Dok su svi fokusirani na očekivanja i na njih bacaju drvlje i kamenje, kao na glavne krivce za propadanje u raznim situacijama, pretpostavke crkavaju od smijeha i potpuno neopaženo razvaljuju sve što dotaknu

„Zbog bolova u potiljku promenite jastuk; uzmite anatomski određene visine; spavate li na boku ili leđima“, pa nastavlja „premijum kvalitet, antialergijska navlaka, lateks, bambus…“, i na kraju, „ako ti posle dve nedelje ne odgovara, uzmi drugi“. Od kojih para drugi, čoveče?!

Pre se nije ložilo u spavaćim sobama, pa kad glavu metneš u perjani jastuk, sa onom navlakom sa džinovskim dugmadima, pa baba preko tebe prebaci onaj jorgan stokilaš, pa dunju punjenu perjem i paperjem, nit ti zima, nit se mrdneš do jutra. A sad svila i saten, a vrtiš se ko na ražnju… Nešto razmišljam: da li je izraz ušuškavanje nastao zbog šuštanja slame ili perjanih jastuka i jorgana?

Svo to jurcanje za vestima, trendovima, stvaranje kritičkog mišljenja… Sve je to distrakcija. Da ne bismo zatvorili oči pred onim što nam se servira, a, ne daj bože, otvorili za ono što stvarno jeste naš život. Jer bismo postali besni. Vrlo. I mnogo.

Imam prijatelja Slobodana. On je pisac za decu (i odrasle) koji se druži sa klincima u školama, a i inače. Pišu zajedno pesme, smeju se, druže, grle… pa me usreći i omogući mi da vidim koliko su dečije glave otvorene i pametne, a koliko se zagušimo kroz vreme. Ima malo nade za radoznale da se dobro ostari, ali nije lako, mora stalno razgibavanje.

Laslo Krasnahorkai dobio Nobelovu nagradu. Da li je njena reputacija opala ili ne, svejedno, njegova Melanholija otpora mi je bila otkrovenje. Poput nas: „Mračne dubine opustošenog sveta u kojem više ne važi svakodnevna logika i u kojem se sve uobičajene zamisli o životu nemilice ruše.“

Dok su svi fokusirani na očekivanja i na njih bacaju drvlje i kamenje, kao na glavne krivce za propadanje u raznim situacijama, pretpostavke crkavaju od smeha i potpuno neopaženo razvaljuju sve što dotaknu. Podigni glavu. Pogledaj oko sebe. Dobro pogledaj. Sve što treba da znaš je tu. Svesno biraš da ne vidiš. Glupo je da budeš iznenađen kad ti je sve pred nosom. Reči naviru kao talas, da uguše, a iza njih tišina.

„Pritisak u idealnom vakuumu je po definiciji nula.“ Ne znam zašto mi je ovo palo na pamet, ali dok se ne setim, neka mi stoji tu kao beleška.

Jedna nepoznata žena mi je jutros hrlila u susret, stala ispred mene i izgovorila: „Rano jutros je baš jako duvalo. Sad kao da je prestalo.“ I ode. Ušlo na jednu stranu, izašlo na drugu. Prostrelna rana, delovala je smrtonosno, ali nije pogodila ništa bitno. Ništa, ništa bitno.

P.S. Život je gorak, a kupus je kiseo.

Nataša ANDRIĆ

Bol koja nikad ne prestaje, zovem tugom koja tinja. Neželjeni podstanar

Donedavno sam naivno mislila da je oglašavanje ćuka u julskoj večeri sve što je potrebno znati o egzistenciji. A sada sam znatno mudrija, iskusnija… i trudim se da, što se egzistencije tiče, sve zaboravim osim tog oglašavanja ćuka u julskoj noći. Ima dana kada svet oko sebe posmatramo praznim pogledom. Valjda su nam takvi dani potrebni da sreću odvojimo od tuge.

Vreme je i da se Srbija vrati tradiciji. Da se proseku ili sruše svi paneli, svi zidovi i sve kovane ograde i da se vrate tarabe. Jer taraba je Srbinu sve. Mesto oslonca, mesto udvaranja, predaha, debata. I idealna je zbog brzog raskivanja u slučaju nedostatka reči ili argumenata.

Sve će to jednom doći na svoje mesto. Možda to nije ono mesto koje sam očekivala, pa ipak, došlo je. Dok je svet ispred mene izvodio smrtonosni skok, bila sam zagledana u bogomoljku koja je gurala glavu u rosu. Kad sam podigla pogled, videla sam da je to sasvim neki drugi svet u kome sam, verovatno, izgubljena… i nastavila sam da posmatram bogomoljku.

Bol koja nikad ne prestaje, zovem tugom koja tinja. Neželjeni podstanar. Saudade je portugalska reč za melanholiju prepunu čežnje, ljubav i večnu čežnju koja se ne može do kraja izreći, ali se duboko oseća u sebi, nostalgiju za izgubljenim koje se ne može povratiti (dom, ljubav, mladost)… živu i neprolaznu emociju. Samo kroz fado se može izreći. Nešto kao portugalska sevdalinka.

Ne znam kako, da li je to bila usputna stanica ili sam pogrešila nebo, ali zatekla sam se u predelu gde su se dan i noć stopili u beskrajno veče. Najlepši snovi su postali košmari, a svedoci ćute. Bilo bi lepo da nije istina. Kaže Dobrica Cesarić:

„I smiješim se u meki suton,

Od zapaljenih zvijezda svečan

I osjetim dubinu svega,

I da je život  – vječan.“

Kad radim u bašti potpuno se udubim. Vreme stane. Koliko god se pomičnih delova u sistemu nalazilo, svaki mora da bude pokriven i ispoštovan. Nema posle, nema odlaganja. Rad u polju je adrenalin, strast, eliksir života…

Zgužvano, prašnjavo, obija drumove. Protiče. Neraspoređeno, rasuto, potrošeno ili ne. Gomila se, guši, zastaje u grlu, oduzima dah, a zauzvrat pruža samo sećanje. Dakle, ne leči ništa. Vreme.

Umore se ljudi od praznih priča, pa što ne bih i ja…

P. S. Neko puši, neko pije, neko sedi na ’ladnom betonu, a neko sve zajedno. Ne valja.

Nataša ANDRIĆ

Pomiriš se sa sudbinom, a sudbina uopšte i nema pojma da ste bili u svađi

Svaki dan donosi nešto sa sobom. Ponekad loše, ponekad dobro, ali nikada ne dolazi praznih ruku. Čuvam deo sebe, svesti, srca za normalne svakodnevne stvari, priče o sitnicama i to blindiranim zidovima i zvučnom izolacijom. To mi je mnogo važno. Ostalo je “na izvol’te“ ovom čemeru u kojem živimo.

Kad ne znam ka čemu da se usmerim, ostajem odana svojoj nepovezanoj misli, tom trenutnom odrazu naprslog vremena. A sutra? Sutra će pokidani šavovi nestati, bar se jutro tome nada… Zato i ne volim divlji i nemirni, analitički um. Volim reflektivni, intuitivni, staložen. Pomiriš se sa sudbinom, a sudbina uopšte i nema pojma da ste bili u svađi.

U Kapetan Mišinoj ulici, sećam se, bile su najlepše jeseni. Tu, baš na stepeništu kod broja 23, umela sam da sedim i čekam da sve prođe. Verovala sam da su, između Kapetan Mišine i Filološkog fakulteta, nastali najtiši ljubavni stihovi … i tamo, između ona četiri zida, kada sam želela da se sakrijem i od sebe, od knjiške pameti i stilskih figura, i od simetričnih oblika barokne arhitekture… Sad ćutimo na dva različita kraja sveta… Uvek je neko ostajao malo duže, kao da očekuje da se tišina predomisli. Ponekad je umeo da kaže: „Nedostaje mi ona jutarnja kafa sa tobom, ovde niko ne ume da ćuti tako kao ti, onda kada treba“.

Sve smislene ideje za povratak u normalno stanje i vraćanje životne energije na nekadašnji nivo su propale. Sad je red na besmislene. Jer, šta ima da se izgubi? Pusti trendove, glupa nametanja, moranja. Bar si ti sredovečna čitavog života. Napokon su biološke, sustigle emocionalne godine. Prigrli to i budi ono što si. I napokon budi zadovoljna.

Mnogo praznih reči, a jedva da su okrznule dan. I kako da se ne setim još jedne genijalne rečenice moje babe, posle dobrih sat vremena ćutanja i slušanja komšinice koja ogovara… „E, moja Jelo, imaš ti dosta svoje rđe, da ne skupljaš tuđe…“ Od onoga kako niste stigli do te lekcije, kako ste znali, pa zaboravili, kako je to nepotrebno znanje koje vam nikad neće trebati u životu i kako vam je domaći ostao na klaviru ili ga pojeo pas, mnogo više poštovanja zavređuje jedno prosto – NE ZNAM.

I još nešto, jedva čekam da nas zapad kolektivno vrati u kameno doba, pa da opet krotimo konje vrane i na njima pičimo do Bugarske po Laki Strajk bez filtera.

P.S. Jednog dana… Ma, jok. Neće taj osvanuti.

Nataša ANDRIĆ