Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Smrt dobre nade

Objavljeno prije

na

Kada vam nije samo životna faza, ni starost, a ni umor, već jednostavno potreba da budete sami, onda ste se sigurno prejeli onoga što vam je život servirao

 

Zanimljivo je šta sve čoveku prođe kroz um u tim momentima nesanice posle ponoći. Linija između sna i stvarnosti je nekako umrljana, pa mu se učini, da je štošta moguće… Čak i ono što ne postoji. Poremetim san i dan, ganjam sebe, istrajem u haosu par dana, pa odspavam par sati, ustanem u četiri izjutra… šta mi teško da se vratim u svakodnevnost. Rutino, mila i draga,jedina si koja drži mi prisebnost. Jutros sam pustila utorak kroz prozor. Svež i cvrkutav. I malo sam se naježila dok je u džezvi gunđala voda. I miris kafe se raširio. Svečani doček sunčanog dana.

Potvrda prihvatanja, da nema više reči. Izostanu ranije, ako umeš da ispratiš trenutak. I nema ničeg besnog, ljutnje. Malo tuge, da. Imala sam ih nekoliko, od prijatelja. Trenutak, za pružanje ruke je pre odlaska. Kasnije, ostaje osvrt na dobra sećanja. Za rukovanja je često kasno. Najgore je iznova pokušavati ništa. Kažu ljudi da ne veruju u slučajne susrete, ja naprotiv verujem da je sve slučajnost, da je svaki susret jedna šansa, pa koliko uhvatiš. Od toliko preživljenih odlaženja, više nemam snage da mašem na kraju. Nisam bila nešto posebno normalana ni pre. Nego, videh da nisam jedina i u neočekivanom obrtu sudbine, spoznaja da u meni ponovo nema ničeg posebnog, po prvi put donela je olakšanje. U vidu ispružene ruke sličnih ludila koja bi da plešu u velikom mjuziklu dobre koreografije. Kada vam nije samo životna faza, ni starost, a ni umor, već jednostavno potreba da budete sami, onda ste se sigurno prejeli onoga što vam je život servirao.

I baš sad sam se setila kako je moj tata, kada bi pokosio travu, voleo da sedne, otvori flašu piva i posmatra prskalice koje skromno, bez kuknjave i suvišnih zahteva, obavljaju svoj deo posla.

Interesantno je kako svi sebe tešimo sa onim “sve na svoje dođe”, a nikome ne padne na pamet da se zapita da nije već došlo i zbog čega je tu. Vratiti časnu reč i stid među ljude. Ženama ponesite i malo nežnosti. A od narodnih mudrosti još vam izdvajam: – Šta bude biće, a biće šta biti mora. – Spasa nam nema, propasti nećemo. – Nema smrti bez sudnjega dana.

Tražili smo leto – Dobili smo leto. Hvala predsedniku. Živela Srbija!

Ponosim se time što sam pripadnik nacije, kojoj se vođa obraća svaki dan. Očekujem da dobijemo kanal na kome će se obraćati 24 časa, pa čak i kad spava ili ima neke aktivnosti, da se puštaju snimci..

P.S. Treba dići ruke od svega i noge na stolicu. Šalim se, predaja nije opcija.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ost(v)arilo se

Objavljeno prije

na

Objavio:

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam djeluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista

Nekad sam se budila nasmejana. Zaista. Hoću da znam kad i zašto se to promenilo. Mada, možda i znam, ali ne želim da mislim o tome. Mislim da će, i kad mi bude sudnji dan, onaj deo mog mozga koji se pita da nisam nešto zaboravila i stalno pretresa imaginarne spiskove obaveza, i dalje raditi. To ne podleže zakonima fizike i biologije. To se pokreće ko zna kakvom silom.

Moji prvi honorarni poslovi bili su da kao dete odem u radnju, operem posuđe, pokupim travu posle košenje kad sam kod babe i tako te neke sitnice, a mati bi uredno upisivala u svesku koliko sam zaradila i nikada me nije ni isplatila.

Tek kada se desi nešto vanredno, shvatim da svakodnevni život živim na granici sopstvene snage. A to je opasno. Vreme je da se odmorim od moranja, teranja, moljenja, truda da se sve stigne. I onako ništa od toga ne daje rezultate. Kad se nudi izlaz, jednostavan, lak, samo prihvati.

Ono afektirano trzanje kad autentično hoće napolje, a „etički” oklop ne da (slušam nekog, ali pošto nema šta da se čuje, više ga gledam). Kad mi kaže kako će sve biti u redu, a stojimo pred zločinom. Mirno more za one naivne. Prsno plivanje za sumnjičavost, a lično je neko beskrajno poverenje. „Kako si?”, pa uđem u čoveka i pogledam šta ima. Ponekad vidim tu čekaonicu u kojoj sedim potpuno sama i nema, a rešene ukrštenice miruju pored. Verovati nekome je glupo i apsolutno neophodno. Da bi se osećao kao Aleksandar Makedonski, dovoljno je da presečeš čvor na pertlama koje ne možeš da odvežeš. Pol nebitan. Isukali smo nerazumevanje iz korica, još uvek krvavo od zadnjeg okršaja i proždiremo se sitnim očima. Da na jastuku čeka spisak reči korišćenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bismo sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude. Recite nekome da ga volite, jer je život kratak. Ali to mu recite na nemačkom, vičući, jer je život, takođe, strašan i zbunjujući.

Ćutim glasne stvari pokeraškim pogledom.

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam deluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista.

Ili je zamaglio Mesec ili su mi naočare prljave.. šta god, simpatično je, a malo i vuče na romantiku. Šta znam.. Lepo je.

P.S. Svi pljuskovi me čekaju da pođem kući.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ruina zora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspjeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svijetu ne može da ponovi

 

Možda sam spavala, možda i nisam, ne znam. Osvanulo neko pokislo i bezvoljno jutro, zaostalo iz dileme „Da l’ da ustanem, ili da odustanem“. A najčešće umem da napravim sebi toliko posla da pomislim:  „Samo kad ne moram kod mene u nadnicu“. Ne treba mi motivacija, na kraju, motivacija je jeftina zamena za disciplinu. Sve probleme rešavam sistematski, predano, toliko da se na kraju ne pitam šta mi je ostalo, nego šta mi je preostalo.

Čitam o ovim ratovima u raznim delovima sveta i pade mi na pamet onaj vic koji opisuje kako ljudi iz Vojvodne to rešavaju. Mobilisali Lalu. Sedi u rovu, drži pušku i svaki čas pita kapetana: „Koji je tamo preko moj?“ Poludi kapetan i pokaže prstom na jednog iz neprijateljskog rova. Nestade Lala. Vraća se posle tri dana, vraća pušku kapetanu i kaže: „Odoh kući, ja sam se sa onim mojim pomirio“. Eto tako. Sve nam je ovo jer smo zatvorili oči, uši i usta i držimo se onoga  „Ako me lično ne ugrožava, ne tiče me se“, i onda, odjednom, nakazno vreme se ušunjalo među nas poturajući nam da je to normalno. A vi žmurite i dalje. Skoro da čujem: „Hladno je među ljudima, dah se dugo već ne vidi. Puls očitava dnevna štampa, kao da ti nemaš ništa s njim. Poslušaj me ako hoćeš, obuci dušu i sakrij oči od plavog svetla. Nije ovo naše vreme. Ovo nije vreme uopšte…“

Napolju i dalje grao nebo. Jeste li razmišljali nekada o etimologiji reči? Recimo baš to grao – boja za koju su znale naše babe, tako glupo zvuči kada više puta izgovarate. I zašto baš grao? Ovo je samo tok mojih misli kad poludim ili pokušavam da zaspim. A bolje bi mi bilo da se ugledam na Crnogorce, oni sve nekako skrate i sve im je jasno. Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svetu ne može da ponovi.

Prolazi oblak, u njemu reči teških priča, lebdi iznad naših glava a mi se ne prepoznajemo gledajući ga bez daha za jedra ovog vremena, u plavetnilu neba ispod očiju ćutke se mirimo sa nemirima koji nas odnose… pokušavam da zamislim osmeh, ništa više. Najgora su mesta na kojima si ostao, a nisi više tamo.

P.S. Krupne kapi kiše služe da te nateraju da potrčiš iako nisi dugo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Granice ne poznaju ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izvorišta toplih misli valja njegovati svakoga dana, pa i kišnim nedjeljama

 

Od poremećaja danas: uspešno stvaram privid svoje prisutnosti na više mesta istovremeno. Trenutno sam na poslu, kod kuće i na dva roditeljska sastanka na različitim lokacijama.  Sve je pod kontrolom, svi su zadovoljni, a ja imam vremena i da napišem ovo.

Reči mogu da unište živote, ili da ih učine boljim. To je jasno, od postanka jezika. U svakodnevnoj javnoj komunikaciji jezik mržnje koristi se kao alat (oružje?) za ostvarivanje i održavanje monopola na neograničenu moć. Kolateralna šteta je nesaglediva i sve veća. Onih dana kad je takav pristup postao prihvaćen i kad smo se na njega navikli, nismo bili svesni da pristajemo na samouništenje, lišeno svakog spektakla, gotovo prirodno i samopodrazumevajuće, spontano. To traje već toliko dugo da rehumanizacija javnog prostora deluje kao nemogući poduhvat. Volim ljubaznost. Uvek i na svakom mestu. Oni koji su u stanju da budu ljubazni, u ovako poganom svetu, su u stalnoj titanskoj borbi sa sobom. I uspevaju da izaberu pravu stvar. Divim im se. Lako je biti džukela i kevtati i ujedati. To je linija manjeg otpora.

Ponekad ne znam da li sam srećna što ne znam o čemu ljudi pričaju, ili ne znam o čemu ljudi pričaju jer sam srećna. Sve je u detaljima. A onda razbiješ čaroliju tako što ih odneseš. Prepoznam, ali poštujem različitost, a onda mi se poštovanje obije o glavu, ali ne mari, i svinje lupaju u valov, pa posle piju iz njega.

Sad tek shvatam kako su najslađi komplimenti (naučeno od tate) na bosanski način. Treba da bude suptilno da se ne zbuniš, ne pogordiš, pomalo škrto, a da poveruješ, pomalo šeprtljasto i nevešto, sa malo reči. Tata to i danas ume. Mrva ljubavi je pelcer. Sve te ograde za koje ne znam: jesu li tu da me zaštite od ko zna čega spolja, ili da me spreče da pobegnem? Odakle mi ideja da treba sve da razumem, čemu bi se čudo čudilo!?

Pocepa nam se džep na trnje života. Ispadnu nam san i želje. Onda pokupimo sve što je palo i krenemo dalje. Sa pola sna u džepu i puno želja u srcu.. Od životnih lekcija koje se teže uče:  Telo pamti razliku između svega što se moglo u trećoj i što se može (ili više ne može) u petoj deceniji…. Samo nas o tome ne obaveštava glasno.

Izvorišta toplih misli valja negovati svakoga dana, pa i kišnim nedeljama.

P. S. Predugo sam budna za osobu koja uvek zna (i mora znati) u kom grmu leži zec.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo