Zaposleni u beranskom autoprevoznom preduzeću Simon vojaž stupili su u generalni štrajk, nakon što im preko dvije godine vlasnik kompanije Mehmed Adrović nije isplatio zarade, dnevnice i ostala zakonom garantovana primanja. Najveće autoprevozno preduzeće na sjeveru države neslavni je rekorder u broju neizmirenih plata radnicima
Kada je u decembru 2005. godine organizovana licitacija za prodaju beranskog autoprevoznog preduzeća Jugoprevoz, pojavili su se tada malo poznati Mehmed Adrović i potpuno nepoznati luksemburkški državljanin Simon Bernar.
Mehmed Adrović, zvani Meša, koju godinu kasnije će se politički aktivirati u Demokratskoj partiji socijalista. Danas je predsjednik Opštinskog odbora te partije u Petnjici i predsjednik lokalnog parlamenta u tom mjestu.
Skoro deceniju i po kasnije, kolo sreće se okrenulo. Zaposleni u beranskom autoprevoznom preduzeću Simon vojaž stupili su u generalni štrajk, nakon što im preko dvije godine vlasnik kompanije Mehmed Adrović nije isplatio zarade, dnevnice i ostala zakonom garantovana primanja.To najveće autoprevozno preduzeće na sjeveru države neslavni je rekorder u broju neizmirenih plata svojim radnicima.
„Posljednja plata je bila za jun 2018. Mi ne znamo više ni kako ni zašto radimo. Svima nam je stalo da se preduzeće ne ugasi, ali ovo je postala potpuno neodrživa situacija” – napisali su oni u pismu koje su dostavili medijima prije štrajka.
Radnici ne mogu da vjeruju da njihova firma sa čitavim kompleksom imovine, autobuskom stanicom sa restoranom, tehničkim pregledom, servisom za održavanje motornih vozila, turističkom agencijom, kao i najvećim voznim parkom na sjeveru Crne Gore, ne može da opstane.
„Došli smo u situaciju da nam druga preduzeća zbog dugovanja oduzimaju autobuse, ili ih kupuju za male pare, a mi ne znamo gdje taj novac ide” – pišu radnici.
Došli su na ivicu, a država im je okrenula leđa. „Da li zbog toga što je vlasnik visoki funkcioner Demokratske partije socijalista, pa mu tolerišu sve što radi, odnosno ne radi” – pitaju radnici.
Zbog ovakve situacije zaposleni skoro svakodnevno napuštaju firmu i odlaze kod drugih poslodavaca. Od nekadašnjih stotinu dvadeset, ostalo je trenutno svega oko četrdeset zaposlenih.
„Mi molimo nadležne državne organe, inspekcijske službe, a zatim tužilaštvo i policiju, da se uključe u rješavanje situacije koja je postala neizdrživa. Najveći dio nas koji smo ostali i dalje da radimo, u poznim smo godinama, kada nas više niko neće. Sve mlađe što je bilo, pobjeglo je. Valja hraniti porodice, a platu nijeste primili dvije godine” – kažu radnici.
Pitanje je da li će Simon vojaž dočekati da svoje autobuse provoza prvim crnogorskima autoputem. Sumnje u to javile su se prošle godine kada su stigle i prve glasine da je firma sa tradicijom iz bivše Jugoslavije pred gašenjem.
Neki od sadašnjih i bivših radnika smatraju da mu nema spasa.
„Previše je to daleko. Gase se linije. Čak i one koje su oduvijek postojale” – kaže iskusni vozač Nenad Radičević.
Preduzeće Simon vojaž, koje je nasljednik Jugoprevoza ili još poznatijeg Ivangrad prevoza iz perioda bivše Jugoslavije, tvrdili su u menadžmentu, neće biti ugašeno niti likvidirano. Govorili su da nijesu tačne glasine da će autobuska stanica u ovom gradu, kojom gazduje Simon vojaž, biti prodata.
„Sve naše poslovne jedinice će opstati. Neka oni štrajkuju po zakonu, a firma propasti neće” – kazao je jedan član menadžmenta.
