Povežite se sa nama

INTERVJU

VLADO TRIFUNOVIĆ, GENERAL: Kriv što je odbio da ubija

Objavljeno prije

na

Stalno se priča o „evropskim vrijednostima”, valjda kao o nečemu što je daleko od tradicija naroda i civilizacija na prostorima „balkanizovanog Balkana”. Sudbina general-majora JNA Vlade Trifunovića, srpskog ili jugoslovenskog „Drajfusa”, mnogo govori o tome.

MONITOR: Kako ste vidjeli svoju ulogu kad su počeli sukobi u Jugoslaviji?
TRIFUNOVIĆ: Vojne škole su nas pripremale za rat. Ali ja nisam mislio da će rata biti, pogotovu ne ovakvog kakav se kod nas desio. Imao sam 14 godina kada sam došao u vojnu školu. Smatrao sam sebe isključivo Jugoslovenom. Službovao sam po čitavoj Jugoslaviji. Svi su živeli složno. Ipak, to se desilo. Mislim da se to desilo zbog jednog broja preambicioznih rukovodilaca koji su pošto-poto hteli da dođu na najviše položaje, kojima nisu bili dorasli. U tome su ih podsticale i strane obaveštajne službe.

MONITOR: Kakva je bila situacija u Varaždinu kada ste došli na čelo Varaždinskog korpusa?
TRIFUNOVIĆ: Starešinska mesta su bila u velikoj meri napuštena. Tražile su se penzije, dobijali su telegrafski rešenja o otpustu i penziji. U Varaždinu su nam isključili telefone, struju. Načelnik veze, pukovnik Hrvat, kaže mi: „Druže generale, u centrali postoje veze koje niko ne može da isključi.” To su linije preko kojih zovete kao da ste u Ljubljani na jednoj, na drugoj kao da zovete iz Beograda, a na trećoj iz Zagreba. Zahvaljujući njemu imali smo vezu. Ali niko nije hteo da mi se javi ni u Beogradu, ni u Zagrebu. Preko Miće Dulića, mog klasića, pokušao sam da uspostavim vezu sa komandantom armije Životom Avramovićem. Na sudu su tražili da Mića svedoči. On je na sudu to potvrdio. Tužilac ustane i kaže mu: Sram te bilo. Šta misliš o generalovom postupku? Malo je ćutao i rekao: Ne mogu odmah da vam odgovorim, ali ću vas uputiti na druge ljude, roditelje vojnika koje je spasao. Za vreme pauze u sudu, saznao je da je penzionisan. Javila mu ćerka, čula vest na televiziji. U vojnom sudu nije postojao generalski položaj. Najviši vojni čin je bio pukovnički, za predsednika suda i vrhovnog vojnog tužioca. Svi su oni dobili činove generala kada sam osuđen. Samo su im prišili.

MONITOR: Vi ste napravili moralni izbor?
TRIFUNOVIĆ: Ja se nisam pripremao da ratujem protiv naroda kojem pripadam. Ja sam pripadao svim jugoslovenskim narodima kao general JNA. Ona nije pravljena da ratuje protiv svog naroda. Bila je multinacionalna. Posao vojske je bio da brani celovitost zemlje od spoljašnjih napada, a policija je trebalo da obezbeđuje unutrašnju stabilnost. Vojna komanda je, međutim, sa jedne strane dopustila neku vrstu čišćenja vojske, ali i spasavanja „svojih ljudi”. Hrvatske snage su nas opkolile, ali nisu pucali, a nismo ni mi. I odjednom nadleće supersonični avion, probija zvučni zid iznad Varaždina i bombarduje sportski aerodrom.

MONITOR: Čiji avion?
TRIFUNOVIĆ: Pa, JNA.

MONITOR: A Vi pojma nemate da će se to dogoditi?
TRIFUNOVIĆ: Nemam. Avion bombarduje sportsko-poljoprivredni aerodrom koji nije mogao imati nikakve uloge u napadu na mene ili u mojoj odbrani.

MONITOR: Da li se taj aerodrom može računati za vojni cilj?
TRIFUNOVIĆ: Ne. To su bili neborbeni avioni. Ali, kada je taj aerodrom bombardovan, Hrvati su rekli: General nas je napao. I onda juriš na kasarne. U presudi su to naveli i time je obrazlagali. Tako da su svi koji su poginuli i sve što je porušeno, pripisani meni, kao moja krivica. I zato sam osuđen. Ali, oni su i tada znali da to nije tačno. U vreme suđenja u odsustvu u Zagrebu, ja sam u Beogradu bio u istražnom zatvoru. Bio sam ispitivan na teret „podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje”. Problem j e u stvari bio što smo vojnici, oficiri i ja došli živi. Neki odgovorni ljudi u to vreme otvoreno su mi rekli da sam pogrešio jer ne znam istoriju Srba! Kako ja ne znam, kažem im. Rekli su da ne znam jer da znam, znao bih da Srbiji ne trebaju živi ljudi, već mrtvi heroji, da „pozlate istoriju”. To mi je rekao tadašnji glavni kadrovik JNA.

Na svakom od tri suđenja u Beogradu menjalo se sudsko veće. Za treće suđenje u Beogradu, za tužioca je postavljen čovek iz mog rodnog mesta. Bio je veoma nezgodan. Oni koji su me u prva dva postupka oslobodili, bili su penzionisani ili ražalovani. Politika mi je sudila ovde, tako i u Hrvatskoj i još mi sudi u Sloveniji. Smatram da kao profesionalni oficir nisam ništa pogrešio zbog čega bi trebalo da budem suđen bilo gde.

MONITOR: U porodici ste imali članove NOB. To je neka vrsta vaše lične tradicije?
TRIFUNOVIĆ: Moj stariji brat Čedomir uhvaćen je 1942. od strane ustaša, kao partizanski kurir, i ubijen. Moj drugi brat je poginuo u centralnoj Bosni kao borac Prve krajiške kozaračke brigade u sukobu sa Nemcima, zajedno sa bratom moje supruge. Drugi brat moje supruge poginuo je na Sremskom frontu. Kada je počela hajka na mene, mediji su izveštavali da je moja supruga Hrvatica i Tuđmanova rođaka i kako joj je on poklonio najnoviji model mercedesa, „da Vladu nagovori na izdaju”. Pisali su kako ona slobodno šparta Slovenijom, Mađarskom, Italijom i švercuje. U to vreme, ona je bila u Beogradu sa mnom, a u poseti su nam bili ćerka i unuk. Unuk je bio beba i trebalo je da mu nabavljamo mleko. Ni jedno od nas troje nije moglo da ga dobije u obližnjim prodavnicama. Prodavci su nam govorili „Idi kod Tuđmana nek ti da”. Mleko smo nekako obezbedili preko jedne žene zaposlene u hotelu. Pisali su kako sam ja „crnogorski ustaša”, što je podiglo tenzije i među svedocima i sudijama. Najviše su se u tome u Srbiji tada isticali Politika i Politika ekspres. To je bilo 1991. i, zamislite, ja sam još živ.

MONITOR: Svima ste bili krivi?
TRIFUNOVIĆ: Srbija, Hrvatska i Slovenija iako su bile u ratnom sukobu, kao i u političkim i ekonomskim sukobima, složile su se u jednom: da istovremeno proganjaju jednog čoveka. Mene. Kad mi je ovde skinuta kazna 2010. i kada sam proglašen nekažnjavanim, srpsko Ministarstvo odbrane na čelu sa ministrom Šutanovcem oduzelo mi je pravo koje sam do tada imao, da mogu dobiti stan koji sam zaradio izdvajanjima iz mojih primanja, za 43 godine službe, u Vojno-stambeni fond. Rešenje o tome dobio sam na VMA, dan nakon teške operacije na srcu. Kada mi je u Srbiji izrečena oslobađajuća presuda 1992. na Vojnom sudu, istovremeno je počelo suđenje u Hrvatskoj za ratni zločin. Izrečena mi je presuda od 15 godina robije, početkom 1993. Kada mi je u Beogradu krajem 1993. izrečena druga oslobađajuća presuda, u Hrvatskoj je na početku 1994. potvrđena ranije izrečena njihova presuda. A kada mi je 1995, nakon trećeg suđenja i osude, Vrhovni vojni sud u Beogradu smanjio kaznu sa 11 na sedam godina, u Sloveniji je podignuta optužnica protiv mene za ratni zločin. Kada je u Srbiji Vrhovni vojni sud ukinuo osuđujuću presudu, tada je sud u Murskoj Soboti, otpočeo suđenje protiv mene za ratni zločin koje i danas traje. Pitam se zašto me Srbija, Hrvatska i Slovenija složno progone?

MONITOR: To je još bila atmosfera proizvodnje neprijatelja?
TRIFUNOVIĆ: Mislim da nije bilo Šešeljeve hajke, ne bih bio procesuiran. Neki od onih koji su to pokrenuli, još su se dvoumili… Na televiziji je bio duel Vojislava Šešelja i Nenada Čanka. Čanak je u jednom momentu pitao Šešelja šta misli o vojsci a ovaj je odgovorio da bi trebalo pohapsiti sve generale što do tada nisu uhapsili, osudili i streljali Vladu Trifunovića.

Kad sada o svemu razmišljam, da sam uradio to za šta su me optužili, ja bih sam sebi presudio. Ponosan sam što sam u toj bezizlaznoj situaciji našao pravi izlaz. Što sam iz tog pakla uspeo da izvučem regrute od 18 godina i verne oficire. Majke mojih vojnika i oficira nisu suze pustile zbog moje odluke. Mislim da se nisam ogrešio o vojnu etiku niti o zakletvu koju sam položio. Mi smo se kao braća, posle smrti roditelja, posvađali oko podele imovine. Trebalo je to rešavati drugačije. Da ono što je vekovima građeno ne sme da se ruši, da ono što se rodilo i odgajilo treba da živi.

MONITOR: U vašem slučaju prvo je stiglo pomilovanje od predsjednika SRJ Zorana Lilića?
TRIFUNOVIĆ: Lilić me nije pomilovao zato što je on zaključio da bi trebalo, već pod pritiskom demokratske javnosti u Srbiji. Bilo je u zahtevu javnosti i to da mi se kazna skine, ali je u kombinaciji sa Miloševićevim uticajem nađeno neko srednje rešenje. Pomilovan sam ali je ostala presuda o mojoj krivici. I sve posledice toga. Ali, 2010. su moji advokati tražili da vrhovni tužilac povuče optužnicu i da Vrhovni sud ukine presudu. Vrhovni sud je presudu ukinuo i vratio na ponovno suđenje kada je tužilac odustao od mog gonjenja jer nema osnov za to.

Najvrednije

Kada sam 1956. postao starešina u JNA, nakon svečanosti, vratio sam se kući u selo. Moji su svi bili legli, bilo je kasno. Na stolu mi je otac ostavio upaljenu petrolejku. I večeru. Ujutro u polusnu, video sam majku kako ulazi u sobu i gladi moju okačenu uniformu. Sela je na moj krevet i rekla mi: „Vlado, ja sam te rodila i na mojim grudima odgajila. Imam pravo da ti ovo kažem.Ova odeća meni govori da ćeš ti odlučivati o sudbinama nekih ljudi. Nijednu majku ne može iz žalosti izvući ako izgubi svog sina, niti ona to može oprostiti”. Verujte mi, kroz čitavu službu imao sam na umu zavet moje majke. Mogu me zatvoriti i obesiti, primorati da živim u bedi. Znam da sam učinio nešto vrednije i od moje slobode, od zajedničkog života sa porodicom koju volim, od imovine. Danas živim usamljen, mnogi ljudi me zaobilaze, izbegavaju susret.

Ova država čiji sam državljanin primorala me je da plaćam sobicu u hotelu, iako mi je u Zagrebu sudskom presudom oduzet stan, u kojem danas živi moja ćerka i kiriju plaća hrvatskoj državi. Bez ikakvih stanarskih i vlasničkih prava. Nije mi dato čak ni pravo da dobijam nadoknadu za takozvani „odvojeni život” kojom bi mi se plaćao ovaj prinudni smeštaj koji traje više od 20 godina.

Mesić: „Trifunovića trebalo odlikovati”

MONITOR: U knjizi sjećanja bivšeg ambasadora SCG i Srbije Radivoja Cvjetićanina, Zagreb indoors, pominjete se kao tema u pripremama za prvi sastanak srpskog i hrvatskog predsjednika. Na kraju nije bilo nikakvog razgovora o vama?
TRIFUNOVIĆ: U junu 2006. diplomate su pripremale susret dva predsednika, prvi put posle ratova, da bi se išlo ka pomirenju. Bio je razgovor kod našeg ambasadora Cvjetičanina sa hrvatskom stranom za pripremu susreta i zaključeno je da bi trebalo predložiti Mesiću da mi skine kaznu, jer je to bila politička stvar. Naši iz ambasade su otišli i kod Mesića da ga pitaju da li se on slaže da se moj slučaj ubaci među teme za razgovor dva predsednika. Mesić je rekao, citiram Cvjetičanina: „Mesić misli da generalu Trifunoviću treba dati odlikovanje a ne samo skinuti kaznu”. On je u Beogradu bio vrhovni komandant, znao je sve šta je odavde rađeno u Varaždinu. I zna da nisam kriv. A odlikovanje, pretpostavljam, ne zato što sam ja napravio neki dobar vojnički potez, već zato što sam sve posle pretrpeo, uz rasturanje porodice.

MONITOR: Što ste, u stvari, žrtva tog rata?
TRIFUNOVIĆ: Jeste. Posle toga je naš ambasador došao u Tadićev kabinet i to sve preneo. Dobio je odgovor, ne kaže se tačno od koga, ali od nekoga iz Tadićevog kabineta. Piše: ,,O aboliciji generala Trifunovića ovde u Beogradu misle da trebaju neke konsultacije prvo sa pravnicima. Ili nemaju entuzijazma”. Nema volje.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

RATKA JOVANOVIĆ – VUKOTIĆ, NOVINARKA: Potpis dajem, uspjehu se ne nadam

Objavljeno prije

na

Objavio:

O projektu manjinske vlade znam samo ono što piše u novinama, na osnovu toga ,,potpis dajem, uspjehu se ne nadam”. Citirala sam Lalića, zato što ni prije ni poslije njega niko nije uspio da toliko pronikne u dubinu crnogorskih podjela i težinu njihovih posljedica u prelomnim vremenima…

 

 

MONITOR:  Kako vidite predlog građanskog pokreta URA o formiranju manjinske vlade bez DPS-a i DF-a?

 JOVANOVIĆ – VUKOTIĆ: Jasno je da manjinska vlada nije optimalno nego iznuđeno rješenje, pokušaj da se izborom – uslovno rečeno – manjeg zla zaustavi nepodnošljivo mrcvarenje Crne Gore i svih nas u njoj.

Premijer Zdravko Krivokapić ili nije htio ili nije umio da ispuni obaveze preuzete Sporazumom lidera tri pobjedničke koalicije. Jedino što mu je pošlo za rukom jeste da održi obećanje dato njegovoj crkvi i njenim vjernicima, i to po cijenu raspirivanja podjela koje je izazvao bivši režim.

Evrope  i većih plata premijer se sjetio tek kad je izgubio podršku poslanika i povjerenje birača, nakon višemjesečne uzajamne blokade izvršne i zakonodavne vlasti.

Alternativa predlogu URA-e mogu biti samo novi izbori. Pošto je sasvim izvjesno da će oni donijeti stare rezultate, jedini izlaz i tada će biti – manjinska vlada…

MONITOR: A je li taj prijedlog realan? Demokrate su se već izjasnile da neće dati podršku manjinskoj vladi.

JOVANOVIĆ -VUKOTIĆ:   Demokrate neće dati podršku ni ulasku FK Zeta u Premijer ligu ako taj projekat predloži Dritan Abazović. Njihov animozitet prema lideru URA-e više je za medicinsku nego za političku analizu. Žali bože partije koja je do ulaska u vlast bila vjesnik moderne Crne Gore…

O projektu manjinske vlade znam samo ono što piše u novinama, na osnovu toga ,,potpis dajem, uspjehu se ne nadam”. Citirala sam Lalića, zato što ni prije ni poslije njega niko nije uspio da toliko pronikne u dubinu crnogorskih podjela i težinu njihovih posljedica u prelomnim vremenima…

Činjenica da URA nikad nije igrala na kartu podjela, da je nacionalne strasti stišavala čak i na svoju štetu, da građanska Crna Gora jeste svrha njenog postojanja, preporučuje tu partiju kao okosnicu projekta manjinske vlade.

To što podrška URA-i ne prelazi desetak posto ne znači da njen kurs nije ispravan. Nijesu devedesetih ni ideje liberala, monitorovaca i esdepeovaca imale više pristalica, a danas najmanje dvije trećine Crne Gore podržavaju njen demokratski evropski put…

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Dr TVRTKO JAKOVINA, ISTORIČAR, FILOZOFSKI FAKULTET SVEUČILIŠTA ZAGREB: Što je više nacionalizma, to je više izjedanja nacionalnog tkiva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kada bismo znali kako graditi vlastitu sigurnosnu, razvojnu, obrazovnu politiku unutar EU, kako mi možemo pomoći EU da ojača europske vrijednosti, bili bismo korisni svima

 

MONITOR: Kao istoričar koji se posebno bavi 20. vijekom, koje biste momentume izdvojili kao one na koje bi građanke i građani Hrvatske trebalo danas da se oslanjaju kada razmišljaju o boljoj budućnosti?

JAKOVINA: Ja bih birao istinu ili barem najviše što dobra historiografija može učiniti. Svaki istraživač treba biti pošten i navesti koje su njegove vrijednosti kada piše, a ne praviti se da klerikalizam ili nacionalizam nisu ideologije ili da su prihvatljive, kako bi se u Hrvatskoj reklo, „državotvorne“. Što je više nacionalizma, to je više izjedanja nacionalnog tkiva. Hrvatska je jedan od školskih primjera kako se to ne bi trebalo raditi, kada govorite o prošlosti, onda birate samo negativno, namjerno se forsiraju samo loša, jalova zbivanja iz prošlosti. Ne znači to da se treba zaboravljati ili prešutjeti ono što je bilo loše. Takvi su događaji obično zanimljiviji za istraživanje, ali ako namjerno stvarate samo negativan niz, onda nemate volju niti želju da se stvari ikada pomaknu. Primjerice, ja bih volio da se barem jednako onoliko puta koliko su spomenuta ratna epizoda Crnogoraca kod Dubrovnika, navede i da je arhitekt iz Trogira Slade gradio brojne reprezentativne zgrade na Cetinju, da je Baltazar Bogišić stvarao zakonodavstvo Kneževine, da je biskup Strossmayer bio u dobrim odnosima s knjazom Nikolom, da je Veljko Bulajić crnogorski, koliko i hrvatski, da je isto s Dimitrijem Popovićem, da je u Zagrebu desetljećima profesor bio Dragan Lalović… Pa to su valjda primjeri koje treba naglasiti, ako cilj nije novi rat.

Ako će instrukcije za politiku i suživot dolaziti iz Ostroga ili ćete inzistirati da je Miro Barešić, koji je bio razlogom zašto je Švedska donijela svoj prvi antiteroristički zakon, točka slavlja, onda želite sukob.

MONITOR: Prema najnovijem popisu iz 2021, Hrvatska je manja za 400.000 stanovnika. To je premijer Andrej Plenković protumačio kao rezultat negativnog prirodnog priraštaja. Postoji li korelacija između politike restriktivnog nacionalizma zatvorenih društava, relativnog siromaštva i gubljenja stanovništva?

JAKOVINA: Premijer Plenković rezultate popisa komentirao je poput birokrata, bez političke i povijesne odgovornosti, bez traga državništva. Čudi to, jer su pripreme na „loše“ vijesti s popisom krenule davno. Pojavio se najprije niz paničnih tekstova novinara navezanih na Katoličku crkvu, kako tobože unuci namjerno popisuju svoje djedove i bake kao ateiste, pa tako smanjuju broj katolika. Kako su Crkvi bliski novinari to saznali, ostalo je nejasno, jer sve do danas tih podataka nema. Iz onoga što se do sada pojavilo, pad broja stanovnika za 9.25 posto u 10 godina. Kolega iz Zadra Sven Marcelić pokazao je da je tamo gdje je najveći pad broja stanovnika, najviše glasača najdesnijih opcija. Najmanji je pad uz obalu i oko Zagreba. Postavlja to jedno drugo pitanje: izborne jedinice trebale bi se korigirati, jer već i do sada su Slavonci birali s manje glasova saborske zastupnike. To bi moglo djelovati i na političku scenu, no kako je ipak riječ o hrvatskim sudovima i HDZ-u, ne očekujem korekciju.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MARKO VIDOJKOVIĆ, PISAC: Ljudi nisu svjesni kakav je život nas koji smo u prvom rovu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Knjiga će nadživjeti i svoje junake, i nas, i ova vremena. Ostaće zauvijek kao spomenik dobu u kom smo bili gori čak nego i u vrijeme Slobodana Miloševića

 

MONITOR: Direktan ste očevidac događaja i jedna od najaktivnijih javnih ličnosti u Srbiji… Kakva je bila 2021. u Srbiji što se tiče politike i kulture?

VIDOJKOVIĆ: Da počnemo od kulture, pošto je nepostojeća. Zadnja rupa na bilo čijoj svirali, a kamoli ove vlasti. Sam kraj godine je obeležio kulturni skandal u kome je Jelena Trivan poništila konkurs Kulturnog centra Srbije koji je odobrio sredstva za filmove Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića. Konačno se desio pravi staljinistički cenzorski potez. Autori koji ne štede ovu vlast bivaju uskraćivani za novčana sredstva za filmove samo zato što su to ti autori. Dragojević sa istim filmom godinama pokušava da dobije novac i ne ide mu. Markovićev film Doktor D je priča o čoveku optuženom za ratne zločine koji uzima novi identitet i bavi se nadrilekarstvom. Poznata priča. Poznavajući Gorana ne bi me čudilo da je konkurisao sa ciljem da ne dobije pare. Da dokaže sa kakvim staljinistima imamo posla. Žilnik bi možda i vratio pare kada bi ih dobio.

Mislim da režim baš zabole za film o Radovanu Karadžiću. Nisu oni ideološki ostrašćeni. Oni su poslovno i partijski angažovani. Da je neko drugi došao sa idejom da snimi film o doktoru D možda bi dobio pare, ali Goran Marković je pokazao zavidan autoritet kakav nisam video u ovoj zemlji. Ima stvarno puno poznatih ljudi koji laju protiv režima, ali jedini on može policajcu u civilu koji ga legitimiše da kaže – ‘Ne dam ličnu kartu, vodite me u zatvor’ i da se policija povuče. Eto, umjetnost je živa, ali kroz javno izražavanje umjetnika, pre svega. Goran Marković je pokazao da mu ne treba nikakva zaštita. Nikakvi „mi“ mu ne trebamo da pričamo: „Ne damo Gorana“. Čovek je umetnik. A to se ne vidi samo po filmovima već i po tom autoritetu koji poseduje da mu oni ništa ne mogu.

MONITOR: Nedavno ste za naš list komentarisali posljednja dešavanja i ekološke proteste. Izvojevane su neke zanimljive pobjede. Da li su to taktike vladajućih struktura pred izbore ili su se ipak za neka pitanja preračunali?

VIDOJKOVIĆ: Ekološki ustanak sam na početku potcenio. Najviše se bavim organizovanim kriminalom u vrhu države, telima kojima upravlja lično Vučić i njemu najbliži ljudi, pa mi je ekološki ustanak delovao smešno. Međutim, onaj ko je cenio situaciju u Srbiji, ispravno je ocenio da veliki broj naroda ne želi da izlazi na ulice zbog mafije koja seče ruke i noge, valja gudru, ubija, radi najgore stvari… nego da je ekologija koja je naš hronični problem odlična tema za novu političku opciju. To smo na kraju i dobili. Oni sada prema istraživanjima imaju preko 10 odsto. To je fantastičan uspeh srpske opozicije. U Beogradu sigurno, a za Srbiju videćemo. Ono što je još bitno je to da mi ne znamo koliko SPS ima. Prema tome situacija na biralištima će da bude daleko zanimljivija nego što smo mislili. Glavni razlog za to je, po meni, politički događaj godine – američke sankcije.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štempanom izdanju Monitora od 21. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo