Povežite se sa nama

INTERVJU

VLADO TRIFUNOVIĆ, GENERAL: Kriv što je odbio da ubija

Objavljeno prije

na

Stalno se priča o „evropskim vrijednostima”, valjda kao o nečemu što je daleko od tradicija naroda i civilizacija na prostorima „balkanizovanog Balkana”. Sudbina general-majora JNA Vlade Trifunovića, srpskog ili jugoslovenskog „Drajfusa”, mnogo govori o tome.

MONITOR: Kako ste vidjeli svoju ulogu kad su počeli sukobi u Jugoslaviji?
TRIFUNOVIĆ: Vojne škole su nas pripremale za rat. Ali ja nisam mislio da će rata biti, pogotovu ne ovakvog kakav se kod nas desio. Imao sam 14 godina kada sam došao u vojnu školu. Smatrao sam sebe isključivo Jugoslovenom. Službovao sam po čitavoj Jugoslaviji. Svi su živeli složno. Ipak, to se desilo. Mislim da se to desilo zbog jednog broja preambicioznih rukovodilaca koji su pošto-poto hteli da dođu na najviše položaje, kojima nisu bili dorasli. U tome su ih podsticale i strane obaveštajne službe.

MONITOR: Kakva je bila situacija u Varaždinu kada ste došli na čelo Varaždinskog korpusa?
TRIFUNOVIĆ: Starešinska mesta su bila u velikoj meri napuštena. Tražile su se penzije, dobijali su telegrafski rešenja o otpustu i penziji. U Varaždinu su nam isključili telefone, struju. Načelnik veze, pukovnik Hrvat, kaže mi: „Druže generale, u centrali postoje veze koje niko ne može da isključi.” To su linije preko kojih zovete kao da ste u Ljubljani na jednoj, na drugoj kao da zovete iz Beograda, a na trećoj iz Zagreba. Zahvaljujući njemu imali smo vezu. Ali niko nije hteo da mi se javi ni u Beogradu, ni u Zagrebu. Preko Miće Dulića, mog klasića, pokušao sam da uspostavim vezu sa komandantom armije Životom Avramovićem. Na sudu su tražili da Mića svedoči. On je na sudu to potvrdio. Tužilac ustane i kaže mu: Sram te bilo. Šta misliš o generalovom postupku? Malo je ćutao i rekao: Ne mogu odmah da vam odgovorim, ali ću vas uputiti na druge ljude, roditelje vojnika koje je spasao. Za vreme pauze u sudu, saznao je da je penzionisan. Javila mu ćerka, čula vest na televiziji. U vojnom sudu nije postojao generalski položaj. Najviši vojni čin je bio pukovnički, za predsednika suda i vrhovnog vojnog tužioca. Svi su oni dobili činove generala kada sam osuđen. Samo su im prišili.

MONITOR: Vi ste napravili moralni izbor?
TRIFUNOVIĆ: Ja se nisam pripremao da ratujem protiv naroda kojem pripadam. Ja sam pripadao svim jugoslovenskim narodima kao general JNA. Ona nije pravljena da ratuje protiv svog naroda. Bila je multinacionalna. Posao vojske je bio da brani celovitost zemlje od spoljašnjih napada, a policija je trebalo da obezbeđuje unutrašnju stabilnost. Vojna komanda je, međutim, sa jedne strane dopustila neku vrstu čišćenja vojske, ali i spasavanja „svojih ljudi”. Hrvatske snage su nas opkolile, ali nisu pucali, a nismo ni mi. I odjednom nadleće supersonični avion, probija zvučni zid iznad Varaždina i bombarduje sportski aerodrom.

MONITOR: Čiji avion?
TRIFUNOVIĆ: Pa, JNA.

MONITOR: A Vi pojma nemate da će se to dogoditi?
TRIFUNOVIĆ: Nemam. Avion bombarduje sportsko-poljoprivredni aerodrom koji nije mogao imati nikakve uloge u napadu na mene ili u mojoj odbrani.

MONITOR: Da li se taj aerodrom može računati za vojni cilj?
TRIFUNOVIĆ: Ne. To su bili neborbeni avioni. Ali, kada je taj aerodrom bombardovan, Hrvati su rekli: General nas je napao. I onda juriš na kasarne. U presudi su to naveli i time je obrazlagali. Tako da su svi koji su poginuli i sve što je porušeno, pripisani meni, kao moja krivica. I zato sam osuđen. Ali, oni su i tada znali da to nije tačno. U vreme suđenja u odsustvu u Zagrebu, ja sam u Beogradu bio u istražnom zatvoru. Bio sam ispitivan na teret „podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje”. Problem j e u stvari bio što smo vojnici, oficiri i ja došli živi. Neki odgovorni ljudi u to vreme otvoreno su mi rekli da sam pogrešio jer ne znam istoriju Srba! Kako ja ne znam, kažem im. Rekli su da ne znam jer da znam, znao bih da Srbiji ne trebaju živi ljudi, već mrtvi heroji, da „pozlate istoriju”. To mi je rekao tadašnji glavni kadrovik JNA.

Na svakom od tri suđenja u Beogradu menjalo se sudsko veće. Za treće suđenje u Beogradu, za tužioca je postavljen čovek iz mog rodnog mesta. Bio je veoma nezgodan. Oni koji su me u prva dva postupka oslobodili, bili su penzionisani ili ražalovani. Politika mi je sudila ovde, tako i u Hrvatskoj i još mi sudi u Sloveniji. Smatram da kao profesionalni oficir nisam ništa pogrešio zbog čega bi trebalo da budem suđen bilo gde.

MONITOR: U porodici ste imali članove NOB. To je neka vrsta vaše lične tradicije?
TRIFUNOVIĆ: Moj stariji brat Čedomir uhvaćen je 1942. od strane ustaša, kao partizanski kurir, i ubijen. Moj drugi brat je poginuo u centralnoj Bosni kao borac Prve krajiške kozaračke brigade u sukobu sa Nemcima, zajedno sa bratom moje supruge. Drugi brat moje supruge poginuo je na Sremskom frontu. Kada je počela hajka na mene, mediji su izveštavali da je moja supruga Hrvatica i Tuđmanova rođaka i kako joj je on poklonio najnoviji model mercedesa, „da Vladu nagovori na izdaju”. Pisali su kako ona slobodno šparta Slovenijom, Mađarskom, Italijom i švercuje. U to vreme, ona je bila u Beogradu sa mnom, a u poseti su nam bili ćerka i unuk. Unuk je bio beba i trebalo je da mu nabavljamo mleko. Ni jedno od nas troje nije moglo da ga dobije u obližnjim prodavnicama. Prodavci su nam govorili „Idi kod Tuđmana nek ti da”. Mleko smo nekako obezbedili preko jedne žene zaposlene u hotelu. Pisali su kako sam ja „crnogorski ustaša”, što je podiglo tenzije i među svedocima i sudijama. Najviše su se u tome u Srbiji tada isticali Politika i Politika ekspres. To je bilo 1991. i, zamislite, ja sam još živ.

MONITOR: Svima ste bili krivi?
TRIFUNOVIĆ: Srbija, Hrvatska i Slovenija iako su bile u ratnom sukobu, kao i u političkim i ekonomskim sukobima, složile su se u jednom: da istovremeno proganjaju jednog čoveka. Mene. Kad mi je ovde skinuta kazna 2010. i kada sam proglašen nekažnjavanim, srpsko Ministarstvo odbrane na čelu sa ministrom Šutanovcem oduzelo mi je pravo koje sam do tada imao, da mogu dobiti stan koji sam zaradio izdvajanjima iz mojih primanja, za 43 godine službe, u Vojno-stambeni fond. Rešenje o tome dobio sam na VMA, dan nakon teške operacije na srcu. Kada mi je u Srbiji izrečena oslobađajuća presuda 1992. na Vojnom sudu, istovremeno je počelo suđenje u Hrvatskoj za ratni zločin. Izrečena mi je presuda od 15 godina robije, početkom 1993. Kada mi je u Beogradu krajem 1993. izrečena druga oslobađajuća presuda, u Hrvatskoj je na početku 1994. potvrđena ranije izrečena njihova presuda. A kada mi je 1995, nakon trećeg suđenja i osude, Vrhovni vojni sud u Beogradu smanjio kaznu sa 11 na sedam godina, u Sloveniji je podignuta optužnica protiv mene za ratni zločin. Kada je u Srbiji Vrhovni vojni sud ukinuo osuđujuću presudu, tada je sud u Murskoj Soboti, otpočeo suđenje protiv mene za ratni zločin koje i danas traje. Pitam se zašto me Srbija, Hrvatska i Slovenija složno progone?

MONITOR: To je još bila atmosfera proizvodnje neprijatelja?
TRIFUNOVIĆ: Mislim da nije bilo Šešeljeve hajke, ne bih bio procesuiran. Neki od onih koji su to pokrenuli, još su se dvoumili… Na televiziji je bio duel Vojislava Šešelja i Nenada Čanka. Čanak je u jednom momentu pitao Šešelja šta misli o vojsci a ovaj je odgovorio da bi trebalo pohapsiti sve generale što do tada nisu uhapsili, osudili i streljali Vladu Trifunovića.

Kad sada o svemu razmišljam, da sam uradio to za šta su me optužili, ja bih sam sebi presudio. Ponosan sam što sam u toj bezizlaznoj situaciji našao pravi izlaz. Što sam iz tog pakla uspeo da izvučem regrute od 18 godina i verne oficire. Majke mojih vojnika i oficira nisu suze pustile zbog moje odluke. Mislim da se nisam ogrešio o vojnu etiku niti o zakletvu koju sam položio. Mi smo se kao braća, posle smrti roditelja, posvađali oko podele imovine. Trebalo je to rešavati drugačije. Da ono što je vekovima građeno ne sme da se ruši, da ono što se rodilo i odgajilo treba da živi.

MONITOR: U vašem slučaju prvo je stiglo pomilovanje od predsjednika SRJ Zorana Lilića?
TRIFUNOVIĆ: Lilić me nije pomilovao zato što je on zaključio da bi trebalo, već pod pritiskom demokratske javnosti u Srbiji. Bilo je u zahtevu javnosti i to da mi se kazna skine, ali je u kombinaciji sa Miloševićevim uticajem nađeno neko srednje rešenje. Pomilovan sam ali je ostala presuda o mojoj krivici. I sve posledice toga. Ali, 2010. su moji advokati tražili da vrhovni tužilac povuče optužnicu i da Vrhovni sud ukine presudu. Vrhovni sud je presudu ukinuo i vratio na ponovno suđenje kada je tužilac odustao od mog gonjenja jer nema osnov za to.

Najvrednije

Kada sam 1956. postao starešina u JNA, nakon svečanosti, vratio sam se kući u selo. Moji su svi bili legli, bilo je kasno. Na stolu mi je otac ostavio upaljenu petrolejku. I večeru. Ujutro u polusnu, video sam majku kako ulazi u sobu i gladi moju okačenu uniformu. Sela je na moj krevet i rekla mi: „Vlado, ja sam te rodila i na mojim grudima odgajila. Imam pravo da ti ovo kažem.Ova odeća meni govori da ćeš ti odlučivati o sudbinama nekih ljudi. Nijednu majku ne može iz žalosti izvući ako izgubi svog sina, niti ona to može oprostiti”. Verujte mi, kroz čitavu službu imao sam na umu zavet moje majke. Mogu me zatvoriti i obesiti, primorati da živim u bedi. Znam da sam učinio nešto vrednije i od moje slobode, od zajedničkog života sa porodicom koju volim, od imovine. Danas živim usamljen, mnogi ljudi me zaobilaze, izbegavaju susret.

Ova država čiji sam državljanin primorala me je da plaćam sobicu u hotelu, iako mi je u Zagrebu sudskom presudom oduzet stan, u kojem danas živi moja ćerka i kiriju plaća hrvatskoj državi. Bez ikakvih stanarskih i vlasničkih prava. Nije mi dato čak ni pravo da dobijam nadoknadu za takozvani „odvojeni život” kojom bi mi se plaćao ovaj prinudni smeštaj koji traje više od 20 godina.

Mesić: „Trifunovića trebalo odlikovati”

MONITOR: U knjizi sjećanja bivšeg ambasadora SCG i Srbije Radivoja Cvjetićanina, Zagreb indoors, pominjete se kao tema u pripremama za prvi sastanak srpskog i hrvatskog predsjednika. Na kraju nije bilo nikakvog razgovora o vama?
TRIFUNOVIĆ: U junu 2006. diplomate su pripremale susret dva predsednika, prvi put posle ratova, da bi se išlo ka pomirenju. Bio je razgovor kod našeg ambasadora Cvjetičanina sa hrvatskom stranom za pripremu susreta i zaključeno je da bi trebalo predložiti Mesiću da mi skine kaznu, jer je to bila politička stvar. Naši iz ambasade su otišli i kod Mesića da ga pitaju da li se on slaže da se moj slučaj ubaci među teme za razgovor dva predsednika. Mesić je rekao, citiram Cvjetičanina: „Mesić misli da generalu Trifunoviću treba dati odlikovanje a ne samo skinuti kaznu”. On je u Beogradu bio vrhovni komandant, znao je sve šta je odavde rađeno u Varaždinu. I zna da nisam kriv. A odlikovanje, pretpostavljam, ne zato što sam ja napravio neki dobar vojnički potez, već zato što sam sve posle pretrpeo, uz rasturanje porodice.

MONITOR: Što ste, u stvari, žrtva tog rata?
TRIFUNOVIĆ: Jeste. Posle toga je naš ambasador došao u Tadićev kabinet i to sve preneo. Dobio je odgovor, ne kaže se tačno od koga, ali od nekoga iz Tadićevog kabineta. Piše: ,,O aboliciji generala Trifunovića ovde u Beogradu misle da trebaju neke konsultacije prvo sa pravnicima. Ili nemaju entuzijazma”. Nema volje.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐA PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Netaknut sistem vladanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vlast nije učinila ono što je mogla, a što je ne košta ama baš ništa – decentralizovati sistem i postati mnogo transparentnija. Jasno je da ona neće ići tim putem, a razlog je jasan: želite zadržati poluge moći uz kozmetičke izmjene kojim bi zapravo zamaskirali činjenicu da je sistem vladanja ostao netaknut 

 

MONITOR: Šta je poruka rezultata hercegnovskih izbora? Smatrate li da je to još jedna poruka prethodnom režimu?

PERIĆ: Herceg-Novi je atipičan iz više razloga, kako sa demografske tako i sa političke tačke gledišta, pa je dosta teško izvlačiti dosljedne paralele sa političkom scenom na državnom nivou. Posebnost ovim izborima je dala lokalna Novska lista koja je pokazala i vitalnost i snagu, čime je u praksi dokazala da postoje i drugačije platforme političkog okupljanja u odnosu na stranačke. Ne ulazeću u ideološku profilaciju ove liste, govoreno na ravni principa, kada god je demokratija bliža građaninu, ona je životnija.

MONITOR: Šta je sa novom vlašću? Jasno je da se nijesu mogle očekivati brze promjene i jednostavno demontiranje Đukanovićevog režima, ali da li se ide u dobrom pravcu?

PERIĆ: Nova vlast na samom početku pokazuje zabrinjavajuću tendenciju neuvažavanja i nipodaštavanja onih koji joj ne aplaudiraju. Oni kao da žele da im jedina opozicija bude DPS, koji je veoma lako kritikovati sa stanovišta koruptivnih praksi u prošlosti, a sada je već izvjesno da će biti nemilosrdni ne samo prema partijama, već i prema pojedincima koji ne pripadaju ni ovoj ni prošloj vlasti. Strategija je vrlo prosta: ako želite dugoročno trajanje na vlasti idealno je da imate „počišćen” teren od bilo kakve ozbiljne alternative. Pristup etiketiranja onih koji nisu sa novom vlašću može da dovede do toga da ljude koji bi bili korisni za javni život gurne u apatiju, jer niko ozbiljan ne žudi za tim da ga provlači kroz blato neki zadihani partijski aparatčik koji je u odbrani novostečenih privilegija spreman da ide jako daleko.

MONITOR: Kako vidite prošlonedjeljnu izjavu premijera Zdravka Krivokapića da ne postoji samo ovozemaljski život i da njegova vlada neće kažnjavati sveštenike, pa ni kad krše zdravstvene mjere?

PERIĆ: Premijer se pokazao dosljedan u jednoj stvari: sopstvenoj nedosljednosti. To da li je on vjernik, gnostik, agnostik, ateista, ne bi trebalo da određuje njegov javni diskurs. Kod aktuelnog premijera to nije slučaj. On ima prenaglašenu potrebu da govori o temi vjere, o svojoj etičkoj superiornosti, o tome da je Vlada koju predvodi narodna i slične stvari. Živimo u vremenu profanisanja svega i svačega, pa premijer daje svoj doprinos opštem trendu. Ipak, njegova pozicija je veoma vezana za, njegovim rječnikom rečeno, „zemaljske“ teme i treba insistirati na tome, a svako skretanje sa toga kolosjeka valja tumačiti kao dio političke strategije. Možda i prođe kod određenog broja ljudi, ali dugoročno to ne doprinosi progresu zajednice, a čini mi se da ne kristališe ni duboke teološke misli.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JELICA MINIĆ, PREDSJEDNICA EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI: Ne možemo pobjeći od Evropske unije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Napetosti u regionu rastu, a zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cjedilu, vidjećemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno

 

MONITOR: Pored opasnosti od novog prekrajanja granica i stava da raspad Jugoslavije još nije završen, postoji i očigledno nezadovoljstvo stanjem u BiH i međunarodne zajednice i građana, ali i zamor, usljed dosadašnjih očiglednih neuspjeha u pregovorima oko Kosova. Kako izaći iz tog ćorsokaka?

MINIĆ: BiH i Kosovo su svojevrsni međunarodni protektorati. Kako stvoriti uslove da protektorati postanu funkcionalne i napredne države? O tome ima puno teorija. Pandemija je usporila mnoge dinamične regionalne mehanizme koji su doprinosili artikulaciji zajedničkih interesa u regionu, stvarali zdrave međuljudske kontakte i obećavali normalizaciju života i rada institucija. Ipak, proces pomirenja kako u regionu, tako i unutar ova dva protektorata ide vrlo sporo. Napetosti u regionu rastu, a pomenuti zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Evropska perspektiva je i dalje maglovita, lovci iz daleka stvaraju svoj politički kapital. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cedilu, videćemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno.

MONITOR: Nova metodologija podrazumijeva i neku vrstu usklađivanja politika sa EU, a ne samo „prepisivanja“ zakonodavstva. Veoma se insistira i na djelotvornosti pravosuđa i odgovarajućoj pravosudnoj praksi… Da li se tu očekuje neki „slučaj Sanader“ kao zalog da pravna država postoji?

MINIĆ: Pa, ako ljudi od najvećeg poverenja, kao Belivuk i njegova banda, čuveni Jutka iz Brusa kome jedna afera smenjuje drugu, verovatno i nezamenjivi Palma iz Jagodine i njima slični budu zaista žrtvovani na oltaru pravde i pravosuđa, ako su učinjeni makar i mali ustupci ljudima koji brane reke, šume, vazduh i zemlju od štetnih projekata bezočnih pojedinaca – znači da su argumenti Brisela bili ubedljivi, pa ćemo i mi građani malo odahnuti. Ako se to ne desi, onda je poruka da smo svi njihove potencijalne žrtve, a onda je to za vlast opasno.

MONITOR: Predsjednik Srbije je povodom Dana pobjede i Dana Evrope izrekao, poslije dužeg vremena, neku vrstu pohvale odnosa EU prema Srbiji i zaključio da je članstvo u EU cilj Srbije koji se može ostvariti uz „kompromis oko Kosova“. Zašto se, međutim, daleko srdačnije obraća predstavnicima i narodima drugih zemalja?

MINIĆ: Pa, evropska integracija dođe kao „nužno zlo“ za obe strane, pa se i jedni i drugi prema njoj tako ophode – bez entuzijazma. Od nje, ipak, ne možemo pobeći. Srbija ekonomski, kulturno, istorijski gravitira ka Centralnoj Evropi.To je znao još Knjaz Miloš. Jednom će oživeti najveće bogatstvo Srbije – Dunav, pa će se to mnogo bolje videti. Može nam se sviđati, biti korisna, možemo je voleti kao mitsku „majku Rusiju“, njenu naftu i gas i vojnu industriju, možemo dobro sarađivati sa Turskom koja nam nije nepoznati partner, možemo koristiti kineske interese u Evropi da od toga i sami profitiramo, ali baš svi ključni parametri ekonomskog, socijalnog, tehnološkog i kulturnog razvoja zavise nam od evropskih zemalja i institucija i tamo živi najveći broj naših građana. Uz to, prognozira se dramatičan uspon Poljske i Turske u ovom veku, a mi smo tačno između.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIHAILO JOVOVIĆ, NOVINAR: Novinare biju jer govore istinu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uvijek me nervira kada političari, pa  i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu

 

MONITOR: Vlada je osnovala četvrtu po redu Komisiju za praćenje postupanja nadležnih organa u istragama napada na novinare, a Vi ste izabrani za predsjednika. Prethodne tri, konstatovala je i Akcija za ljudska prava, nijesu bile naročito uspješne. Mislite li da ova može biti uspješnija? Šta je to što je remetilo uspješnost prethodnih komisija, i da li je još prisutno?

JOVOVIĆ: Desetak sati nakon što je Đukanovićeva Vlada formirala Komisiju na sjednici u četvrtak 26. decembra 2013, poslije velikog pritiska domaće javnosti i međunarodne zajednice, eksplodiralo je blizu pola kila TNT ispod prozora redakcije Vijesti . Mafija je time pokazala šta misli i o Vladi i o Komisiji. Naravno da počinioci tog napada, a kamoli  nalogodavci, nisu pronađeni. Kao ni najvećeg broja drugih slučajeva teškog nasilja nad novinarima i imovinom medija.

Sramota je ove države i društva da će uskoro biti 17 godina od ubistva Duška Jovanovića,  14 od prebijanja Tufika Softića, tri godine od ranjavanja Olivere Lakić, da nabrojim samo neke slučajeve, a da nema ni uspješnih istraga, ni optužnica, a kamoli presuda.

Nije Komisija u ova tri mandata kriva za to. Ona ne saslušava, ne hapsi osumnjičene, podiže optužnice, ne sudi. Njena nadležnost svodi se na istragu istraga, da pokuša da utvrdi da li je u istragama bilo propusta, namjernih ili iz neznanja, zašto  toliko traju a rezultata nema, kao i da preporuči Vladi, policiji, tužilaštvu i drugima organima šta bi trebalo da urade da istrage krenu sa mrtve tačke.

Komisija je u svojim javnim izvještajima i onima označenim stepenom tajnosti dala veliki broj preporuka za konkretne slučajeve u kojima smo našli propuste u istrazi, ali nijedna nije ispunjena, da ja znam. Tužilaštvo nikad nije ni odgovorilo šta je sa preporukama koje smo im slali. Policija je u odgovorima Komisiji sve prebacila na unutrašnju kontrolu, a unutrašnja kontrola je ćutala.

Niko još nije odgovarao za vođenje nedjelotvornih istraga ili za „istrage“ čiji je cilj bio da se, opravdano sumnjam, nikad ne završe, iako u našim izvještajima postoje i imena ljudi koji su učestvovali u takvim istragama. Većina takvih policajaca, tužilaca i sudija je napredovala u karijeri.
Komisija je sabotirana na razne načine. Godinama smo od policije dobijali  cenzurisane dokumente, čak i bez imena policajaca koji su ih potpisivali, Agencija za nacionalnu bezbjednost je dostavljala dokumentaciju samo prve godine, na dozvole članovima Komisije za pristup tajnim podacima, bez kojih nema pristupa u sobu gdje se oni čuvaju, čekalo se i po pola godine.  Kod prethodne vlasti nije bilo političke volje za rješavanje ovih napada, posebno onih za koje s pravom sumnjam da su povezani sa moćnicima i kriminalcima bliskim vrhu DPS-a, da je bilo te volje ne bi im trebala ni Komisija,  našli bi i napadače i nalogodavce. Odnosno, politička volja je bila da se ti slučajevi ne rješavaju. Dokaz je i to što su lokalne siledžije, koje su bile akteri nekih napada, vrlo brzo otkrivane i hapšene,  dok napadi koji su očigledno bili organizovani čame godinama u tužilačkim i policijskim fiokama.

Sadašnja vlast je iskazala političku volju, naročito imenovanjem državnog sekretara MUP-a za člana Komisije, ministar je došao na dvije sjednice i pružio podršku. Tu volju moraju dokazati i brzim konkretnim pomacima u istragama svih nezavršenih slučajeva.  Oni su sada vlast, ne može biti izgovora, makar za postupanje policije. Dobro bi bilo za početak da nadležni u Vladi i ,,po dubini” pažljivo pročitaju naše dosadašnje izvještaje i postupe po preporukama koje smo dali. Da pokrenu postupke protiv odgovornih za propuste u istragama, ili ako je kasno za to, da ih barem uklone sa svih pozicija sa kojih mogu uticati na buduće istrage.

MONITOR: Od početka godine, u kratko vrijeme,  desilo se više napada na novinare.  Dosadašnji napadi uvijek su bili u vezi sa određenom društveno političkom situacijom, i svjedočenjem o njoj.  Zašto je ovo trenutak pojačanog nasilja nad novinarima?

JOVOVIĆ: Mi smo stalno u čudnim ,,društveno-političkim situacijama“, a sadašnja je tenzičnija nego obično. Atmosfera nekažnjivosti za dosadašnje napade doprinosi da ti ljudi misle da je dopušteno frustracije iskaliti na novinarima, koji su „neprijatelji“ jer im se ne sviđa to što pišu. Nije isključeno ni da su i neki od nedavnih napada organizovani sa ciljem da se napadnuti novinari i njihove kolege zastraše. Jedno je sigurno, ko god da je na vlasti, većinom napadaju nas iz „medijske mafije“. I do sada je najveći broj slučajeva nasilja bio nad novinarima profesionalcima, koji rade važne stvari u javnom interesu, dok one koji nisu takvi gotovo niko i ne dira. Uvijek me nervira kada političari pa čak i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu, a ta istina nekome nanosi štetu. To ne znači da one koji lažu treba tući.

MONITOR: Kako vidite reakciju nadležnih organa na te napade?

JOVOVIĆ: Prvi utisak je da je to bilo uglavnom korektno, ali rano je za  zaključak.

MONITOR: Ima li se šta proslaviti na ovaj Svjetski dan slobode medija?

JOVOVIĆ: Neriješeni napadi na novinare su glavni razlog  što smo i dalje na začelju regiona. Daleko smo od dobre situacije, ali je dobro što građani u Crnoj Gori i dalje mogu u medijima naći najrazličitija mišljenja, iz gotovo svih segmenata društva. Problem je što je mnogo građana koji ne umiju da razluče činjenice od spina, ili to ne žele, nego vole da čitaju i gledaju samo ono što se poklapa sa onim što  misle. I samo tome vjeruju.

Drago mi je što su novinari iz Đukanovićevih propagandističkih medija, ne svojom zaslugom i željom, dobili priliku da osjete kako je to kad kritikuješ vlast, odnosno ponašaš se kao normalan medij u demokratskom društvu. Oni to sada rade manje ili više uspješno, manje ili više profesionalno, ali se nadam da će im bar nešto od tog osjećaja ostati i ako se DPS vrati na vlast. DF-ovi mediji se nijesu promijenili. Profesionalni mediji i novinari su to uglavnom i ostali, iako je utisak da nekima na početku nije bilo lako da se naviknu da su poslije 30 godina neki drugi ljudi sada najodgovorniji za sve što nam se dešava. Porazno je što mnogi novinari i dalje loše žive.

MONITOR:  Dugo svjedočite o  crnogorskoj zbilji. Jesu li se desile promjene?

JOVOVIĆ: Tek treba da se dese. Crna Gora je 2006. dobila šansu da se promijeni, ali do suštinskih promjena nije došlo i ta šansa je propuštena. Naprotiv, siromaštvo i socijalno raslojavanje su povećani. Novu šansu je društvo dobilo 30. avgusta prošle godine. Nova vlast je obećala korjenite promjene, ali se Vlada u tome još ne snalazi dobro, mislim da je to zbog  političkog neiskustva i ideoloških prepreka u nekim glavama, uključujući i premijerovu. Pored toga, problem joj je ne samo agilni DPS koji sada žestoko kritikuje ono što je sam godinama radio, nego i najmanje pola parlamentarne većine, koja uz zdušnu Vučićevu podršku marljivo priprema teren i  čeka priliku da Vladu obori ili da izdejstvuje njenu rekonstrukciju a sebi fotelje, a da ne bude optužena da daje šansu DPS-u za povratak. Mnoge stvari bitne za život građana tapkaju u mjestu jer se loši zakoni ne mijenjaju a novi ne donose „dok se ne smijeni Katnić“.

Nova šansa za napredak polako  curi i nestaće kada nestane nada velikog broja ljudi da su konačno dočekali bolje dane. Ono malo političara i funkcionera kojima je, vjerujem, preči javni od privatnog interesa, pod najvećim je pritiskom a od toga koliko će još izdržati zavisi i brzina napretka društva. Ali, i da se karte ponovo promiješaju, nestao je istorijski teret nesmjenjivosti vlasti na izborima, pa će napretka od toga sigurno biti.

MONITOR: I dalje su na sceni podjele, identitetska pitanja, tenzije. Koliku odgovornost za to snosi prethodna, a koliku nova vlast?

JOVOVIĆ: Prethodna vlast snosi 30-godišnju odgovornost. Isto toliku i njihovi partneri iz dijela bivše opozicije a sadašnje vlasti koji su taj tango sa DPS-om igrali kad god im je to zatrebalo, i jednima i drugima. Jedni tvrde da brane navodno ugroženu državu i crnogorski identitet, drugi navodno ugroženo srpstvo i da se bore za srpski i ruski svet. DPS mi je jasan, vrh te partije je na razne načine pljačkao Crnu Goru krijući se iza zastave i podstičući podjele uvijek kada im je to trebalo da zadrže vlast i nastave sa pljačkom. Sada to rade da bi se vratili na vlast. Ovi drugi su navodno ginuli u borbi protiv ovdašnjeg diktatora, a istovremeno su podržavali,  i  podržavaju, iste takve ili gore diktature u Srbiji i Rusiji.  I oni sve vrijeme žive bolje od većine građana.

Nije mi jasno zašto toliko glasača ne vidi licemjerstvo i jednih i drugih „patriota“, dok sami jedva spajaju kraj s krajem.  Glasači  DF-a i DPS-a treba da znaju da se nezavisnost NATO članice Crne Gore, njen građanski karakter, državni simboli i gotovo sve drugo oko čega se ove stranke i njihovi mediji glože mogu promijeniti samo izmjenama Ustava kvalifikovanom većinom u parlamentu, koja nije na vidiku, jer većine za to nema ni među građanima. Osim ako se DPS ne predomisli, ne bi im bio prvi put.

MONITOR: Nasleđe prethodnog režima je skoro netaknuto. Institucije zarobljene, kapital  u rukama privilegovanih. Šta to znači za budućnost zemlje?

JOVOVIĆ: Još se nadam da će se to nasljeđe razobličiti, da će se pokradeno vratiti građanima, na ključna mjesta doći pošteni i stručni, da institucije neće zavisiti od toga ko je na vlasti,  iako to i dalje zvuči kao bajka. Nema ništa lakše od toga, mada sam svjestan da neće doći brzo.

MONITOR: Do kad će Crna Gora biti zemlja iz koje se odlazi?

JOVOVIĆ: Dok ne nađemo naftu. Šalim se. Kad većina građana shvati da im plate, penzije, bolnice, škole, auto-puteve itd, ne poklanjaju ni premijer ni predsjednik, već da je to od para koje su zaradili. Kada budu glasali za one za koje misle da će im uz manje poreze omogućiti da zarade veće plate i penzije, naprave nove škole i bolnice, obezbije čistiju vodu i vazduh, da neće krasti, a ne da im bude najbitnije koji su kandidati za premijera ili predsjednika nacije ili vjere. I tako nekoliko puta. Bolje bi nam bilo da do toga dođemo prije nego što Crna Gora uđe u EU, jer ako nas čudom ovakve prime, tek će onda da nastane bježanija.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo