Povežite se sa nama

INTERVJU

Žan-Arno Deren, glavni urednik portala Le Courrier des Balkans: Balkan je zahvatio talas otpora političkoj klasi

Objavljeno prije

na

Orban se predstavlja kao « konzervator », ali njegov projekat nije povratak na nešto što je postojalo i što je bilo uništeno komunizmom, liberalizmom ili mondijalizmom, to je Evropa koja nikad nije postojala, jedna reakcionarna utopija

 

MONITOR: Mnogi na Balkanu su razočarani onim što je došlo poslije odlaska sa političke scene balkanskih stabilokrata/autokrata. Da li građani koji žele njihov odlazak očekuju previše od nove vlasti, u još neinstitucionalizovanoj državi i razorenom društvu?

DEREN: Da se vratimo godinu-dve unazad… Ko je mogao da zamisli izborni poraz DPS-a? Pogledajmo i druge u regionu: ko je mogao da zamisli hapšenje i odlazak u Hag Hašima Tačija i plebiscitarnu pobedu Albina Kurtija? Čak i u BiH, nacionalističke partije su potisnute jesenas na lokalnim izborima, posebno u Sarajevu… Da to proširimo i na zemlje koje su već članice EU- ko je mogao zamisliti blistavu pobedu zelene levice u Zagrebu? Ko je mogao predvideti  fijasko Bojka Borisova u Bugarskoj? Čitav Balkan je zahvatio talas otpora političkoj klasi – pored zdravstvene kovid krize, uvećale su se i kriza ekonomska i socijalna, politička i demokratska.

Svakako, Edi Rama je obezbedio pobedu na izborima u Albaniji 25. aprila iako je bilo mnogo sumnji u vezi sa njihovom regularnošću, a Aleksandar Vučić još uvek deluje nepobedivo. Ovaj poslednji je upotrebio taktičku inteligenciju da bi pobedio na izborima u julu 2020, odmah posle prvog talasa kovida, kada je mogao da prikaže jedan relativno pozitivan zdravstveni bilans, čime je učinio da se zaborave pokušaji snižavanja osnovnih sloboda, i ekonomska nejednakost. Zbog toga je stvoreno uverenje da će Vučićev režim ostati zauvek. Stabilokratije koje su se učvrstile početkom 2010. posebno u Albaniji i Srbiji suviše često se posmatraju kao «hiljadugodišnji Rajh»: Evropljani su izgleda bili nesposobni da zamisle da DPS može da izgubi vlast u Crnoj Gori, i istu grešku ponavljaju sa Vučićem.

SAD su direktno intervenisale u martu 2020. da bi se oborila Kurtijeva vlada i spasio njihov «prijatelj» Tači, ali ovi potezi su samo učinili pobedu Samoopredeljenja lakšom. U Crnoj Gori su postojale strukturisane snage političke opozicije, sa uverljivim ideološkim stavovima. Radilo se o veoma suprotstavljenim orijentacijama, ali koje su bile dovoljno inteligentne da se obavežu na udruživanje kako bi donele promenu… Ali u Srbiji? Partije liberalne opozicije, one koje pretenduju na nasleđe Druge Srbije marginalizovane su, diskreditovane ili kupljene od režima. Ove partije ne mogu da stvore kredibilnu političku alternativu. Ipak i Vučućev režim će jednom pasti, i šta će se onda dogoditi? Ne znam, ali priroda politike ne voli vakuum, pojaviće se novi odgovori! U Hrvatskoj, koalicija zelene levice koja će pobediti u Zagrebu, nastala je na iskustvu građanskih pokreta kao što je « Zagreb je naš » ! To je primer koji je vrlo ohrabrujući za «Ne davimo Beograd», ali i za socijalne pokrete koji se snažno razvijaju u čitavom regionu.

MONITOR: Približavaju se francuski predsjednički izbori, a Merkelova odlazi na jesen, koliko se Makronove ambicije da je zamijeni na liderskom mjestu u EU, mogu ostvariti?

DEREN: Makron je izabran 2017, peredstavljajući se kao proevropski predvodnik koji je uverljivo predstavio svoje pretenzije na evropsko liderstvo. Međutim, njegov rezultat u tome je izrazito ograničen, delimično i zbog okolnosti pandemije. U suštinskim pitanjima na kojima se potvrđuje kredibilitet Evrope, kao što je prijem izbeglica, on nije ništa uradio, kao što nije doprineo ni koherentnijoj evropskoj politici niti ispunjavanju osnovnih obaveza Francuske u vezi sa prihvatom, obavezama koje su zacrtane u međunarodnim konvencijama kao i u francuskom pravu. Čak je naredio da se zatvori luka u Marselju sve do broda Akvarijus, za spasilački brod izbeglica sa Mediterana! Ima dve godine kako Francuska vetom sprečava početak pristupnih pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom iz potreba svoje unutrašnje politike, preuzimajući diskurs ekstremne desnice protiv proširenja. Francuska je već u kampanji za predsedničke izbore a Makron sve čini da se ponovo u drugom krugu suoči sa Marin Le Pen, misleći da će imati više šanse u borbi sa njom nego sa nekim, na primer, predstavnikom « klasične » desnice. Problem je u tome što je Makron preuzeo sve argumente krajnje desnice, kao što je bezbednosna tematika ili opsesija islamom koji « preti » Francuskoj.  To je rasisitički, islamofobni diskurs, koji se pokreće u ime koncepcije privrženosti « republikanskim vrednostima » i « laiciteta ».

Izabravši da se potpuno pozicionira na desnici, Makron se nada da će pokupiti njene glasove, ali ako u drugi krug bude išao sa Marin Le Pen, da bi se nosio sa njom biće mu potrebni glasovi levice, a tu ima vrlo malo ljudi koji bi bili spremni da glasaju za njega ! Zato ne bi trebalo isključiti pretpostavku o pobedi Marin Le Pen, a čak i ako Makron na kraju uspe da je nadvlada, to će biti samo ako prihvati argumente i tematiku ekstremne desnice. Danas Francuska živi u jednoj predfašističkoj situaciji, gde se koristi otvoreni rasistički govor, podstican od mnogih medija i podržavan od vlasti. Oficiri su objavili dve peticije u kojima govore o « građanskom ratu » i gotovo otvoreno pozivaju na puč ukoliko vlada ne reaguje ! Policajci su se 19. maja pojavili pred parlamentom tražeći uspostavljanje pravde: upravo su principi vladavine prava i podele vlasti danas ugroženi u zemlji Monteskjea. Evropske teme će biti veoma malo zastupljene u izbornoj kampanji i mislim da će pozicija Emanuela Makrona , i da bude izabran 2022, u Evropi biti veoma slaba.

MONITOR: Kakvo je raspoloženje u Francuskoj prema proširenju i kako se Crna Gora percipira?

DEREN: Postoji jedan ogroman paradoks. Ili politički predvodnici uopšte ne govore o Evropi i o proširenju, ili ponavljaju da bi Francuzi bili protiv… Na kraju, urade se ispitivanja javnog mnjenja kojima se konstatuje da se ljudi ili uopšte ne interesuju za evropska pitanja ili su neprijateljski raspoloženi prema proširenju, ali radi se o pravom političkom uslovljavanju! Ne mislim da postoji neki poseban stav francuske vlade kada se radi o Crnoj Gori, čak i da Francuska javno pokaže da u regionu ona favorizuje Srbiju, u suštini iz ekonomskih razloga, a da ne postavi ni najmanje pitanje o autoritarnom zaokretu Vučićevog režima. Crna Gora ostaje malo poznata za mnoge Francuze, uprkos starim i važnim vezama – mislim na sve crnogorske umetnike koji su živeli u Francuskoj, ili i na princa Nikolu. Možda će biti neke šanse da se odnosi razvijaju jer imamo dva veoma dinamična ambasadora, Ivana Ivaniševića u Parizu i Kristijana Timonijea  u Crnoj Gori.

 

Crna Gora na rskrsnici

MONITOR: Prošlo je 15 godina od kako je Crna Gora ponovo stekla nezavisnost. Vi ste dugo boravili ovdje, istoričar ste i novinar, poznajete zemlje našeg regiona. Kako su vlasti a kako građani razumijeli prednosti crnogorske nezavisnosti?