Radnici sada kažu da bi im bilo drago da je to istina, ali da to, nažalost, nije tako.
„Nijedno autoprevozno preduzeće koje koristi usluge autobuske stanice ne dozvoljava da se karte kupuju na biletarnici zbog toga što im vlasnik duguje veliki novac. Na biletarnici možete kupiti samo peronsku kartu, a u autobusu direktno platiti kartu za prevoz. Mi zato nemamo novca ni da napunimo gorivo za lokalni autobus do Bijelog Polja. Šta ćemo raditi kada se otvore granice i šta će biti sa tradicionalnim linijama prema Beogradu i Sarajevu” – kažu radnici.
Prema zvaničnim podacima preduzeće je u blokadi na preko 200.000 eura.
„Koliko ja znam, a to nije teško provjeriti, naše preduzeće drugim prevoznicima na račun prodaje karata duguje 218.000 eura. Toliko je preduzeće u blokadi odavno” – kaže predstavnik radnika Nenad Radičević.
Simon vojaž je kompaniju Jugoprevoz je poslije duge agonije i stečaja kupio za svega 850.110 eura. Odmah nakon privatizacije, ukinuo je kamionski prevoz, rasprodao kamione i samo od toga povratio sva uložena sredstva. U vremenima krize, ukinuo je i mnoge autobuske linije. Danas je lokalnih linija sve manje, a linije prema mjesnim centrima na teritoriji opštine Berane, više ne postoje.
Činjenice ukazuju da se ovo preduzeće, vozeći u rikverc, našlo na istom mjestu i u sličnoj krizi kao onda kada su ga kupili Mehmed i Simon.
Od radnika koji su stupili u štrajk moglo se čuti da je jedna od banaka već zaplijenila radnu jedinicu Tehnički pregled, zbog toga što je vlasnik stavio pod hipoteku kada je podizao kredit za izgradnju fabrike peškira u selu Bor kod Petnjice.
„Kakve veze mi imamo sa tom fabrikom, koja i ne radi, i kako je za taj kredit mogao garantovati imovinom Simon vojaža, nije nam jasno” – pitaju štrajkači.
Odbor lokalnog vladajućeg SNP u Beranama pozvao je tužilaštvo da preispita poslivanje Simon vojaža. Oni su izrazili čuđenje nad činjenicom da je račun preduzeća blokiran godinu dana na iznos od oko 222.000 eura, a da bez obzira na blokadu iskazuju stanje na računu od 35.000 eura.
Uz sve to, kako tvrde, na navedeni kredit od 2,5 miliona eura nisu ni prikazali trošak kamate. Oni kažu da dobro znaju „da gdje god funkcioneri DPS-a imaju udio ili vlasništvo, tu teško da su čista posla”.
Dok Adrović krčmi imovinu, niko ne zna tačno da kaže šta je sa Simonom Bernarom. Onim, po kojem se firma zove. Neki kažu da je taj biznismen imao autoprevoznu firmu Simon u Luksemburgu i da je nedavno ugasio. Tvrde i da je, zapravo, on stopostotni vlasnik Simon vojaža u Beranama, ali da se tu previše umiješao Adrović, koji se predstavlja kao suvlasnik i da je pukla partnerska tikva.
Simon vojaž trenutno održava samo lokalnu liniju do Bijelog Polja. I to, kako kažu radnici, tako što je Adrović angažovao tasta koji je penzioner da vozi, i jednog štrajkbrehera iz druge firme za konduktera. Kada imaju za gorivo.
„Žao nam je što je naša nekada velika firma spala na te grane. Niko od nas ne želi da ona propadne, ali mi više ne možemo da radimo besplatno” – kaže predstavnik štrajkača Nenad Radičević.
Štrajkači ne ometaju minimum procesa rada i druge prevoznike da koriste autobusku stanicu, koja je najprometnija na sjeveru države. Mehmed Adrović je od početka štrajka, do srijede kad nastaje ovaj tekst, nedostupan na poznatom broju telefona.
Tufik SOFTIĆ