Prođe i porodično okupljanje, povodom godišnjice smrti, u narodu poznatije kao parastos. Parastos je grčka reč i znači „zastupanje, posredništvo” jer se u ovoj službi zastupa i moli za pokojnika.
I ja sam najveći deo familije, kao i većina, upoznala na sahranama. Baba ujna, ’39. godište, predstavlja blisku familiju, iz istočne Srbije, na svim rodbinskim dešavanjima. Jer, pogađate, ona je živahnija od svih sinova, snaja i mnogobrojne unučadi, njoj je najlakše da se povlači po autobusima, da nosi pune torbe keksa, kafe, ratluka, čokolada, jabuka, sveća zbog “valja se”, i to sve zabrađena crnom maramom na četrdeset i kusur stepeni. Tetka, dan pre parastosa, bila na groblju, pa tako imam izveštaj ko je zarastao u travu, a kome cveta dan i noć. Podseti me to na pokojnu babu. Brat leži u svojoj sobi na krevetu, a baba samo otvori vrata i stavi mu na grudi neku hranu ili pare. Danas sam ubeđena da je to bio neki trening za umiranje.
Jutro pre polaska na groblje, pijem kafu, familija “sa strane” odavno budna, ona živahna baba ujna ugleda žbun aronije:
„Šta ti je ovoj?”
„Aronija.”
„De, sinko, naberi malo te ironije da probam, kažu zdrava je za srce.”
Zanimljivo je što aronija ima ukus kao ironija kada bi bila jestiva.
Ne može čovek više ni da se neodređeno zagleda u daljinu, odmah mu neko priđe i ponudi se da mu popuni vidik. Seli smo razum i ja, popili po koju, ustali, izgrlili se i razišli ko ljudi.
Stigosmo na groblje, mimoiđem se sa grobarom: „Izvolite?” Rekoh: „Ništa, samo gledam…” Ovde kad napuniš četrdeset godina, očekuju da obučeš “ono” odelo i da lagano kreneš da puziš ka groblju. Više plača na groblju nego u porodilištu. Mrtvi jedu, piju kafu, miriše kinesko cveće… Neverovatno je da još postoji običaj da se na parastosima bogato jede, a da se posle ide i u pokojnikovu kuću na dohranu. Čula sam za priču da je neki Austrijanac kada je video naše ljude na groblju kako jedu pozvao policiju. A šta ćemo, mi i žuto vino zovemo belo zato što je napravljeno od zelenog grožđa. Logično, zar ne!
Saučešće umesto rodbine treba da primaju najbolji prijatelji preminule osobe jer oni su izgubili nekog sa kim su provodili vreme, a rodbina je izgubila samo osobu za pozdravljanje na svadbama i sahranama. Odaću vam jednu tajnu: na grobljima samo najbliži plaču za pokojnikom. Ostali svi plaču svoje tuge. Pojave se i nekakvi nepoželjni, oni za koje kažemo: “Ma pusti ga, dobar je u dubini duše”. I šta sada, mi ostali treba da nosimo ašov sa sobom?!
Prevariš se i pomisliš da nekoga poznaješ pa zalutaš na stranputicama njegove duše. Ali često se pokaže da ne poznajemo ni sami sebe. Plaši me reakcija koja je brža od misli, njena brzina i silina ima takvu razornu moć, da misao stigne jedino da konstatuje štetu. Ne postoji kavez jači od sopstvenog uma. Ni tamničar teži od sopstvenih misli. Osmeha imam, nek svako uzme koliko u oko može da mu stane. Ruke ne tražite. One su na leđima. Vezane.
P. S. Iako je zavesa još podignuta, predstava je gotova. Nemam više teksta. Kraj je najbolje oćutati.
Nataša ANDRIĆ