Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Veliki prelom

Objavljeno prije

3 godine

na

Trideset godina posle: Početak dugog i teškog oslobađanja ili novih trideset godina mafiokratije

 

Priznajem, i meni samom se, u prvom momentu, pre nekoliko sedmica, kada sam o tome prvi put počeo da razmišljam, veliki prelom iz naslova i podnaslova ovog teksta, učinio kao pomalo preteran. Što sam više o tome razmišljao, međutim, sve više sam se uveravao, da ovde nikakvog preterivanja nema. O tome govore ne jedan nego tri krupna, zapravo najkrupnija strukturna faktora; prvi, unutrašnji, tiče se nedoraslosti odnosno nedovoljnosti kvaliteta tridesetoavgustovske alternative; drugi, takođe unutrašnji, tiče se smene generacija, koja se, isto tako, mada manje primećeno, odvija u poslednjih nekoliko godina; i treći, koji je globalni, ili, bolje, glokalni, dakle istovremeno globalni i lokalni, to jest istovremeno unutrašnji i spoljni, i, kao takav, najznačajniji.

Ali da krenemo redom. Najpre, kvalitet tridesetoavgustovske alternative. Ovo je bilo i ostalo najvidljivije, ali i najbolnije. Pre oko godinu, u jednoj televizijskoj debati, izneo sam procenu, da je, u prvoj godini i nešto nakon smene do tada trideset godina nesmenjive vlasti, sedamdeset do devedeset procenata ponašanja nove vlasti, nažalost, samo ponavljanje istosti stare vlasti. Turbulencije i haotizacije sa četrdesetdrugom i četrdesettrećom vladom, ovom drugom sada još i u „beskonačnom“ tehničkom mandatu, kao i izvesni predsednički, te neizvesni, vanredni ili redovni parlamentarni izbori, koji su usledili, ovu sumornu procenu, samo su potvrdili.

Podizanje svesti, samosvesti i samokritičnosti kod alternative, prvi je korak, koji ona sama mora da napravi, ukoliko zaista hoće da poslednje dve-tri godine ostanu početak dugog i teškog oslobađanja, a ne početak novih trideset godina propadanja. Ali je ovde i najveći problem. Svest, samosvest i samokritičnost, najdeficitarnije su robe u današnjoj Crnoj Gori, i šire. I to ne samo kod nove vlasti, nego i kod najvećeg dela takozvanog nevladinog sektora, koji se sav uzneo i izgubio u dogmatskom mehuru novog evro-atlantskog božanstva. O ovome nešto više u nastavku ovog teksta. A ovde, još samo to, da i sam ovaj tekst, treba razumeti, kao jednu vrstu samokritičnosti njegovog autora, i kao neku vrstu poziva drugima, da učine isto ili slično.

Za razumevanje i praćenje našeg velikog preloma, drugi od tri na početku navedena faktora, manje je primećen, ali nije manje značajan. U sociologiji, generacija kao takva, odnosi se na oko trideset bio-socijalno najproduktivnijih godina, onih otprilike između dvadeset i nešto, i pedeset i nešto godina života. Još značajnije, generacija, a ne nešto duže ili veće, kao istorija ili čovečanstvo, predstavlja vreme i mesto učenja i čuvanja naučenog. Jedino ovim se može objasniti toliko često ponavljanje istih grešaka u samo sto ili više godina modernog čoveka. Naravno i u današnjoj Crnoj Gori. Upravo u poslednjih nekoliko godina, uz sve ostalo, kod nas se događa i smena generacija. Najkraći rezime ove smene, međutim, nije nimalo ohrabrujući. Stari, koji su vladali poslednjih trideset godina, odlaze, novi dolaze. Ali sa ovim drugim dolaze i novi razlozi za zabrinutost. Zbog njihovog velikog i opasnog disbalansa. Manjka iskustva i viška vlastoljublja. Čast izuzecima, ali većina dolazećih novih, previše liči na odlazeće stare. „Mlade, lepe i pametne“, kako su ovi drugi, sami sebe, ovako „skromno“ i „samozatajno“, nazivali pre trideset godina.

Za razumevanje i praćenje velikog preloma iz naslova ovog teksta, ipak je najznačajniji treći od tri na početku navedena faktora. Onaj glokalni, dakle istovremeno globalni i lokalni faktor. Koji je, opet, i sam složen od najmanje tri posebna sloja ili elementa; prvog, koji je ideološki, te kojeg ovde, na samom početku, možemo da najavimo kao Veliki mehur; drugog, koji je geopolitički, kojeg možemo da najavimo kao Negativnu hemiju; i trećeg, koji je toliko politički, da to već i sama njegova najkraća najava, NATO kao domaća batina, jasno nagoveštava.

Ali da i ovde krenemo redom. Najpre, Veliki mehur. Da mi je neko pre trideset godina rekao, da će još za mog života, u nebo da se vine jedna nova fantazija, dogma i ideologija, koja će po svojoj fantastičnosti, ali nažalost i efikasnosti, da nadmaši onu takozvanu socijalističku, koja je obeležila moju mladost, ne bih mu verovao, ali se to, evo, ipak dogodilo. To je ovaj veliki i sveprisutni dogmatski i ideološki mehur novog evro-atlantskog božanstva, koji je toliko snažno uzeo pod svoje, ne samo najveći deo stare i nove vlasti, nego i najveći deo takozvanog nevladinog sektora. Pa od njegovih otrovnih „maligniteta“, isparenja i para, ne može ni da se diše, a kamoli misli.

Ali je to i prava svrha odnosno funkcija ovog kao i svakog drugog velikog ideološkog mehura. Da od njega ne može da se diše i misli. Da od njegove rigidne crno-bele dogmatike ne može da se vidi realnost koja je mnogo kompleksnija. Koja se razvija u poslednjih trideset godina a ne samo u poslednjih godinu dana. To je negativna hemija iz gornje najave. Ili, konkretnije, razvijenije i preciznije, to je tridesetogodišnja posthladnoratovska negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i Zapada/SAD/NATO. Čija je najveća žrtva danas Ukrajina, sutra, potencijalno, Evropa i čitav svet.

Treći najavljeni sloj ili element, NATO kao domaća politička batina, razotkriva stvar do kraja. Da se u Crnoj Gori danas NATO ne koristi kao međunarodni bezbednosni sistem za zaštitu zemlje i stanovništva od spoljnih pretnji, nego kao politička batina za unutrašnju političku (zlo)upotrebu, pomoću koje se crnogorska mafiokratija, sa svojim brojnim političkim subjektima, obračunava sa svojim unutrašnjim političkim protivnicima, to ne vide samo oni koji to ne žele da vide. Da još uvek postoji politički paket, koji može da obezbedi istovremeno produžavanje borbe protiv domaće mafiokratije, uz puno poštovanje međunarodnih obaveza, uključiv i obaveze Crne Gore u NATO-u, isto tako. I na kraju, jasno je da sve ovo, što (zlo)čini crnogorska mafiokratija, na srednji, a posebno na dugi rok, ne može biti dobro, čak ni za veliki NATO. O našoj maloj i jedinoj, da i ne govorimo.

Bilo kako bilo, sva tri gornja sloja, elementa i faktora, ne samo da opravdavaju veliki prelom iz naslova i podnaslova ovog teksta, nego istovremeno i najozbiljnije upozoravaju. Da su u ovom momentu, izgledi za onu lošiju opciju, naime za novih trideset godina mafiokratije, značajno veći, možda čak (da i ovde upotrebim gornju kvantifikaciju) i čitavih sedamdeset do devedeset procenata verovatnoće, nego što su izgledi za onu bolju opciju. Pri čemu, i to treba jasno istaći, ovo upozorenje nikako ne treba da se shvati kao razlog za politički očaj i depresiju. Naprotiv. Za to je najmanje dva dobra razloga. Prvo, ni deset do trideset procenata verovatnoće, za nastavak započetog dugog i teškog oslobađanja, nije malo, i, ukoliko se dobro iskoriste, mogu brzo da narastu na više, pa i na mnogo više. I drugo, ne malu verovatnoću za novih trideset godina mafiokratije, najbolje je doživeti kao „uspaničenu maštu“ Hane Arent. Stvarno, pomislite samo, još trideset godina ovog. Može li biti većeg i jačeg motiva za produženu antimafiokratsku akciju, otpor i borbu.

Milan POPOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

ALTERVIZIJA

O progresu u Crnoj Gori

Objavljeno prije

2 sedmice

na

20 Februara, 2026

Objavio:

U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.)

 

 

Baveći se temom ove kolumne, u poslednjih nekoliko meseci, na kraju sam, pored onih manje ili više poznatih, da ne kažem opštepoznatih, pa i opšteprihvaćenih stvari, došao i do jedne stvari, koja je, i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. Verujem da će tako biti i sa onima koji ovu kolumnu pročitaju.

Ali da krenem redom. Počeću sa onim prvim. Sa dve stvari koje su manje ili više nesporne. Prva je obnova višepartijskog sistema i prvi višepartijski izbori održani u Crnoj Gori nakon te obnove 9. decembra 1990. Čak ni najstrašniji pandemonijum 1990-ih, koji će ubrzo da usledi, ne može da dovede u pitanje, odnosno da ospori, da je ta obnova bila veliki pravni, politički i civilizacijski napredak odnosno progres.

Slično može da se kaže i za drugu stvar. Za prvu demokratsku smenu vlasti u celokupnoj istoriji Crne Gore, koja se, znamo, dogodila 30. avgusta 2020. Punih trideset godina kasnije. Kakvo sporo napredovanje. Ali ipak napredovanje. Koje, isto tako, ne mogu da dovedu u pitanje, odnosno da ospore, ni sva ona brojna neispunjena očekivanja, da ne kažem razočarenja, koja su usledila u godinama koje su dolazile 2020-2026.

Korak napred, dva koraka nazad? Možda. Ali se ovim pitanjem ovde više neću baviti. Nastavljam sa onom stvari, za koju sam već u najavi istakao, da je i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. A to je, da je Crna Gora 1990-ih, usred onog najstrašnijeg pandemonijuma, imala u sebi više stvarno progresivnih snaga, da se ovde tako, po malo starinski izrazim, nego što ih ima danas, 2020-ih, dakle punih dvadeset godina posle. Što, naravno, dodatno dovodi u pitanje, pa i potpuno opovrgava dogmu progresa.

Evo kako. Najpre kvantitativno. U najstrašnijim mogućim uslovima, progresivne, a to su tada bile, pre svega, antiratne i proindipendističke snage u Crnoj Gori, na izborima 1990-ih, osvajale su oko dvadeset procenata glasova izašlih na izbore. A 2020-ih? U svakom slučaju manje, mnogo manje. Čak ispod cenzusa. Kako to? Lako. U proteklih trideset godina, jedan, ne mali, zapravo (naj)veći deo antiratnih indipendista, koaliciono je apsorbovan i poništen, od strane mafiokratskog DPS, a jedan deo se, razočaran, sam povukao iz svake politike.

A onda i kvalitativno. Herojskim otporom i borbom 1990-ih, antiratni indipendisti ispisali su najsjanije stranice crnogorske istorije, a danas, 2020-ih, gotovo da ih i nema. Ali zato i te kako ima onih drugih. I u vlasti, i u opoziciji, i u parlamentu, i u vladi, i u celokupnoj vlasti Crne Gore 2020-ih, stabilnu i sigurnu većinu, od pedeset do sedamdeset procenata, čine (bez)brojni izotopi onog istog ratnog i ratnozločinačkog i mafiokratskog DPS i njegovih velikosrpskih konkurenata i kooperanata iz 1990-ih. Samo retorički zamaskiranih. Ali će, uz pomoć trampizma, i ta maska uskoro potpuno spasti. Eto tako.

Opisano pogoršanje, naših 2020-ih, u odnosu na naše 1990-e, predstavlja ono iznenađenje, sa samog početka ove kolumne. A samo ovo iznenađenje, predstavlja samo još jedan dokaz o neverovatnoj raširenosti i snazi dogme progresa. Kada je ova dogma, eto, makar na tren, u obliku opisanog iznenađenja, uspela da prevari, omami i zavede, i autora ove kolumne, koji se sa ovom dogmom kritički razračunao, još pre devetnaest godina, u knjizi Belle Epoque: Kritika dogme progresa.

Zbog toga ću, na samom kraju ove kolumne, posvećene problematičnom progresu u Crnoj Gori, u poslednjih tridesetsedam godina, još jednom ponoviti ono najvažnije iz te knjige. Da je progres uvek samo moguć, a nikada i zagarantovan. Da progresa ni u kom slučaju ne može biti bez borbe, pa i žrtve. Kada je neophodno, i one najveće. Tako je bilo u našim 1990-im. Tako je i u našim 2020-m. Tako će biti i ubuduće. Posebno kada se ima na umu i ono veliko međunarodno odnosno globalno pogoršanje, koje se upravo dešava.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

O progresu

Objavljeno prije

4 sedmice

na

13 Februara, 2026

Objavio:

I o dogmi progresa

 

 

Ova kolumna ima dvostruku misiju. Najpre, ona je neka vrsta aktualizacije, moje knjige Belle Epoque: Kritika dogme progresa, iz 2007. A zatim, ona je i neka vrsta uvoda u kolumnu Progres u Crnoj Gori: U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.), koju možete čitati u sledećem broju Monitora.

„Čovekova borba za progres, nužan je uslov i sastavni deo progresa. A svaka dogma progresa suspenduje upravo ovu borbu (po pravilu, tako što ju delegira na vlast, vođu, ili boga). Kao SIDA ili AIDS, sindrom stečenog nedostatka imuniteta. Zbog toga je dogma progresa pravi neprijatelj progresa, a kritika dogme progresa dodatni uslov i, ako baš hoćete, prijatelj progresa.“

Ovako započinje Belle Epoque. Sa samo četiri citirane rečenice. Kao sa nekom vrstom najkraćeg rezimea ili apstrakta knjige koja sledi. A pošto u ovoj kolumni knjiga ne sledi, čitaocima kolumne dugujem još najmanje četiri dopunska objašnjenja, koja treba da pomognu boljem razumevanju ovog i inače kompleksnog problema.

Prvo, da li je svaka dogma, pa i svaka dogma progresa, onako negativna, kako sam to mislio pre devetnaest godina? Možda i nije. Uostalom, i sam sam, još tada, dopuštao jedan izuzetni, pozitivni oblik ove dogme, herojski tip dogme progresa, kako sam ga tada nazivao, ali sam očigledno prevagu davao onom drugom, negativnom tipu, iz one četiri citirane rečenice. Tome sam sklon i danas. Mada, očigledno, sve ovo, više je stvar konvencije, nego esencije.

Drugo, kakvu god konvenciju da prihvatimo, ostaje ona esencija. A to je da progresa u čovekovoj istoriji nema, i da ga ne može biti, bez stalne borbe za progres, pa i žrtve, a kada je neophodno, i kada čovek smogne snage, i one najveće. A ovo je možda i majdramatičniji i najuzvišeniji oblik čovekove subjekt-objekt kompleksnosti i dijalektike.

Treće, koje govori o najdubljem izvoru rečene kompleksnosti i dijalektike. To su dve različite komponente i dinamike čovekovog bića, koje najveći broj takozvanih običnih, ali i onih drugih ljudi, naučnika, filozofa i intelektualaca, čak i ne primećuje, i ne razlučuje. Prva je naučno-tehnološka komponenta i dinamika čovekovog bića, koja je, u celokupnoj ljudskoj istoriji, nesporno progresivna i ubrzana, druga je moralno-politička komponenta i dinamika njegovog bića, koja je, u najboljem slučaju, veoma spora, moguće stagnantna, pa čak i regresivna. I u ovoj velikoj neusklađenosti je naš najveći problem.

I četvrto, koje sve prethodno stavlja u odgovarajući konkretni istorijski kontekst. Polazeći od Društvene i kulturne dinamike Pitirima Sorokina, u Belle Epoque sam razvio predlog odnosno skicu za veliko komparativno istraživanje Tri velike pozne epohe: Pozne antike, Poznog srednjovekovlja, i Pozne moderne. Pri čemu su sličnosti toliko očigledne i u odgovarajućoj literaturi uglavnom primećene. Ovo se posebno odnosi na značajan porast haosa, straha i nasilja. Ali su razlike između ove tri velike pozne epohe manje primećene. I to uglavnom na nivou one naučno-tehnološke komponente i dinamike. Sa priličnim zanemarivanjem ili čak ignorisanjem one apokaliptičke dimenzije našeg vremena treće velike pozne epohe. Činjenice da, uz sav onaj porast haosa, straha i nasilja, čovek, u našem vremenu treće velike pozne epohe, pozne moderne, po prvi put raspolaže sa nuklearnim i drugim oružjem za masovno uništavanje.

Zbog toga, po prvi put u istoriji, alternativa progresu nije samo obično nazadovanje ili tavorenje, nego je to nuklearno-ekološka apokalipsa. Kraj čoveka kao vrste. I ne treba se zavaravati. Izvor ove apokalipse, koja preti, nije ni malo slučajan, konjunkturan ili individualan. Donald Tramp i trampizam nisu izvor ove haotične pretnje. Oni su samo njen instrument. A izvor je sistem odnosno haos apokaliptičkog kapitalizma.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Crna Gora i EU

Objavljeno prije

1 mjesec

na

7 Februara, 2026

Objavio:

Dva scenarija

 

Svaki interregnum prate povećani haos, strah i nasilje. A naš aktuelni, globalni i lokalni interregnum, nije onaj obični, između dva vladajuća politička režima, nego je onaj veliki, čak najveći, između dva polumilenijumska istorijska sistema. Između odlazeće pozne moderne, i ne znamo još čega, možda boljeg, ali možda i goreg, od ovog što odlazi. A da li će biti jedno ili drugo, to, u ne maloj meri, zavisi i od nas, ljudi, to jest od onoga za što uspemo da se izborimo.

Po Imanuelu Volerstinu, ovaj interregnum će trajati do oko 2050. Dakle, veliki kraj i početak su sasvim blizu, dve-tri decenije, a to je samo jedna generacija. A, u približavanju i ishodu ovog kraja/početka, sticajem okolnosti, za našu malu i jedinu, tekuća i naredna godina, mogu da budu odlučujuće.

Naravno, reč je o godinama koje će odlučiti o integraciji Crne Gore u EU. Uspešna integracija Crne Gore u EU, može Crnoj Gori samo da pomogne, da nastavi svoje, isto takvo, uspešno suočavanje sa izazovima njene i globalne i istorijske 2050.

Da li ovo znači da je EU izbor bez zamerke? Naravno da ne. Pored ostalog, i EU je jednim delom obolela od agresivnog trampizma, fašizma XXI veka. Ali je ove bolesti u njoj manje, mnogo manje, nego u samim SAD, zemlji porekla. I inače, od svih aktuelnih globalnih entiteta, EU je sa najmanje takvih problema, i, što je još značajnije, sa najviše očuvanih pozitivnih tekovina moderne. Uz sve ovo, izbor EU je možda jedini, skoro dvotrećinski, i najmanje dvodecenijski, unutrašnji konsenzus u našoj maloj i jedinoj. I to ovom izboru, u današnjoj Crnoj Gori, daje još veći kredibilitet i snagu.

A da li je naša mala i jedina, u svemu ovome, bez problema i zamerke? Naravno da ni to ne stoji. I posle punih šest godina, nakon prve demokratske smene vlasti u njenoj celokupnoj istoriji, u Crnoj Gori je i dalje na vlasti – dvovlašće. Nove, krajnje heterogene vlasti, i stare mafiokratije, i to, ove druge, šizmatički udvojene i konfrontirane. One, kao procrnogorske, Mila Đukanovića, i one, kao prosrpske, Aleksandra Vučića. Koje dve mafiokratije, na žalost, još uvek uspešno funkcionišu, po starom i oprobanom obrascu negativne hemije i koprodukcije. I koje, kao takve, ostaju glavna pretnja, i Crnoj Gori uopšte, i integraciji Crne Gore u EU.

Ali, u našoj maloj i jedinoj, u poslednjih nekoliko godina, i u tom pogledu, ima izvesnog napretka. Najpre, zbog toga što je, oko integracije Crne Gore u EU, ipak, napravljena izvesna, pa makar minimalna i nestabilna, ali ipak konstruktivna saglasnost i koncentracija vlasti i opozicije. Zatim, što su i takozvane srpske stranke, ili makar njihov veći deo, utisak je, ne samo retorički, prihvatile EU i NATO kao deo unutrašnje i spoljne politike Crne Gore. Konačno, i zbog toga što slučaj poslanika Dragana Bojovića, koji je 12. januara 2026. protestno dao ostavku na sve svoje partijske funkcije u DNP, zbog nestabilnosti ove partije u praćenju EU integracije, veoma ohrabruje, jer jasno pokazuje, da ova opcija ima svoje respektabilne predstavnike, čak i unutar takvih partija.

Sve prethodno u ovoj kolumni, odnosilo se na takozvani pozitivni scenario. A da li postoji i onaj drugi, negativni scenario, do 2030., ali i do 2050.? Pa naravno da postoji. To je scenario jačanja agresivnog trampizma i trampista u EU i u Crnoj Gori. A ni to, na žalost, nije ni malo teško zamisliti. Ali sam ja, u ovoj kolumni, odlučio da budem pozitivan, u najboljem smislu te reči.

A da ni Crna Gora, ni EU, ni svet, ne ostaju bez opcije, čak ni u slučaju negativnog scenarija, zainteresovani čitalac može da vidi odnosno da pročita, u mom novom hibridnom romanu Tajna jedne ruševine: Kratki roman i esej o 2057.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo