Povežite se sa nama

INTERVJU

VLADO TRIFUNOVIĆ, GENERAL: Kriv što je odbio da ubija

Objavljeno prije

na

Stalno se priča o „evropskim vrijednostima”, valjda kao o nečemu što je daleko od tradicija naroda i civilizacija na prostorima „balkanizovanog Balkana”. Sudbina general-majora JNA Vlade Trifunovića, srpskog ili jugoslovenskog „Drajfusa”, mnogo govori o tome.

MONITOR: Kako ste vidjeli svoju ulogu kad su počeli sukobi u Jugoslaviji?
TRIFUNOVIĆ: Vojne škole su nas pripremale za rat. Ali ja nisam mislio da će rata biti, pogotovu ne ovakvog kakav se kod nas desio. Imao sam 14 godina kada sam došao u vojnu školu. Smatrao sam sebe isključivo Jugoslovenom. Službovao sam po čitavoj Jugoslaviji. Svi su živeli složno. Ipak, to se desilo. Mislim da se to desilo zbog jednog broja preambicioznih rukovodilaca koji su pošto-poto hteli da dođu na najviše položaje, kojima nisu bili dorasli. U tome su ih podsticale i strane obaveštajne službe.

MONITOR: Kakva je bila situacija u Varaždinu kada ste došli na čelo Varaždinskog korpusa?
TRIFUNOVIĆ: Starešinska mesta su bila u velikoj meri napuštena. Tražile su se penzije, dobijali su telegrafski rešenja o otpustu i penziji. U Varaždinu su nam isključili telefone, struju. Načelnik veze, pukovnik Hrvat, kaže mi: „Druže generale, u centrali postoje veze koje niko ne može da isključi.” To su linije preko kojih zovete kao da ste u Ljubljani na jednoj, na drugoj kao da zovete iz Beograda, a na trećoj iz Zagreba. Zahvaljujući njemu imali smo vezu. Ali niko nije hteo da mi se javi ni u Beogradu, ni u Zagrebu. Preko Miće Dulića, mog klasića, pokušao sam da uspostavim vezu sa komandantom armije Životom Avramovićem. Na sudu su tražili da Mića svedoči. On je na sudu to potvrdio. Tužilac ustane i kaže mu: Sram te bilo. Šta misliš o generalovom postupku? Malo je ćutao i rekao: Ne mogu odmah da vam odgovorim, ali ću vas uputiti na druge ljude, roditelje vojnika koje je spasao. Za vreme pauze u sudu, saznao je da je penzionisan. Javila mu ćerka, čula vest na televiziji. U vojnom sudu nije postojao generalski položaj. Najviši vojni čin je bio pukovnički, za predsednika suda i vrhovnog vojnog tužioca. Svi su oni dobili činove generala kada sam osuđen. Samo su im prišili.

MONITOR: Vi ste napravili moralni izbor?
TRIFUNOVIĆ: Ja se nisam pripremao da ratujem protiv naroda kojem pripadam. Ja sam pripadao svim jugoslovenskim narodima kao general JNA. Ona nije pravljena da ratuje protiv svog naroda. Bila je multinacionalna. Posao vojske je bio da brani celovitost zemlje od spoljašnjih napada, a policija je trebalo da obezbeđuje unutrašnju stabilnost. Vojna komanda je, međutim, sa jedne strane dopustila neku vrstu čišćenja vojske, ali i spasavanja „svojih ljudi”. Hrvatske snage su nas opkolile, ali nisu pucali, a nismo ni mi. I odjednom nadleće supersonični avion, probija zvučni zid iznad Varaždina i bombarduje sportski aerodrom.

MONITOR: Čiji avion?
TRIFUNOVIĆ: Pa, JNA.

MONITOR: A Vi pojma nemate da će se to dogoditi?
TRIFUNOVIĆ: Nemam. Avion bombarduje sportsko-poljoprivredni aerodrom koji nije mogao imati nikakve uloge u napadu na mene ili u mojoj odbrani.

MONITOR: Da li se taj aerodrom može računati za vojni cilj?
TRIFUNOVIĆ: Ne. To su bili neborbeni avioni. Ali, kada je taj aerodrom bombardovan, Hrvati su rekli: General nas je napao. I onda juriš na kasarne. U presudi su to naveli i time je obrazlagali. Tako da su svi koji su poginuli i sve što je porušeno, pripisani meni, kao moja krivica. I zato sam osuđen. Ali, oni su i tada znali da to nije tačno. U vreme suđenja u odsustvu u Zagrebu, ja sam u Beogradu bio u istražnom zatvoru. Bio sam ispitivan na teret „podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje”. Problem j e u stvari bio što smo vojnici, oficiri i ja došli živi. Neki odgovorni ljudi u to vreme otvoreno su mi rekli da sam pogrešio jer ne znam istoriju Srba! Kako ja ne znam, kažem im. Rekli su da ne znam jer da znam, znao bih da Srbiji ne trebaju živi ljudi, već mrtvi heroji, da „pozlate istoriju”. To mi je rekao tadašnji glavni kadrovik JNA.

Na svakom od tri suđenja u Beogradu menjalo se sudsko veće. Za treće suđenje u Beogradu, za tužioca je postavljen čovek iz mog rodnog mesta. Bio je veoma nezgodan. Oni koji su me u prva dva postupka oslobodili, bili su penzionisani ili ražalovani. Politika mi je sudila ovde, tako i u Hrvatskoj i još mi sudi u Sloveniji. Smatram da kao profesionalni oficir nisam ništa pogrešio zbog čega bi trebalo da budem suđen bilo gde.

MONITOR: U porodici ste imali članove NOB. To je neka vrsta vaše lične tradicije?
TRIFUNOVIĆ: Moj stariji brat Čedomir uhvaćen je 1942. od strane ustaša, kao partizanski kurir, i ubijen. Moj drugi brat je poginuo u centralnoj Bosni kao borac Prve krajiške kozaračke brigade u sukobu sa Nemcima, zajedno sa bratom moje supruge. Drugi brat moje supruge poginuo je na Sremskom frontu. Kada je počela hajka na mene, mediji su izveštavali da je moja supruga Hrvatica i Tuđmanova rođaka i kako joj je on poklonio najnoviji model mercedesa, „da Vladu nagovori na izdaju”. Pisali su kako ona slobodno šparta Slovenijom, Mađarskom, Italijom i švercuje. U to vreme, ona je bila u Beogradu sa mnom, a u poseti su nam bili ćerka i unuk. Unuk je bio beba i trebalo je da mu nabavljamo mleko. Ni jedno od nas troje nije moglo da ga dobije u obližnjim prodavnicama. Prodavci su nam govorili „Idi kod Tuđmana nek ti da”. Mleko smo nekako obezbedili preko jedne žene zaposlene u hotelu. Pisali su kako sam ja „crnogorski ustaša”, što je podiglo tenzije i među svedocima i sudijama. Najviše su se u tome u Srbiji tada isticali Politika i Politika ekspres. To je bilo 1991. i, zamislite, ja sam još živ.

MONITOR: Svima ste bili krivi?
TRIFUNOVIĆ: Srbija, Hrvatska i Slovenija iako su bile u ratnom sukobu, kao i u političkim i ekonomskim sukobima, složile su se u jednom: da istovremeno proganjaju jednog čoveka. Mene. Kad mi je ovde skinuta kazna 2010. i kada sam proglašen nekažnjavanim, srpsko Ministarstvo odbrane na čelu sa ministrom Šutanovcem oduzelo mi je pravo koje sam do tada imao, da mogu dobiti stan koji sam zaradio izdvajanjima iz mojih primanja, za 43 godine službe, u Vojno-stambeni fond. Rešenje o tome dobio sam na VMA, dan nakon teške operacije na srcu. Kada mi je u Srbiji izrečena oslobađajuća presuda 1992. na Vojnom sudu, istovremeno je počelo suđenje u Hrvatskoj za ratni zločin. Izrečena mi je presuda od 15 godina robije, početkom 1993. Kada mi je u Beogradu krajem 1993. izrečena druga oslobađajuća presuda, u Hrvatskoj je na početku 1994. potvrđena ranije izrečena njihova presuda. A kada mi je 1995, nakon trećeg suđenja i osude, Vrhovni vojni sud u Beogradu smanjio kaznu sa 11 na sedam godina, u Sloveniji je podignuta optužnica protiv mene za ratni zločin. Kada je u Srbiji Vrhovni vojni sud ukinuo osuđujuću presudu, tada je sud u Murskoj Soboti, otpočeo suđenje protiv mene za ratni zločin koje i danas traje. Pitam se zašto me Srbija, Hrvatska i Slovenija složno progone?

MONITOR: To je još bila atmosfera proizvodnje neprijatelja?
TRIFUNOVIĆ: Mislim da nije bilo Šešeljeve hajke, ne bih bio procesuiran. Neki od onih koji su to pokrenuli, još su se dvoumili… Na televiziji je bio duel Vojislava Šešelja i Nenada Čanka. Čanak je u jednom momentu pitao Šešelja šta misli o vojsci a ovaj je odgovorio da bi trebalo pohapsiti sve generale što do tada nisu uhapsili, osudili i streljali Vladu Trifunovića.

Kad sada o svemu razmišljam, da sam uradio to za šta su me optužili, ja bih sam sebi presudio. Ponosan sam što sam u toj bezizlaznoj situaciji našao pravi izlaz. Što sam iz tog pakla uspeo da izvučem regrute od 18 godina i verne oficire. Majke mojih vojnika i oficira nisu suze pustile zbog moje odluke. Mislim da se nisam ogrešio o vojnu etiku niti o zakletvu koju sam položio. Mi smo se kao braća, posle smrti roditelja, posvađali oko podele imovine. Trebalo je to rešavati drugačije. Da ono što je vekovima građeno ne sme da se ruši, da ono što se rodilo i odgajilo treba da živi.

MONITOR: U vašem slučaju prvo je stiglo pomilovanje od predsjednika SRJ Zorana Lilića?
TRIFUNOVIĆ: Lilić me nije pomilovao zato što je on zaključio da bi trebalo, već pod pritiskom demokratske javnosti u Srbiji. Bilo je u zahtevu javnosti i to da mi se kazna skine, ali je u kombinaciji sa Miloševićevim uticajem nađeno neko srednje rešenje. Pomilovan sam ali je ostala presuda o mojoj krivici. I sve posledice toga. Ali, 2010. su moji advokati tražili da vrhovni tužilac povuče optužnicu i da Vrhovni sud ukine presudu. Vrhovni sud je presudu ukinuo i vratio na ponovno suđenje kada je tužilac odustao od mog gonjenja jer nema osnov za to.

Najvrednije

Kada sam 1956. postao starešina u JNA, nakon svečanosti, vratio sam se kući u selo. Moji su svi bili legli, bilo je kasno. Na stolu mi je otac ostavio upaljenu petrolejku. I večeru. Ujutro u polusnu, video sam majku kako ulazi u sobu i gladi moju okačenu uniformu. Sela je na moj krevet i rekla mi: „Vlado, ja sam te rodila i na mojim grudima odgajila. Imam pravo da ti ovo kažem.Ova odeća meni govori da ćeš ti odlučivati o sudbinama nekih ljudi. Nijednu majku ne može iz žalosti izvući ako izgubi svog sina, niti ona to može oprostiti”. Verujte mi, kroz čitavu službu imao sam na umu zavet moje majke. Mogu me zatvoriti i obesiti, primorati da živim u bedi. Znam da sam učinio nešto vrednije i od moje slobode, od zajedničkog života sa porodicom koju volim, od imovine. Danas živim usamljen, mnogi ljudi me zaobilaze, izbegavaju susret.

Ova država čiji sam državljanin primorala me je da plaćam sobicu u hotelu, iako mi je u Zagrebu sudskom presudom oduzet stan, u kojem danas živi moja ćerka i kiriju plaća hrvatskoj državi. Bez ikakvih stanarskih i vlasničkih prava. Nije mi dato čak ni pravo da dobijam nadoknadu za takozvani „odvojeni život” kojom bi mi se plaćao ovaj prinudni smeštaj koji traje više od 20 godina.

Mesić: „Trifunovića trebalo odlikovati”

MONITOR: U knjizi sjećanja bivšeg ambasadora SCG i Srbije Radivoja Cvjetićanina, Zagreb indoors, pominjete se kao tema u pripremama za prvi sastanak srpskog i hrvatskog predsjednika. Na kraju nije bilo nikakvog razgovora o vama?
TRIFUNOVIĆ: U junu 2006. diplomate su pripremale susret dva predsednika, prvi put posle ratova, da bi se išlo ka pomirenju. Bio je razgovor kod našeg ambasadora Cvjetičanina sa hrvatskom stranom za pripremu susreta i zaključeno je da bi trebalo predložiti Mesiću da mi skine kaznu, jer je to bila politička stvar. Naši iz ambasade su otišli i kod Mesića da ga pitaju da li se on slaže da se moj slučaj ubaci među teme za razgovor dva predsednika. Mesić je rekao, citiram Cvjetičanina: „Mesić misli da generalu Trifunoviću treba dati odlikovanje a ne samo skinuti kaznu”. On je u Beogradu bio vrhovni komandant, znao je sve šta je odavde rađeno u Varaždinu. I zna da nisam kriv. A odlikovanje, pretpostavljam, ne zato što sam ja napravio neki dobar vojnički potez, već zato što sam sve posle pretrpeo, uz rasturanje porodice.

MONITOR: Što ste, u stvari, žrtva tog rata?
TRIFUNOVIĆ: Jeste. Posle toga je naš ambasador došao u Tadićev kabinet i to sve preneo. Dobio je odgovor, ne kaže se tačno od koga, ali od nekoga iz Tadićevog kabineta. Piše: ,,O aboliciji generala Trifunovića ovde u Beogradu misle da trebaju neke konsultacije prvo sa pravnicima. Ili nemaju entuzijazma”. Nema volje.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo