Povežite se sa nama

INTERVJU

VUKAŠIN OBRADOVIĆ, PREDSJEDNIK NEZAVISNOG UDRUŽENJA NOVINARA SRBIJE: Udari na medije konstanta

Objavljeno prije

na

MONITOR: Ima li znakova da će nova vladajuća koalicija u Srbiji,u kojoj dominiraju SNS i SPS, biti opreznija u pritiscima na medije jer se ona, ali i treći vladajući član URS, svojevremeno „proslavila” upravo gušenjem slobode medija? OBRADOVIĆ: Medijski, prošla godina u Srbiji, može se podeliti u dva dela. Prvi, vremenski omeđen izborima u maju, karakteriše potpuna kontrola medija od strane tadašnje vlasti, predvođene Demokratskom strankom. Pristrasnost je bila toliko vidljiva, naročito u predizbornoj kampanji, da su nezavisni posmatrači ponašanje većine medija u Srbiji poredili sa prilikama u Azerbejdžanu ili Uzbekistanu.

Pobedom SNS i Tomislava Nikolića, nastaje obrt. Nova vlast uporište i glavne saveznike, uporedo sa zaklinjanjem u „slobodu medija”, pronalazi u tabloidima koji podižu optužnice, sude, presuđuju, privode i hapse, sve pod plaštom borbe protiv korupcije. To što trenutno rade neki takozvani mediji nije se dešavalo ni u najgora Miloševićeva vremena. Vlast je, suočena s veoma teškom ekonomskom situacijom, odlučila da ogroman broj gladnih i nezadovoljnih ljudi, čija deca gladuju, umesto hlebom, hrani „lopovima”, sa ili bez navodnika. Ovakav pristup nosi veliki rizik da onaj navedeni jadnik svu krivicu za svoj bedni život svali na nekog od tabloida targetiranih političara ili tajkuna i odluči da pravdu uzme u svoje ruke.

Dodatno me obeshrabruje to što se u isto vreme vodi prava podzemna bitka ne bi li se pod kontrolu stavili Blic i RTS koji su, sticajem okolnosti, ostali van domašaja vladajuće koalicije. To pokazuje nameru da se potpuno anestezira medijska scena. Na delu je, da parafraziram Klauzevica, pokušaj da se uspostavi potpuna kontrola nad medijima ali drugačijim sredstvima. Meni se čini da se u Srbiji, kada su u pitanju odnosi medija i vlasti, mnogo toga promenilo ali je sve ostalo isto.

MONITOR: Premijer Dačić je nedavno rekao da država želi da se povuče iz medija, ali da zbog krize neki mediji, pa čak ni RTS, ne mogu da opstanu. Ima li načina da država pomaže a da pritom ne odmaže?
OBRADOVIĆ: Dačić je u toj svojoj „analizi” uz RTS naveo i Tanjug što pokazuje ili elementarno neznanje ili prikrivenu nameru da se pronađe opravdanje za nesprovođenje medijskih reformi. Meni se čini da je ovo drugo u pitanju jer ne možete u istu ravan stavljati javni servis i državnu, da ne kažem „dvorsku”agenciju. Država ne može da se povuče iz RTS jer ona, po definiciji, i ne treba da bude u javnom servisu. Upravo suprotno. Stabilan način finansiranja javnog servisa osigurava njegovu nezavisnost od države, odnosno vlasti. Baš zato se i odlaže rešavanja ovog problema jer sve dok RTS zavisi od države postojaće mogućnost da se utiče na uređivačku politiku javnog servisa. Zašto Dačić, umesto žalopojki nad zlehudom sudbinom RTS, nije pozvao građane da plaćaju pretplatu ili predložio neki drugi model finansiranja jer javni servis je javno dobro i kao što morate da održavate puteve, isto tako morate da osigurate stabilan izvor prihoda za javni servis. Tehničko je pitanje da li će to biti pretplata, taksa ili neki treći model. Pogledajte Hrvatsku. HRT se finansira iz takse uz naplativost od oko 97 odsto!

Posebna priča je Tanjug. U Srbiji (još) postoje dve agencije koje pružaju iste usluge a prepuštene su tržištu i nelojalnoj konkurenciji Tanjuga. Umesto vlasničke transformacije ili pretvaranja u vladin biro, Tanjug se subvencioniše ogromnim budžetskim sredstvima, a Beta i Fonet su pred zatvaranjem. Zašto? Pa, valjda se vlast plaši da ako nema Tanjuga neće imati ko da izveštava kad Dragica Nikolić, supruga predsednika Nikolića, pođe na pijacu! Karikiram namerno jer je sasvim jasno kako država može da pomogne medijima. Najpre, tako što će se povući, ne iz medija, već iz vlasništva u medijima, pre svega iz Politike i Novosti. A, medije će pomagati tako što će definisati i štititi javni interes preko javnih konkursa i projektnog finansiranja. Dakle, te iste pare koje sada daje Tanjugu i silesiji javnih medijskih preduzeća, usmeravaće ponovo u medije ali na drugi način koji neće podrazumevati kupovinu političke poslušnosti.

To nema veze sa ekonomskom krizom već sa činjenicom da li postoji politička volja da se vlast odrekne uticaja na medije koji joj omogućava postojeći sistem.

MONITOR: Među novinarima je kao ozbiljna prijetnja odjeknuo spisak „izdajničkih” medija koje je sastavio SNP Naši, organizacija koja se smatra nekom vrstom neformalnog podmlatka desnih i ultradesnih partija. Spisak veoma podsjeća na spiskove iz 90-ih.Vlast jedva da se osvrnula na apel NUNS „Nije vreme za ćutanje”. Kako to tumačite?
OBRADOVIĆ: Buđenje desničarskih organizacija i pravljenje spiskova izdajničkih medija i pojedinaca posledica je opšte atmosfere u srpskom društvu danas. To je deo bagaža koji je nova vlast donela sa sobom. U tom koferu, osim nove, proevropske garderobe, eto, zateklo se i malo relikata prošlosti kao što su Dveri, SNP Naši, Obraz i razne desničarske udruge. Ćutanje vlasti na pravljenje spiskova mogu samo da tumačim kao diskretno koketiranje sa ovim organizacijam i idejama koje oni propagiraju. Mi smo postavili jasno pitanje Tomislavu Nikoliću i Ivici Dačiću: da li su „Naši” vaši? Do danas nismo dobili jasan odgovor. Nije suština u tome da li su to minorne organizacije ili „budale” kako ih je još nazvao predsednik Nikolić, već kakve su posledice po demokratske procese u društvu ako se vlast jasno ne odredi prema ponovnim podelama na „patriote” i „izdajnike”, otvorenim pretnjama pojedincima, pozivima da se uhapsi Ivan Vejvoda, svojevremno savetnik pokojnog premijera Đinđića. Vlast ćuti, ali i dobar deo javnosti, a onda se iščuđavamo zašto se država povlači pred nasilnicima i zabranjuje Paradu ponosa.

MONITOR: Država je najavila nekakvu komisiju, čak i sa međunarodnim stručnjacima, koja bi trebalo da ispita okolnosti pod kojima su se desila ubistva novinara u Srbiji, pretpostavljam u cilju pomoći tužilaštvu. Da li ste vi konsultovani u vezi sa formiranjem te komisije?
OBRADOVIĆ: Ideju o formiranju međunarodne komisije pokrenuo je Veran Matić a prihvatio Aleksandar Vučić, odnosno Savet za nacionalnu bezbednost. Koliko sam ja razumeo, to treba da bude „istraga o istragama” i očekuje se da nam pruži odgovore, pre svega, zašto su do danas ostala nerazjašnjena ubistva Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića. Nažalost, ne znam detalje jer osim početnih, neformalnih konsultacija, ni NUNS ni ja lično nismo obaveštavani o pojedinostima oko formiranja i rada ove komisije. Komisija, ako i kada bude formirana, imaće našu punu podršku.

MONITOR: Ivica Dačić govori i o fenomenu lažnog predstavljanja političkih aktera koji su javno za to da političari i tajkuni ne bi trebalo da budu vlasnici medija, posebno ne sa nedozvoljenom koncentracijom vlasništva, ali mnogi to tajno nastoje.
OBRADOVIĆ: Transparentnost vlasništva je jedan od preduslova uređenja medijske scene u Srbiji. U izveštaju pokojne Verice Barać, navedeno je da čak 18 medija u Srbiji ima nejasnu vlasničku strukturu. U delu javnosti postoje otvorene dileme da li je isti vlasnik B92 i Televizije Prva i da li je zaista Željko Mitrović, vlasnik Pinka, imao samo nešto manje od 5 odsto udela u sada već ugašenoj TV Avala. Deo te iste priče je i biznismen Miroslav Bogićević koga je, po Vučićevim rečima, „nateralo” da kupi WAC udeo u Politici. To isto je „nateralo” i Miškovića da se povuće iz Pressa iako se do tada, barem zvanično, on nije ni navodio kao vlasnik ovog dnevnog lista.

Sve dok je pitanje vlasništva u medijima u domenu političkog voluntarizma, mi nećemo znati ko stoji iza srpskih medija. Nadam se da će se ovo pitanje rešiti sistemski kroz zakone na kojima se upravo radi u Ministarstvu kulture.

Ipak, za mene je podjednako važno pitanje transparentnog finansiranja medija. Šta nam vredi što za pojedine medije formalno znamo ko su vlasnici kad je misterija na koji način se oni finansiraju a nemaju ni tiraž, gledanost ili oglase koji bi pokrili troškove koje imaju.

Jocićeve nagodbe

MONITOR: Sreten Jocić kojem se u Srbiji sudi za organizaciju ubistva Iva Pukanića i Nika Franića, nedavno je pušten iz pritvora u vezi sa tim slučajem i upućen na izdržavanje kazne zbog pravosudne presude za drugo ubistvo,ali mu je amnestijom kazna smanjena sa 15 na 11 godina. Da li se mogu očekivati i nove nagodbe pravosuđa sa njim?
OBRADOVIĆ: To što je Jocić mogao da ponudi za eventualnu nagodbu – on je već ponudio. Ono što on zna a ne želi o tome da govori ostaće tajna sve dok ta saznanja predstavljaju veću opasnost po njegovo zdravlje od boravka u zatvoru. Ako je Jocić procenio da je bolje da odleži 11 godina u zatvoru nego da odgovori na pitanja koja pominjete, verovatno ima dobar razlog, tako da ne verujem da će doći do novih nagodbi, barem ne u dogledno vreme.

 

Šta će biti s nama

MONITOR: Kako gledate na vesti iz Nemačke o gašenju poznatih dnevnih novina? Hoće li tehnološki razvoj kroz bogatstvo i složenost privlačnijih novih formi komunikacija u jednom momentu uništiti profesionalno novinarstvo?
OBRADOVIĆ: Najugledniji ekonomski dnevni list na svetu – Financial Times, objavio je 17. marta 2009. na naslovnoj strani nekrolog štampanim medijima sa podatkom da su ,,živeli od 1764. do 2009. godine”. U In memoriamu se kaže: „Posle duge borbe sa padom tiraža, padom prihoda od publiciteta, uz sve uočljiviju starost čitalaca, u konkurenciji sa internetom, sve opakijim nivoom dugova, nefleksibilnošću, preteranim ambicijama, krizom nerava i industrije štampe, napustila nas je u najlepšem dobu…”

Svedoci smo da se ova najcrnja predviđanja Financial Times nisu, na sreću, obistinila iako u Evropi, čak i uprkos opštoj krizi, prihodi od oglašavanja na internetu rastu konstantno u proseku za 5,2 odsto dok u novinama opadaju po stopi od 3,4 odsto.

Umesto odgovora o budućnosti štampanih medija, naveo bih reči Havijera Morena, glavnog i odgovornog urednika španskog El Paisa: „Menjamo ono što je prevaziđeno, ko se ne menja osuđen je bio na propast i u kamenom dobu. Važno je zadržati osnovne vrednosti: nezavisnost, poverenje i strogu doslednost.”

Mislim da, osim onih objektivnih poteškoća sa kojima se suočavaju pisani mediji u sudaru sa internetom i neophodnih prilagodjavanja promenjenim uslovima poslovanja, budućnost štampanih medija, pre svega, zavisi od onog što je naveo Moreno a to je poverenje čitalaca. Opšti pad profesionalnih standarda, nepoštovanje etičkog kodeksa, tabloidizacija „ozbiljne” štampe, politizacija tabloida i, generalno gledano, srozavanje ugleda novinarske profesije ozbiljniji su problemi za štampane medije, barem u Srbiji, od internet konkurencije.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SRĐA PERIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Netaknut sistem vladanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vlast nije učinila ono što je mogla, a što je ne košta ama baš ništa – decentralizovati sistem i postati mnogo transparentnija. Jasno je da ona neće ići tim putem, a razlog je jasan: želite zadržati poluge moći uz kozmetičke izmjene kojim bi zapravo zamaskirali činjenicu da je sistem vladanja ostao netaknut 

 

MONITOR: Šta je poruka rezultata hercegnovskih izbora? Smatrate li da je to još jedna poruka prethodnom režimu?

PERIĆ: Herceg-Novi je atipičan iz više razloga, kako sa demografske tako i sa političke tačke gledišta, pa je dosta teško izvlačiti dosljedne paralele sa političkom scenom na državnom nivou. Posebnost ovim izborima je dala lokalna Novska lista koja je pokazala i vitalnost i snagu, čime je u praksi dokazala da postoje i drugačije platforme političkog okupljanja u odnosu na stranačke. Ne ulazeću u ideološku profilaciju ove liste, govoreno na ravni principa, kada god je demokratija bliža građaninu, ona je životnija.

MONITOR: Šta je sa novom vlašću? Jasno je da se nijesu mogle očekivati brze promjene i jednostavno demontiranje Đukanovićevog režima, ali da li se ide u dobrom pravcu?

PERIĆ: Nova vlast na samom početku pokazuje zabrinjavajuću tendenciju neuvažavanja i nipodaštavanja onih koji joj ne aplaudiraju. Oni kao da žele da im jedina opozicija bude DPS, koji je veoma lako kritikovati sa stanovišta koruptivnih praksi u prošlosti, a sada je već izvjesno da će biti nemilosrdni ne samo prema partijama, već i prema pojedincima koji ne pripadaju ni ovoj ni prošloj vlasti. Strategija je vrlo prosta: ako želite dugoročno trajanje na vlasti idealno je da imate „počišćen” teren od bilo kakve ozbiljne alternative. Pristup etiketiranja onih koji nisu sa novom vlašću može da dovede do toga da ljude koji bi bili korisni za javni život gurne u apatiju, jer niko ozbiljan ne žudi za tim da ga provlači kroz blato neki zadihani partijski aparatčik koji je u odbrani novostečenih privilegija spreman da ide jako daleko.

MONITOR: Kako vidite prošlonedjeljnu izjavu premijera Zdravka Krivokapića da ne postoji samo ovozemaljski život i da njegova vlada neće kažnjavati sveštenike, pa ni kad krše zdravstvene mjere?

PERIĆ: Premijer se pokazao dosljedan u jednoj stvari: sopstvenoj nedosljednosti. To da li je on vjernik, gnostik, agnostik, ateista, ne bi trebalo da određuje njegov javni diskurs. Kod aktuelnog premijera to nije slučaj. On ima prenaglašenu potrebu da govori o temi vjere, o svojoj etičkoj superiornosti, o tome da je Vlada koju predvodi narodna i slične stvari. Živimo u vremenu profanisanja svega i svačega, pa premijer daje svoj doprinos opštem trendu. Ipak, njegova pozicija je veoma vezana za, njegovim rječnikom rečeno, „zemaljske“ teme i treba insistirati na tome, a svako skretanje sa toga kolosjeka valja tumačiti kao dio političke strategije. Možda i prođe kod određenog broja ljudi, ali dugoročno to ne doprinosi progresu zajednice, a čini mi se da ne kristališe ni duboke teološke misli.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JELICA MINIĆ, PREDSJEDNICA EVROPSKOG POKRETA U SRBIJI: Ne možemo pobjeći od Evropske unije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Napetosti u regionu rastu, a zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cjedilu, vidjećemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno

 

MONITOR: Pored opasnosti od novog prekrajanja granica i stava da raspad Jugoslavije još nije završen, postoji i očigledno nezadovoljstvo stanjem u BiH i međunarodne zajednice i građana, ali i zamor, usljed dosadašnjih očiglednih neuspjeha u pregovorima oko Kosova. Kako izaći iz tog ćorsokaka?

MINIĆ: BiH i Kosovo su svojevrsni međunarodni protektorati. Kako stvoriti uslove da protektorati postanu funkcionalne i napredne države? O tome ima puno teorija. Pandemija je usporila mnoge dinamične regionalne mehanizme koji su doprinosili artikulaciji zajedničkih interesa u regionu, stvarali zdrave međuljudske kontakte i obećavali normalizaciju života i rada institucija. Ipak, proces pomirenja kako u regionu, tako i unutar ova dva protektorata ide vrlo sporo. Napetosti u regionu rastu, a pomenuti zaštitni mehanizmi su prilično paralisani. Evropska perspektiva je i dalje maglovita, lovci iz daleka stvaraju svoj politički kapital. Neko mora da pokaže put i da povede. Da li će EU opet ostaviti region na cedilu, videćemo. Učiniti to dva puta u kratkom periodu bilo bi možda i za nju fatalno.

MONITOR: Nova metodologija podrazumijeva i neku vrstu usklađivanja politika sa EU, a ne samo „prepisivanja“ zakonodavstva. Veoma se insistira i na djelotvornosti pravosuđa i odgovarajućoj pravosudnoj praksi… Da li se tu očekuje neki „slučaj Sanader“ kao zalog da pravna država postoji?

MINIĆ: Pa, ako ljudi od najvećeg poverenja, kao Belivuk i njegova banda, čuveni Jutka iz Brusa kome jedna afera smenjuje drugu, verovatno i nezamenjivi Palma iz Jagodine i njima slični budu zaista žrtvovani na oltaru pravde i pravosuđa, ako su učinjeni makar i mali ustupci ljudima koji brane reke, šume, vazduh i zemlju od štetnih projekata bezočnih pojedinaca – znači da su argumenti Brisela bili ubedljivi, pa ćemo i mi građani malo odahnuti. Ako se to ne desi, onda je poruka da smo svi njihove potencijalne žrtve, a onda je to za vlast opasno.

MONITOR: Predsjednik Srbije je povodom Dana pobjede i Dana Evrope izrekao, poslije dužeg vremena, neku vrstu pohvale odnosa EU prema Srbiji i zaključio da je članstvo u EU cilj Srbije koji se može ostvariti uz „kompromis oko Kosova“. Zašto se, međutim, daleko srdačnije obraća predstavnicima i narodima drugih zemalja?

MINIĆ: Pa, evropska integracija dođe kao „nužno zlo“ za obe strane, pa se i jedni i drugi prema njoj tako ophode – bez entuzijazma. Od nje, ipak, ne možemo pobeći. Srbija ekonomski, kulturno, istorijski gravitira ka Centralnoj Evropi.To je znao još Knjaz Miloš. Jednom će oživeti najveće bogatstvo Srbije – Dunav, pa će se to mnogo bolje videti. Može nam se sviđati, biti korisna, možemo je voleti kao mitsku „majku Rusiju“, njenu naftu i gas i vojnu industriju, možemo dobro sarađivati sa Turskom koja nam nije nepoznati partner, možemo koristiti kineske interese u Evropi da od toga i sami profitiramo, ali baš svi ključni parametri ekonomskog, socijalnog, tehnološkog i kulturnog razvoja zavise nam od evropskih zemalja i institucija i tamo živi najveći broj naših građana. Uz to, prognozira se dramatičan uspon Poljske i Turske u ovom veku, a mi smo tačno između.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 14. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIHAILO JOVOVIĆ, NOVINAR: Novinare biju jer govore istinu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uvijek me nervira kada političari, pa  i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu

 

MONITOR: Vlada je osnovala četvrtu po redu Komisiju za praćenje postupanja nadležnih organa u istragama napada na novinare, a Vi ste izabrani za predsjednika. Prethodne tri, konstatovala je i Akcija za ljudska prava, nijesu bile naročito uspješne. Mislite li da ova može biti uspješnija? Šta je to što je remetilo uspješnost prethodnih komisija, i da li je još prisutno?

JOVOVIĆ: Desetak sati nakon što je Đukanovićeva Vlada formirala Komisiju na sjednici u četvrtak 26. decembra 2013, poslije velikog pritiska domaće javnosti i međunarodne zajednice, eksplodiralo je blizu pola kila TNT ispod prozora redakcije Vijesti . Mafija je time pokazala šta misli i o Vladi i o Komisiji. Naravno da počinioci tog napada, a kamoli  nalogodavci, nisu pronađeni. Kao ni najvećeg broja drugih slučajeva teškog nasilja nad novinarima i imovinom medija.

Sramota je ove države i društva da će uskoro biti 17 godina od ubistva Duška Jovanovića,  14 od prebijanja Tufika Softića, tri godine od ranjavanja Olivere Lakić, da nabrojim samo neke slučajeve, a da nema ni uspješnih istraga, ni optužnica, a kamoli presuda.

Nije Komisija u ova tri mandata kriva za to. Ona ne saslušava, ne hapsi osumnjičene, podiže optužnice, ne sudi. Njena nadležnost svodi se na istragu istraga, da pokuša da utvrdi da li je u istragama bilo propusta, namjernih ili iz neznanja, zašto  toliko traju a rezultata nema, kao i da preporuči Vladi, policiji, tužilaštvu i drugima organima šta bi trebalo da urade da istrage krenu sa mrtve tačke.

Komisija je u svojim javnim izvještajima i onima označenim stepenom tajnosti dala veliki broj preporuka za konkretne slučajeve u kojima smo našli propuste u istrazi, ali nijedna nije ispunjena, da ja znam. Tužilaštvo nikad nije ni odgovorilo šta je sa preporukama koje smo im slali. Policija je u odgovorima Komisiji sve prebacila na unutrašnju kontrolu, a unutrašnja kontrola je ćutala.

Niko još nije odgovarao za vođenje nedjelotvornih istraga ili za „istrage“ čiji je cilj bio da se, opravdano sumnjam, nikad ne završe, iako u našim izvještajima postoje i imena ljudi koji su učestvovali u takvim istragama. Većina takvih policajaca, tužilaca i sudija je napredovala u karijeri.
Komisija je sabotirana na razne načine. Godinama smo od policije dobijali  cenzurisane dokumente, čak i bez imena policajaca koji su ih potpisivali, Agencija za nacionalnu bezbjednost je dostavljala dokumentaciju samo prve godine, na dozvole članovima Komisije za pristup tajnim podacima, bez kojih nema pristupa u sobu gdje se oni čuvaju, čekalo se i po pola godine.  Kod prethodne vlasti nije bilo političke volje za rješavanje ovih napada, posebno onih za koje s pravom sumnjam da su povezani sa moćnicima i kriminalcima bliskim vrhu DPS-a, da je bilo te volje ne bi im trebala ni Komisija,  našli bi i napadače i nalogodavce. Odnosno, politička volja je bila da se ti slučajevi ne rješavaju. Dokaz je i to što su lokalne siledžije, koje su bile akteri nekih napada, vrlo brzo otkrivane i hapšene,  dok napadi koji su očigledno bili organizovani čame godinama u tužilačkim i policijskim fiokama.

Sadašnja vlast je iskazala političku volju, naročito imenovanjem državnog sekretara MUP-a za člana Komisije, ministar je došao na dvije sjednice i pružio podršku. Tu volju moraju dokazati i brzim konkretnim pomacima u istragama svih nezavršenih slučajeva.  Oni su sada vlast, ne može biti izgovora, makar za postupanje policije. Dobro bi bilo za početak da nadležni u Vladi i ,,po dubini” pažljivo pročitaju naše dosadašnje izvještaje i postupe po preporukama koje smo dali. Da pokrenu postupke protiv odgovornih za propuste u istragama, ili ako je kasno za to, da ih barem uklone sa svih pozicija sa kojih mogu uticati na buduće istrage.

MONITOR: Od početka godine, u kratko vrijeme,  desilo se više napada na novinare.  Dosadašnji napadi uvijek su bili u vezi sa određenom društveno političkom situacijom, i svjedočenjem o njoj.  Zašto je ovo trenutak pojačanog nasilja nad novinarima?

JOVOVIĆ: Mi smo stalno u čudnim ,,društveno-političkim situacijama“, a sadašnja je tenzičnija nego obično. Atmosfera nekažnjivosti za dosadašnje napade doprinosi da ti ljudi misle da je dopušteno frustracije iskaliti na novinarima, koji su „neprijatelji“ jer im se ne sviđa to što pišu. Nije isključeno ni da su i neki od nedavnih napada organizovani sa ciljem da se napadnuti novinari i njihove kolege zastraše. Jedno je sigurno, ko god da je na vlasti, većinom napadaju nas iz „medijske mafije“. I do sada je najveći broj slučajeva nasilja bio nad novinarima profesionalcima, koji rade važne stvari u javnom interesu, dok one koji nisu takvi gotovo niko i ne dira. Uvijek me nervira kada političari pa čak i strane diplomate, nakon osude nasilja u sljedećoj rečenici dodaju da novinari moraju poštovati profesionalne i etičke standarde. Treba da znaju da ovdje novinare po pravilu ne biju zato što lažu, već zato što govore i pišu istinu, a ta istina nekome nanosi štetu. To ne znači da one koji lažu treba tući.

MONITOR: Kako vidite reakciju nadležnih organa na te napade?

JOVOVIĆ: Prvi utisak je da je to bilo uglavnom korektno, ali rano je za  zaključak.

MONITOR: Ima li se šta proslaviti na ovaj Svjetski dan slobode medija?

JOVOVIĆ: Neriješeni napadi na novinare su glavni razlog  što smo i dalje na začelju regiona. Daleko smo od dobre situacije, ali je dobro što građani u Crnoj Gori i dalje mogu u medijima naći najrazličitija mišljenja, iz gotovo svih segmenata društva. Problem je što je mnogo građana koji ne umiju da razluče činjenice od spina, ili to ne žele, nego vole da čitaju i gledaju samo ono što se poklapa sa onim što  misle. I samo tome vjeruju.

Drago mi je što su novinari iz Đukanovićevih propagandističkih medija, ne svojom zaslugom i željom, dobili priliku da osjete kako je to kad kritikuješ vlast, odnosno ponašaš se kao normalan medij u demokratskom društvu. Oni to sada rade manje ili više uspješno, manje ili više profesionalno, ali se nadam da će im bar nešto od tog osjećaja ostati i ako se DPS vrati na vlast. DF-ovi mediji se nijesu promijenili. Profesionalni mediji i novinari su to uglavnom i ostali, iako je utisak da nekima na početku nije bilo lako da se naviknu da su poslije 30 godina neki drugi ljudi sada najodgovorniji za sve što nam se dešava. Porazno je što mnogi novinari i dalje loše žive.

MONITOR:  Dugo svjedočite o  crnogorskoj zbilji. Jesu li se desile promjene?

JOVOVIĆ: Tek treba da se dese. Crna Gora je 2006. dobila šansu da se promijeni, ali do suštinskih promjena nije došlo i ta šansa je propuštena. Naprotiv, siromaštvo i socijalno raslojavanje su povećani. Novu šansu je društvo dobilo 30. avgusta prošle godine. Nova vlast je obećala korjenite promjene, ali se Vlada u tome još ne snalazi dobro, mislim da je to zbog  političkog neiskustva i ideoloških prepreka u nekim glavama, uključujući i premijerovu. Pored toga, problem joj je ne samo agilni DPS koji sada žestoko kritikuje ono što je sam godinama radio, nego i najmanje pola parlamentarne većine, koja uz zdušnu Vučićevu podršku marljivo priprema teren i  čeka priliku da Vladu obori ili da izdejstvuje njenu rekonstrukciju a sebi fotelje, a da ne bude optužena da daje šansu DPS-u za povratak. Mnoge stvari bitne za život građana tapkaju u mjestu jer se loši zakoni ne mijenjaju a novi ne donose „dok se ne smijeni Katnić“.

Nova šansa za napredak polako  curi i nestaće kada nestane nada velikog broja ljudi da su konačno dočekali bolje dane. Ono malo političara i funkcionera kojima je, vjerujem, preči javni od privatnog interesa, pod najvećim je pritiskom a od toga koliko će još izdržati zavisi i brzina napretka društva. Ali, i da se karte ponovo promiješaju, nestao je istorijski teret nesmjenjivosti vlasti na izborima, pa će napretka od toga sigurno biti.

MONITOR: I dalje su na sceni podjele, identitetska pitanja, tenzije. Koliku odgovornost za to snosi prethodna, a koliku nova vlast?

JOVOVIĆ: Prethodna vlast snosi 30-godišnju odgovornost. Isto toliku i njihovi partneri iz dijela bivše opozicije a sadašnje vlasti koji su taj tango sa DPS-om igrali kad god im je to zatrebalo, i jednima i drugima. Jedni tvrde da brane navodno ugroženu državu i crnogorski identitet, drugi navodno ugroženo srpstvo i da se bore za srpski i ruski svet. DPS mi je jasan, vrh te partije je na razne načine pljačkao Crnu Goru krijući se iza zastave i podstičući podjele uvijek kada im je to trebalo da zadrže vlast i nastave sa pljačkom. Sada to rade da bi se vratili na vlast. Ovi drugi su navodno ginuli u borbi protiv ovdašnjeg diktatora, a istovremeno su podržavali,  i  podržavaju, iste takve ili gore diktature u Srbiji i Rusiji.  I oni sve vrijeme žive bolje od većine građana.

Nije mi jasno zašto toliko glasača ne vidi licemjerstvo i jednih i drugih „patriota“, dok sami jedva spajaju kraj s krajem.  Glasači  DF-a i DPS-a treba da znaju da se nezavisnost NATO članice Crne Gore, njen građanski karakter, državni simboli i gotovo sve drugo oko čega se ove stranke i njihovi mediji glože mogu promijeniti samo izmjenama Ustava kvalifikovanom većinom u parlamentu, koja nije na vidiku, jer većine za to nema ni među građanima. Osim ako se DPS ne predomisli, ne bi im bio prvi put.

MONITOR: Nasleđe prethodnog režima je skoro netaknuto. Institucije zarobljene, kapital  u rukama privilegovanih. Šta to znači za budućnost zemlje?

JOVOVIĆ: Još se nadam da će se to nasljeđe razobličiti, da će se pokradeno vratiti građanima, na ključna mjesta doći pošteni i stručni, da institucije neće zavisiti od toga ko je na vlasti,  iako to i dalje zvuči kao bajka. Nema ništa lakše od toga, mada sam svjestan da neće doći brzo.

MONITOR: Do kad će Crna Gora biti zemlja iz koje se odlazi?

JOVOVIĆ: Dok ne nađemo naftu. Šalim se. Kad većina građana shvati da im plate, penzije, bolnice, škole, auto-puteve itd, ne poklanjaju ni premijer ni predsjednik, već da je to od para koje su zaradili. Kada budu glasali za one za koje misle da će im uz manje poreze omogućiti da zarade veće plate i penzije, naprave nove škole i bolnice, obezbije čistiju vodu i vazduh, da neće krasti, a ne da im bude najbitnije koji su kandidati za premijera ili predsjednika nacije ili vjere. I tako nekoliko puta. Bolje bi nam bilo da do toga dođemo prije nego što Crna Gora uđe u EU, jer ako nas čudom ovakve prime, tek će onda da nastane bježanija.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo