Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Vlada nacionalnog i evropskog jedinstva

Objavljeno prije

2 godine

na

Velika rekonstrukcija i koncentracija.

 

 

O silini hiljadugodišnje identitetske šizme u Crnoj Gori najbolje govori činjenica da je u punih tridesetpet godina od obnove višepartizma, dakle u periodu 1990-2024., koji nije mali, Skupština Crne Gore samo dva puta bila jednoglasna ili skoro jednoglasna, u nekoj stvari koja nije bila samo formalna, nego sadržinska, čak veoma sadržinska. Prvi put, to je bilo 26. marta 1999., pod bombama NATO pakta, a na samoj ivici unutrašnjeg rata, kada je Skupština jednoglasno usvojila Rezoluciju o građanskom miru. Drugi put, to je bilo pre dve sedmice, 7. juna 2024, kada je Skupština skoro jednoglasno usvojila takozvane IBAR zakone.

Dodatni značaj ovom drugom, daje i činjenica, da je, među građanima Crne Gore, podrška članstvu Crne Gore u EU, isto tako izuzetna, i stabilna, već nekoliko godina, sedamdeset i više procenata, i, kao takva, isto tako jedan od retkih, ako ne i jedini konsenzus odnosno skoro konsenzus u našoj maloj i jedinoj. Imajući sve ovo na umu, pravi je trenutak za veliku, ne, dakle, za najavljenu, običnu i malu, nego baš za veliku rekonstrukciju vlade.

Zbog razloga koji će vrlo brzo biti dodatno precizirani, najbolje bi bilo, da ova velika rekonstrukcija vlade, bude, u stvari, koncentraciona vlada nacionalnog i evropskog jedinstva. A to je vlada u kojoj bi srazmerno učestvovale sve partije koje su osvojile jedan ili više mandata na poslednjim parlamentarnim izborima 11. juna 2023. Te čiji bi apsolutni prioritet bilo članstvo Crne Gore u EU, kao naš današnji najznačajniji zajednički minimum i zadatak.

Pri tome bi morao da se reši još najmanje jedan suštinski a ne tek tehnički problem. Kako, naime, da u ovoj vladi, odnosno vlasti, učestvuju i dva značajna ali problematična politička subjekta. DPS i bivši DF. Problematična zbog toga što su se ova dva subjekta ozbiljno samokompromitovala. Posebno DPS, političkom podrškom crnogorskoj mafiokratiji u poslednjih više od trideset godina, ali i bivši DF, političkom podrškom ništa manje opasnoj srbijanskoj mafiokratiji u poslednjih nekoliko meseci. Kako neutralisati ovu njihovu preteću samokompromitaciju, u vladi čiji bi apsolutni prioritet morala bita upravo borba protiv mafiokratije, koja je samo druga strana evropskih integracije? Da li, naime, to obezbediti kontrolisanim učešćem ova dva subjekta direktno u vladi, ili samo zadržavanjem njihovih starih i eventualno dobijanjem novih pozicija po takozvanoj širini i dubini, ovo ostaje jedan od najvećih suštinskih a ne samo tehničkih problema pri sastavljanju ove i ovakve vlade.

A sada i ono najavljeno preciziranje. Koje treba da objasni zbog čega nam je ovde i danas neophodna ne bilo kakva nego baš koncentraciona vlada. To jest, precizirajmo i to, vlada vanrednog stanja, koja je kao takva predviđena i u Ustavu Crne Gore. Odgovor nije samo u tome što se naša mala i jedina već nekoliko godina nalazi u nekoj vrsti neobjavljenog poluvanrednog stanja, nego još više u tome što postoji ozbiljna pretnja da ona iz ovog i ovakvog stanja relativno brzo pređe u puno vanredno stanje i u nešto čak mnogo, mnogo gore od toga. Pa bi formiranje koncentracione vlade bilo jedna vrsta pravovremene i delotvorne preventive.

Ozbiljna pretnja o kojoj je reč je glokalna, to jest istovremeno lokalna odnosno naša, i globalna odnosno svetska. Pri čemu je naš glavni problem, u Crnoj Gori, ali i šire, što o ovoj ozbiljnoj glokalnoj pretnji, još uvek nema ni minimuma svesti, ili, još konkretnije i preciznije rečeno, o njoj, i u njoj, kod nas, i šire, ovde i danas, postoji i funkcioniše samo velika i opasna NeSvest. Pa je podizanje ove svesti ovde i danas naš prvi i najveći zadatak.

Ali krenimo redom. Najpre, kakva je to velika i opasna NeSvest kada je o našoj maloj i jedinoj reč. Pa to je pre svega činjenica da je najveći deo naše vladajuće političke klase toliko opijen vlašću i vlastoljubljem, najveći znalci su već rekli, najjačim ljudskim opijatom, da uopšte ne vidi realno političko stanje u kojem se zemlja nalazi. A to nije takozvana nova odnosno njihova vlast, kako oni opijeno misle, nego je to jedna vrsta produženog i sve opasnijeg dvovlašća između nove vlasti i stare mafiokratije, koje ozbiljno preti da pređe u otvoreno nasilje većih razmera odnosno u unutrašnji građanski rat. (Mafiokratija je ozbiljna stvar a ne politička psovka. Ako to nismo znali pre Europolovih takozvanih skaj prepiski, sada to već veoma dobro i slikovito znamo. Uz fašizam, mafiokratija je drugi najznačajniji negativni oblik odumiranja države u našem vremenu.)

NeSvest naše vladajuće i opozicione političke klase, ali, na žalost, i najvećeg dela vladajućih i opozicionih klasa sveta, o realnom stanju samog sveta, još je veća i opasnija, a združene ove dve NeSvesti su najveće i najopasnije. Današnji svet nije više ni bipolaran, kakav je bio u drugoj polovini dvadesetog veka, ni unipolaran, kako je u poslednjoj deceniji tog veka bezuspešno pretendovala Pax Americana, nego je multipolaran. Ali još uvek u stanju nastajanja, tek začet, poluhaotičan, i apokaliptički opasan.

Poslednji put, ovaj i ovakav multipolaritet, manifestovao se sasvim nedavno, u rasporedu glasova Generalne skupštine UN, prilikom glasanja o Rezoluciji o Srebrenici 23. maja 2024. Bila je to prava mala i haotična politička matematika: 84 Za (Zapad i partneri) + 19 Protiv + 68 Uzdržanih + 22 Izašlih iz sale u momentu glasanja. Ili, isto ali malo sažetije: 84:109. U ovom numerisanom haosu, samo jedno je jasno: opadanje SAD i Zapada. Sve ostalo je još uvek krajnje nejasno, neodređeno i opasno.

A šta će iz onih 109, to jest iz aktuelnog NeZapada pa i AntiZapada, Kine, Rusije i Globalnog Juga, na kraju da izađe, novi, regulisani i demokratizovani Multipolaritet, što bi bilo najbolje, ili neki novi velikosilski Levijatan, što bi bilo negde između, ili ono najgore, Nuklearno-ekološka apokalipsa, još uvek je krajnje neizvesno. A ako se, daleko bilo, dogodi ovo potonje, našoj maloj i jedinoj, kao ni celom svetu, ne bi mogao da pomogne, ni Sveti Petar Cetinjski, naš najveći svih vremena, ni svi sveti na ovoj planeti. Sama činjenica, da je aktivnu, čak hiperaktivnu ulogu, u proizvodnji haotične političke matematike koja je gore samo skicirana, imao vrhovni srbijanski mafiokrata Aleksandar Vučić, politički brat blizanac našeg vrhovnog mafiokrate Mila Đukanovića, dovoljno je zabrinjavajuća.

Već skoro pola veka, na različite načine, učestvujem u borbama za pravednije i bolje društvo. Za demokratski socijalizam. Zbog toga se ova kolumna i zove Altervizija. Ali, u ovoj borbi, to isto tako dobro znam, nije dovoljno da alternativa bude samo bolja od vladajućeg kapitalističkog sistema (to joj uostalom i nije toliko teško), nego ona istovremeno mora da bude i realna odnosno izgradiva i održiva. Mora da vodi računa o otpornosti materijala i sličnim istorijskim, ekonomskim i socijalnim parametrima. Pa sada, na kraju ovog teksta, svoj predlog o formiranju koncentracione vlade ovde i danas, mogu još i dodatno i zaključno da pojasnim.

Uzimajući u obzir sve relevantne parametre, a posebno ono pandemijsko vlastoljublje, i onu isto tako pandemijsku NeSvest svih naših domaćih i vanjskih, naime, malo je verovatno, da će ova današnja Altervizija, to jest predlog za formiranje koncentracione vlade Crne Gore, biti promptno odnosno odmah shvaćen i prihvaćen. Ali sam ovaj predlog ipak učinio. Zbog čega? Pa najviše zbog očekivanja, da ne kažem nade, da će neki kolektivni i demokratski subjekt, dovoljno moćan i značajan, ako ne odmah, a onda uskoro, u bliskoj budućnosti, izaći iz blaženog stanja NeSvesti, i, ipak na vreme, shvatiti i prihvatiti ovaj preventivni predlog. Neki put, to je ono najviše i najbolje, što jedan subjekt ili pojedinac uopšte može.

Milan POPOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

ALTERVIZIJA

O progresu u Crnoj Gori

Objavljeno prije

3 sedmice

na

20 Februara, 2026

Objavio:

U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.)

 

 

Baveći se temom ove kolumne, u poslednjih nekoliko meseci, na kraju sam, pored onih manje ili više poznatih, da ne kažem opštepoznatih, pa i opšteprihvaćenih stvari, došao i do jedne stvari, koja je, i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. Verujem da će tako biti i sa onima koji ovu kolumnu pročitaju.

Ali da krenem redom. Počeću sa onim prvim. Sa dve stvari koje su manje ili više nesporne. Prva je obnova višepartijskog sistema i prvi višepartijski izbori održani u Crnoj Gori nakon te obnove 9. decembra 1990. Čak ni najstrašniji pandemonijum 1990-ih, koji će ubrzo da usledi, ne može da dovede u pitanje, odnosno da ospori, da je ta obnova bila veliki pravni, politički i civilizacijski napredak odnosno progres.

Slično može da se kaže i za drugu stvar. Za prvu demokratsku smenu vlasti u celokupnoj istoriji Crne Gore, koja se, znamo, dogodila 30. avgusta 2020. Punih trideset godina kasnije. Kakvo sporo napredovanje. Ali ipak napredovanje. Koje, isto tako, ne mogu da dovedu u pitanje, odnosno da ospore, ni sva ona brojna neispunjena očekivanja, da ne kažem razočarenja, koja su usledila u godinama koje su dolazile 2020-2026.

Korak napred, dva koraka nazad? Možda. Ali se ovim pitanjem ovde više neću baviti. Nastavljam sa onom stvari, za koju sam već u najavi istakao, da je i za mene samog, bila ne malo iznenađenje. A to je, da je Crna Gora 1990-ih, usred onog najstrašnijeg pandemonijuma, imala u sebi više stvarno progresivnih snaga, da se ovde tako, po malo starinski izrazim, nego što ih ima danas, 2020-ih, dakle punih dvadeset godina posle. Što, naravno, dodatno dovodi u pitanje, pa i potpuno opovrgava dogmu progresa.

Evo kako. Najpre kvantitativno. U najstrašnijim mogućim uslovima, progresivne, a to su tada bile, pre svega, antiratne i proindipendističke snage u Crnoj Gori, na izborima 1990-ih, osvajale su oko dvadeset procenata glasova izašlih na izbore. A 2020-ih? U svakom slučaju manje, mnogo manje. Čak ispod cenzusa. Kako to? Lako. U proteklih trideset godina, jedan, ne mali, zapravo (naj)veći deo antiratnih indipendista, koaliciono je apsorbovan i poništen, od strane mafiokratskog DPS, a jedan deo se, razočaran, sam povukao iz svake politike.

A onda i kvalitativno. Herojskim otporom i borbom 1990-ih, antiratni indipendisti ispisali su najsjanije stranice crnogorske istorije, a danas, 2020-ih, gotovo da ih i nema. Ali zato i te kako ima onih drugih. I u vlasti, i u opoziciji, i u parlamentu, i u vladi, i u celokupnoj vlasti Crne Gore 2020-ih, stabilnu i sigurnu većinu, od pedeset do sedamdeset procenata, čine (bez)brojni izotopi onog istog ratnog i ratnozločinačkog i mafiokratskog DPS i njegovih velikosrpskih konkurenata i kooperanata iz 1990-ih. Samo retorički zamaskiranih. Ali će, uz pomoć trampizma, i ta maska uskoro potpuno spasti. Eto tako.

Opisano pogoršanje, naših 2020-ih, u odnosu na naše 1990-e, predstavlja ono iznenađenje, sa samog početka ove kolumne. A samo ovo iznenađenje, predstavlja samo još jedan dokaz o neverovatnoj raširenosti i snazi dogme progresa. Kada je ova dogma, eto, makar na tren, u obliku opisanog iznenađenja, uspela da prevari, omami i zavede, i autora ove kolumne, koji se sa ovom dogmom kritički razračunao, još pre devetnaest godina, u knjizi Belle Epoque: Kritika dogme progresa.

Zbog toga ću, na samom kraju ove kolumne, posvećene problematičnom progresu u Crnoj Gori, u poslednjih tridesetsedam godina, još jednom ponoviti ono najvažnije iz te knjige. Da je progres uvek samo moguć, a nikada i zagarantovan. Da progresa ni u kom slučaju ne može biti bez borbe, pa i žrtve. Kada je neophodno, i one najveće. Tako je bilo u našim 1990-im. Tako je i u našim 2020-m. Tako će biti i ubuduće. Posebno kada se ima na umu i ono veliko međunarodno odnosno globalno pogoršanje, koje se upravo dešava.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

O progresu

Objavljeno prije

4 sedmice

na

13 Februara, 2026

Objavio:

I o dogmi progresa

 

 

Ova kolumna ima dvostruku misiju. Najpre, ona je neka vrsta aktualizacije, moje knjige Belle Epoque: Kritika dogme progresa, iz 2007. A zatim, ona je i neka vrsta uvoda u kolumnu Progres u Crnoj Gori: U poslednjih tridesetsedam godina (1989-2026.), koju možete čitati u sledećem broju Monitora.

„Čovekova borba za progres, nužan je uslov i sastavni deo progresa. A svaka dogma progresa suspenduje upravo ovu borbu (po pravilu, tako što ju delegira na vlast, vođu, ili boga). Kao SIDA ili AIDS, sindrom stečenog nedostatka imuniteta. Zbog toga je dogma progresa pravi neprijatelj progresa, a kritika dogme progresa dodatni uslov i, ako baš hoćete, prijatelj progresa.“

Ovako započinje Belle Epoque. Sa samo četiri citirane rečenice. Kao sa nekom vrstom najkraćeg rezimea ili apstrakta knjige koja sledi. A pošto u ovoj kolumni knjiga ne sledi, čitaocima kolumne dugujem još najmanje četiri dopunska objašnjenja, koja treba da pomognu boljem razumevanju ovog i inače kompleksnog problema.

Prvo, da li je svaka dogma, pa i svaka dogma progresa, onako negativna, kako sam to mislio pre devetnaest godina? Možda i nije. Uostalom, i sam sam, još tada, dopuštao jedan izuzetni, pozitivni oblik ove dogme, herojski tip dogme progresa, kako sam ga tada nazivao, ali sam očigledno prevagu davao onom drugom, negativnom tipu, iz one četiri citirane rečenice. Tome sam sklon i danas. Mada, očigledno, sve ovo, više je stvar konvencije, nego esencije.

Drugo, kakvu god konvenciju da prihvatimo, ostaje ona esencija. A to je da progresa u čovekovoj istoriji nema, i da ga ne može biti, bez stalne borbe za progres, pa i žrtve, a kada je neophodno, i kada čovek smogne snage, i one najveće. A ovo je možda i majdramatičniji i najuzvišeniji oblik čovekove subjekt-objekt kompleksnosti i dijalektike.

Treće, koje govori o najdubljem izvoru rečene kompleksnosti i dijalektike. To su dve različite komponente i dinamike čovekovog bića, koje najveći broj takozvanih običnih, ali i onih drugih ljudi, naučnika, filozofa i intelektualaca, čak i ne primećuje, i ne razlučuje. Prva je naučno-tehnološka komponenta i dinamika čovekovog bića, koja je, u celokupnoj ljudskoj istoriji, nesporno progresivna i ubrzana, druga je moralno-politička komponenta i dinamika njegovog bića, koja je, u najboljem slučaju, veoma spora, moguće stagnantna, pa čak i regresivna. I u ovoj velikoj neusklađenosti je naš najveći problem.

I četvrto, koje sve prethodno stavlja u odgovarajući konkretni istorijski kontekst. Polazeći od Društvene i kulturne dinamike Pitirima Sorokina, u Belle Epoque sam razvio predlog odnosno skicu za veliko komparativno istraživanje Tri velike pozne epohe: Pozne antike, Poznog srednjovekovlja, i Pozne moderne. Pri čemu su sličnosti toliko očigledne i u odgovarajućoj literaturi uglavnom primećene. Ovo se posebno odnosi na značajan porast haosa, straha i nasilja. Ali su razlike između ove tri velike pozne epohe manje primećene. I to uglavnom na nivou one naučno-tehnološke komponente i dinamike. Sa priličnim zanemarivanjem ili čak ignorisanjem one apokaliptičke dimenzije našeg vremena treće velike pozne epohe. Činjenice da, uz sav onaj porast haosa, straha i nasilja, čovek, u našem vremenu treće velike pozne epohe, pozne moderne, po prvi put raspolaže sa nuklearnim i drugim oružjem za masovno uništavanje.

Zbog toga, po prvi put u istoriji, alternativa progresu nije samo obično nazadovanje ili tavorenje, nego je to nuklearno-ekološka apokalipsa. Kraj čoveka kao vrste. I ne treba se zavaravati. Izvor ove apokalipse, koja preti, nije ni malo slučajan, konjunkturan ili individualan. Donald Tramp i trampizam nisu izvor ove haotične pretnje. Oni su samo njen instrument. A izvor je sistem odnosno haos apokaliptičkog kapitalizma.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Crna Gora i EU

Objavljeno prije

1 mjesec

na

7 Februara, 2026

Objavio:

Dva scenarija

 

Svaki interregnum prate povećani haos, strah i nasilje. A naš aktuelni, globalni i lokalni interregnum, nije onaj obični, između dva vladajuća politička režima, nego je onaj veliki, čak najveći, između dva polumilenijumska istorijska sistema. Između odlazeće pozne moderne, i ne znamo još čega, možda boljeg, ali možda i goreg, od ovog što odlazi. A da li će biti jedno ili drugo, to, u ne maloj meri, zavisi i od nas, ljudi, to jest od onoga za što uspemo da se izborimo.

Po Imanuelu Volerstinu, ovaj interregnum će trajati do oko 2050. Dakle, veliki kraj i početak su sasvim blizu, dve-tri decenije, a to je samo jedna generacija. A, u približavanju i ishodu ovog kraja/početka, sticajem okolnosti, za našu malu i jedinu, tekuća i naredna godina, mogu da budu odlučujuće.

Naravno, reč je o godinama koje će odlučiti o integraciji Crne Gore u EU. Uspešna integracija Crne Gore u EU, može Crnoj Gori samo da pomogne, da nastavi svoje, isto takvo, uspešno suočavanje sa izazovima njene i globalne i istorijske 2050.

Da li ovo znači da je EU izbor bez zamerke? Naravno da ne. Pored ostalog, i EU je jednim delom obolela od agresivnog trampizma, fašizma XXI veka. Ali je ove bolesti u njoj manje, mnogo manje, nego u samim SAD, zemlji porekla. I inače, od svih aktuelnih globalnih entiteta, EU je sa najmanje takvih problema, i, što je još značajnije, sa najviše očuvanih pozitivnih tekovina moderne. Uz sve ovo, izbor EU je možda jedini, skoro dvotrećinski, i najmanje dvodecenijski, unutrašnji konsenzus u našoj maloj i jedinoj. I to ovom izboru, u današnjoj Crnoj Gori, daje još veći kredibilitet i snagu.

A da li je naša mala i jedina, u svemu ovome, bez problema i zamerke? Naravno da ni to ne stoji. I posle punih šest godina, nakon prve demokratske smene vlasti u njenoj celokupnoj istoriji, u Crnoj Gori je i dalje na vlasti – dvovlašće. Nove, krajnje heterogene vlasti, i stare mafiokratije, i to, ove druge, šizmatički udvojene i konfrontirane. One, kao procrnogorske, Mila Đukanovića, i one, kao prosrpske, Aleksandra Vučića. Koje dve mafiokratije, na žalost, još uvek uspešno funkcionišu, po starom i oprobanom obrascu negativne hemije i koprodukcije. I koje, kao takve, ostaju glavna pretnja, i Crnoj Gori uopšte, i integraciji Crne Gore u EU.

Ali, u našoj maloj i jedinoj, u poslednjih nekoliko godina, i u tom pogledu, ima izvesnog napretka. Najpre, zbog toga što je, oko integracije Crne Gore u EU, ipak, napravljena izvesna, pa makar minimalna i nestabilna, ali ipak konstruktivna saglasnost i koncentracija vlasti i opozicije. Zatim, što su i takozvane srpske stranke, ili makar njihov veći deo, utisak je, ne samo retorički, prihvatile EU i NATO kao deo unutrašnje i spoljne politike Crne Gore. Konačno, i zbog toga što slučaj poslanika Dragana Bojovića, koji je 12. januara 2026. protestno dao ostavku na sve svoje partijske funkcije u DNP, zbog nestabilnosti ove partije u praćenju EU integracije, veoma ohrabruje, jer jasno pokazuje, da ova opcija ima svoje respektabilne predstavnike, čak i unutar takvih partija.

Sve prethodno u ovoj kolumni, odnosilo se na takozvani pozitivni scenario. A da li postoji i onaj drugi, negativni scenario, do 2030., ali i do 2050.? Pa naravno da postoji. To je scenario jačanja agresivnog trampizma i trampista u EU i u Crnoj Gori. A ni to, na žalost, nije ni malo teško zamisliti. Ali sam ja, u ovoj kolumni, odlučio da budem pozitivan, u najboljem smislu te reči.

A da ni Crna Gora, ni EU, ni svet, ne ostaju bez opcije, čak ni u slučaju negativnog scenarija, zainteresovani čitalac može da vidi odnosno da pročita, u mom novom hibridnom romanu Tajna jedne ruševine: Kratki roman i esej o 2057.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo