Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

U ljubavi i ratu sve je propušteno

Objavljeno prije

na

Kad iseli tišina, iza nje ostanu bijela platna nedorečenog

 

Pomozi, Bože! Moja baba je ovo izgovarala pre svakog posla. U toj rečenici je uvek bila sva pomoć koju je u životu tražila. Strah me je da bacim novčić uvis, želja mi je od neba veća. Kad radim nešto pogrešno, setim se mog tate, koji je, verovali ili ne, bio u pravu i kad nije bio u pravu. „Nema lakih odluka, samo glupih, al’ ništa zato, sve su kod tebe“, govorio mi je. Kad te jednom kvalitetno prođe jeza, ne pristaješ na ništa manje od toga. Otmeš se utisku pa ti bude žao što si se otimao.

Nije loše podsetiti se povremeno da, osim ličnog zadovoljstva, postoje sreća i mir drugih, pa ću zato predsednikovo obraćanje plebsu dočekati skromno i u krugu porodice uz neki film. Nakon uspešne kampanje za naše roditelje; uspešna odbrana od Covid-19, predsednik Vučić će danas u virtuelnoj varijanti, nešto što je blisko mladima, otpočeti kampanju ,,za našu decu”. Radničkoj klasi, u sredini, ne treba ništa jer ona živi zlatno doba. Ljudi su toliko gladni, daš im nadu oni je pretvore u Ljubav.

Ako ćete na more, Crna Gora se nudi turistima kao korona free, a kordoni policije na svakom koraku, čista egzotika.

„Treba služiti časti i imenu,

Neka bude borba neprestana,

Neka bude što biti ne može…

Na groblju će iznići cvijeće,

Za daleko neko pokoljenje“.

Jer nismo mi stvorili ovaj svet, nego smo ga zatekli, i zato, ako već ne možemo da ga popravimo, dužni smo da ne uništimo zatečeno. Sva Jevropa treba da se zatrese i iskreno uplaši danas kada gleda ove slike koje kruže svetom, kako komunizam evoluira u sve gori stadijum. Ništa se od 1945. nije promenilo.

Ne znam da li ste znali da je Sartr morao da objašnjava da, kad je rekao „Pakao su drugi“ (radni naziv drame Iza zatvorenih vrata), nije mislio na druge ljude, nego one duboko u nama skrivene, koje ne umemo da prepoznamo i ukrotimo. Eto, nikad se ne zna da li će vam zatrebati ovo.

Počinje kiša. Znate da je srpski knjaz Miloš bio trgovac, pa kad su ga po belom svetu pitali šta to ima Srbija što je važno i nemaju baš svi drugi, a on im odgovori: „Majske kiše, one čine da se u Srbiji nikad nije umiralo od gladi“. I lipa mi pod prozorom zamirisala samo da bi se o njoj pričalo.

Da li samo ja, u gluvoj tišini noći, osluškujem nameštaj kako diše? Buni se, krcka, pucketa, priča neku svoju priču koju mi, ljudi, ultimativna inteligencija planete, ne razumemo? A sve ima svoj jezik. Svako ima svoj jezik. Samo mi gluvi za sve ono što nas ne dotiče.

Večeras, u ovoj bespoštednoj utakmici između sna i mene, 1:0 za san. S obzirom na to da mi retko dolazi ovako  pitomo i nežno, bolje da ga ne ispustim, nego da ga udobno pod trepavice sakrijem, da se ne predomisli… San. Laku noć.

P.S. Kad iseli tišina, iza nje ostanu bela platna nedorečenog.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Množina od smisao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedini ljudi su djeca. Svi mi ostali smo davno prestali to da budemo

 

Dobro vam jutro, narode. Sunčano, -7, subjektivni osećaj -12 kažu na radiju. Ko određuje ovaj subjektivni osećaj? Ako je subjektivni onda valjda ja osećam koliko mi je hladno. I to su počeli da nam nameću. Najteže mi padne ovo sunce zimi, kad dođe kao pljusak koji puni sve zglobove i kosti, i to oduševljenje sjajem i prostranošću jutra i neba, počne da mi pravi mali radosni lom u glavi od uzbuđenja koji nemam gde da izlijem, pa se sve samo transformiše u neku nedefinisanu tugu i povuče natrag u zglobove.

Ne mogu da kažem da me nije pogodilo što je Pečur izabrala da, umesto uobičajenog idolopoklonstva, dakle totemističku mene koja sedi u fotelji i čita, ipak izabrala da gleda u sneg kroz prozor. Još jedan sat i šest minuta. Stra’ me zaspaću i propustiti prenos dočeka vakcina. Inače, biramo i koje ćemo: američku, rusku ili kinesku. Anketiram petoro svoje dece: Šta biste za ručak? 1. Bečke šnicle 2. Piletinu sa susamom 3. Pečenje 4. Pastu sa pečurkama 5. Nešto čokoladno. Kad se svi izjasnite, dobićete spanać i pržena jaja. Tako i sa vakcinama. Rešila sam da svaki dan imam po dve časne namere, pa ako se jedna razboli druga će da je neguje. Problem u stvarnom životu je što nema muzike koja najavljuje opasnost.

Dođeš u te godine kada od ljudi ne očekuješ iskrenost, od nje ti se neretko smuči, očekuješ samo elementarnu pristojnost, u tim kratkim, neminovnim kontaktima. Sve više volim ljude koji umeju da ćute. Da oćute. Prećute. Zaćute. Ućute. Koji ne kažu svoje prokleto mišljenje uvek, svakome i o svemu. Jedna od rečenica koja me izluduđuje je: „Pa takav/va sam, šta da radim!“ Pa izlupaj sebi šamare, da ne dovodiš mene u tu situaciju. Jedini ljudi su deca. Svi mi ostali smo davno prestali to da budemo.

Prvo izgraditi kičmu i samopoštovanje od čelika, ipak ne bez upletenog cveća, onda malu baštu punu đurđevka, onda malenu obalu i more tamo iza napraviti, i onda pozdraviti onog ko želi biti na toj obali, i voleti more i jutra koja tu dolaze ponekad najlakša na svetu. Zato ću otvaranje neba provesti u krugu porodice. Nigde kao u patrijarhalnoj porodici nećete naučiti da se ne postavlja pitanje zašto, jer je odgovor: „Tako treba“, i ništa vam kroz život neće koristiti više, u svim moralnim dilemama, od odgovora „tako treba“. Lepota toga što si ubiVen u pojam je da ti više niko ništa ne može. Samo imati na umu onu staru narodnu show must go on i sve prolazi.

,,Teta Dobrila, može li Biljana napolje da se igramo?“ Najbolja rečenica koju sam rekla ikad. To je postala rubikova kocka za sve ostale rečenice, okrećem ih i okrećem da opet dobijem tu rečenicu sa izvornim značenjem. Ume da podvali, ponizi, zatruje, razlabavi svaki čvor teškom mukom uvezan. A ponekad pohvali, daruje, zamiriše svom svojim snagom, stvori nove niti… Život.

P.S. Jednom ću napisati, osećala sam se s tobom kao da trčim u sunce.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sunčano, zašto nijesi danas tako pretežno?

Objavljeno prije

na

Objavio:

„Kad sve ovo prođe“ uskoro puni godinu dana. Svi za situacije „u slučaju nužde” moramo imati prozor sa koga se vidi more

 

Pada prvi sneg, zakuvana druga kafa, novine od juče, ontološke nedoumice i pitanja o smislu života, Pečurak preko puta na krevetu liže šapu dok u pozadini ide Tom Vejts – jedno sasvim normalno nedeljno jutro pre odlaska na pijacu.  Čitam o velikoj Biserki Cvejić i pročitam da je 1962. godine posle izvođenja „Carmen“ u Berlinu, aplauz trajao 24 minuta, a zavesa se podizala 58 puta. Čoveče!!! Čitajući njenu biografiju zapitala sam se, kako je veliki greh prema vlasnicima ovakve karijere pojedince nazivati umetnicima. Život je i kad nisi živ, nanu li mu naninu, prevarantsku i mangupsku. Taman misliš gotovo, kad ono, ima još!

Polako pakujem minulu godinu, odvadim jednu kocku međ gomilom rasutih na podu i pospremim u ranac koji je sve teži. U pameti se ne zadržavam dugo. Biti na ivici da promeniš mišljenje često izgleda toliko strašno, kao da se nalaziš pred provalijom, a zapravo i tamo, sa druge strane, sve je isto, ima i sunca i kiše, i ravnice i krša. Najveći deo prošle godine sam ostavila zabludi, ali od Vojvodine sam više od decenije učila da je srce neistrošivo. Svađam se sa svemirom u ove dane koji izgledaju kao da će svega nestati osim budala i ratova. Dug je put do skloništa, a zimski san već počeo. Snoviđenja usput razdragano mašu i pristaju na svaki treptaj… Duša ozdravlja. Trošim oči uzalud. Nema nikog u tom mraku. Ni strahu, ni nedostajanju nema mesta. Lakoverna.

Govorim sebi: „Samo pusti neki film“, ali meni se ne pušta neki film, meni se pušta sve dođavola i odlazi na more u leto, u potpunost i dovoljnost. „Kad sve ovo prođe“ uskoro puni godinu dana. Svi za situacije „u slučaju nužde” moramo imati prozor sa koga se vidi more.

Uvuku se neki ledeni strahovi pod kožu, u srce, do srži. Mnogi će ti reći bez razloga. Mnogi, ali ne i oni koji su takvu zimu zimovali. I ja, kao sva ostala ljudska bića, više volim da budem pijana od sreće. Ali, rakija, jer takve su nam mogućnosti. Jedno od poraznijih iskustava je čas u kojem, uronivši u tamno središte vlastitosti, ne naiđeš na dragoceni zalog autentičnosti, već, iznenađen i prenut, ugledaš kako se nekakvim veštačkim svetlom presijava plošno i goluždravo telašce opšteg mesta. Reči ogrnute ćutanjem proviruju iza pogleda i tek ponekad ih neko ugnezdi u pesmu. Dolazi zima, zagrlite okom sve što mrzne.

Ko je pročitao „Devojčicu sa šibicama“ ima lakšu karmu u ovom životu, jer je dovoljno propatio i trajno je neuračunljiv. A Andersen? Mrtva baka koja se pojavljuje umirućem detetu, mala sirena koja se samoubije? Ili smrt Bambijeve mame? Pa horor pesmica Zeka i potočić… Brate mili, kako li odrastosmo?! A onda me Isaković dokusurio. Kašika.

P.S. Slepe ulice držim za ruku.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Dobro se držim sve dok se ne ispustim

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kraj je godine u koju svratili nismo, ili tek toliko da budemo tiši, skriveniji i sve manje svoji…

 

Oblačno nebo je danas daleko. Smračilo se. Prozori su u komšiluku zasijali jedan za drugim. Sati su prošli i svetla su polako počela da se gase. Nekoliko ih je preteklo i prkosilo mraku sve do jutra. Jutru je bilo svejedno. Ustajem, hodam po vazduhu, ali tek toliko da nisam na čvrstom tlu. Postepeno približavanje počinje izdaleka, kada još nisi ni svestan toga. Čak i kada počneš da primećuješ, ne pridaješ pažnju tome. Zatim primećuješ sve više, ali ne razumeš. Pretpostavljaš da nije isplanirano, jer umišljaj nema strpljenja. Ipak, osećaš da ništa ne zavisi od tebe. Gladna sam. A to nikako ne može da izađe na dobro. Kako ko shvati ovo „gladna“, uopšte ne menja ništa. Jer, niko neće pogrešiti, kako god protumačio. Svi ste u pravu. Dakle, gladna sam, i to nikako neće da izađe na dobro. Nekad sam se nadala da će borba ostati nepotrebna ukoliko je odlažem. Ah, kakva taktička greška! Jer, dok se ja nadam, neprijatelj se postrojava, umnožava, postaje sve snažniji. Dragi moji, jedna dobronamerna sugestija: Ako već mora da se bije boj, jurišajte odmah!

Progledam tako i pomislim ovo je dan za velika dela, onda sednem u fotelju i dignem noge na sto. Što me više obuzima želja to više srljam, jer želja razum gasi. Svako mesto pruža određene slobode. Pomeranje s mesta najčešće donosi nove slobode, ali i ograničava one prethodne. Treba to da ima u vidu onaj kome je sloboda važna. Od svakog navršenog dana, ostaju u duši i pamćenju končići i trunke utisaka, i bude kao da živiš naredni dan viseći o tim slamkama proživljenog. Pola života provedeš pokušavajući da ostaneš pri zdravoj pameti i to u svetu koji nije bio tebi namenjen. Šalim se, inače sam mestimično optimistična. Najvažnije je, u bilo kom odnosu, da si većinski vlasnik lepih uspomena. Bolje sutra dođe brže kada mu pođeš u susret. Mene strahovi često zaobilaze, jer sam lenja da se bojim previše i predugo. Udri, pa kud puklo da puklo, a najbolje je razumom tući. Oči umorne znaju, sastavljen sam od mnogo toga što ne prolazi. Kilometrima iza mene zaboravljena želja za nečim što liči na srećan kraj. Možda se sve završilo, a niko nam ništa nije rekao?

Kraj je godine u koju svratili nismo, ili tek toliko da budemo tiši, skriveniji i sve manje svoji… Stresam se na pomisao da sam nespremna da se opravdam za svaku glupost koju sam ovom svetu podarila.

Pazite kuda hodate, dve hiljade dvadeseta se jutros spakovala (šta drugo da radi poslednje nedelje na zemlji bez sna) i polako se već kupi iz predela oko drveća i iz ćoškova pa možete upasti u međuprostore bez godine i osetiti neku tupu prazninu odsustva. Obaveštenje: Kremacija loših osećanja. Noćas, nešto posle tri sata. U gluvi čas. Prisustvovaće samo krivci zaslužni za iste. Vama ostalima, nek je laka i mirna plovidba kroz ovu noć.

P.S. Za Novu ne želim mnogo. Samo želim da osoba koja ovo čita bude zdrava, srećna i voljena.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo