Svaki put kad sam počinjala sebe da shvatam ozbiljno, prilazila stvarima sa samopouzdanjem i sigurnošću, nešto me saplete, spusti mi pantalone pred narodom, polije mi kafom novu majicu

Večita dilema na kraju septembra: da li da povadim zimske stvari ili da ostavim letnje još malo, jer vreme u jednom danu ima četiri godišnja dobra i očigledno je da ne želi da se izjasni.

Ispijam kafu i palim cigaretu uz glasnu muziku. Ne znam kad sam prestala da uživam u cigaretama. Često je dovršim i ne mogu da se setim kad sam je zapalila, prođe neko vreme ne mogu da se setim ni da sam je ispušila. Mislim da sam prešla u fazu da cigareta puši mene. Napokon sam postala ona komšinica kojoj se muzika čuje i kroz prozore i kroz vrata. Zavidila sam takvim ljudima u zgradi i naselju, kad sam bila mala. Sa ulice neko nešto dobacuje. Ponekad osećam da se univerzum sprda sa mnom i slatko uživa u tome kako, ponekad, ne umem da primim šalu. Svaki put kad sam počinjala sebe da shvatam ozbiljno, prilazila stvarima sa samopouzdanjem i sigurnošću, nešto me saplete, spusti mi pantalone pred narodom, polije mi kafom novu majicu.

Zaista sam odličan bolesnik, kada jednom budem ozdravila sigurno će reći : „Au, ala je ta umela da boluje!“. Klimaće glavom, prosuti piće u moju čast. Bol se, naravno, uvek mora pravdati. Sreća, s druge strane, nikoga ne zanima. Nešto se ipak dešava. Sve više vidim kako me vide i uopšte kako gledaju. Empatični pogled prodavačice pogačica sa čvarcima u prepodnevnoj pijačnoj vrevi i sveopštoj žurbi, u iščekivanju kiše i jeseni, me uverava da sam ipak dobra. Oni ne veruju da me boli, ona vidi i razume. Više nisam gladna, a nisam ni sama, manje me je stid. Sada mogu lakše dalje. Možda bih mogla da objasnim, ali samo ću odmahnuti rukom i krenuti ka šumi, tamo gde se poštuju hijerarhija i životni zakoni, tamo gde je sve jasno bez ijedne reči. Postoje ti neki ljudi koji kao da su po rođenju dobili neki sedativ koji, evo, na njih, tek u ovom ovde i ovom danas, počinje da deluje. Taj nehaj u njihovom izgledu i ponašanju, u toj potpunoj nezainteresovanosti za sve što se oko njih dešava, prosto me fascinira…

Prelepih 11 stepeni. Ponekad testiram uporednu brzinu svojih koraka, muzike i misli, usporim disanje, pa osetim stapanje u vremenu i prostoru. To je trenutak u kojem postajem nepomična tačka oko koje se okreće svet u savršenoj simetriji između spoljašnjeg dinamičkog haosa i unutrašnjeg penušavog mira. Sve bih ja to lepo rešila da je dan imao još nekih šesnaest sati…

P.S. Pokisnite malo, vidi se da vam fali.

Nataša ANDRIĆ

Sve što je obavilo posao i stoji beskorisno u nekom ćošku treba skloniti iz života. Al’ navikne se čovjek da je to nešto tu, i džabe feng-šui, čuvaš svoje beskorisnosti, brišeš prašinu sa njih, počinju da srastaju s tobom

Jutro ima dodir vinila i osećaj da je na 33 obrtaja. Misli napola puštene kroz toplotu kafe i jesen. Neki mir bez ikakvog osnova. Ne donosi kiša uvek setu, nekad sedne na ivicu kreveta i ušuška te u mir. Jutro posle onih snova kad sanjaš da padaš s nekih užasnih visina kroz vazduh i nema ničeg za šta bi se uhvatila, nema padobrana. Dobra vest je da nema ni poda.

Darkwood Dub – Nesto sasvim izvesno, čuje se sa radija. Od celodnevnog jučerašnjeg čuvanja mog Ogija, mogu sa sigurnošću da tvrdim dve stvari:

1. Imam superćelijsku upalu mišića.
2. Traktor Mileta je bez konkurencije – Hit godine.
3. Zagljaj je kad napraviš krug rukama oko nekog i staviš ga u centar svog sveta.

Darkwood dub mi zvuči kao popodnevno septembarsko sunce koje prolazi kroz staklo, ali odjutros ga nema. Nebo da me podrži danas dok slažem drva za zimu, a ne da mi se mršti, šalje kišu i vetar. Dobar privid je obećanje sreće koja, to izvesno znate, stanuje na horizontu. Sunce nikad ne zalazi. To samo tako izgleda zbog omeđene perspektive posmatrača. Zalazak sunca, samo je iluzija. Mrak, u stvari, uopšte ne postoji.

Sve što je obavilo posao i stoji beskorisno u nekom ćošku treba skloniti iz života. Al’ navikne se čovek da je to nešto tu, i džabe feng-šui, čuvaš svoje beskorisnosti, brišeš prašinu sa njih, počinju da srastaju s tobom. I samo se čuješ kako kažeš: „Neka toga tu“. Više ti i ne smeta.

Sve moje greške su matematičke. Računala sam da u jednačini postoje konstante i da računajući na te nepromenjive (ljude, trenutke, mesta) (sebi) treba da napravim osu na osnovu koje se meri(m). Loše obično ne mora dugo da me uverava da je tu, a dobru tražim i lozinku. Možda i nisam pogodila život. Doduše, nisam ga ni nišanila. Trčala sam sa njim, i kad me je nadtrčao, uživala sam gledajući ga. Učauri se u tebi to neko maglovito osećanje od kojeg stalno pritajeno strepiš… pa se odnekud pojavi samo neki prepoznatljiv miris, boja, ukus… Ljubav koja je nepoklonjena skuplja se u uglu oka, stiska te za grlo, nastani se u plućnoj šupljini i ostari kao tuga koja nema gde da ode. I usnula zver u tebi zaurla od gladi. Taman kad pomisliš da si je pripitomio. Učini ti se da si konačno naučio lekciju, a život samo kaže: „Skloni sve sa stola, kontrolni!“.

P.S. Litar magarećeg mleka četrdeset evra. Za jedno kupanje sedamdeset litara. Nikad od mene Kleopatra.

Nataša ANDRIĆ

Nekih mjesta se sjetim kad krene dobro znani nedokučivi treptaj. Zamislim miris, dan na umoru, mi na izvoru rumenom od smiraja, a tu, par ulica dalje, Dunav bjesni, ne mari da li ga čujemo ili ne

Stigla sam kući sa putovanja u šest, u šest i sedam minuta sam već sve skinula sa sebe, kofer je prazan, pet mašina veša radi paralelno dok šesta čeka, a do sutra ne postoji dokaz da sam igde bila. U momentu kad najavim ribanje podova svi ukucani  zauzimaju niski start i na moj znak imaju pet minuta fore da pokupe sve svoje stvari, sednu na krevet i podignu noge. Malo pucam od mladosti, malo predviđam vreme po bolu u kolenu.

Razmišljam koliko mi je svaki posao, kog se prihvatim, važan i koliko izgaram da dam najbolje od sebe, i kolika je privilegija kad živiš altruizam kojem težiš od rođenja, i koliko je usamljenost u toj ideji težak teret… i da li ću moći sve i koliko još prepreka moram da prevalim da ostane bar naznaka, ako ne i trag?

Kako starim, jača mi je volja za životom, za učenjem, strast i entuzijazam bujaju nadopunjujući stvaralačku snagu. Oseti se to u koraku, pomalo usporenom, a sklonom iznenadnoj promeni iz laganog u dečiji poskok, kao da ideja u trenu pogodi neku žicu na tamburi skrivenoj duboko u nama.

Uvek su me inspirisale gorštačke veštine kojih u svetu ima sve manje, gotovo da izumiru. Ta spoznaja samo jača želju za povlačenjem i minimalnom interakcijom… dok ne bukne, a kad bukne, nadiraće snažno kao plima, bez milosti, surovo i nežno kako samo priroda može. Nekih mesta se setim kad krene dobro znani nedokučivi treptaj. Zamislim miris, dan na umoru, mi na izvoru rumenom od smiraja, a tu, par ulica dalje, Dunav besni, ne mari da li ga čujemo ili ne. Znate da najlepše stvari nikad ne mare za nas onoliko koliko mi marimo za njih.

Posmatram mladi, divlji kesten ispred kuće koji sam proletos posadila i sve što osećam je strepnja. Strepnja, jer nije mu lako, toliko znam: biti istrgnut iz poznatog tla i stasavati bez zaklona srodnih. Utoliko više se upinjem da nadomestim, da poraste moćan i plodan, da osvoji prostor, deo neba, da dosegne vidik… Kad se sastavljamo kao da nam neka nevidljiva ruka uporno dodaje pogrešan šraf, pogrešan ključ, i gde je ovaj mali šraf bio pre i zašto nam se čini da imamo višak šrafova i spojnica, a manje dasaka?

Ukoliko imate na koga da oslonite ćutanja u ovoj tihoj noći, vi ste srećni ljudi… I možda je potrebno da jedni druge podsetite na to, s vremena na vreme. Nemojte da sutra bude prekasno.

P.S. Mislila sam da je sve nestalo. Ali nije. Tu je. Čeka svoj trenutak, poput zelenila nakon suše.

Nataša ANDRIĆ