DEREN: Proklamacija o nezavisnosti je predstavljala ostvarenje mnogih težnji i mnogih nada, ali nije imala isto značenje za sve. Oni koji su se nadali da će to biti slobodna, demokratska, mulitikulturna, građanska, ekološka itd. zemlja često su razočarani i čak smatraju da je ovih 15 godina izgubljeno. Suprotno, za DPS-dakle za vlast, cilj nezavisnosti je u osnovi bio stvaranje jedne privatne države, da bi se zadovoljili planovi vlasti i lično bogaćenje. Oni nisu gubili vreme i bili su u prilici da maksimalno iskoriste mogućnosti koje im nudi nezavisnost. Međutim, izgubili su vlast poslije izbora 30. avgusta 2020, i Crna Gora se ponovo našla na raskrsnici : u kom pravcu se orijentisati? Ne može se predviđati unapred, ali mislim da su preduzeti ozbiljni koraci, jer niko više neće moći da dovodi u pitanje postojanje Crne Gore.  Ali se postavlja izazov : kakvu državu stvarati? Šta učiniti sa tom nezavisnošću? Kako se ona zamišlja u regionalnom i evropskom kontekstu? Iako je razumljivo da se građani Crne Gore prvo foksiraju na svoje unutrašnje probleme, hteo bih da naglasim i kao putnik koji godinama krstari Balkanom, koliko ova mala Crna Gora može da postane dragoceni primer za čitav region. Već je dala primer mirne demokratske promene, ali ostaje da pokaže i uspešnu demokratsku tranziciju.

 

Zabluda je da su etničke granice pravične

MONITOR: Ponovo se govori o hipotetičkoj promjeni granica kako bi se   « potkusurili » nerazriješeni konflikti na Balkanu. Kakvi bi se scenariji  mogli realizovati?

DEREN: Ideja da se „urede“ balkanski sukobi iscrtavanjem novih granica je stara obmana koja trese kancelarije od pojave Istočnog pitanja, krajem 19. veka, od Balkana do Srednjeg istoka. Ona počiva na pogrešnoj ideji da  pravične  granice  mogu postojati samo ako su etničke. Ideja je pogrešna jer  nijedna granica na svetu nije  pravična . Granica nije nikada nešto drugo do materijalizacija odnosa snaga u datom momentu. Nijedna granica nije nepromenjiva ali nijedna promena granice nikada ništa nije rešila, izazivajući, naprotiv, gotovo uvek nove probleme. Ova iluzija je duboko usađena u kolonijalnu zamisao na Zapadu, Zapadu-demijurgu koji veruje da može da napravi svetski poredak povlačeći linije razdvajanja. Slovenački non-pejper ovo pokazuje kao karikaturu, sa svojim teškim islamofobnim pretpostavkama – njegovom glavnom idejom o kantonizaciji muslimana u BiH na najmanjoj mogućoj teritoriji, jer su drugi prema tom dokumentu, verovatno teledirigovani od mađarskog premijera Orbana, uvereni da muslimani nemaju svoje mesto u Evropi, pa čak ni u BiH. Kad bi takav suludi scenario počeo da se realizuje, na primer između Kosova i Srbije, efekat prelivanja mogao bi da zahvati i čitav region i čak i čitavu Evropu: zašto bi onda, na primer, Baskija i Katalonija trebalo da ostanu podeljene između Španije i Francuske ili Flandrija između Belgije i Francuske? Ja ne verujem da se takvi projekti mogu ostvariti , ali kontekst je veoma opasan: lokalne autokrate, kao Vučić u Srbiji ali i Rama u Albaniji, mogu misliti da bi takav scenario mogao da im pomogne da učvrste svoju vlast, i da bi trebalo moćnike unutar EU podržati u tom smislu, na prvom mestu  Orbana.

Evropa koju bi Orban  želeo da napravi  je zatvorena, bela i hrišćanska, organizovana oko nekoliko velikih etničkih država. On se predstavlja kao «konzervator», ali njegov projekat nije povratak na nešto što je postojalo i što je bilo uništeno komunizmom, liberalizmom ili mondijalizmom, to je Evropa koja nikad nije postojala, eakcionarna utopija. Veliki je izazov razumeti kojom bi se utopijom moglo suprotstaviti ovoj. Očigledno je da je evropski projekat onako kako je bio zamišljen u zastoju, ne iz «tehničkih» već iz duboko politikih razloga. Zato je potrebno ponovo osmisliti evropski projekat, a jedini koji, na žalost, na tome danas rade su ultra-reakcionari, kao Orban, Le Pen, Salvini i Janša, sa svojom opsesijom granicama. U entuzijazmu posle 1989, kada je pala gvozdena zavesa, pričalo se o ukidanju granica. A nikada nije bilo više kilometara granica, zidova i bodljikave žice u Evropi, nego što ih ima danas.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo