Povežite se sa nama

INTERVJU

Žan-Arno Deren, glavni urednik portala Le Courrier des Balkans: Balkan je zahvatio talas otpora političkoj klasi

Objavljeno prije

na

Orban se predstavlja kao « konzervator », ali njegov projekat nije povratak na nešto što je postojalo i što je bilo uništeno komunizmom, liberalizmom ili mondijalizmom, to je Evropa koja nikad nije postojala, jedna reakcionarna utopija

 

MONITOR: Mnogi na Balkanu su razočarani onim što je došlo poslije odlaska sa političke scene balkanskih stabilokrata/autokrata. Da li građani koji žele njihov odlazak očekuju previše od nove vlasti, u još neinstitucionalizovanoj državi i razorenom društvu?

DEREN: Da se vratimo godinu-dve unazad… Ko je mogao da zamisli izborni poraz DPS-a? Pogledajmo i druge u regionu: ko je mogao da zamisli hapšenje i odlazak u Hag Hašima Tačija i plebiscitarnu pobedu Albina Kurtija? Čak i u BiH, nacionalističke partije su potisnute jesenas na lokalnim izborima, posebno u Sarajevu… Da to proširimo i na zemlje koje su već članice EU- ko je mogao zamisliti blistavu pobedu zelene levice u Zagrebu? Ko je mogao predvideti  fijasko Bojka Borisova u Bugarskoj? Čitav Balkan je zahvatio talas otpora političkoj klasi – pored zdravstvene kovid krize, uvećale su se i kriza ekonomska i socijalna, politička i demokratska.

Svakako, Edi Rama je obezbedio pobedu na izborima u Albaniji 25. aprila iako je bilo mnogo sumnji u vezi sa njihovom regularnošću, a Aleksandar Vučić još uvek deluje nepobedivo. Ovaj poslednji je upotrebio taktičku inteligenciju da bi pobedio na izborima u julu 2020, odmah posle prvog talasa kovida, kada je mogao da prikaže jedan relativno pozitivan zdravstveni bilans, čime je učinio da se zaborave pokušaji snižavanja osnovnih sloboda, i ekonomska nejednakost. Zbog toga je stvoreno uverenje da će Vučićev režim ostati zauvek. Stabilokratije koje su se učvrstile početkom 2010. posebno u Albaniji i Srbiji suviše često se posmatraju kao «hiljadugodišnji Rajh»: Evropljani su izgleda bili nesposobni da zamisle da DPS može da izgubi vlast u Crnoj Gori, i istu grešku ponavljaju sa Vučićem.

SAD su direktno intervenisale u martu 2020. da bi se oborila Kurtijeva vlada i spasio njihov «prijatelj» Tači, ali ovi potezi su samo učinili pobedu Samoopredeljenja lakšom. U Crnoj Gori su postojale strukturisane snage političke opozicije, sa uverljivim ideološkim stavovima. Radilo se o veoma suprotstavljenim orijentacijama, ali koje su bile dovoljno inteligentne da se obavežu na udruživanje kako bi donele promenu… Ali u Srbiji? Partije liberalne opozicije, one koje pretenduju na nasleđe Druge Srbije marginalizovane su, diskreditovane ili kupljene od režima. Ove partije ne mogu da stvore kredibilnu političku alternativu. Ipak i Vučućev režim će jednom pasti, i šta će se onda dogoditi? Ne znam, ali priroda politike ne voli vakuum, pojaviće se novi odgovori! U Hrvatskoj, koalicija zelene levice koja će pobediti u Zagrebu, nastala je na iskustvu građanskih pokreta kao što je « Zagreb je naš » ! To je primer koji je vrlo ohrabrujući za «Ne davimo Beograd», ali i za socijalne pokrete koji se snažno razvijaju u čitavom regionu.

MONITOR: Približavaju se francuski predsjednički izbori, a Merkelova odlazi na jesen, koliko se Makronove ambicije da je zamijeni na liderskom mjestu u EU, mogu ostvariti?

DEREN: Makron je izabran 2017, peredstavljajući se kao proevropski predvodnik koji je uverljivo predstavio svoje pretenzije na evropsko liderstvo. Međutim, njegov rezultat u tome je izrazito ograničen, delimično i zbog okolnosti pandemije. U suštinskim pitanjima na kojima se potvrđuje kredibilitet Evrope, kao što je prijem izbeglica, on nije ništa uradio, kao što nije doprineo ni koherentnijoj evropskoj politici niti ispunjavanju osnovnih obaveza Francuske u vezi sa prihvatom, obavezama koje su zacrtane u međunarodnim konvencijama kao i u francuskom pravu. Čak je naredio da se zatvori luka u Marselju sve do broda Akvarijus, za spasilački brod izbeglica sa Mediterana! Ima dve godine kako Francuska vetom sprečava početak pristupnih pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom iz potreba svoje unutrašnje politike, preuzimajući diskurs ekstremne desnice protiv proširenja. Francuska je već u kampanji za predsedničke izbore a Makron sve čini da se ponovo u drugom krugu suoči sa Marin Le Pen, misleći da će imati više šanse u borbi sa njom nego sa nekim, na primer, predstavnikom « klasične » desnice. Problem je u tome što je Makron preuzeo sve argumente krajnje desnice, kao što je bezbednosna tematika ili opsesija islamom koji « preti » Francuskoj.  To je rasisitički, islamofobni diskurs, koji se pokreće u ime koncepcije privrženosti « republikanskim vrednostima » i « laiciteta ».

Izabravši da se potpuno pozicionira na desnici, Makron se nada da će pokupiti njene glasove, ali ako u drugi krug bude išao sa Marin Le Pen, da bi se nosio sa njom biće mu potrebni glasovi levice, a tu ima vrlo malo ljudi koji bi bili spremni da glasaju za njega ! Zato ne bi trebalo isključiti pretpostavku o pobedi Marin Le Pen, a čak i ako Makron na kraju uspe da je nadvlada, to će biti samo ako prihvati argumente i tematiku ekstremne desnice. Danas Francuska živi u jednoj predfašističkoj situaciji, gde se koristi otvoreni rasistički govor, podstican od mnogih medija i podržavan od vlasti. Oficiri su objavili dve peticije u kojima govore o « građanskom ratu » i gotovo otvoreno pozivaju na puč ukoliko vlada ne reaguje ! Policajci su se 19. maja pojavili pred parlamentom tražeći uspostavljanje pravde: upravo su principi vladavine prava i podele vlasti danas ugroženi u zemlji Monteskjea. Evropske teme će biti veoma malo zastupljene u izbornoj kampanji i mislim da će pozicija Emanuela Makrona , i da bude izabran 2022, u Evropi biti veoma slaba.

MONITOR: Kakvo je raspoloženje u Francuskoj prema proširenju i kako se Crna Gora percipira?

DEREN: Postoji jedan ogroman paradoks. Ili politički predvodnici uopšte ne govore o Evropi i o proširenju, ili ponavljaju da bi Francuzi bili protiv… Na kraju, urade se ispitivanja javnog mnjenja kojima se konstatuje da se ljudi ili uopšte ne interesuju za evropska pitanja ili su neprijateljski raspoloženi prema proširenju, ali radi se o pravom političkom uslovljavanju! Ne mislim da postoji neki poseban stav francuske vlade kada se radi o Crnoj Gori, čak i da Francuska javno pokaže da u regionu ona favorizuje Srbiju, u suštini iz ekonomskih razloga, a da ne postavi ni najmanje pitanje o autoritarnom zaokretu Vučićevog režima. Crna Gora ostaje malo poznata za mnoge Francuze, uprkos starim i važnim vezama – mislim na sve crnogorske umetnike koji su živeli u Francuskoj, ili i na princa Nikolu. Možda će biti neke šanse da se odnosi razvijaju jer imamo dva veoma dinamična ambasadora, Ivana Ivaniševića u Parizu i Kristijana Timonijea  u Crnoj Gori.

 

Crna Gora na rskrsnici

MONITOR: Prošlo je 15 godina od kako je Crna Gora ponovo stekla nezavisnost. Vi ste dugo boravili ovdje, istoričar ste i novinar, poznajete zemlje našeg regiona. Kako su vlasti a kako građani razumijeli prednosti crnogorske nezavisnosti?

DEREN: Proklamacija o nezavisnosti je predstavljala ostvarenje mnogih težnji i mnogih nada, ali nije imala isto značenje za sve. Oni koji su se nadali da će to biti slobodna, demokratska, mulitikulturna, građanska, ekološka itd. zemlja često su razočarani i čak smatraju da je ovih 15 godina izgubljeno. Suprotno, za DPS-dakle za vlast, cilj nezavisnosti je u osnovi bio stvaranje jedne privatne države, da bi se zadovoljili planovi vlasti i lično bogaćenje. Oni nisu gubili vreme i bili su u prilici da maksimalno iskoriste mogućnosti koje im nudi nezavisnost. Međutim, izgubili su vlast poslije izbora 30. avgusta 2020, i Crna Gora se ponovo našla na raskrsnici : u kom pravcu se orijentisati? Ne može se predviđati unapred, ali mislim da su preduzeti ozbiljni koraci, jer niko više neće moći da dovodi u pitanje postojanje Crne Gore.  Ali se postavlja izazov : kakvu državu stvarati? Šta učiniti sa tom nezavisnošću? Kako se ona zamišlja u regionalnom i evropskom kontekstu? Iako je razumljivo da se građani Crne Gore prvo foksiraju na svoje unutrašnje probleme, hteo bih da naglasim i kao putnik koji godinama krstari Balkanom, koliko ova mala Crna Gora može da postane dragoceni primer za čitav region. Već je dala primer mirne demokratske promene, ali ostaje da pokaže i uspešnu demokratsku tranziciju.

 

Zabluda je da su etničke granice pravične

MONITOR: Ponovo se govori o hipotetičkoj promjeni granica kako bi se   « potkusurili » nerazriješeni konflikti na Balkanu. Kakvi bi se scenariji  mogli realizovati?

DEREN: Ideja da se „urede“ balkanski sukobi iscrtavanjem novih granica je stara obmana koja trese kancelarije od pojave Istočnog pitanja, krajem 19. veka, od Balkana do Srednjeg istoka. Ona počiva na pogrešnoj ideji da  pravične  granice  mogu postojati samo ako su etničke. Ideja je pogrešna jer  nijedna granica na svetu nije  pravična . Granica nije nikada nešto drugo do materijalizacija odnosa snaga u datom momentu. Nijedna granica nije nepromenjiva ali nijedna promena granice nikada ništa nije rešila, izazivajući, naprotiv, gotovo uvek nove probleme. Ova iluzija je duboko usađena u kolonijalnu zamisao na Zapadu, Zapadu-demijurgu koji veruje da može da napravi svetski poredak povlačeći linije razdvajanja. Slovenački non-pejper ovo pokazuje kao karikaturu, sa svojim teškim islamofobnim pretpostavkama – njegovom glavnom idejom o kantonizaciji muslimana u BiH na najmanjoj mogućoj teritoriji, jer su drugi prema tom dokumentu, verovatno teledirigovani od mađarskog premijera Orbana, uvereni da muslimani nemaju svoje mesto u Evropi, pa čak ni u BiH. Kad bi takav suludi scenario počeo da se realizuje, na primer između Kosova i Srbije, efekat prelivanja mogao bi da zahvati i čitav region i čak i čitavu Evropu: zašto bi onda, na primer, Baskija i Katalonija trebalo da ostanu podeljene između Španije i Francuske ili Flandrija između Belgije i Francuske? Ja ne verujem da se takvi projekti mogu ostvariti , ali kontekst je veoma opasan: lokalne autokrate, kao Vučić u Srbiji ali i Rama u Albaniji, mogu misliti da bi takav scenario mogao da im pomogne da učvrste svoju vlast, i da bi trebalo moćnike unutar EU podržati u tom smislu, na prvom mestu  Orbana.

Evropa koju bi Orban  želeo da napravi  je zatvorena, bela i hrišćanska, organizovana oko nekoliko velikih etničkih država. On se predstavlja kao «konzervator», ali njegov projekat nije povratak na nešto što je postojalo i što je bilo uništeno komunizmom, liberalizmom ili mondijalizmom, to je Evropa koja nikad nije postojala, eakcionarna utopija. Veliki je izazov razumeti kojom bi se utopijom moglo suprotstaviti ovoj. Očigledno je da je evropski projekat onako kako je bio zamišljen u zastoju, ne iz «tehničkih» već iz duboko politikih razloga. Zato je potrebno ponovo osmisliti evropski projekat, a jedini koji, na žalost, na tome danas rade su ultra-reakcionari, kao Orban, Le Pen, Salvini i Janša, sa svojom opsesijom granicama. U entuzijazmu posle 1989, kada je pala gvozdena zavesa, pričalo se o ukidanju granica. A nikada nije bilo više kilometara granica, zidova i bodljikave žice u Evropi, nego što ih ima danas.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

LJUPKA KOVAČEVIĆ, ANIMA: Građanstvo je u dubokoj apatiji, potisnutom bijesu i očaju

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rješenje su parlamentarni  izbori, pojava novih stranaka sa nepoznatim liderima i svježim idejama. I dva važna uslova: da se prekine sa politikom u kojoj cilj opravdava sredstva  i da se ukinu privilegije koje su  obezbijeđene  iz budžeta političkim partijama i vlastodršcima

 

MONITOR: Opet politička kriza, opet inicijativa za smjenu Vlade?

KOVAČEVIĆ: Sjetih se, bilo je to negdje osamdesetih  kada je Lepa Brena postala hit  pjesmom „Sitnije, Cile, sitnije, nauči me najhitnije… pokaži mi najbitnije“. Tih godina su uz zvuke ove pjesme  i opšte pomame za Brenom (svih naroda i narodnosti ) postavljani temelji  nove političke kulture i kulturne politike na prostoru  SFRJ. Iza leđa stanovništva koje se zanosilo  sjajem u očima i nagovještajima  erotike, pod plaštom opuštenosti  započinjane su   zločinačke politike,  dehumanizacija kulture, zloupotreba erotike. To traje do dan danas.  Najhitnije smo naučeni na rat,  a  najbitnije  je malo ko shvatio. To je asocijacija na vaše pitanje možda zbog  sjaja u očima  premijera ( dobro bi bilo da čuje pjesmu, hit prije njegovog rođenja a i danas njen ton boji političku  svakodnevnicu) kada je shvatio koju je izuzetnu poziciju dobio da zaigra na  promjene, a možda  zbog  opuštenog djelovanja iza  scene kada je došlo do  brkanja  najhitnijeg i najbitnijeg. Poenta  pjesme   je u  zadatku – sitnije. Sitnoća je razvijana (učena  i pokazivana)  na svim poljima,  usavršavala se  laž, licemjerje, podlost,  potkradanje, prebacivanje odgovornosti na druge, sakrivanje od odgovornosti, zgrtanje moći, novca i privilegija.  I taman kad pomislite da sitnije ne može, ponovo ista scena i ista pjesma. Politička scena, uz medijsku dopunu u Crnoj Gori je  zlokobna matrica  sitnog  gdje se nema više što naučiti, ni pokazati. Politička kriza je olakšanje, šansa da se promijeni pjesma, promijeni obrazac.

MONITOR: Demokrate su najavile da će se za deset dana izjasniti o tome da li će glasati za inicijativu, dodajući da ima puno razloga za njen pad. Vjerujete li da će ova Vlada izgubiti povjerenje u parlamentu?

KOVAČEVIĆ: Ima puno razloga za pad Vlade ali kriju one zbog čega ne bi trebala pasti. Jasno  je da neće da daju jasan odgovor. Odlaganje  shvatam kao  povećavanje vlastitog značaja  u dobroj pregovaračkoj  poziciji, čekaju se ponude, moraju se izračunati lični benefiti. Svi ponešto krijuckaju pa ne mogu da procijenim da li će ova  Vlada izgubiti  povjerenje u parlamentu (svi akteri imaju dokazano ogromne  kapacitete za političku trgovinu) ali znam da ga definitivno  nema van njega. Uronjeni  u političko blato teško je iznutra odabrati izlaz u promjenama.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 12. avgusta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR ŽARKO PUHOVSKI, PROFESOR, GRAĐANSKI AKTIVISTA IZ ZAGREBA: Etnički nacionalizam je postao dosadna ideologija među ideologijama

Objavljeno prije

na

Objavio:

Iz činjenice da je Putinova Rusija zločinački i idiotski napala Ukrajinu, ne slijedi da su oni koji se s Ukrajinom poigravaju s druge strane, automatski u pravu

 

MONITOR: Opet je, i ovaj 27-i put, podsjećanje na vojno-policijsku akciju Oluja, izazvalo oprečne reakcije u Hrvatskoj i Srbiji. Moglo se čuti i dosta poziva na „mir i stabilnost“ od najviših predstavnika obje države. Otkuda tako napadno referiranje na mirovnu politiku dok se, istovremeno, šalju uznemirujuće poruke drugoj strani?

PUHOVSKI: Mir – u osnovnome, primitivnom značenju ne-rata – na ovome terenu posve je neupitan, i svi to znaju. Zato si politički ovlaštenici posvuda i dopuštaju povremene ispade uznemiravanja susjedstva (koji im, dakako, koriste za homogeniziranje pastve). Javni su povici usporedivi s onima iz 90-ih, ali, srećom, s daleko manjim učincima, jer:

a) međunarodni je složaj posve drukčiji;
b) odnosi su lokalnih snaga mnogo izjednačeniji;
c) „vjerni puk“ je na svim stranama sve više nevjeran, sve više odan boljem životu, sve manje osjetljiv na repetirane parole.

Ukratko: etnički nacionalizam je kroz desetljeća širenja postao elementom političke normalnosti, pa funkcionira „samo“ na izborima, dok je svoju (naizgled) prevratničku ulogu uglavnom izgubio. Ili: grandiozan mu je uspjeh u konačnici došao glave, postao je dosadnom ideologijom među ideologijama.

MONITOR: Vesna Teršelič je primijetila da niko od govornika na proslavi u Kninu nije pomenuo civilne žrtve Oluje. Demokratska stranka u Srbiji izašla je sa prijedlogom da se ubijenima i prognanima da status civilnih žrtava rata. Kako Vi gledate na ove utiske i predloge?

PUHOVSKI: Vesna Teršelič je tek nominalno u pravu, no istina je znatno ružnija – svi su, zapravo, govorili baš o žrtvama (zapravo: Žrtvama), „našima“ dakako. A one su toliko samorazumljive da ih se i ne spominje. Primjerice, iste se (srpske) žrtve na jednoj strani pojavljuju pod naznakom „tragedije koju je izazvala pohlepa i glupost srpskoga vodstva“, na drugoj u formuli „nećemo dopustiti ponavljanje“. O hrvatskim se žrtvama ritualno govori takorekuć svakodnevno – u Hrvatskoj (u Srbiji ih se i ne spominje, jer ona, znano je, službeno nije ni bila u ratu). Baš na simbolu Žrtve čitav ovaj prekogranični polit-folklor i živi, uz predano zanemarivanje jada pravih žrtava (čak i „naših“). Status civilnih žrtava rata ubijenima i prognanima svakako bi pomogao u popravljanju stanja, ali ponovno su na djelu politička predpitanja – u Hrvatskoj, recimo, prognanima službeno smatraju samo one koji su žrtve srpskih snaga i JNA; oni su drugi  naprosto „izbjegli“.

MONITOR: Srbija je otvorila slučaj stradanja na Petrovačkoj cesti. Da li se može očekivati da se hrvatsko pravosuđe zainteresuje za ovaj slučaj?

PUHOVSKI: Ne, ne treba to očekivati, jer hrvatska javnost i dalje počiva u uvjerenju da „smo se branili i obranili“, a „pojedini incidenti“ ne zaslužuju pažnju, posebice nakon toliko vremena. To više što je – s dobrim razlogom – ugled srpskoga pravosuđa (i) u Hrvatskoj mizeran. Podaci o zločinu na Petrovačkoj cesti su kontroverzni, a hrvatsko pravosuđe nije reagiralo ni na mnogo jasnije ustanovljene zločine. Dugoročno je, opasno u konkretnome slučaju to što je političko vodstvo a limine odbilo raspravu o mogućem suđenju, a da dokumentacija i nije stigla do pravosuđa.

MONITOR: I posle 27 godina od kraja rata u Hrvatskoj, ne rješavaju se pitanja nestalih na obje strane. Da li oni koji imaju političku moć kalkulišu sa riješavanjem ovog pitanja?

PUHOVSKI: Vjerojatno, no bitno je sljedeće – vladajućima na obje strane naročito je stalo da se otkrivaju „naše žrtve“, ali ne i po cijenu da se, istovremeno, otkrivaju i zločini „naših“ (indikativno: jezik otkriva dio problema – izraz „naše žrtve“ može označavati one koje su „naši“ pobili, ili i „naše“ koje su drugi pobili). U Hrvatskoj je broj nepronađenih s obje (etničke) strane otprilike podjednak pa to dodatno blokira proces. Iskusili smo to i u (nažalost neuspješnim) nastojanjima da se pokrene REKOM.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 12. avgusta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVAN SUBOTIĆ, HERCEGNOVSKI STRIP FESTIVAL: Kulturološko čudo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Postali smo jedna od najatraktivnijih stripovskih lokacija u Evropi i sada se umjetnici prijavljuju sami. Imamo reputaciju da smo „festivalski festival“

 

MONITOR: HSF, 16. po redu, je za mjesec dana. Na šta ste posebno ponosni ove godine?

SUBOTIĆ: Ovogodišnje, 16. izdanje HSF-a imaće sigurno najveći broj vrhunskih gostiju do sada. Pored onih koji će ponijeti epitet specijalnih, broj svjetskih zvijezda koje se vraćaju u Herceg Novi i jednostavno ne žele da ga propuste je ogroman. Iako je to bio ogroman izazov, uspjeli smo se organizovati na način da pored 12 specijalnih gostiju, te onih redovnih kao što su Vilijam Simpson, Valter Venturi, Tihomir Tikulin ili Iztok Sitar, ove godine u Herceg Novom ponovo vidimo svjetsku klasu kakva su Glen Fabri, Fernando Danjino, Đorđo Pontreli, Paskvale Del Vekio, Esad Ribić ili Mirko Čolak te sve one evropske i regionalne zvijezde koje su već prilično poznate publici. Preponosni smo i na kvalitet pažljivo probranog muzičkog programa u kojem će učestvovati Prljavi inspektor Blaža i Kljunovi, Kanda Kodža i Nebojša, Počeni Škafi, Gift, Empathy Soul Project, Marko Vlahović…

Konačno, ponosni smo što su svi naši programi i dalje besplatni za sve posjetioce, te što ove godine fantastičan program nosimo sa sobom i na hercegnovsku rivijeru, do rizorta Portonovi, te ponovo u Tivat i na Lušticu.

MONITOR: Kako ste uspjeli izgraditi adresu na koju će rado doći najveća imena umjetnosti kvadrata i oblačića?

SUBOTIĆ: Formula za privlačenje najvećih imena je ne samo jednostavna, već vjerovatno i jedina po kojoj znamo da radimo. Dosadašnji specijalni gosti, za koje se uvijek potrudimo da se osjećaju sjajno u Herceg Novom, naša su najbolja reklama odnosno najefikasniji kanal komunikacije sa svojim kolegama. Dakle, posao svake godine odradite pošteno, svojski, najbolje što možete i dobar glas o vama niko ne može da zaustavi. Posljednjih godina, moramo se pohvaliti, posao je još lakši. Jednostavno, postali smo jedna od najatraktivnijih stripovskih lokacija u Evropi i sada se umjetnici prijavljuju sami, odnosno oni kontaktiraju nas. Imamo reputaciju da smo „festivalski festival“, da smo „kulturološko čudo“.

MONITOR: Drugi se gase ili životare, HSF raste. Kako?

SUBOTIĆ: Za to je zaslužan prije svega temeljan i konstantan rad njegovih organizatora i cijele grupe mladih volontera okupljene oko nas. Ogromnu strast prema stripu pretočili smo u ovaj događaj i nismo se libili da u njega uložimo sate svakodnevnog rada, lične reputacije, sve kanale komunikacije koje imamo na raspolaganju, te kucanje na mnogobrojna vrata. Ukoliko vjerujete u svoj proizvod, a naš je proizvod festival koji se bavi talentom, kulturom, osmijesima, ljepotom, pričanjem priča… dovoljno je da vam neko pruži šansu jednom. Rezultat te pružene šanse je takav da HSF nikada ne gubi sponzore ili prijatelje manifestacije, naprotiv, oni ostaju dugo s nama na obostrano zadovoljstvo. Danas je HSF kompleksan mozaik prijatelja festivala koji dolaze iz svih grana društva i daju doprinos ovoj vrhunskoj fešti. Uz to, organizatori su na vrijeme krenuli u podmlađivanje festivalskog tima, te su djeca koja su stasavala uz festival danas momci i djevojke, koji aktivno učestvuju u organizaciji i koji će ga jednog dana naslijediti.

MONITOR: Objavili ste i jedan broj HSF magazina.

SUBOTIĆ: To ostaje naš nedosanjani san, odnosno projekat koji i dalje čeka na nastavak realizacije. Za taj projekat biće nam potrebna značajnija pomoć u smislu uslova za rad, te izdavačke koncepcije. Izdavaštvo je nešto u šta se još nismo odvažili da krenemo, ali je ideja koja u našim glavama zri već dugo, a pogotovo intenzivno u prethodnoj godini. Recimo da će mnogo zavisiti od reakcije državnih organa kojima smo se obratili u smislu podrške ovom projektu i situacije u kojoj će se neko od nas iz organizacionog tima ekskluzivno morati posvetiti HSF-u puno radno vrijeme. Postali smo izvanredan kulturni i turistički proizvod. Samo malo nas dijeli da od toga cijela ova priča, i dalje bazirana isključivo na entuzijazmu, postane profesionalna, pa i da HSF magazin postane stvarnost, te još jedan način otvaranja vrata mladim crnogorskim stvaraocima ka karijerama u vizuelnoj umjetnosti.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 12. avgusta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo