Od Svetog Petra Cetinjskog do rekonstrukcije četrdesetčetvrte Vlade Crne Gore
Prateći proces rekonstrukcije iz podnaslova ove kolumne, doživeo sam pravi mali šok. Koji me je vratio jednom sličnom ili možda čak i istom šoku od pre oko trideset godina. Kada sam prvi put čitao neke poslanice iz Poslanica Svetog Petra Cetinjskog. One u kojima je ovaj svedočio o tome kako je, mireći svoje zavađene Crnogorce, ponekad morao da od njihovog gneva beži, razdire opanke ili se, čak, danima krije po pećinama.
Moj šok od pre oko trideset godina, bio je u tome što tada nisam mogao da razumem, kako je taj naš tadašnji vrhovnik, i po mom mišljenju naš najveći i najbolji svih vremena, mogao da od svog naroda doživljava opisane neprijatnosti, a da, u isto vreme, od tog istog naroda, kao malo koji a možda i jedini vrhovnik na ovoj planeti, još za života, bude oslovljan kao Sveti. Tada, očigledno, nisam vodio dovoljno računa, o svoj kompleksnosti koju može da ima jedan narod.
Ovaj šok za mene je od tada postao neiscrpan izvor i podsticaj za traženje odgovora. Koji je najkraće sažet u naslovu ove kolumne. Šizma montenegrina. Ali otkuda onda neka vrsta ponavljanja onog istog šoka posle svih ovih godina? I posle rečenog saznanja. Pa očigledno zbog toga što se i meni pokazalo da je i terapeutska moć saznanja ponekad ograničena. Što kod mene ipak nije dovelo do napuštanja puta saznanja, nego samo do njegovog preispitivanja.
I nakon ovog preispitivanja, međutim, ostao sam pri svojim ranijim glavnim teorijskim polazištima. Dugotrajnost i(li) ponavljanje onog šoka gurali su me prema biološkom i(li) kulturnom etno-determinizmu pa i rasizmu Semjuela Hantingtona, ali sam, uprkos svemu, i ovog puta, ostao sledbenik epistemološkog holizma, istoričnosti i probabilizma teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, istorije dugog trajanja Fernana Brodela, i drugih njima bliskim. Pošto, nakon ovog kratkog uvoda, u trećem, zaključnom delu ovog teksta, želim da kažem i nešto više o očekivanjima koja se mogu imati od aktuelne rekonstrukcije, u nastavku sledi samo kratka skica mojih starih ali obnovljenih teorijskih i metodoloških polazišta, mada bez njihovih potpunijih obrazloženja (ko je zainteresovan za njihovo šire i dublje upoznavanje, neće mu nedostajati odgovarajućih upućivanja i referenci).
Krenimo redom. Najpre Vreme. Od samog početka pa sve do danas: nastanak našeg Kosmosa pre oko 13,7 milijardi godina, pa nastanak planete Zemlje pre oko 4,7 milijardi godina, i nastanak prvih oblika Života pre oko 4,2 milijarde godina, zatim pojava Čoveka kao vrste pre oko 100.000-200.000 godina, pa 10.000 godina njegovog Neolita, i oko 500 godina njegove Moderne, pa naš Sveti Petar Cetinjski pre više od 200 godina, sve do evo ove rekonstrukcije 44. vlade naše male i jedine 2024., i, makro-fizičari specijalisti koji se ovim bave, kažu još toliko odnosno još oko 15 milijardi godina do kraja našeg Kosmosa. A sve od ovoga, naravno nešto manje a nešto više, ostavilo je svoj trag i uticaj, čak i na naše male ljudske živote.
A onda i Prostor (mada se ni jednog momenta ne sme smetnuti s uma simbioza vremena i prostora koja je dobila i svoje pravilno pisanje: VremeProstor). Najpre, Imanuel Volerstin: centar, poluperiferija i periferija svetskog kapitalističkog sistema u poslednjih pola milenijuma, sa našom malom i jedinom koja, upravo ovih dana i godina, sa (polu)periferije problematičnog Balkana, očajnički pokušava da pređe u jedan od najprosperitetnijih centara svetskog kapitalističkog sistema odnosno u EU. A onda i Fernan Brodel: jedna od najdubljih i najjačih „linija raseda“, koja već hiljadu, a ne samo dvesta godina, geografski, klimatski i kulturno jedinstveni svet Mediterana, šizmatički deli na dva geopolitički neprijateljska sveta, Istok i Zapad, pri čemu ova linija polazi od severa Afrike, ide preko Sredozemnog mora, dolazi do Sicilije i pete Italije, pa onda, preko Jadranskog mora i Otranta, prolazi ne ni levo ni desno od, nego posred naše male i jedine (što je u ovoj, pored ostalog, do današnjeg dana, ostavilo i crkve sa dva oltara), pa Drinom i dalje do Mađarske i Srednje Evrope.
I na kraju ove kratke skice, samo još jedna važna stvar, koju upravo zbog važnosti, veoma često ponavljam. Da je istorija uvek kompleksna i kontradiktorna kombinacija ponavljanja i promene, a ne ni samo ponavljanje, ni samo promena. U ovom kontekstu, uz gore skicirane elemente strukture, ponavljanja i dugog trajanja, moraju se istaći i faktori promene, posebno faktori najveće i najznačajnije promene našeg vremena pozne moderne, a to je veliko i, po prvi put od kada je čoveka, apokaliptički opasno opadanje, po Imanuelu Volerstinu, od 1914. do 2050., naravno ukoliko ga nuklearno-ekološka apokalipsa ne skrati i prekine. A u ovom i ovakvom vremenu, apokaliptički opasna, postaju i sasvim uobičajena, standardna ponašanja, kao što su vlastoljublje unutrašnjih faktora, i takozvana realpolitika zapravo beskrupuloznost velikih sila. O čemu najbolje svedoče fašizam i mafiokratija, dva najveća demona našeg vremena, koje, naravno, dobro poznaje i naša mala i jedina.
A sada i ono obećano. Nešto više o očekivanjima koja se mogu imati od upravo izvedene rekonstrukcije 44. Vlade Crne Gore. Naravno, na osnovu upravo izložene kratke teorijske i metodološke skice. I na osnovu, posebno u društvenoj nauci, najveće moguće objektivnosti. Upravo zbog ove potonje, neću se posebno osvrtati na dva kontradiktorna propagandna slogana, dve, i u ovoj rekonstrukciji, šizmatički sukobljene strane, onaj koji govori o „najglomaznijoj vladi“, i onaj koji govori o vladi koja je dobila „najveću parlamentarnu podršku“ (tako da je postala čak i jedna vrsta polu-koncentracione vlade). Umesto toga, izložiću, opet ukratko (šta da se radi, kolumna je kratka, veoma kratka forma), samo tri glavna faktora, o kojima treba najviše voditi računa, pri izlaganju onih naših očekivanja.
Prvi od ova tri faktora je ambivalentan teret neispunjenih očekivanja. Nakon prve smene vlasti u našoj maloj i jedinoj, posle trideset godina nesmenjive i mafiokratske vlasti, 30. avgusta 2020. U ovoj istoj kolumni, u poslednjih nekoliko godina, i sam sam ova neispunjena očekivanja oštro kritikovao i kvantifikovao, na čitavih 70-90 posto ili, jednom, čak i preterano, na 100 posto odnosno na „beskonačnu istost“ sa prethodnim režimom. U borbi za najviše i najbolje za najveći broj ljudi u našoj maloj i jedinoj, nakon rečene rekonstrukcije, ovo se ne sme smetnuti s uma, ali se sa ovim ne sme ni preterivati, jer ništa nije fatalno, sve se može promeniti, ako ništa drugo, ulog je ovog puta (pre)veliki.
Drugi i treći faktor su povezani, zapravo sve je povezano, ali ova dva faktora su međusobno povezana najtešnje, pa se, čak ni privremeno, tehnički i analitički, ne mogu razdvajati. Drugi faktor možemo nazvati našim pozitivnim a treći našim negativnim trouglom. Naš pozitivni trougao u ovom kritičnom momentu čine: Borba protiv mafiokratije, Razvoj ekonomije i standarda građana, i Konačna i puna integracija u EU. A naš negativni trougao u ovom istom momentu čine: Nekontrolisano vlastoljublje i sve što ide s njim, Zloupotreba identitetskih pitanja u obliku ekstremnog nacionalizma, i Beskonačna mafiokratija kojoj sve prethodno služi samo kao maska i alat.
Uprkos svom negativnom nasleđu višepartijskog jednopartizma 1990-2020., i svim neispunjenim očekivanjima tridesetoavgustovaca 2020-2024., rekonstruisana 44. vlada još uvek ima potencijala i za pozitivni i za negativni trougao i scenario. Samo sada treba najpažljivije posmatrati ponašanje subjekata nove parlamentarne većine. Jer sada ishod najviše zavisi od njih. Iskustvo u poslednjih nekoliko meseci je sasvim sveže i poučno. Najsažetije, u terminima koji su bili najfrekventiji u poslednjih nekoliko meseci: neophodan nam je pozitivni ibarizam a ne negativni rezolucionizam. Ili, kako su to govorili stari: Hic Rhodus, hic salta!
Milan POPOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU3 sedmice
SVIJET4 sedmice
FOKUS4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
FELJTON4 sedmice
INTERVJU4 sedmice