Povežite se sa nama

INTERVJU

VLADO TRIFUNOVIĆ, GENERAL: Kriv što je odbio da ubija

Objavljeno prije

na

Stalno se priča o „evropskim vrijednostima”, valjda kao o nečemu što je daleko od tradicija naroda i civilizacija na prostorima „balkanizovanog Balkana”. Sudbina general-majora JNA Vlade Trifunovića, srpskog ili jugoslovenskog „Drajfusa”, mnogo govori o tome.

MONITOR: Kako ste vidjeli svoju ulogu kad su počeli sukobi u Jugoslaviji?
TRIFUNOVIĆ: Vojne škole su nas pripremale za rat. Ali ja nisam mislio da će rata biti, pogotovu ne ovakvog kakav se kod nas desio. Imao sam 14 godina kada sam došao u vojnu školu. Smatrao sam sebe isključivo Jugoslovenom. Službovao sam po čitavoj Jugoslaviji. Svi su živeli složno. Ipak, to se desilo. Mislim da se to desilo zbog jednog broja preambicioznih rukovodilaca koji su pošto-poto hteli da dođu na najviše položaje, kojima nisu bili dorasli. U tome su ih podsticale i strane obaveštajne službe.

MONITOR: Kakva je bila situacija u Varaždinu kada ste došli na čelo Varaždinskog korpusa?
TRIFUNOVIĆ: Starešinska mesta su bila u velikoj meri napuštena. Tražile su se penzije, dobijali su telegrafski rešenja o otpustu i penziji. U Varaždinu su nam isključili telefone, struju. Načelnik veze, pukovnik Hrvat, kaže mi: „Druže generale, u centrali postoje veze koje niko ne može da isključi.” To su linije preko kojih zovete kao da ste u Ljubljani na jednoj, na drugoj kao da zovete iz Beograda, a na trećoj iz Zagreba. Zahvaljujući njemu imali smo vezu. Ali niko nije hteo da mi se javi ni u Beogradu, ni u Zagrebu. Preko Miće Dulića, mog klasića, pokušao sam da uspostavim vezu sa komandantom armije Životom Avramovićem. Na sudu su tražili da Mića svedoči. On je na sudu to potvrdio. Tužilac ustane i kaže mu: Sram te bilo. Šta misliš o generalovom postupku? Malo je ćutao i rekao: Ne mogu odmah da vam odgovorim, ali ću vas uputiti na druge ljude, roditelje vojnika koje je spasao. Za vreme pauze u sudu, saznao je da je penzionisan. Javila mu ćerka, čula vest na televiziji. U vojnom sudu nije postojao generalski položaj. Najviši vojni čin je bio pukovnički, za predsednika suda i vrhovnog vojnog tužioca. Svi su oni dobili činove generala kada sam osuđen. Samo su im prišili.

MONITOR: Vi ste napravili moralni izbor?
TRIFUNOVIĆ: Ja se nisam pripremao da ratujem protiv naroda kojem pripadam. Ja sam pripadao svim jugoslovenskim narodima kao general JNA. Ona nije pravljena da ratuje protiv svog naroda. Bila je multinacionalna. Posao vojske je bio da brani celovitost zemlje od spoljašnjih napada, a policija je trebalo da obezbeđuje unutrašnju stabilnost. Vojna komanda je, međutim, sa jedne strane dopustila neku vrstu čišćenja vojske, ali i spasavanja „svojih ljudi”. Hrvatske snage su nas opkolile, ali nisu pucali, a nismo ni mi. I odjednom nadleće supersonični avion, probija zvučni zid iznad Varaždina i bombarduje sportski aerodrom.

MONITOR: Čiji avion?
TRIFUNOVIĆ: Pa, JNA.

MONITOR: A Vi pojma nemate da će se to dogoditi?
TRIFUNOVIĆ: Nemam. Avion bombarduje sportsko-poljoprivredni aerodrom koji nije mogao imati nikakve uloge u napadu na mene ili u mojoj odbrani.

MONITOR: Da li se taj aerodrom može računati za vojni cilj?
TRIFUNOVIĆ: Ne. To su bili neborbeni avioni. Ali, kada je taj aerodrom bombardovan, Hrvati su rekli: General nas je napao. I onda juriš na kasarne. U presudi su to naveli i time je obrazlagali. Tako da su svi koji su poginuli i sve što je porušeno, pripisani meni, kao moja krivica. I zato sam osuđen. Ali, oni su i tada znali da to nije tačno. U vreme suđenja u odsustvu u Zagrebu, ja sam u Beogradu bio u istražnom zatvoru. Bio sam ispitivan na teret „podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje”. Problem j e u stvari bio što smo vojnici, oficiri i ja došli živi. Neki odgovorni ljudi u to vreme otvoreno su mi rekli da sam pogrešio jer ne znam istoriju Srba! Kako ja ne znam, kažem im. Rekli su da ne znam jer da znam, znao bih da Srbiji ne trebaju živi ljudi, već mrtvi heroji, da „pozlate istoriju”. To mi je rekao tadašnji glavni kadrovik JNA.

Na svakom od tri suđenja u Beogradu menjalo se sudsko veće. Za treće suđenje u Beogradu, za tužioca je postavljen čovek iz mog rodnog mesta. Bio je veoma nezgodan. Oni koji su me u prva dva postupka oslobodili, bili su penzionisani ili ražalovani. Politika mi je sudila ovde, tako i u Hrvatskoj i još mi sudi u Sloveniji. Smatram da kao profesionalni oficir nisam ništa pogrešio zbog čega bi trebalo da budem suđen bilo gde.

MONITOR: U porodici ste imali članove NOB. To je neka vrsta vaše lične tradicije?
TRIFUNOVIĆ: Moj stariji brat Čedomir uhvaćen je 1942. od strane ustaša, kao partizanski kurir, i ubijen. Moj drugi brat je poginuo u centralnoj Bosni kao borac Prve krajiške kozaračke brigade u sukobu sa Nemcima, zajedno sa bratom moje supruge. Drugi brat moje supruge poginuo je na Sremskom frontu. Kada je počela hajka na mene, mediji su izveštavali da je moja supruga Hrvatica i Tuđmanova rođaka i kako joj je on poklonio najnoviji model mercedesa, „da Vladu nagovori na izdaju”. Pisali su kako ona slobodno šparta Slovenijom, Mađarskom, Italijom i švercuje. U to vreme, ona je bila u Beogradu sa mnom, a u poseti su nam bili ćerka i unuk. Unuk je bio beba i trebalo je da mu nabavljamo mleko. Ni jedno od nas troje nije moglo da ga dobije u obližnjim prodavnicama. Prodavci su nam govorili „Idi kod Tuđmana nek ti da”. Mleko smo nekako obezbedili preko jedne žene zaposlene u hotelu. Pisali su kako sam ja „crnogorski ustaša”, što je podiglo tenzije i među svedocima i sudijama. Najviše su se u tome u Srbiji tada isticali Politika i Politika ekspres. To je bilo 1991. i, zamislite, ja sam još živ.

MONITOR: Svima ste bili krivi?
TRIFUNOVIĆ: Srbija, Hrvatska i Slovenija iako su bile u ratnom sukobu, kao i u političkim i ekonomskim sukobima, složile su se u jednom: da istovremeno proganjaju jednog čoveka. Mene. Kad mi je ovde skinuta kazna 2010. i kada sam proglašen nekažnjavanim, srpsko Ministarstvo odbrane na čelu sa ministrom Šutanovcem oduzelo mi je pravo koje sam do tada imao, da mogu dobiti stan koji sam zaradio izdvajanjima iz mojih primanja, za 43 godine službe, u Vojno-stambeni fond. Rešenje o tome dobio sam na VMA, dan nakon teške operacije na srcu. Kada mi je u Srbiji izrečena oslobađajuća presuda 1992. na Vojnom sudu, istovremeno je počelo suđenje u Hrvatskoj za ratni zločin. Izrečena mi je presuda od 15 godina robije, početkom 1993. Kada mi je u Beogradu krajem 1993. izrečena druga oslobađajuća presuda, u Hrvatskoj je na početku 1994. potvrđena ranije izrečena njihova presuda. A kada mi je 1995, nakon trećeg suđenja i osude, Vrhovni vojni sud u Beogradu smanjio kaznu sa 11 na sedam godina, u Sloveniji je podignuta optužnica protiv mene za ratni zločin. Kada je u Srbiji Vrhovni vojni sud ukinuo osuđujuću presudu, tada je sud u Murskoj Soboti, otpočeo suđenje protiv mene za ratni zločin koje i danas traje. Pitam se zašto me Srbija, Hrvatska i Slovenija složno progone?

MONITOR: To je još bila atmosfera proizvodnje neprijatelja?
TRIFUNOVIĆ: Mislim da nije bilo Šešeljeve hajke, ne bih bio procesuiran. Neki od onih koji su to pokrenuli, još su se dvoumili… Na televiziji je bio duel Vojislava Šešelja i Nenada Čanka. Čanak je u jednom momentu pitao Šešelja šta misli o vojsci a ovaj je odgovorio da bi trebalo pohapsiti sve generale što do tada nisu uhapsili, osudili i streljali Vladu Trifunovića.

Kad sada o svemu razmišljam, da sam uradio to za šta su me optužili, ja bih sam sebi presudio. Ponosan sam što sam u toj bezizlaznoj situaciji našao pravi izlaz. Što sam iz tog pakla uspeo da izvučem regrute od 18 godina i verne oficire. Majke mojih vojnika i oficira nisu suze pustile zbog moje odluke. Mislim da se nisam ogrešio o vojnu etiku niti o zakletvu koju sam položio. Mi smo se kao braća, posle smrti roditelja, posvađali oko podele imovine. Trebalo je to rešavati drugačije. Da ono što je vekovima građeno ne sme da se ruši, da ono što se rodilo i odgajilo treba da živi.

MONITOR: U vašem slučaju prvo je stiglo pomilovanje od predsjednika SRJ Zorana Lilića?
TRIFUNOVIĆ: Lilić me nije pomilovao zato što je on zaključio da bi trebalo, već pod pritiskom demokratske javnosti u Srbiji. Bilo je u zahtevu javnosti i to da mi se kazna skine, ali je u kombinaciji sa Miloševićevim uticajem nađeno neko srednje rešenje. Pomilovan sam ali je ostala presuda o mojoj krivici. I sve posledice toga. Ali, 2010. su moji advokati tražili da vrhovni tužilac povuče optužnicu i da Vrhovni sud ukine presudu. Vrhovni sud je presudu ukinuo i vratio na ponovno suđenje kada je tužilac odustao od mog gonjenja jer nema osnov za to.

Najvrednije

Kada sam 1956. postao starešina u JNA, nakon svečanosti, vratio sam se kući u selo. Moji su svi bili legli, bilo je kasno. Na stolu mi je otac ostavio upaljenu petrolejku. I večeru. Ujutro u polusnu, video sam majku kako ulazi u sobu i gladi moju okačenu uniformu. Sela je na moj krevet i rekla mi: „Vlado, ja sam te rodila i na mojim grudima odgajila. Imam pravo da ti ovo kažem.Ova odeća meni govori da ćeš ti odlučivati o sudbinama nekih ljudi. Nijednu majku ne može iz žalosti izvući ako izgubi svog sina, niti ona to može oprostiti”. Verujte mi, kroz čitavu službu imao sam na umu zavet moje majke. Mogu me zatvoriti i obesiti, primorati da živim u bedi. Znam da sam učinio nešto vrednije i od moje slobode, od zajedničkog života sa porodicom koju volim, od imovine. Danas živim usamljen, mnogi ljudi me zaobilaze, izbegavaju susret.

Ova država čiji sam državljanin primorala me je da plaćam sobicu u hotelu, iako mi je u Zagrebu sudskom presudom oduzet stan, u kojem danas živi moja ćerka i kiriju plaća hrvatskoj državi. Bez ikakvih stanarskih i vlasničkih prava. Nije mi dato čak ni pravo da dobijam nadoknadu za takozvani „odvojeni život” kojom bi mi se plaćao ovaj prinudni smeštaj koji traje više od 20 godina.

Mesić: „Trifunovića trebalo odlikovati”

MONITOR: U knjizi sjećanja bivšeg ambasadora SCG i Srbije Radivoja Cvjetićanina, Zagreb indoors, pominjete se kao tema u pripremama za prvi sastanak srpskog i hrvatskog predsjednika. Na kraju nije bilo nikakvog razgovora o vama?
TRIFUNOVIĆ: U junu 2006. diplomate su pripremale susret dva predsednika, prvi put posle ratova, da bi se išlo ka pomirenju. Bio je razgovor kod našeg ambasadora Cvjetičanina sa hrvatskom stranom za pripremu susreta i zaključeno je da bi trebalo predložiti Mesiću da mi skine kaznu, jer je to bila politička stvar. Naši iz ambasade su otišli i kod Mesića da ga pitaju da li se on slaže da se moj slučaj ubaci među teme za razgovor dva predsednika. Mesić je rekao, citiram Cvjetičanina: „Mesić misli da generalu Trifunoviću treba dati odlikovanje a ne samo skinuti kaznu”. On je u Beogradu bio vrhovni komandant, znao je sve šta je odavde rađeno u Varaždinu. I zna da nisam kriv. A odlikovanje, pretpostavljam, ne zato što sam ja napravio neki dobar vojnički potez, već zato što sam sve posle pretrpeo, uz rasturanje porodice.

MONITOR: Što ste, u stvari, žrtva tog rata?
TRIFUNOVIĆ: Jeste. Posle toga je naš ambasador došao u Tadićev kabinet i to sve preneo. Dobio je odgovor, ne kaže se tačno od koga, ali od nekoga iz Tadićevog kabineta. Piše: ,,O aboliciji generala Trifunovića ovde u Beogradu misle da trebaju neke konsultacije prvo sa pravnicima. Ili nemaju entuzijazma”. Nema volje.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DARKO DRLJEVIĆ, KARIKATURISTA: Karikatura ne može promijeniti svijet ali može svijest

Objavljeno prije

na

Objavio:

Karikatura je jednostavno glas razuma i duha, moćna onoliko koliko ima svijesti i kulture u društvu. Moćna koliko ima duha u narodu. Koliko ima prostora za nju u štampi i medijima. Ako toga nema, ona gubi svaki smisao

 

 

MONITOR: Od kada smo prvi put razgovarali, gotovo uvijek Vas pitam koliko nagrada ste do sada osvojili? Poslednjih mjeseci pristigla su neka nova priznanja. Važno je i reći da se radi o internacionalnim nagradama.

DRLJEVIĆ: Da, nagrade pristižu, povećava im se broj. U pravu ste, radi se o internacionalnim nagradama, njih i brojim. Domaćih ili nacionalnih gotovo da i nema, jer nema ni nacionalnih takmičenja. Ali imam jedno veliko priznanje, nije na spisku nagrada za karikaturu. Njega  sam dobio, a ne osvojio. A to je nagrada ili plaketa grada Kolašina za moj sveukupan doprinos kulturi mog rodnog grada, kojom se ponosim.

MONITOR: Za oko mi je zapala vaša novija karikatura „Pregovori“. Osim vrhunske ideje i izvedbe, vjerovatno i zbog aktuelnosti teme. Uvijek neki pregovori, i kod nas i u svijetu. Možete li je opisati i reći kako teče proces nastanka jednog ovakvog bisera?

DRLJEVIĆ: Radi se o karikaturi koja je upravo selektovana za nagradu u Brazilu. Pa eto, konstatujući da se puno pregovara, a  malo dogovara, napravio sam ilustraciju kako to ustvari izgleda. Naime, pošto su se ljudi toliko udaljili i otuđili, jedni druge niti čuju niti  razumiju. To mi liči na pijetla i sovu koji se uopšte ne mogu susresti, jer dok jedan spava  drugi je budan, i obratno.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK BANJALUČKOG PORTALA BUKA: Nemoguća je misija ideju Velike Srbije sprovjesti u djelo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris Deklaracije usvojene  na Svesrpskom saboru u Beogradu – tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima.  Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima

 

 

MONITOR: Na nedavno održanim prvom Svesrpskom saboru u Beogradu, usvojena a je i Deklaracija o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Nenad Stevandić, predsjednik Skupštine RS, tvrdi da se ne radi o projektu Velike Srbije. Kakvo je Vaše mišljenje?

TRIFUNOVIĆ: Na sreću srpskog naroda koji živi van Srbije, trenutno ne postoji neka vrsta političkog pokreta niti neka vrsta političke mogućnosti da se na projektu Velike Srbije radi na bilo koji način. Ta ideja je najviše štete upravo donijela srpskom narodu. Revitalizacija te ideje-pa makar i verbalna, donijela bi veliku štetu i mislim da akteri političke scene za tako šta ne mare. Ali, najveći je problem što političari koji trenutno vladaju na prostorima na kojima žive Srbi, bagatelišu ideju jedinstva- pa na svaki pomen kulturnog ili sličnog ekonomskog  povezivanja Srba, iz regije dobijamo bojazan i strahove da se tu ipak ne radi o nekom pokušaju objedinjavanja teritorija. Kako ne vjerujem u iskrenost naših političara ma šta da pričaju-sa trenutnim političkim i ekonomskim snagama, Veliku Srbiju sprovesti u djelo  to je nemoguća misija. I ako bi neko sa tim i krenuo, to bi se obilo Srbima o glavu, prije svih.

MONITOR: Stevandić je, u intervjuu RTS, rekao da će ona biti početkom jula ratifikovana u parlamentu RS, a da je njen značaj i u tome što tekst Deklaracije pokazuje i adekvatno razumijevanje novih globalnih geopolitičkih odnosa. Kakav  „pogled na svijet“ nudi ovaj srpsko-srpski dokument?

TRIFUNOVIĆ: Parlament RS  će da ratifikuje sve što Dodik zamišlja. Vi nemate društveni dijalog na bilo koju temu. Na temu ovako ozbiljnu-ako su tu temu o srpskom jedinstvu tako shvatili kao što su to tvrdili na Svesrpskom saboru, nije bilo nikakve debate u društvu. Čak nije bilo ni unutar političke scene jer je opozicija bila isključena iz svega toga da bi i oni rekli neko svoje mišljenje. Mada je ovdašnja opozicija isto toliko „zaljubljena“ u Vučića koliko je to  u Vučića politički zaljubljen i Dodik. Naravno, možemo pričati koliko je u tome iskrenosti. Ali, jednostavno, u ovom trenutku u politici RS, odgovara da oni prikažu da imaju slogu sa Vučićem. Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris ove Deklaracije, tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima. Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima. To je, samo potvrda toga kako se politički Srbi ponašaju. To ide na štetu, prije svega-Srbima u RS i Srbiji. Ne postoji nikakav pogled na svijet –mi „žmirimo“ prema svijetu gledajući šta se tamo dešava i kako se svijet brzo mijenja. I poručujemo: Mi ćemo po našem. To je nemoguća misija.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo