Golub Bulajić, domaćin iz Kličeva, već desetak godina svoj skromni penzionerski budžet pojačava prihodom od domaće rakije koju prizvodi u svom dvorištu. Kazan od 120 litara, nešto drva i sudovi u kojima se priprema grožđe za pečenje rakije dovoljni su mu da zaradi dodatni euro, ali i da ima rakije za sopstvene potrebe.

„Ove godine sam uzeo pet tona grožđa, odlično je, ima puno slada i mislim da će rakija biti prvoklasna”, priča Golub. Količine ovogodišnje rakije zadovoljavaju kriterijume domaćina. Dvadeset do dvadeset pet litara iz jednog kazana pokazuje da je kvalitet grožđa odličan te da će rakija biti izuzetnog kvaliteta.

„Desetak dana će nam trebati da ispečemo ovu količinu, otprilike po pet-šest kazana na dan. Radimo ja i sin ali tu je i komšiluk, uvijek neko naiđe da nam pravi društvo, a bogami i da se proba rakija. Glas naroda je glas božji, pa se prema njemu i upravljamo. Pažljivije pratimo kritike starijih jer starome je rakija lijek, a mladome bijes kako je kazao Sveti Sava”, objašnjava Golub dok provjerava koliko je trenutno stepeni ili gradi rakija koja curi iz kazana.

„Ostavljamo je na 52 stepena, to je neko pravilo za crnogorsku lozu, sve preko toga je previše – ubije ukus rakije, ispod toga rakija nema efekat koji loza inače proizvede nakon nekoliko čašica”, pojašnjava.

Od pet tona tropa Golub će proizvesti oko hiljadu litara lozove rakije, računajući da se domaća loza prodaje po osam eura, osam hiljada eura je njena tržišna vrijednost. Ako od te sume oduzmemo dvije hiljade koliko je plaćeno grožđe dobit sa svim troškovima prelazi pet hiljada eura što je za naše uslove jako profitabilan posao.

„Pa isplati se, normalno, dovoljno je i to što ostane kvalitetne rakije za kućnu upotrebu svakako bi je morali kupovati i to da ne znamo šta kupujemo”, zadovoljan je Golub. Što se tiče same prodaje on ima svoje tržište koje godinama snabdijeva kvalitetnom rakijom, tako da sa plasmanom nema problema. „Da imam još ovoliko sve bi prodao. Ali draže mi je da ostanem na ovoj količini ali da kvalitet ne dolazi u pitanje”, kaže.

Zarada od proizvodnje domaće rakije ne samo Golubu, već i dobrom broju domaćinstava u Nikšiću poboljšava kućni budžet. Kazan za pečenje rakije i novac za kupovinu makedonskog grožđa preduslovi su za dodatnu zaradu. Eventualnim ulaskom u Evropsku uniju ovaj prihod bio bi znatno reduciran. Svaki kazan će morati biti registrovan i plaćaće se paušal koji će za Golubov kazan od sto litara iznositi 15 eura. Pri tome, za sopstvene potrebe moći će se ,,ispeći” najviše 50 litara rakije, a za svaki litar preko toga mora da se plati specijalni porez – akciza, kao i porez na dodatu vrijednost.

Seljaci će biti dužni da prijave svaku kap domaće rakije, a nadziraće ih odgovarajuća uprava. Oni koji prekrše ovaj novi evropski zakon biće kažnjeni sa najmanje 300 eura, pa sve do nevjerovatnih 135.000 hiljada eura.

,,Kako bude , šta ćemo, moraćemo po zakonu”, zaključuje Golub dok priprema novi kazan za pečenje.

A koliko se vesele ljubitelji dobre domaće kapljice dolazećim danima jeseni i vatrama ispod kazana za rakiju još više se smješka i Veso Sejdović. On se raduje sigurnoj zaradi od kalajisanja kazana, operacije koja je obavezna prije potpaljivanja ,,vesele mašine”. Na terapiji je stari majstor, visok pritisak, srce je kucalo šezdeset godina i izgleda da se malo zamorilo, ali Veso ne odustaje od svog zanata, 95 eura socijalnog ne može prehraniti njega i sina Dejana.

Srećom jesen je i domaćini pregledaju kazane za pečenje rakije i većina njih se sprema da na vrijeme posjeti najpopularnijeg Nikšićanina među njima u ovom periodu: Vesa Sejdovića. A Veso čeka u svom novom stanu koji mu je Opština Nikšić dodijelila prije dvije godine, spreman je i on i njegov sin Dejan koji mu pomaže kad nije u školi. Nabavljene su dovoljne količine kalaja i nišadora i daščica da se razgori vatra neophodna za kalajisanje. Sve je spremno samo Vesa polako izdaje snaga.

,,Šezdeset jedna godina, brate moj, od toga sam većinu proveo ispod šatora i nailona i u barakama od kartona i lima. Tek od prošle godine sam se rodio otkada su mi dali ovaj stan. Ne zbog mene, moje polako prolazi nego da ovom djetetu ostavim krov nad glavom da se ne muči kao ja”, priča Veso, a na stolu ispred njega su ljekovi protiv astme. Kaže i srce je oslabilo. Većinom se, kaže, liječi domaćom lozom Rada Radomana, proizvođača iz Kličeva kome održava kazane za pečenje rakije.

,,Ma znaš da mi se ponekad ne živi, a eto živi se svakom božjem stvoru i ptici na grani i ona gleda da nešto stvori, ali teško, brate. Sjećam se vremena one inflacije pa opet nije bilo ovako. Kad su bile marke znao sam zaraditi po osamdeset maraka samo sa kišobrana. Nešto mi se čini da nikada nije bilo teže, ali borim se još, moram zbog ovoga djeteta. A on je dobar i trpi, živ se ne čuje. Ponekad ima samo koru ljeba i malo šećera da pojede i ne žali se”, uhvati sjeta Vesa dok gleda malog Dejana, učenika šestog razreda.

Cijena kalajisanja kazana za rakiju je od četrdeset do sto eura zavisno od toga kolika je intervencija neophodna, a Veso voli da uradi pošteno i daje garanciju za svoj rad, do pet godina.

,,Ako prevarim mušteriju nijesam prevario samo njega već još deset njih kojima će se on požaliti. E ako on mene prevari pa mi ne plati prevario je samo mene”, priča Veso. Ima, kaže, i takvih mušterija koje odnesu završen kazan i nikada se više ne pojave. Ali njima na dušu, kaže on, život ide dalje, a kako ih je malo koji znaju ovaj zanat, kad tad će se takav opet pojaviti i tada će Veso sa njim drugačije porazgovarati.

Ostavljamo ga sa mušterijom koja donosi aluminijski kotao koji pušta na nekolika mjesta i nakon kratkog pogađanja sa Vesovih deset eura cijena se spušta na mušterijinih osam sa tim da odmah plati pet, a sjutra ostatak.

,,Evo mene i Dejanu za danas hljeba i još ponešto uz hljeb”, zadovoljan je Veso dok priprema alat za rad na stepenicama kuće. Ne može se raditi u dvorištu od septembarske kiše koja sipi nad Nikšićem.

Bato PEROVIĆ

Komentari