tek otkrivam. Svako začini dan, pa i život po sopstvenom ukusu. Lepotom, dobrotom, jedom, ljutnjom, sarkazmom, razumevanjem, besom, razočaranjem… iznenadnim skokom.

Što zamesiš, to i kusaš. Sve je otišlo dođavola kada su obični netragom nestali i svi smo postali posebni i izuzetni. Ko je nas  ovako temeljno ubedio da životna radost mora da nestaje s godinama? Imala bih da mu kažem par reči. (I polomim nešto, ali to sad nije tema.) Kad te jednom ubede da nisi dovoljno dobar, pogotovo u ranom detinjstvu, mogu slobodno da se povuku. Posao je obavljen. Nadalje ćeš sam sebe kinjiti celog života.

„Ili ćemo raditi kako treba ili nećemo ni da radimo.“ Tek kad sam izgovorila ovo, shvatila sam šta sam rekla. Baba, ti li si? Još da počnem da govorim za sve što hoće da me iznervira: „Ma, ko mu  šmirgla uši“, kao ona i to je to! Kad hoću da ispadnem pametna, pa samo ispadnem.

Jeste li se nekad odvikavali od očekivanja? Dan prvi: kriza se da naslutiti. Iznenadilo me je šta mi je najviše zasmetalo u toku procesa. Ne to što su moja očekivanja bezvezna, nerealna, nepotrebna, nego saznanje da se od mene ništa ne očekuje. Pouka: ne igrati se. Ovo je jedna mnogo zeznuta oblast. Normalan čovek se izvini kad pogreši, ako ima fizičke predispozicije može i da se izvine ili ako je nepismen.

Noć je u mom selu. Koračam između mrtvih kuća, a one su tihe, obrasle u lišaj i beskrajne, smrt im je spora. Noć kao da neće nikada proći. Svet je ogroman i šupalj.

U vreme našeg vojevanja devedesetih, sećam se poplave vidovnjaka i proroka u medijima. Mislila sam, baš lepo, služba piše bajke da narod ne poludi. Jedan naslov iz žute štampe dobro pamtim: „Biće tumbanje po celom svetu!“ Kad ono, vidi ga sad. U ratu navijam za običnog malog čoveka, da izdrži i pretekne.

Ako je zapisano, sve će biti dobro, ako nije zapisano, napisaću sama, šta mi teško.

P.S. Sa godinama garantovano dolazi sporiji metabolizam i bore, mudrost nije deo obavezne opreme.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo