Povežite se sa nama

INTERVJU

VUKAŠIN OBRADOVIĆ, PREDSJEDNIK NEZAVISNOG UDRUŽENJA NOVINARA SRBIJE: Udari na medije konstanta

Objavljeno prije

na

MONITOR: Ima li znakova da će nova vladajuća koalicija u Srbiji,u kojoj dominiraju SNS i SPS, biti opreznija u pritiscima na medije jer se ona, ali i treći vladajući član URS, svojevremeno „proslavila” upravo gušenjem slobode medija? OBRADOVIĆ: Medijski, prošla godina u Srbiji, može se podeliti u dva dela. Prvi, vremenski omeđen izborima u maju, karakteriše potpuna kontrola medija od strane tadašnje vlasti, predvođene Demokratskom strankom. Pristrasnost je bila toliko vidljiva, naročito u predizbornoj kampanji, da su nezavisni posmatrači ponašanje većine medija u Srbiji poredili sa prilikama u Azerbejdžanu ili Uzbekistanu.

Pobedom SNS i Tomislava Nikolića, nastaje obrt. Nova vlast uporište i glavne saveznike, uporedo sa zaklinjanjem u „slobodu medija”, pronalazi u tabloidima koji podižu optužnice, sude, presuđuju, privode i hapse, sve pod plaštom borbe protiv korupcije. To što trenutno rade neki takozvani mediji nije se dešavalo ni u najgora Miloševićeva vremena. Vlast je, suočena s veoma teškom ekonomskom situacijom, odlučila da ogroman broj gladnih i nezadovoljnih ljudi, čija deca gladuju, umesto hlebom, hrani „lopovima”, sa ili bez navodnika. Ovakav pristup nosi veliki rizik da onaj navedeni jadnik svu krivicu za svoj bedni život svali na nekog od tabloida targetiranih političara ili tajkuna i odluči da pravdu uzme u svoje ruke.

Dodatno me obeshrabruje to što se u isto vreme vodi prava podzemna bitka ne bi li se pod kontrolu stavili Blic i RTS koji su, sticajem okolnosti, ostali van domašaja vladajuće koalicije. To pokazuje nameru da se potpuno anestezira medijska scena. Na delu je, da parafraziram Klauzevica, pokušaj da se uspostavi potpuna kontrola nad medijima ali drugačijim sredstvima. Meni se čini da se u Srbiji, kada su u pitanju odnosi medija i vlasti, mnogo toga promenilo ali je sve ostalo isto.

MONITOR: Premijer Dačić je nedavno rekao da država želi da se povuče iz medija, ali da zbog krize neki mediji, pa čak ni RTS, ne mogu da opstanu. Ima li načina da država pomaže a da pritom ne odmaže?
OBRADOVIĆ: Dačić je u toj svojoj „analizi” uz RTS naveo i Tanjug što pokazuje ili elementarno neznanje ili prikrivenu nameru da se pronađe opravdanje za nesprovođenje medijskih reformi. Meni se čini da je ovo drugo u pitanju jer ne možete u istu ravan stavljati javni servis i državnu, da ne kažem „dvorsku”agenciju. Država ne može da se povuče iz RTS jer ona, po definiciji, i ne treba da bude u javnom servisu. Upravo suprotno. Stabilan način finansiranja javnog servisa osigurava njegovu nezavisnost od države, odnosno vlasti. Baš zato se i odlaže rešavanja ovog problema jer sve dok RTS zavisi od države postojaće mogućnost da se utiče na uređivačku politiku javnog servisa. Zašto Dačić, umesto žalopojki nad zlehudom sudbinom RTS, nije pozvao građane da plaćaju pretplatu ili predložio neki drugi model finansiranja jer javni servis je javno dobro i kao što morate da održavate puteve, isto tako morate da osigurate stabilan izvor prihoda za javni servis. Tehničko je pitanje da li će to biti pretplata, taksa ili neki treći model. Pogledajte Hrvatsku. HRT se finansira iz takse uz naplativost od oko 97 odsto!

Posebna priča je Tanjug. U Srbiji (još) postoje dve agencije koje pružaju iste usluge a prepuštene su tržištu i nelojalnoj konkurenciji Tanjuga. Umesto vlasničke transformacije ili pretvaranja u vladin biro, Tanjug se subvencioniše ogromnim budžetskim sredstvima, a Beta i Fonet su pred zatvaranjem. Zašto? Pa, valjda se vlast plaši da ako nema Tanjuga neće imati ko da izveštava kad Dragica Nikolić, supruga predsednika Nikolića, pođe na pijacu! Karikiram namerno jer je sasvim jasno kako država može da pomogne medijima. Najpre, tako što će se povući, ne iz medija, već iz vlasništva u medijima, pre svega iz Politike i Novosti. A, medije će pomagati tako što će definisati i štititi javni interes preko javnih konkursa i projektnog finansiranja. Dakle, te iste pare koje sada daje Tanjugu i silesiji javnih medijskih preduzeća, usmeravaće ponovo u medije ali na drugi način koji neće podrazumevati kupovinu političke poslušnosti.

To nema veze sa ekonomskom krizom već sa činjenicom da li postoji politička volja da se vlast odrekne uticaja na medije koji joj omogućava postojeći sistem.

MONITOR: Među novinarima je kao ozbiljna prijetnja odjeknuo spisak „izdajničkih” medija koje je sastavio SNP Naši, organizacija koja se smatra nekom vrstom neformalnog podmlatka desnih i ultradesnih partija. Spisak veoma podsjeća na spiskove iz 90-ih.Vlast jedva da se osvrnula na apel NUNS „Nije vreme za ćutanje”. Kako to tumačite?
OBRADOVIĆ: Buđenje desničarskih organizacija i pravljenje spiskova izdajničkih medija i pojedinaca posledica je opšte atmosfere u srpskom društvu danas. To je deo bagaža koji je nova vlast donela sa sobom. U tom koferu, osim nove, proevropske garderobe, eto, zateklo se i malo relikata prošlosti kao što su Dveri, SNP Naši, Obraz i razne desničarske udruge. Ćutanje vlasti na pravljenje spiskova mogu samo da tumačim kao diskretno koketiranje sa ovim organizacijam i idejama koje oni propagiraju. Mi smo postavili jasno pitanje Tomislavu Nikoliću i Ivici Dačiću: da li su „Naši” vaši? Do danas nismo dobili jasan odgovor. Nije suština u tome da li su to minorne organizacije ili „budale” kako ih je još nazvao predsednik Nikolić, već kakve su posledice po demokratske procese u društvu ako se vlast jasno ne odredi prema ponovnim podelama na „patriote” i „izdajnike”, otvorenim pretnjama pojedincima, pozivima da se uhapsi Ivan Vejvoda, svojevremno savetnik pokojnog premijera Đinđića. Vlast ćuti, ali i dobar deo javnosti, a onda se iščuđavamo zašto se država povlači pred nasilnicima i zabranjuje Paradu ponosa.

MONITOR: Država je najavila nekakvu komisiju, čak i sa međunarodnim stručnjacima, koja bi trebalo da ispita okolnosti pod kojima su se desila ubistva novinara u Srbiji, pretpostavljam u cilju pomoći tužilaštvu. Da li ste vi konsultovani u vezi sa formiranjem te komisije?
OBRADOVIĆ: Ideju o formiranju međunarodne komisije pokrenuo je Veran Matić a prihvatio Aleksandar Vučić, odnosno Savet za nacionalnu bezbednost. Koliko sam ja razumeo, to treba da bude „istraga o istragama” i očekuje se da nam pruži odgovore, pre svega, zašto su do danas ostala nerazjašnjena ubistva Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića. Nažalost, ne znam detalje jer osim početnih, neformalnih konsultacija, ni NUNS ni ja lično nismo obaveštavani o pojedinostima oko formiranja i rada ove komisije. Komisija, ako i kada bude formirana, imaće našu punu podršku.

MONITOR: Ivica Dačić govori i o fenomenu lažnog predstavljanja političkih aktera koji su javno za to da političari i tajkuni ne bi trebalo da budu vlasnici medija, posebno ne sa nedozvoljenom koncentracijom vlasništva, ali mnogi to tajno nastoje.
OBRADOVIĆ: Transparentnost vlasništva je jedan od preduslova uređenja medijske scene u Srbiji. U izveštaju pokojne Verice Barać, navedeno je da čak 18 medija u Srbiji ima nejasnu vlasničku strukturu. U delu javnosti postoje otvorene dileme da li je isti vlasnik B92 i Televizije Prva i da li je zaista Željko Mitrović, vlasnik Pinka, imao samo nešto manje od 5 odsto udela u sada već ugašenoj TV Avala. Deo te iste priče je i biznismen Miroslav Bogićević koga je, po Vučićevim rečima, „nateralo” da kupi WAC udeo u Politici. To isto je „nateralo” i Miškovića da se povuće iz Pressa iako se do tada, barem zvanično, on nije ni navodio kao vlasnik ovog dnevnog lista.

Sve dok je pitanje vlasništva u medijima u domenu političkog voluntarizma, mi nećemo znati ko stoji iza srpskih medija. Nadam se da će se ovo pitanje rešiti sistemski kroz zakone na kojima se upravo radi u Ministarstvu kulture.

Ipak, za mene je podjednako važno pitanje transparentnog finansiranja medija. Šta nam vredi što za pojedine medije formalno znamo ko su vlasnici kad je misterija na koji način se oni finansiraju a nemaju ni tiraž, gledanost ili oglase koji bi pokrili troškove koje imaju.

Jocićeve nagodbe

MONITOR: Sreten Jocić kojem se u Srbiji sudi za organizaciju ubistva Iva Pukanića i Nika Franića, nedavno je pušten iz pritvora u vezi sa tim slučajem i upućen na izdržavanje kazne zbog pravosudne presude za drugo ubistvo,ali mu je amnestijom kazna smanjena sa 15 na 11 godina. Da li se mogu očekivati i nove nagodbe pravosuđa sa njim?
OBRADOVIĆ: To što je Jocić mogao da ponudi za eventualnu nagodbu – on je već ponudio. Ono što on zna a ne želi o tome da govori ostaće tajna sve dok ta saznanja predstavljaju veću opasnost po njegovo zdravlje od boravka u zatvoru. Ako je Jocić procenio da je bolje da odleži 11 godina u zatvoru nego da odgovori na pitanja koja pominjete, verovatno ima dobar razlog, tako da ne verujem da će doći do novih nagodbi, barem ne u dogledno vreme.

 

Šta će biti s nama

MONITOR: Kako gledate na vesti iz Nemačke o gašenju poznatih dnevnih novina? Hoće li tehnološki razvoj kroz bogatstvo i složenost privlačnijih novih formi komunikacija u jednom momentu uništiti profesionalno novinarstvo?
OBRADOVIĆ: Najugledniji ekonomski dnevni list na svetu – Financial Times, objavio je 17. marta 2009. na naslovnoj strani nekrolog štampanim medijima sa podatkom da su ,,živeli od 1764. do 2009. godine”. U In memoriamu se kaže: „Posle duge borbe sa padom tiraža, padom prihoda od publiciteta, uz sve uočljiviju starost čitalaca, u konkurenciji sa internetom, sve opakijim nivoom dugova, nefleksibilnošću, preteranim ambicijama, krizom nerava i industrije štampe, napustila nas je u najlepšem dobu…”

Svedoci smo da se ova najcrnja predviđanja Financial Times nisu, na sreću, obistinila iako u Evropi, čak i uprkos opštoj krizi, prihodi od oglašavanja na internetu rastu konstantno u proseku za 5,2 odsto dok u novinama opadaju po stopi od 3,4 odsto.

Umesto odgovora o budućnosti štampanih medija, naveo bih reči Havijera Morena, glavnog i odgovornog urednika španskog El Paisa: „Menjamo ono što je prevaziđeno, ko se ne menja osuđen je bio na propast i u kamenom dobu. Važno je zadržati osnovne vrednosti: nezavisnost, poverenje i strogu doslednost.”

Mislim da, osim onih objektivnih poteškoća sa kojima se suočavaju pisani mediji u sudaru sa internetom i neophodnih prilagodjavanja promenjenim uslovima poslovanja, budućnost štampanih medija, pre svega, zavisi od onog što je naveo Moreno a to je poverenje čitalaca. Opšti pad profesionalnih standarda, nepoštovanje etičkog kodeksa, tabloidizacija „ozbiljne” štampe, politizacija tabloida i, generalno gledano, srozavanje ugleda novinarske profesije ozbiljniji su problemi za štampane medije, barem u Srbiji, od internet konkurencije.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NASTAVAK KADROVANJA U RESORU VESNE BRATIĆ – SLUČAJ RADE VIŠNJIĆ: Greška koja nije slučajna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ministarka  Bratić  očito ne smatra  da je veličanje četništva i  ratnih zločinaca ikkava  smetnja  za obavljanje rukovodećih finkcija u školstvu

 

Slučaj Rade Višnjić, nesuđene v.d. direktorice Osnovne škole (OŠ) „Jugoslavija” u Baru, u žižu javnosti vratio je Ministarstvo prosvjete, nauke, kulture i sporta (MPNKS) na čijem je čelu Vesna Bratić. Kao diplomirana učiteljica, Rada Višnjić je za v. d. direktoricu imenovana na period od šest mjeseci, počev od 12. jula.  Razriješena je samo osam dana kasnije.

Na imenovanje Višnjićeve javnost je burno reagovala. Protiv nje je u januaru 2020. godine pokrenut disciplinski postupak, nakon što je učenicima na času zadala da crtaju trobojku, u vrijeme snažne politizcije upotreba zastava. Tada je dobila uslovni prestatak radnog odnosa. U jesen iste godine, preko Vajber grupe pozvala je učenike na moleban u Hram Svetog Jovana Vladimira u Baru. Uslijedio je definitivan otkaz.

Višnjićeva je na svom Fejsbuk profilu objavila i odu Ratku Mladiću, bivšem komandantu Vojske Republike Srpske, u Hagu doživotno osuđenom ratnom zločincu. U prilog tvrdnji da hvalospjevi Mladiću nijesu smetnja već više preporuka kod ministarke Bratić ide i činjenica da je za novog direktora Doma učenika u Beranama nedavno imenovan Goran Kiković. On je otvoreni podržavalac četničkog pokreta, a aktivno je učestvovao u predlaganju imenovanja ulice u Beranama po Mladiću.

Vesna Bratić je prije par mjeseci Bojanu Đačić, takođe učiteljicu, ideološki blisku koleginici iz Bara, postavila za v.d. direktoricu Osnovne škole (OŠ) „Ristan Pavlović” u Pljevljima. Đačićeva je smijenjena nakon dva dana, jer su njena fotografija, na kojoj na glavi nosi šajkaču sa kokardom, i tekstovi šovinističkog sadržaja, osvanuli na Instagramu. I izazvali snažnu osudu građana.

Ni tada, baš kao ni u slučaju Višnjić, ministarka Bratić se nije ogradila od stavova   izabranica. Đačićeva je smijenjena u tišini, bez izjašnjenja MPNKS-a. Višnjićeva je prošla gore. U pokušaju da se zaštiti, Vesna Bratić je u saopštenju u kom navodi da je promijenila mišljenje o njenom imenovanju, kazala da je do toga došlo nakon što su iz MPNKS-a imali uvid u  privatne materijale opscene prirode profesorice Višnjić – aludirajući na nage fotografije koje su kružile društvenim mrežama, a na kojima je navodno ona. To je i vrhunac opscenosti ministarke Bratić – što su joj pri kadriranju „opscene fotografije” veći problem od podrške Mladiću. I zloupotreba privatnosti pri raskidanju radnog odnosa. Zbog toga su ministarku kritikovali iz Centra za građansko obrazovanje (CGO), skupštinskog Odbora za ravnopravnost, Centra za ženska prava (CŽP), kao i pojedinih političkih partija.

Vesna Bratić je, objašnjavajući odluku o razrješenju Rade Višnjić, nenamjerno otkrila i da u MPNKS-u ne obavljaju nikakve provjere kandidata. „Sva priča o depolitizaciji državnog aparata pala je u vodu sramnim postupkom Vesne Bratić, iza kojeg nesporno stoje partije vladajuće većine. Umjesto da oslobode škole političkog uticaja i da razbiju ćelije za kupovinu glasova, što je nasljeđe koje je ostavio DPS sa svojim koalicionim partnerima, oni su se odlučili da te mehanizme preuzmu. Umjesto partijskih direktora i zamjenika – dobili smo partijske direktore i zamjenike”, konstatuje u svojoj objavi na Fejsbuku dugogodišnji aktivista nevladinog sektora Vuk Maraš.

Ministarka tvrdi da su novoizabrani vršioci dužnosti direktora osnovnih i srednjih škola birani nepartijski. Nije tako, narvano. Monitorovi upućeni izvori tvrde da je Radu  Višnjić imenovala na predlog Socijalističke narodne partije (SNP). Brojni slučajevi upotpunjuju sliku o krugovima iz kojih dolaze kadrovi u kulturi i prosvjeti. Monitor redovno piše o tome.

Nema obećanih reformi u prosvjeti. Čak ni o tome kako će tretirati užasna stanja u kojima se pojedine škole u Crnoj Gori nalaze – ministarka ne govori.

Mr Olivera Leković, v.d. direktorica nevladinog udruženja (NVU) Prosvjetna zajednica Crne Gore (PZCG), kazala je za Monitor da od resornog ministarstva zahtijevaju da se posveti gradnji nepartitokratskog sistema. „Imamo odgovornost da budemo kritičari svih koji pokušavaju da umjesto reforme koja će cijeniti stručnost i voditi kvalitetnijem obrazovanju svakog djeteta, nastave sa sprovođenjem sistema u kojem je najbitna partijska knjižica”.

Iz PZCG-a su nedavno, u saradnji sa NVO Udruženje Roditelji, pokrenuli kampanju pod nazivom Za društvo znanja, čiji je cilj da navede odgovorne u Vladi i Skupštini da prekinu tradiciju postavljanja partijskih vojnika za direktore škola i vrtića. Tražiće, navodi mr Leković, i izmjene Opšteg Zakona o obrazovanju kojim će se izbor direktora ubuduće urediti na način koji će garantovati transparentnost, profesionalizaciju i depolitizaciju, a na osnovu predloga prosvjetnih radnika, stručne zajednice i nevladinih organizacija. „Hoćemo da se sistem obrazovanja decentralizuje, kao i da resorno ministarstvo bude otvoreno za saradnju. Želimo da se budžet namijenjen za prosvjetu transparentno rasporedi i da se odrede prioriteti. Interesuje nas i kad će nastavnicima biti plaćen svaki čas preko norme, kad će se zaposliti kolege i asistenti (neki su i po deceniju na birou), kad ćemo imati plaćen prevoz, kad će se sistemski rješavati stambena pitanja prosvjetara i provjeriti rad Zadruge Solidarno, kao i do kad ćemo imati najmanju platu u regionu, pa i u Evropi. Nećemo stati sa zahtjevima. Godinama smo degradirani i na rubu egzistencije. Želimo društvo znanja”, navodi v.d. direktorica PZCG-a.

Nedavno je više članova radne grupe za izradu novog Zakona o visokom obrazovanju pobunilo protiv MPNKS-a, tvrdeći da su iz Ministarstva utvrdili nacrt tog propisa, bez konsultacije sa njima. Toliko o najavljivanom poboljšanju saradnje sa prosvjetarima.

Iz opozicione Socijaldemokratske partije (SDP) pokrenuli su postupak za interpelaciju u kojoj će tražiti smjenu ministarke.

Mnogo je znakova koji ukazuju na očigledan nedostatak kompetencija u resoru Vesne Bratić. Kadrovska politika tek je jedan od njih.

Andrea JELIĆ

 

DETEKTOR: Svega, kao na vašaru

U Ministarstvu prosvjete nauke kulture i sporta – veselo. Smjenu direktora osnovnih i srednjih škola, upotpunile su i promjene u kadrovskoj strukturi Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Na mjesto bivšeg direktora Božidara Božovića bila je   postavljena Milena Martinović, konzervatorka za papir, iz čuvene svešteničke porodice. Nakon 5 dana efektivnog rada ona je dala neopozivu ostavku. Nije se, kako se čuje, snašla u nesređenoj dokumentaciji svojih prethodnika.

Nije to ni lako. Evo ilustracija. U Upravi za zaštitu kulturnih dobara ne postoji registar popisa valorizovanih kulturnih pokretnih i nepokretnih dobara. Između ostalog ne postoji ni dokument iz 1945. godine kojim se potvrđuje preuzimanje Ikone presvetle Bogorodice Filermose. Od 1929. godine Ikona se nalazila kod kralja Aleksandra Karađorđevića ali je kralj Petar II Karađorđević prije napuštanja zemlje, predao na čuvanje Manastiru Ostrog. Takođe, ne postoji ni rješenje iz 1978. godine kojim se potvrđuje vlasništvo drzave nad Ikonom. Držalac ikone je Narodni muzej Crne Gore, koji je to postao aktom Vlade Crne Gore, odnosno Republičke komisije za vjerska pitanja od 20. januara 1978. Papiri se negdje zaturili…  Takođe, ne postoji dokument da li Ikona treba da se čuva u muzeju. Ili u nekom od crkvenih objekata za što se zalaže ministrica Vesna Bratić.

Za vrijeme petodnevne „vladavine” mr Milene Martinović krenulo se sa rekonstrukcijom cetinjskog manastira. Za nju su trebali posebni konzervatorski uslovi i prije svega saglasnost Uprave za zaštitu kulturnih dobara. Detektor saznaje – Mitropolija je zaboravila proceduru. Ili je  smatrala da joj saglasnost i ne treba.  Kao slučaju sanacije prilaznog stepeništa  Cetinjskog manastira kada je samo obavijestila Upravu da su radovi toga i toga datuma završeni.

Uglavnom, ode Milena Martinović. Njen prethodnik, bivši direktor Božidar Božović, DPS kadar, bio se prešaltao u nove vladajuće redove. Skrasio se kao  pomoćnik direktora za UNESCO.  No, preplivavanje nije uspjelo. Vlada ga je nedavno smijenila.

Bez direktora se ne može. Ministrica je na elektronskoj sjednici Vlade postavila Mladena Zagarčanina, arheologa iz Bara, na mjesto najnovijeg v. d. direktora Uprave za zastitu kulturnih dobara. Među ostalim kriterijuma za postvaljenje, jedan, po novome, veoma važan je ispunio: njegove fotografije sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem i ostalim svještencima iz Mitropolije krase društvene mreže. Uoči stupanja na funkciju najavio je jedan od prioriteta: “ Pronalaženje zajedničkog jezika s crkvom kojoj pripada veliki broj nepokretnih kulturnih dobara”. Prioritet će biti ispoštovan. Već prvog radnog dana u četvrtak ujutro direktor je zakazao sastanak sa Mitropolijom.

Da li će sa novim direktorom osvježiti u Upravi, čuće se. Pošto dolazi iz Bara sljeduju mu auto i vozač, njihove dnevnice i benzin. I, naravno, varijabila. Sve kao što je imala i njegova sugrađanka Anastazija Miranović kad je, u ime DPS-a, bila direktorica Uprave.

Koliko je nova valast ljuti protivnik nepotizma i partijskog zapošljavanja kazuje i opjevani podatak da je Vesna Bratić za  v.d. direktoricu podgoričke Gimnazije Slobodan Škerović postavila Biljanu Vučurović, suprugu poslanika i odbornika Jovana Jola Vučurovića, poznatog po vatrenom negiranju genocida. Za v.d. direktoricu OŠ Narodni heroj Savo Ilić u Kotoru  postavila je profesoricu Smiljanu Lazović, odbornicu  Demokratskog fronta. U Budvi je za v.d. direktoricu Srednje mješovite škole Danilo Kiš imenovana profesorica Nada Purić, bivša potpredsjednica Socijalističke narodne partije (SNP) koja je u januaru napustila tu stranku i dala podršku predsjedniku Opštine i lideru koalicije ,,Za budućnost Budve“ Marku Batu Careviću. Svega još tu ima.

U Crnoj Gori, prema zvaničnim podacima, postoje 162 državne osnovne škole, 50 srednjih škola i 21 predškolska ustanova, 13 muzičkih škola, dva obrazovna centra, tri resursna centra, deset učeničkih i studentskih domova i četiri internata. Na smijenjena mjesta direktora do sad je postavljeno svega 7 ljudi koji ne pripadaju „pravoslavnoj većini”. Eto tako.

Stela O. KOVAČ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo