Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Šizma montenegrina

Objavljeno prije

2 godine

na

Od Svetog Petra Cetinjskog do rekonstrukcije četrdesetčetvrte Vlade Crne Gore

 

Prateći proces rekonstrukcije iz podnaslova ove kolumne, doživeo sam pravi mali šok. Koji me je vratio jednom sličnom ili možda čak i istom šoku od pre oko trideset godina. Kada sam prvi put čitao neke poslanice iz Poslanica Svetog Petra Cetinjskog. One u kojima je ovaj svedočio o tome kako je, mireći svoje zavađene Crnogorce, ponekad morao da od njihovog gneva beži, razdire opanke ili se, čak, danima krije po pećinama.

Moj šok od pre oko trideset godina, bio je u tome što tada nisam mogao da razumem, kako je taj naš tadašnji vrhovnik, i po mom mišljenju naš najveći i najbolji svih vremena, mogao da od svog naroda doživljava opisane neprijatnosti, a da, u isto vreme, od tog istog naroda, kao malo koji a možda i jedini vrhovnik na ovoj planeti, još za života, bude oslovljan kao Sveti. Tada, očigledno, nisam vodio dovoljno računa, o svoj kompleksnosti koju može da ima jedan narod.

Ovaj šok za mene je od tada postao neiscrpan izvor i podsticaj za traženje odgovora. Koji je najkraće sažet u naslovu ove kolumne. Šizma montenegrina. Ali otkuda onda neka vrsta ponavljanja onog istog šoka posle svih ovih godina? I posle rečenog saznanja. Pa očigledno zbog toga što se i meni pokazalo da je i terapeutska moć saznanja ponekad ograničena. Što kod mene ipak nije dovelo do napuštanja puta saznanja, nego samo do njegovog preispitivanja.

I nakon ovog preispitivanja, međutim, ostao sam pri svojim ranijim glavnim teorijskim polazištima. Dugotrajnost i(li) ponavljanje onog šoka gurali su me prema biološkom i(li) kulturnom etno-determinizmu pa i rasizmu Semjuela Hantingtona, ali sam, uprkos svemu, i ovog puta, ostao sledbenik epistemološkog holizma, istoričnosti i probabilizma teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, istorije dugog trajanja Fernana Brodela, i drugih njima bliskim. Pošto, nakon ovog kratkog uvoda, u trećem, zaključnom delu ovog teksta, želim da kažem i nešto više o očekivanjima koja se mogu imati od aktuelne rekonstrukcije, u nastavku sledi samo kratka skica mojih starih ali obnovljenih teorijskih i metodoloških polazišta, mada bez njihovih potpunijih obrazloženja (ko je zainteresovan za njihovo šire i dublje upoznavanje, neće mu nedostajati odgovarajućih upućivanja i referenci).

Krenimo redom. Najpre Vreme. Od samog početka pa sve do danas: nastanak našeg Kosmosa pre oko 13,7 milijardi godina, pa nastanak planete Zemlje pre oko 4,7 milijardi godina, i nastanak prvih oblika Života pre oko 4,2 milijarde godina, zatim pojava Čoveka kao vrste pre oko 100.000-200.000 godina, pa 10.000 godina njegovog Neolita, i oko 500 godina njegove Moderne, pa naš Sveti Petar Cetinjski pre više od 200 godina, sve do evo ove rekonstrukcije 44. vlade naše male i jedine 2024., i, makro-fizičari specijalisti koji se ovim bave, kažu još toliko odnosno još oko 15 milijardi godina do kraja našeg Kosmosa. A sve od ovoga, naravno nešto manje a nešto više, ostavilo je svoj trag i uticaj, čak i na naše male ljudske živote.

A onda i Prostor (mada se ni jednog momenta ne sme smetnuti s uma simbioza vremena i prostora koja je dobila i svoje pravilno pisanje: VremeProstor). Najpre, Imanuel Volerstin: centar, poluperiferija i periferija svetskog kapitalističkog sistema u poslednjih pola milenijuma, sa našom malom i jedinom koja, upravo ovih dana i godina, sa (polu)periferije problematičnog Balkana, očajnički pokušava da pređe u jedan od najprosperitetnijih centara svetskog kapitalističkog sistema odnosno u EU. A onda i Fernan Brodel: jedna od najdubljih i najjačih „linija raseda“, koja već hiljadu, a ne samo dvesta godina, geografski, klimatski i kulturno jedinstveni svet Mediterana, šizmatički deli na dva geopolitički neprijateljska sveta, Istok i Zapad, pri čemu ova linija polazi od severa Afrike, ide preko Sredozemnog mora, dolazi do Sicilije i pete Italije, pa onda, preko Jadranskog mora i Otranta, prolazi ne ni levo ni desno od, nego posred naše male i jedine (što je u ovoj, pored ostalog, do današnjeg dana, ostavilo i crkve sa dva oltara), pa Drinom i dalje do Mađarske i Srednje Evrope.

I na kraju ove kratke skice, samo još jedna važna stvar, koju upravo zbog važnosti, veoma često ponavljam. Da je istorija uvek kompleksna i kontradiktorna kombinacija ponavljanja i promene, a ne ni samo ponavljanje, ni samo promena. U ovom kontekstu, uz gore skicirane elemente strukture, ponavljanja i dugog trajanja, moraju se istaći i faktori promene, posebno faktori najveće i najznačajnije promene našeg vremena pozne moderne, a to je veliko i, po prvi put od kada je čoveka, apokaliptički opasno opadanje, po Imanuelu Volerstinu, od 1914. do 2050., naravno ukoliko ga nuklearno-ekološka apokalipsa ne skrati i prekine. A u ovom i ovakvom vremenu, apokaliptički opasna, postaju i sasvim uobičajena, standardna ponašanja, kao što su vlastoljublje unutrašnjih faktora, i takozvana realpolitika zapravo beskrupuloznost velikih sila. O čemu najbolje svedoče fašizam i mafiokratija, dva najveća demona našeg vremena, koje, naravno, dobro poznaje i naša mala i jedina.

A sada i ono obećano. Nešto više o očekivanjima koja se mogu imati od upravo izvedene rekonstrukcije 44. Vlade Crne Gore. Naravno, na osnovu upravo izložene kratke teorijske i metodološke skice. I na osnovu, posebno u društvenoj nauci, najveće moguće objektivnosti. Upravo zbog ove potonje, neću se posebno osvrtati na dva kontradiktorna propagandna slogana, dve, i u ovoj rekonstrukciji, šizmatički sukobljene strane, onaj koji govori o „najglomaznijoj vladi“, i onaj koji govori o vladi koja je dobila „najveću parlamentarnu podršku“ (tako da je postala čak i jedna vrsta polu-koncentracione vlade). Umesto toga, izložiću, opet ukratko (šta da se radi, kolumna je kratka, veoma kratka forma), samo tri glavna faktora, o kojima treba najviše voditi računa, pri izlaganju onih naših očekivanja.

Prvi od ova tri faktora je ambivalentan teret neispunjenih očekivanja. Nakon prve smene vlasti u našoj maloj i jedinoj, posle trideset godina nesmenjive i mafiokratske vlasti, 30. avgusta 2020. U ovoj istoj kolumni, u poslednjih nekoliko godina, i sam sam ova neispunjena očekivanja oštro kritikovao i kvantifikovao, na čitavih 70-90 posto ili, jednom, čak i preterano, na 100 posto odnosno na „beskonačnu istost“ sa prethodnim režimom. U borbi za najviše i najbolje za najveći broj ljudi u našoj maloj i jedinoj, nakon rečene rekonstrukcije, ovo se ne sme smetnuti s uma, ali se sa ovim ne sme ni preterivati, jer ništa nije fatalno, sve se može promeniti, ako ništa drugo, ulog je ovog puta (pre)veliki.

Drugi i treći faktor su povezani, zapravo sve je povezano, ali ova dva faktora su međusobno  povezana najtešnje, pa se, čak ni privremeno, tehnički i analitički, ne mogu razdvajati. Drugi faktor možemo nazvati našim pozitivnim a treći našim negativnim trouglom. Naš pozitivni trougao u ovom kritičnom momentu čine: Borba protiv mafiokratije, Razvoj ekonomije i standarda građana, i Konačna i puna integracija u EU. A naš negativni trougao u ovom istom momentu čine: Nekontrolisano vlastoljublje i sve što ide s njim, Zloupotreba identitetskih pitanja u obliku ekstremnog nacionalizma, i Beskonačna mafiokratija kojoj sve prethodno služi samo kao maska i alat.

Uprkos svom negativnom nasleđu višepartijskog jednopartizma 1990-2020., i svim neispunjenim očekivanjima tridesetoavgustovaca 2020-2024., rekonstruisana 44. vlada još uvek ima potencijala i za pozitivni i za negativni trougao i scenario. Samo sada treba najpažljivije posmatrati ponašanje subjekata nove parlamentarne većine. Jer sada ishod najviše zavisi od njih. Iskustvo u poslednjih nekoliko meseci je sasvim sveže i poučno. Najsažetije, u terminima koji su bili najfrekventiji u poslednjih nekoliko meseci: neophodan nam je pozitivni ibarizam a ne negativni rezolucionizam. Ili, kako su to govorili stari: Hic Rhodus, hic salta!

Milan POPOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

ALTERVIZIJA

O progresu u Crnoj Gori

Objavljeno prije

3 sedmice

na

20 Februara, 2026

Objavio:

U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.)

 

 

Baveći se temom ove kolumne, u poslednjih nekoliko meseci, na kraju sam, pored onih manje ili više poznatih, da ne kažem opštepoznatih, pa i opšteprihvaćenih stvari, došao i do jedne stvari, koja je, i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. Verujem da će tako biti i sa onima koji ovu kolumnu pročitaju.

Ali da krenem redom. Počeću sa onim prvim. Sa dve stvari koje su manje ili više nesporne. Prva je obnova višepartijskog sistema i prvi višepartijski izbori održani u Crnoj Gori nakon te obnove 9. decembra 1990. Čak ni najstrašniji pandemonijum 1990-ih, koji će ubrzo da usledi, ne može da dovede u pitanje, odnosno da ospori, da je ta obnova bila veliki pravni, politički i civilizacijski napredak odnosno progres.

Slično može da se kaže i za drugu stvar. Za prvu demokratsku smenu vlasti u celokupnoj istoriji Crne Gore, koja se, znamo, dogodila 30. avgusta 2020. Punih trideset godina kasnije. Kakvo sporo napredovanje. Ali ipak napredovanje. Koje, isto tako, ne mogu da dovedu u pitanje, odnosno da ospore, ni sva ona brojna neispunjena očekivanja, da ne kažem razočarenja, koja su usledila u godinama koje su dolazile 2020-2026.

Korak napred, dva koraka nazad? Možda. Ali se ovim pitanjem ovde više neću baviti. Nastavljam sa onom stvari, za koju sam već u najavi istakao, da je i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. A to je, da je Crna Gora 1990-ih, usred onog najstrašnijeg pandemonijuma, imala u sebi više stvarno progresivnih snaga, da se ovde tako, po malo starinski izrazim, nego što ih ima danas, 2020-ih, dakle punih dvadeset godina posle. Što, naravno, dodatno dovodi u pitanje, pa i potpuno opovrgava dogmu progresa.

Evo kako. Najpre kvantitativno. U najstrašnijim mogućim uslovima, progresivne, a to su tada bile, pre svega, antiratne i proindipendističke snage u Crnoj Gori, na izborima 1990-ih, osvajale su oko dvadeset procenata glasova izašlih na izbore. A 2020-ih? U svakom slučaju manje, mnogo manje. Čak ispod cenzusa. Kako to? Lako. U proteklih trideset godina, jedan, ne mali, zapravo (naj)veći deo antiratnih indipendista, koaliciono je apsorbovan i poništen, od strane mafiokratskog DPS, a jedan deo se, razočaran, sam povukao iz svake politike.

A onda i kvalitativno. Herojskim otporom i borbom 1990-ih, antiratni indipendisti ispisali su najsjanije stranice crnogorske istorije, a danas, 2020-ih, gotovo da ih i nema. Ali zato i te kako ima onih drugih. I u vlasti, i u opoziciji, i u parlamentu, i u vladi, i u celokupnoj vlasti Crne Gore 2020-ih, stabilnu i sigurnu većinu, od pedeset do sedamdeset procenata, čine (bez)brojni izotopi onog istog ratnog i ratnozločinačkog i mafiokratskog DPS i njegovih velikosrpskih konkurenata i kooperanata iz 1990-ih. Samo retorički zamaskiranih. Ali će, uz pomoć trampizma, i ta maska uskoro potpuno spasti. Eto tako.

Opisano pogoršanje, naših 2020-ih, u odnosu na naše 1990-e, predstavlja ono iznenađenje, sa samog početka ove kolumne. A samo ovo iznenađenje, predstavlja samo još jedan dokaz o neverovatnoj raširenosti i snazi dogme progresa. Kada je ova dogma, eto, makar na tren, u obliku opisanog iznenađenja, uspela da prevari, omami i zavede, i autora ove kolumne, koji se sa ovom dogmom kritički razračunao, još pre devetnaest godina, u knjizi Belle Epoque: Kritika dogme progresa.

Zbog toga ću, na samom kraju ove kolumne, posvećene problematičnom progresu u Crnoj Gori, u poslednjih tridesetsedam godina, još jednom ponoviti ono najvažnije iz te knjige. Da je progres uvek samo moguć, a nikada i zagarantovan. Da progresa ni u kom slučaju ne može biti bez borbe, pa i žrtve. Kada je neophodno, i one najveće. Tako je bilo u našim 1990-im. Tako je i u našim 2020-m. Tako će biti i ubuduće. Posebno kada se ima na umu i ono veliko međunarodno odnosno globalno pogoršanje, koje se upravo dešava.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

O progresu

Objavljeno prije

1 mjesec

na

13 Februara, 2026

Objavio:

I o dogmi progresa

 

 

Ova kolumna ima dvostruku misiju. Najpre, ona je neka vrsta aktualizacije, moje knjige Belle Epoque: Kritika dogme progresa, iz 2007. A zatim, ona je i neka vrsta uvoda u kolumnu Progres u Crnoj Gori: U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.), koju možete čitati u sledećem broju Monitora.

„Čovekova borba za progres, nužan je uslov i sastavni deo progresa. A svaka dogma progresa suspenduje upravo ovu borbu (po pravilu, tako što ju delegira na vlast, vođu, ili boga). Kao SIDA ili AIDS, sindrom stečenog nedostatka imuniteta. Zbog toga je dogma progresa pravi neprijatelj progresa, a kritika dogme progresa dodatni uslov i, ako baš hoćete, prijatelj progresa.“

Ovako započinje Belle Epoque. Sa samo četiri citirane rečenice. Kao sa nekom vrstom najkraćeg rezimea ili apstrakta knjige koja sledi. A pošto u ovoj kolumni knjiga ne sledi, čitaocima kolumne dugujem još najmanje četiri dopunska objašnjenja, koja treba da pomognu boljem razumevanju ovog i inače kompleksnog problema.

Prvo, da li je svaka dogma, pa i svaka dogma progresa, onako negativna, kako sam to mislio pre devetnaest godina? Možda i nije. Uostalom, i sam sam, još tada, dopuštao jedan izuzetni, pozitivni oblik ove dogme, herojski tip dogme progresa, kako sam ga tada nazivao, ali sam očigledno prevagu davao onom drugom, negativnom tipu, iz one četiri citirane rečenice. Tome sam sklon i danas. Mada, očigledno, sve ovo, više je stvar konvencije, nego esencije.

Drugo, kakvu god konvenciju da prihvatimo, ostaje ona esencija. A to je da progresa u čovekovoj istoriji nema, i da ga ne može biti, bez stalne borbe za progres, pa i žrtve, a kada je neophodno, i kada čovek smogne snage, i one najveće. A ovo je možda i majdramatičniji i najuzvišeniji oblik čovekove subjekt-objekt kompleksnosti i dijalektike.

Treće, koje govori o najdubljem izvoru rečene kompleksnosti i dijalektike. To su dve različite komponente i dinamike čovekovog bića, koje najveći broj takozvanih običnih, ali i onih drugih ljudi, naučnika, filozofa i intelektualaca, čak i ne primećuje, i ne razlučuje. Prva je naučno-tehnološka komponenta i dinamika čovekovog bića, koja je, u celokupnoj ljudskoj istoriji, nesporno progresivna i ubrzana, druga je moralno-politička komponenta i dinamika njegovog bića, koja je, u najboljem slučaju, veoma spora, moguće stagnantna, pa čak i regresivna. I u ovoj velikoj neusklađenosti je naš najveći problem.

I četvrto, koje sve prethodno stavlja u odgovarajući konkretni istorijski kontekst. Polazeći od Društvene i kulturne dinamike Pitirima Sorokina, u Belle Epoque sam razvio predlog odnosno skicu za veliko komparativno istraživanje Tri velike pozne epohe: Pozne antike, Poznog srednjovekovlja, i Pozne moderne. Pri čemu su sličnosti toliko očigledne i u odgovarajućoj literaturi uglavnom primećene. Ovo se posebno odnosi na značajan porast haosa, straha i nasilja. Ali su razlike između ove tri velike pozne epohe manje primećene. I to uglavnom na nivou one naučno-tehnološke komponente i dinamike. Sa priličnim zanemarivanjem ili čak ignorisanjem one apokaliptičke dimenzije našeg vremena treće velike pozne epohe. Činjenice da, uz sav onaj porast haosa, straha i nasilja, čovek, u našem vremenu treće velike pozne epohe, pozne moderne, po prvi put raspolaže sa nuklearnim i drugim oružjem za masovno uništavanje.

Zbog toga, po prvi put u istoriji, alternativa progresu nije samo obično nazadovanje ili tavorenje, nego je to nuklearno-ekološka apokalipsa. Kraj čoveka kao vrste. I ne treba se zavaravati. Izvor ove apokalipse, koja preti, nije ni malo slučajan, konjunkturan ili individualan. Donald Tramp i trampizam nisu izvor ove haotične pretnje. Oni su samo njen instrument. A izvor je sistem odnosno haos apokaliptičkog kapitalizma.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Crna Gora i EU

Objavljeno prije

1 mjesec

na

7 Februara, 2026

Objavio:

Dva scenarija

 

Svaki interregnum prate povećani haos, strah i nasilje. A naš aktuelni, globalni i lokalni interregnum, nije onaj obični, između dva vladajuća politička režima, nego je onaj veliki, čak najveći, između dva polumilenijumska istorijska sistema. Između odlazeće pozne moderne, i ne znamo još čega, možda boljeg, ali možda i goreg, od ovog što odlazi. A da li će biti jedno ili drugo, to, u ne maloj meri, zavisi i od nas, ljudi, to jest od onoga za što uspemo da se izborimo.

Po Imanuelu Volerstinu, ovaj interregnum će trajati do oko 2050. Dakle, veliki kraj i početak su sasvim blizu, dve-tri decenije, a to je samo jedna generacija. A, u približavanju i ishodu ovog kraja/početka, sticajem okolnosti, za našu malu i jedinu, tekuća i naredna godina, mogu da budu odlučujuće.

Naravno, reč je o godinama koje će odlučiti o integraciji Crne Gore u EU. Uspešna integracija Crne Gore u EU, može Crnoj Gori samo da pomogne, da nastavi svoje, isto takvo, uspešno suočavanje sa izazovima njene i globalne i istorijske 2050.

Da li ovo znači da je EU izbor bez zamerke? Naravno da ne. Pored ostalog, i EU je jednim delom obolela od agresivnog trampizma, fašizma XXI veka. Ali je ove bolesti u njoj manje, mnogo manje, nego u samim SAD, zemlji porekla. I inače, od svih aktuelnih globalnih entiteta, EU je sa najmanje takvih problema, i, što je još značajnije, sa najviše očuvanih pozitivnih tekovina moderne. Uz sve ovo, izbor EU je možda jedini, skoro dvotrećinski, i najmanje dvodecenijski, unutrašnji konsenzus u našoj maloj i jedinoj. I to ovom izboru, u današnjoj Crnoj Gori, daje još veći kredibilitet i snagu.

A da li je naša mala i jedina, u svemu ovome, bez problema i zamerke? Naravno da ni to ne stoji. I posle punih šest godina, nakon prve demokratske smene vlasti u njenoj celokupnoj istoriji, u Crnoj Gori je i dalje na vlasti – dvovlašće. Nove, krajnje heterogene vlasti, i stare mafiokratije, i to, ove druge, šizmatički udvojene i konfrontirane. One, kao procrnogorske, Mila Đukanovića, i one, kao prosrpske, Aleksandra Vučića. Koje dve mafiokratije, na žalost, još uvek uspešno funkcionišu, po starom i oprobanom obrascu negativne hemije i koprodukcije. I koje, kao takve, ostaju glavna pretnja, i Crnoj Gori uopšte, i integraciji Crne Gore u EU.

Ali, u našoj maloj i jedinoj, u poslednjih nekoliko godina, i u tom pogledu, ima izvesnog napretka. Najpre, zbog toga što je, oko integracije Crne Gore u EU, ipak, napravljena izvesna, pa makar minimalna i nestabilna, ali ipak konstruktivna saglasnost i koncentracija vlasti i opozicije. Zatim, što su i takozvane srpske stranke, ili makar njihov veći deo, utisak je, ne samo retorički, prihvatile EU i NATO kao deo unutrašnje i spoljne politike Crne Gore. Konačno, i zbog toga što slučaj poslanika Dragana Bojovića, koji je 12. januara 2026. protestno dao ostavku na sve svoje partijske funkcije u DNP, zbog nestabilnosti ove partije u praćenju EU integracije, veoma ohrabruje, jer jasno pokazuje, da ova opcija ima svoje respektabilne predstavnike, čak i unutar takvih partija.

Sve prethodno u ovoj kolumni, odnosilo se na takozvani pozitivni scenario. A da li postoji i onaj drugi, negativni scenario, do 2030., ali i do 2050.? Pa naravno da postoji. To je scenario jačanja agresivnog trampizma i trampista u EU i u Crnoj Gori. A ni to, na žalost, nije ni malo teško zamisliti. Ali sam ja, u ovoj kolumni, odlučio da budem pozitivan, u najboljem smislu te reči.

A da ni Crna Gora, ni EU, ni svet, ne ostaju bez opcije, čak ni u slučaju negativnog scenarija, zainteresovani čitalac može da vidi odnosno da pročita, u mom novom hibridnom romanu Tajna jedne ruševine: Kratki roman i esej o 2057.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo