Povežite se sa nama

INTERVJU

TEA GORJANC-PRELEVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORICA AKCIJE ZA LJUDSKA PRAVA: Neznanje vlasti nije izgovor

Objavljeno prije

na

MONITOR: Na kojem su nivou zaštita ljudskih prava i sloboda u Crnoj Gori u odnosu na Evropu i evropske standarde?
GORJANC-PRELEVIĆ: Nije na dovoljnom nivou, a dovoljni nivo je kad možete da kažete da su kršenja ljudskih prava u svim oblastima slučajni izuzetak. Treba se ravnati prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima – to su zapravo minimalni standardi Savjeta Evrope, kao i prema najboljim evropskim primjerima, jer bi i naš svet radije živeo u Švedskoj, Nemačkoj ili Sloveniji, nego u Rusiji, Rumuniji ili Bugarskoj. Poređenja Crne Gore sa Makedonijom, sa Kosovom i Srbijom su nezahvalna, jer stvaraju utisak da je ovde čak i bolje. Odavno je bilo uslova da se poštuju ljudska prava u Crnoj Gori da je za to bilo volje. Bilo je toliko skupih obuka u ovoj maloj zemlji da niko više ne može da se izvlači na to da nešto ne zna, posebno kada je trebalo kazniti torturu, obezbediti socijalnu pomoć dovoljnu za preživljavanje ili zabraniti partijsko zapošljavanje.

Ovde se prava krše jer vlast u najmanju ruku toleriše takva kršenja. Na primer, prava seksualnih manjina su doživela napredak zahvaljujući prvo heroizmu Zdravka Cimbaljevića, onda i drugih, ohrabrivanju Evropske unije i SAD-a, pa se pojavila i politička volja.

Volje još nema kad je viši cilj da se zaštite od odgovornosti za kršenje ljudskih prava oni koji su posebno važni za vlast – kao što je specijalna jedinica policije SAJ, koja brutalno prebije građane, pa onda skoro – ,,nikom ništa”. To i ne liči na vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava. Da je u slučaju snimljenog prebijanja Mija Martinovića ministar policije izašao i rekao ,,to je očigledno neprihvatljivo u državi vladavine prava i ljudskih prava kao što je Crna Gora… pokrenuo sam disciplinske postupke… danas smo direktor policije i ja ponudili ostavke”, a državni tužilac odmah preduzeo krivično gonjenje protiv svih šefova koji su očigledno sprečavali sprovođenje pravde i pomagali učiniocima krivičnih dela, onda bismo se osećali drugačije, kao da nas država štiti bez obzira na to ko se usudi da bije, osećali bismo vladavinu prava i bili na pragu članstva u EU. Ali nismo još dotle došli, i ne verujem da ćemo uskoro i zbog padanja na tako prostim ispitima… ovde građani moraju da se zapitaju da li stvarno žele da žive u državi u kojoj mogu da završe kao Mijo Martinović, na primer.

MONITOR: Prošle nedjelje, povodom 24. godišnjice deportacija bosnasko–herecegovačkih izbjeglica iz Crne Gore, rečeno je da je to jedan od najvećih poraza crnogorskog pravosudnog sistema…
GORJANC-PRELEVIĆ: Da, to je lepo rečeno, nažalost. Ispravno poravnanje sa žrtvama nije pratio ispravan krivični postupak. Svesno ili podsvesno, državno tužilaštvo i sud su zajedničkim snagama doveli do toga da svi optuženi budu oslobođeni i to ne zato što nije bilo dokaza da su se nezakonito hapsile izbeglice po Crnoj Gori i izručivale njihovim dželatima pod vođstvom Radovana Karadžića i Ratka Mladića – za to je bilo pisanih dokaza sa potpisom i pečatom – nego zato što prvo tužilac nije smogao snage da to delo nazove pravim imenom, a onda sud nije smogao snage da osudi, već je uradio savršenu političku egzibiciju – ne samo što je oslobodio optužene odgovornosti, već je oslobodio i državu odgovornosti da je aktivno podržavala Srpsku Republiku u BiH u to doba tako što je hvatala taoce po Crnoj Gori i slala Karadžiću da ih razmeni ili poubija, što se i desilo. Sud je proglasio da optuženi nisu imali svojstvo pripadnika strane u sukobu u BiH, koje im je navodno bilo neophodno da bi bili kažnjeni za ratni zločin – iako je crnogorska policija u to doba faktički imala to svojstvo, iako je ono sasvim nepotrebno u međunarodnom pravu da bi se odgovaralo za zločin protiv civila. Tu kritiku Akcije za ljudska prava je potvrdio ekspert Evropske unije, državni tužilac u Italiji i međunarodni sudija na Kosovu Mauricio Salustro, što nam veoma znači.

MONITOR: U slučaju deportacije odavno ćutei nadčležni u BiH. Je li moguće da su se vlasti Crne Gore i BiH dogovorile da ovaj ratni zločin nikad ne dobije sudski epilog?
GORJANC-PRELEVIĆ: Razgovarala sam sa glavnom nadležnom tužiteljicom za istraživanje ratnih zločina u BiH Gordanom Tadić, koja tog slučaja nije mogla da se seti, iako znam da je davno prijavljen. Ostalo je da provere. Znam da su poginuli neki za koje se sumnjalo da su odgovorni za ubistvo izbeglica upućenih iz Herceg Novog u Republiku Srpsku 27. maja 1992. To bi tužilaštvo BiH trebalo temeljno da istraži. Haški tribunal je davno osudio upravnika fočanskog logora za zločine i u toj presudi utvrdio da su u logor dovedeni ljudi nezakonito uhapšeni u Herceg Novom. Samo želim da naši završe svoj deo posla. To što je ovde urađeno bilo je krajnje surovo, puno mržnje prema ljudima drugačijeg imena, vere, sve u atmosferi gde kao Crna Gora i Srbija, tj. SRJ nisu bile u ratu. Bilo bi samo licemerno da nije ispalo i tragično.

MONITOR: Kakvo je Vaše mišljenje o medijskim slobodama i uopšte o stanju u medijima?
GORJANC-PRELEVIĆ: Mislim da je svaki privatni medij vođen privatnim interesom, koji se u pojedinačnim slučajevima manje ili više poklapa sa javnim, tj. nesebičnim interesom. Kad su privatni mediji profesionalni i forsiraju i teme od javnog interesa koje nisu baš popularne, obradujem se, jer objektivno posmatrano na Balkanu je nažalost pretežno isplativ kič i ulizivanje vlastima. Zato, šire posmatrano, stanje u medijima u Crnoj Gori i nije toliko loše, ima šta da se pročita i ima sadržaja u medijima koji podstiču javni diskurs ka neophodnim promenama i progresu. Ali, štampani mediji i televizija po pravilu nisu isplativi, zato mislim da država treba da ih pomaže, da li smanjivanjem poreza ili fondom za podršku projektima i sadržajima od javnog interesa u štampanim medijima i na televizijama – kao što postoji fond samo za radio stanice. Javni servis, koga plaćaju svi građani pa bi morao da bude takav – nesebičan – suštinski to još nije, otprilike je odgovoran prema svim građanima onoliko koliko je to i vlast. Tu su potrebne korenitije promene da bi i po objektivnosti i kvalitetu programa ličio na BBC. Ne možemo da utičemo na to da se više privatnih medija bavi istraživačkim, kritičnim novinarstvom, ali zato nema opravdanja da javni servis to ne radi, da čak skine s programa emisiju nagrađenog novinara Boškovića.

MONITOR: A kad je riječ o zaštiti slobode medija…
GORJANC-PRELEVIĆ: Što se tiče zaštite slobode medija, mislim da više sudske instance suštinski ne razumeju slobodu izražavanja. Nerazumno i neevropski zahtevaju da crnogorski novinari moraju neke stvari da u potpunosti dokažu prije nego objave. Novinari izvještavaju kad postoji osnovana sumnja. Kao kad sestru premijera američka Komisija za hartije od vrednosti optuži da je učestvovala u korupciji pa se novinari usude da objave fotografiju sestre o kojoj se i piše.

Takvo nerazumevanje jede i vreme i novac, pa zato treba dopuniti Zakon o medijima standardima iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, da bi ih svi bolje razumeli i primenjivali, i mediji i sudije. Ovde neće biti atmosfere za slobodno istraživanje i pisanje, kakvu je država dužna da stvori, dok god se ne reše ubistvo Duška Jovanovića, ubistvo Srđana Vojičića, napadi na Tufika Softića, napad na Željka Ivanovića, napad i pretnje Oliveri Lakić… Svi su oni bili izraziti kritičari vlasti onda kada su fizički stradali. Dok god se ne utvrdi ko je sve za to odgovoran, sumnjaćemo da je vlast te napade naručila, organizovala i platila. Uz to, je, kao bakšiš, poslata zastrašujuća poruka i svima ostalima. Zato se iznerviram kad kažu da je Crna Gora zaslužila da uđe u NATO jer je dostigla potrebni nivo vladavine prava. Ne verujem ni da NATO-vci to iskreno misle. Crna Gora neće ući u NATO zato jer je dovoljno uradila da istraži napade na novinare, kazni torturu i ratne zločine, nego iz nekih drugih razloga koji nemaju veze s tim.

Istraga o ubistvu Jovanovića

MONITOR: Ovih dana navršilo se dvanaest godina od ubistva glavnog urednika Dana Duška Jovanovića. NVO Akcija za ljudska prava objavila je izvještaj ,,Nerasvijetljeno ubistvo Duška Jovanovića – pitanja bez odgovora”, koji je dostavila vrhovnom državnom tužiocu Ivici Stankoviću i ministru unutrašnjih poslova Goranu Daniloviću. Šta se posebno apostrofira u tom izvještaju?
GORJANC-PRELEVIĆ: Mnoga pitanja u vezi istrage tog ubistva ostala su bez odgovora. Posle 12 godina istrage, koja je jedino uspela da dovede do procesuiranja jednog saučesnika u ubistvu, a i to na osnovu posrednih dokaza, vođenje te istrage je zrelo za temeljno preispitivanje koje treba da uradi strani stručnjak. Taj stručnjak može da sarađuje sa nekom novom komisijom koja će se osnovati za preispitivanje i te i drugih istraga, ali bi neko stručan i potpuno nepristrasan morao da pogleda s policijskog, istražiteljskog aspekta da li je tu urađeno sve što je razumno moralo biti urađeno ili ne i kaže šta bi sad trebalo uraditi. Da ne bismo pametovali, mi smo pokušali da sagledamo taj predmet iz ugla zainteresovanih građana i postavili desetak pitanja na koja mislimo da neopravdano nema odgovora do danas. Sva ta pitanja se suštinski vrte oko toga da li je neko iz državne vlasti stajao iza tog ubistva ili ne.

Jaki politički uticaji

MONITOR: Da li su i dalje jaki politički uticaji koji sprječavaju rasvjetljavanje i adekvatno procesuiranje ratnih zločina počinjenih na teritoriji Crne Gore?
GORJANC PRELEVIĆ: Dok god me ne uvere u suprotno, mislim da jesu, da su vrlo jaki i da veoma inspirišu i državne tužioce i sudije posredno ili neposredno.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo