Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Tiho nosim “ništa mi nije” sa sobom

Objavljeno prije

na

Prođe i porodično okupljanje, povodom godišnjice smrti, u narodu poznatije kao parastos. Parastos je grčka reč i znači „zastupanje, posredništvo” jer se u ovoj službi zastupa i moli za pokojnika.

I ja sam najveći deo familije, kao i većina, upoznala na sahranama. Baba ujna, ’39. godište, predstavlja blisku familiju, iz istočne Srbije, na svim rodbinskim dešavanjima. Jer, pogađate, ona je živahnija od svih sinova, snaja i mnogobrojne unučadi, njoj je najlakše da se povlači po autobusima, da nosi pune torbe keksa, kafe, ratluka, čokolada, jabuka, sveća zbog “valja se”, i to sve zabrađena crnom maramom na četrdeset i kusur stepeni. Tetka, dan pre parastosa, bila na groblju, pa tako imam izveštaj ko je zarastao u travu, a kome cveta dan i noć. Podseti me to na pokojnu babu. Brat leži u svojoj sobi na krevetu, a baba samo otvori vrata i stavi mu na grudi neku hranu ili pare. Danas sam ubeđena da je to bio neki trening za umiranje.

Jutro pre polaska na groblje, pijem kafu, familija “sa strane” odavno budna, ona živahna baba ujna ugleda žbun aronije:

„Šta ti je ovoj?”

„Aronija.”

„De, sinko, naberi malo te ironije da probam, kažu zdrava je za srce.”

Zanimljivo je što aronija ima ukus kao ironija kada bi bila jestiva.

Ne može čovek više ni da se neodređeno zagleda u daljinu, odmah mu neko priđe i ponudi se da mu popuni vidik. Seli smo razum i ja, popili po koju, ustali, izgrlili se i razišli ko ljudi.

Stigosmo na groblje, mimoiđem se sa grobarom: „Izvolite?” Rekoh: „Ništa, samo gledam…” Ovde kad napuniš četrdeset godina, očekuju da obučeš “ono” odelo i da lagano kreneš da puziš ka groblju. Više plača na groblju nego u porodilištu. Mrtvi jedu, piju kafu, miriše kinesko cveće… Neverovatno je da još postoji običaj da se na parastosima bogato jede, a da se posle ide i u pokojnikovu kuću na dohranu. Čula sam za priču da je neki Austrijanac kada je video naše ljude na groblju kako jedu pozvao policiju. A šta ćemo, mi i žuto vino zovemo belo zato što je napravljeno od zelenog grožđa. Logično, zar ne!

Saučešće umesto rodbine treba da primaju najbolji prijatelji preminule osobe jer oni su izgubili nekog sa kim su provodili vreme, a rodbina je izgubila samo osobu za pozdravljanje na svadbama i sahranama. Odaću vam jednu tajnu: na grobljima samo najbliži plaču za pokojnikom. Ostali svi plaču svoje tuge. Pojave se i nekakvi nepoželjni, oni za koje kažemo: “Ma pusti ga, dobar je u dubini duše”. I šta sada, mi ostali treba da nosimo ašov sa sobom?!

Prevariš se i pomisliš da nekoga poznaješ pa zalutaš na stranputicama njegove duše. Ali često se pokaže da ne poznajemo ni sami sebe. Plaši me reakcija koja je brža od misli, njena brzina i silina ima takvu razornu moć, da misao stigne jedino da konstatuje štetu. Ne postoji kavez jači od sopstvenog uma. Ni tamničar teži od sopstvenih misli. Osmeha imam, nek svako uzme koliko u oko može da mu stane. Ruke ne tražite. One su na leđima. Vezane.

P. S. Iako je zavesa još podignuta, predstava je gotova. Nemam više teksta. Kraj je najbolje oćutati.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Po jutru se bezdan poznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kažu, ono što ti pripada, naći će te. Laž, koja se govori onima što lutaju. Jer, ono što je tvoje, zapravo, ne postoji. Ono što je tvoje, stvaraš

 

Ne obazirući se oko sebe, ovaj lepi dan je nameran da traje koliko mu je dato, slobodan da čini što mu se čini, sve što mu je na pameti. Ovaj plavi dan uopšte ne mari što bi meni mnogo više odgovaralo da je juče bio ovako lep. Danas… Danas, ovakav kakav je, meni ništa ne znači.

Nekad razmišljam zašto je nešto baš toliko trajalo. Izgubim se u analizama, a trajalo je koliko je i valjalo, za sve koji su bili u tome. Za Ravnodušnost je potrebno puno vatre koja je sve progutala i pretvorila u pepeo. Nađeš mir u nemiru vremena i događaja.

Do momenta kad gledaš sopstvenost koja odlazi, a nemaš ništa čime bi je zaustavio. Ogorčenost… Nadvije se poput tmurnih oblaka bez kiše. I sve što zahvati, stagnira, suši se u nama. Pa kad se razvedri, ugledamo te delove sebe koje smo zaboravili… Ne prepoznajemo. Deo nas. Kažu, ono što ti pripada, naći će te. Laž, koja se govori onima što lutaju. Jer, ono što je tvoje, zapravo, ne postoji. Ono što je tvoje, stvaraš. A tek ono kad kažu: „Nek ti se ostvare svi snovi!“ Daleko bilo. Ljudi umorni od svega, najbrže kažu: „U redu je“, jedino to je istina. Treba se iznova navlačiti na neke nove serije, knjige, ritmove, hobije… nešto. Nešto što će da te veže i usidri bar na neko vreme – nevezan i nefokusiran, jurcaš okolo kao muva bez glave i samo praviš neki zijan.

Ne pronalazim se više u nekim pričama što je verovatno dobro, ali mrvicu sam tužna zbog toga – bile su to dobre priče i imala sam sedište na balkonu, i gledala komad već po ko zna koji put, čitav scenario znam “u kosti“ Sve je obrisano i čisto. Samo…. Iznad glave ostao je deo nerešenog zadataka. Problem. Težak oblak nad svežim zelenilom. Kao biblijski natpis na zidu usred gozbe. Ne da mi predahnuti, ne da. Kao kad dođem sebi, pa ne znam po šta sam došla.

Sećate li se? Sediš na poluvlažnoj travi i niko se ne sekira da ćeš se prehladiti. Praviš venčiće od cveta kamilice, a onda, duneš u maslačak, pomisliš želju i… jednostavno znaš: ceo svet će jednog dana biti tvoj. Eh… Tražim povraćaj nevinosti tog šarenog sveta našeg detinjstva.

Sve svoje sobom nosim. Ponekad, nema meni težeg tereta od tog. A ponekad, čini mi se, dohvatila sam vrhovima prstiju neki udaljeni Svemir.

P.S. I dalje pamtim sve što se nije desilo. I ta su sećanja, čini mi se, sve življa i sve više moja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ost(v)arilo se

Objavljeno prije

na

Objavio:

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam djeluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista

Nekad sam se budila nasmejana. Zaista. Hoću da znam kad i zašto se to promenilo. Mada, možda i znam, ali ne želim da mislim o tome. Mislim da će, i kad mi bude sudnji dan, onaj deo mog mozga koji se pita da nisam nešto zaboravila i stalno pretresa imaginarne spiskove obaveza, i dalje raditi. To ne podleže zakonima fizike i biologije. To se pokreće ko zna kakvom silom.

Moji prvi honorarni poslovi bili su da kao dete odem u radnju, operem posuđe, pokupim travu posle košenje kad sam kod babe i tako te neke sitnice, a mati bi uredno upisivala u svesku koliko sam zaradila i nikada me nije ni isplatila.

Tek kada se desi nešto vanredno, shvatim da svakodnevni život živim na granici sopstvene snage. A to je opasno. Vreme je da se odmorim od moranja, teranja, moljenja, truda da se sve stigne. I onako ništa od toga ne daje rezultate. Kad se nudi izlaz, jednostavan, lak, samo prihvati.

