MONITOR: Ima li znakova da će nova vladajuća koalicija u Srbiji,u kojoj dominiraju SNS i SPS, biti opreznija u pritiscima na medije jer se ona, ali i treći vladajući član URS, svojevremeno „proslavila” upravo gušenjem slobode medija? OBRADOVIĆ: Medijski, prošla godina u Srbiji, može se podeliti u dva dela. Prvi, vremenski omeđen izborima u maju, karakteriše potpuna kontrola medija od strane tadašnje vlasti, predvođene Demokratskom strankom. Pristrasnost je bila toliko vidljiva, naročito u predizbornoj kampanji, da su nezavisni posmatrači ponašanje većine medija u Srbiji poredili sa prilikama u Azerbejdžanu ili Uzbekistanu.
Pobedom SNS i Tomislava Nikolića, nastaje obrt. Nova vlast uporište i glavne saveznike, uporedo sa zaklinjanjem u „slobodu medija”, pronalazi u tabloidima koji podižu optužnice, sude, presuđuju, privode i hapse, sve pod plaštom borbe protiv korupcije. To što trenutno rade neki takozvani mediji nije se dešavalo ni u najgora Miloševićeva vremena. Vlast je, suočena s veoma teškom ekonomskom situacijom, odlučila da ogroman broj gladnih i nezadovoljnih ljudi, čija deca gladuju, umesto hlebom, hrani „lopovima”, sa ili bez navodnika. Ovakav pristup nosi veliki rizik da onaj navedeni jadnik svu krivicu za svoj bedni život svali na nekog od tabloida targetiranih političara ili tajkuna i odluči da pravdu uzme u svoje ruke.
Dodatno me obeshrabruje to što se u isto vreme vodi prava podzemna bitka ne bi li se pod kontrolu stavili Blic i RTS koji su, sticajem okolnosti, ostali van domašaja vladajuće koalicije. To pokazuje nameru da se potpuno anestezira medijska scena. Na delu je, da parafraziram Klauzevica, pokušaj da se uspostavi potpuna kontrola nad medijima ali drugačijim sredstvima. Meni se čini da se u Srbiji, kada su u pitanju odnosi medija i vlasti, mnogo toga promenilo ali je sve ostalo isto.
MONITOR: Premijer Dačić je nedavno rekao da država želi da se povuče iz medija, ali da zbog krize neki mediji, pa čak ni RTS, ne mogu da opstanu. Ima li načina da država pomaže a da pritom ne odmaže?
OBRADOVIĆ: Dačić je u toj svojoj „analizi” uz RTS naveo i Tanjug što pokazuje ili elementarno neznanje ili prikrivenu nameru da se pronađe opravdanje za nesprovođenje medijskih reformi. Meni se čini da je ovo drugo u pitanju jer ne možete u istu ravan stavljati javni servis i državnu, da ne kažem „dvorsku”agenciju. Država ne može da se povuče iz RTS jer ona, po definiciji, i ne treba da bude u javnom servisu. Upravo suprotno. Stabilan način finansiranja javnog servisa osigurava njegovu nezavisnost od države, odnosno vlasti. Baš zato se i odlaže rešavanja ovog problema jer sve dok RTS zavisi od države postojaće mogućnost da se utiče na uređivačku politiku javnog servisa. Zašto Dačić, umesto žalopojki nad zlehudom sudbinom RTS, nije pozvao građane da plaćaju pretplatu ili predložio neki drugi model finansiranja jer javni servis je javno dobro i kao što morate da održavate puteve, isto tako morate da osigurate stabilan izvor prihoda za javni servis. Tehničko je pitanje da li će to biti pretplata, taksa ili neki treći model. Pogledajte Hrvatsku. HRT se finansira iz takse uz naplativost od oko 97 odsto!
Posebna priča je Tanjug. U Srbiji (još) postoje dve agencije koje pružaju iste usluge a prepuštene su tržištu i nelojalnoj konkurenciji Tanjuga. Umesto vlasničke transformacije ili pretvaranja u vladin biro, Tanjug se subvencioniše ogromnim budžetskim sredstvima, a Beta i Fonet su pred zatvaranjem. Zašto? Pa, valjda se vlast plaši da ako nema Tanjuga neće imati ko da izveštava kad Dragica Nikolić, supruga predsednika Nikolića, pođe na pijacu! Karikiram namerno jer je sasvim jasno kako država može da pomogne medijima. Najpre, tako što će se povući, ne iz medija, već iz vlasništva u medijima, pre svega iz Politike i Novosti. A, medije će pomagati tako što će definisati i štititi javni interes preko javnih konkursa i projektnog finansiranja. Dakle, te iste pare koje sada daje Tanjugu i silesiji javnih medijskih preduzeća, usmeravaće ponovo u medije ali na drugi način koji neće podrazumevati kupovinu političke poslušnosti.
To nema veze sa ekonomskom krizom već sa činjenicom da li postoji politička volja da se vlast odrekne uticaja na medije koji joj omogućava postojeći sistem.
MONITOR: Među novinarima je kao ozbiljna prijetnja odjeknuo spisak „izdajničkih” medija koje je sastavio SNP Naši, organizacija koja se smatra nekom vrstom neformalnog podmlatka desnih i ultradesnih partija. Spisak veoma podsjeća na spiskove iz 90-ih.Vlast jedva da se osvrnula na apel NUNS „Nije vreme za ćutanje”. Kako to tumačite?
OBRADOVIĆ: Buđenje desničarskih organizacija i pravljenje spiskova izdajničkih medija i pojedinaca posledica je opšte atmosfere u srpskom društvu danas. To je deo bagaža koji je nova vlast donela sa sobom. U tom koferu, osim nove, proevropske garderobe, eto, zateklo se i malo relikata prošlosti kao što su Dveri, SNP Naši, Obraz i razne desničarske udruge. Ćutanje vlasti na pravljenje spiskova mogu samo da tumačim kao diskretno koketiranje sa ovim organizacijam i idejama koje oni propagiraju. Mi smo postavili jasno pitanje Tomislavu Nikoliću i Ivici Dačiću: da li su „Naši” vaši? Do danas nismo dobili jasan odgovor. Nije suština u tome da li su to minorne organizacije ili „budale” kako ih je još nazvao predsednik Nikolić, već kakve su posledice po demokratske procese u društvu ako se vlast jasno ne odredi prema ponovnim podelama na „patriote” i „izdajnike”, otvorenim pretnjama pojedincima, pozivima da se uhapsi Ivan Vejvoda, svojevremno savetnik pokojnog premijera Đinđića. Vlast ćuti, ali i dobar deo javnosti, a onda se iščuđavamo zašto se država povlači pred nasilnicima i zabranjuje Paradu ponosa.
MONITOR: Država je najavila nekakvu komisiju, čak i sa međunarodnim stručnjacima, koja bi trebalo da ispita okolnosti pod kojima su se desila ubistva novinara u Srbiji, pretpostavljam u cilju pomoći tužilaštvu. Da li ste vi konsultovani u vezi sa formiranjem te komisije?
OBRADOVIĆ: Ideju o formiranju međunarodne komisije pokrenuo je Veran Matić a prihvatio Aleksandar Vučić, odnosno Savet za nacionalnu bezbednost. Koliko sam ja razumeo, to treba da bude „istraga o istragama” i očekuje se da nam pruži odgovore, pre svega, zašto su do danas ostala nerazjašnjena ubistva Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića. Nažalost, ne znam detalje jer osim početnih, neformalnih konsultacija, ni NUNS ni ja lično nismo obaveštavani o pojedinostima oko formiranja i rada ove komisije. Komisija, ako i kada bude formirana, imaće našu punu podršku.
MONITOR: Ivica Dačić govori i o fenomenu lažnog predstavljanja političkih aktera koji su javno za to da političari i tajkuni ne bi trebalo da budu vlasnici medija, posebno ne sa nedozvoljenom koncentracijom vlasništva, ali mnogi to tajno nastoje.
OBRADOVIĆ: Transparentnost vlasništva je jedan od preduslova uređenja medijske scene u Srbiji. U izveštaju pokojne Verice Barać, navedeno je da čak 18 medija u Srbiji ima nejasnu vlasničku strukturu. U delu javnosti postoje otvorene dileme da li je isti vlasnik B92 i Televizije Prva i da li je zaista Željko Mitrović, vlasnik Pinka, imao samo nešto manje od 5 odsto udela u sada već ugašenoj TV Avala. Deo te iste priče je i biznismen Miroslav Bogićević koga je, po Vučićevim rečima, „nateralo” da kupi WAC udeo u Politici. To isto je „nateralo” i Miškovića da se povuće iz Pressa iako se do tada, barem zvanično, on nije ni navodio kao vlasnik ovog dnevnog lista.
Sve dok je pitanje vlasništva u medijima u domenu političkog voluntarizma, mi nećemo znati ko stoji iza srpskih medija. Nadam se da će se ovo pitanje rešiti sistemski kroz zakone na kojima se upravo radi u Ministarstvu kulture.
Ipak, za mene je podjednako važno pitanje transparentnog finansiranja medija. Šta nam vredi što za pojedine medije formalno znamo ko su vlasnici kad je misterija na koji način se oni finansiraju a nemaju ni tiraž, gledanost ili oglase koji bi pokrili troškove koje imaju.
Jocićeve nagodbe
MONITOR: Sreten Jocić kojem se u Srbiji sudi za organizaciju ubistva Iva Pukanića i Nika Franića, nedavno je pušten iz pritvora u vezi sa tim slučajem i upućen na izdržavanje kazne zbog pravosudne presude za drugo ubistvo,ali mu je amnestijom kazna smanjena sa 15 na 11 godina. Da li se mogu očekivati i nove nagodbe pravosuđa sa njim?
OBRADOVIĆ: To što je Jocić mogao da ponudi za eventualnu nagodbu – on je već ponudio. Ono što on zna a ne želi o tome da govori ostaće tajna sve dok ta saznanja predstavljaju veću opasnost po njegovo zdravlje od boravka u zatvoru. Ako je Jocić procenio da je bolje da odleži 11 godina u zatvoru nego da odgovori na pitanja koja pominjete, verovatno ima dobar razlog, tako da ne verujem da će doći do novih nagodbi, barem ne u dogledno vreme.
Šta će biti s nama
MONITOR: Kako gledate na vesti iz Nemačke o gašenju poznatih dnevnih novina? Hoće li tehnološki razvoj kroz bogatstvo i složenost privlačnijih novih formi komunikacija u jednom momentu uništiti profesionalno novinarstvo?
OBRADOVIĆ: Najugledniji ekonomski dnevni list na svetu – Financial Times, objavio je 17. marta 2009. na naslovnoj strani nekrolog štampanim medijima sa podatkom da su ,,živeli od 1764. do 2009. godine”. U In memoriamu se kaže: „Posle duge borbe sa padom tiraža, padom prihoda od publiciteta, uz sve uočljiviju starost čitalaca, u konkurenciji sa internetom, sve opakijim nivoom dugova, nefleksibilnošću, preteranim ambicijama, krizom nerava i industrije štampe, napustila nas je u najlepšem dobu…”
Svedoci smo da se ova najcrnja predviđanja Financial Times nisu, na sreću, obistinila iako u Evropi, čak i uprkos opštoj krizi, prihodi od oglašavanja na internetu rastu konstantno u proseku za 5,2 odsto dok u novinama opadaju po stopi od 3,4 odsto.
Umesto odgovora o budućnosti štampanih medija, naveo bih reči Havijera Morena, glavnog i odgovornog urednika španskog El Paisa: „Menjamo ono što je prevaziđeno, ko se ne menja osuđen je bio na propast i u kamenom dobu. Važno je zadržati osnovne vrednosti: nezavisnost, poverenje i strogu doslednost.”
Mislim da, osim onih objektivnih poteškoća sa kojima se suočavaju pisani mediji u sudaru sa internetom i neophodnih prilagodjavanja promenjenim uslovima poslovanja, budućnost štampanih medija, pre svega, zavisi od onog što je naveo Moreno a to je poverenje čitalaca. Opšti pad profesionalnih standarda, nepoštovanje etičkog kodeksa, tabloidizacija „ozbiljne” štampe, politizacija tabloida i, generalno gledano, srozavanje ugleda novinarske profesije ozbiljniji su problemi za štampane medije, barem u Srbiji, od internet konkurencije.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
FOKUS3 sedmice