Ono afektirano trzanje kad autentično hoće napolje, a „etički” oklop ne da (slušam nekog, ali pošto nema šta da se čuje, više ga gledam). Kad mi kaže kako će sve biti u redu, a stojimo pred zločinom. Mirno more za one naivne. Prsno plivanje za sumnjičavost, a lično je neko beskrajno poverenje. „Kako si?”, pa uđem u čoveka i pogledam šta ima. Ponekad vidim tu čekaonicu u kojoj sedim potpuno sama i nema, a rešene ukrštenice miruju pored. Verovati nekome je glupo i apsolutno neophodno. Da bi se osećao kao Aleksandar Makedonski, dovoljno je da presečeš čvor na pertlama koje ne možeš da odvežeš. Pol nebitan. Isukali smo nerazumevanje iz korica, još uvek krvavo od zadnjeg okršaja i proždiremo se sitnim očima. Da na jastuku čeka spisak reči korišćenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bismo sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude. Recite nekome da ga volite, jer je život kratak. Ali to mu recite na nemačkom, vičući, jer je život, takođe, strašan i zbunjujući.

Ćutim glasne stvari pokeraškim pogledom.

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam deluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista.

Ili je zamaglio Mesec ili su mi naočare prljave.. šta god, simpatično je, a malo i vuče na romantiku. Šta znam.. Lepo je.

P.S. Svi pljuskovi me čekaju da pođem kući.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ruina zora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspjeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svijetu ne može da ponovi

 

Možda sam spavala, možda i nisam, ne znam. Osvanulo neko pokislo i bezvoljno jutro, zaostalo iz dileme „Da l’ da ustanem, ili da odustanem“. A najčešće umem da napravim sebi toliko posla da pomislim:  „Samo kad ne moram kod mene u nadnicu“. Ne treba mi motivacija, na kraju, motivacija je jeftina zamena za disciplinu. Sve probleme rešavam sistematski, predano, toliko da se na kraju ne pitam šta mi je ostalo, nego šta mi je preostalo.

Čitam o ovim ratovima u raznim delovima sveta i pade mi na pamet onaj vic koji opisuje kako ljudi iz Vojvodne to rešavaju. Mobilisali Lalu. Sedi u rovu, drži pušku i svaki čas pita kapetana: „Koji je tamo preko moj?“ Poludi kapetan i pokaže prstom na jednog iz neprijateljskog rova. Nestade Lala. Vraća se posle tri dana, vraća pušku kapetanu i kaže: „Odoh kući, ja sam se sa onim mojim pomirio“. Eto tako. Sve nam je ovo jer smo zatvorili oči, uši i usta i držimo se onoga  „Ako me lično ne ugrožava, ne tiče me se“, i onda, odjednom, nakazno vreme se ušunjalo među nas poturajući nam da je to normalno. A vi žmurite i dalje. Skoro da čujem: „Hladno je među ljudima, dah se dugo već ne vidi. Puls očitava dnevna štampa, kao da ti nemaš ništa s njim. Poslušaj me ako hoćeš, obuci dušu i sakrij oči od plavog svetla. Nije ovo naše vreme. Ovo nije vreme uopšte…“

Napolju i dalje grao nebo. Jeste li razmišljali nekada o etimologiji reči? Recimo baš to grao – boja za koju su znale naše babe, tako glupo zvuči kada više puta izgovarate. I zašto baš grao? Ovo je samo tok mojih misli kad poludim ili pokušavam da zaspim. A bolje bi mi bilo da se ugledam na Crnogorce, oni sve nekako skrate i sve im je jasno. Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svetu ne može da ponovi.

Prolazi oblak, u njemu reči teških priča, lebdi iznad naših glava a mi se ne prepoznajemo gledajući ga bez daha za jedra ovog vremena, u plavetnilu neba ispod očiju ćutke se mirimo sa nemirima koji nas odnose… pokušavam da zamislim osmeh, ništa više. Najgora su mesta na kojima si ostao, a nisi više tamo.

P.S. Krupne kapi kiše služe da te nateraju da potrčiš iako nisi dugo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo