Povežite se sa nama

INTERVJU

Žan-Arno Deren, glavni urednik portala Le Courrier des Balkans: Balkan je zahvatio talas otpora političkoj klasi

Objavljeno prije

4 godine

na

Jean-Arnault Dérens viendra expliquer, le 14 juin, un périple effectué sur un voilier, au croisement des peules et des migrations.

Orban se predstavlja kao « konzervator », ali njegov projekat nije povratak na nešto što je postojalo i što je bilo uništeno komunizmom, liberalizmom ili mondijalizmom, to je Evropa koja nikad nije postojala, jedna reakcionarna utopija

 

MONITOR: Mnogi na Balkanu su razočarani onim što je došlo poslije odlaska sa političke scene balkanskih stabilokrata/autokrata. Da li građani koji žele njihov odlazak očekuju previše od nove vlasti, u još neinstitucionalizovanoj državi i razorenom društvu?

DEREN: Da se vratimo godinu-dve unazad… Ko je mogao da zamisli izborni poraz DPS-a? Pogledajmo i druge u regionu: ko je mogao da zamisli hapšenje i odlazak u Hag Hašima Tačija i plebiscitarnu pobedu Albina Kurtija? Čak i u BiH, nacionalističke partije su potisnute jesenas na lokalnim izborima, posebno u Sarajevu… Da to proširimo i na zemlje koje su već članice EU- ko je mogao zamisliti blistavu pobedu zelene levice u Zagrebu? Ko je mogao predvideti  fijasko Bojka Borisova u Bugarskoj? Čitav Balkan je zahvatio talas otpora političkoj klasi – pored zdravstvene kovid krize, uvećale su se i kriza ekonomska i socijalna, politička i demokratska.

Svakako, Edi Rama je obezbedio pobedu na izborima u Albaniji 25. aprila iako je bilo mnogo sumnji u vezi sa njihovom regularnošću, a Aleksandar Vučić još uvek deluje nepobedivo. Ovaj poslednji je upotrebio taktičku inteligenciju da bi pobedio na izborima u julu 2020, odmah posle prvog talasa kovida, kada je mogao da prikaže jedan relativno pozitivan zdravstveni bilans, čime je učinio da se zaborave pokušaji snižavanja osnovnih sloboda, i ekonomska nejednakost. Zbog toga je stvoreno uverenje da će Vučićev režim ostati zauvek. Stabilokratije koje su se učvrstile početkom 2010. posebno u Albaniji i Srbiji suviše često se posmatraju kao «hiljadugodišnji Rajh»: Evropljani su izgleda bili nesposobni da zamisle da DPS može da izgubi vlast u Crnoj Gori, i istu grešku ponavljaju sa Vučićem.

SAD su direktno intervenisale u martu 2020. da bi se oborila Kurtijeva vlada i spasio njihov «prijatelj» Tači, ali ovi potezi su samo učinili pobedu Samoopredeljenja lakšom. U Crnoj Gori su postojale strukturisane snage političke opozicije, sa uverljivim ideološkim stavovima. Radilo se o veoma suprotstavljenim orijentacijama, ali koje su bile dovoljno inteligentne da se obavežu na udruživanje kako bi donele promenu… Ali u Srbiji? Partije liberalne opozicije, one koje pretenduju na nasleđe Druge Srbije marginalizovane su, diskreditovane ili kupljene od režima. Ove partije ne mogu da stvore kredibilnu političku alternativu. Ipak i Vučućev režim će jednom pasti, i šta će se onda dogoditi? Ne znam, ali priroda politike ne voli vakuum, pojaviće se novi odgovori! U Hrvatskoj, koalicija zelene levice koja će pobediti u Zagrebu, nastala je na iskustvu građanskih pokreta kao što je « Zagreb je naš » ! To je primer koji je vrlo ohrabrujući za «Ne davimo Beograd», ali i za socijalne pokrete koji se snažno razvijaju u čitavom regionu.

MONITOR: Približavaju se francuski predsjednički izbori, a Merkelova odlazi na jesen, koliko se Makronove ambicije da je zamijeni na liderskom mjestu u EU, mogu ostvariti?

DEREN: Makron je izabran 2017, peredstavljajući se kao proevropski predvodnik koji je uverljivo predstavio svoje pretenzije na evropsko liderstvo. Međutim, njegov rezultat u tome je izrazito ograničen, delimično i zbog okolnosti pandemije. U suštinskim pitanjima na kojima se potvrđuje kredibilitet Evrope, kao što je prijem izbeglica, on nije ništa uradio, kao što nije doprineo ni koherentnijoj evropskoj politici niti ispunjavanju osnovnih obaveza Francuske u vezi sa prihvatom, obavezama koje su zacrtane u međunarodnim konvencijama kao i u francuskom pravu. Čak je naredio da se zatvori luka u Marselju sve do broda Akvarijus, za spasilački brod izbeglica sa Mediterana! Ima dve godine kako Francuska vetom sprečava početak pristupnih pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom iz potreba svoje unutrašnje politike, preuzimajući diskurs ekstremne desnice protiv proširenja. Francuska je već u kampanji za predsedničke izbore a Makron sve čini da se ponovo u drugom krugu suoči sa Marin Le Pen, misleći da će imati više šanse u borbi sa njom nego sa nekim, na primer, predstavnikom « klasične » desnice. Problem je u tome što je Makron preuzeo sve argumente krajnje desnice, kao što je bezbednosna tematika ili opsesija islamom koji « preti » Francuskoj.  To je rasisitički, islamofobni diskurs, koji se pokreće u ime koncepcije privrženosti « republikanskim vrednostima » i « laiciteta ».

Izabravši da se potpuno pozicionira na desnici, Makron se nada da će pokupiti njene glasove, ali ako u drugi krug bude išao sa Marin Le Pen, da bi se nosio sa njom biće mu potrebni glasovi levice, a tu ima vrlo malo ljudi koji bi bili spremni da glasaju za njega ! Zato ne bi trebalo isključiti pretpostavku o pobedi Marin Le Pen, a čak i ako Makron na kraju uspe da je nadvlada, to će biti samo ako prihvati argumente i tematiku ekstremne desnice. Danas Francuska živi u jednoj predfašističkoj situaciji, gde se koristi otvoreni rasistički govor, podstican od mnogih medija i podržavan od vlasti. Oficiri su objavili dve peticije u kojima govore o « građanskom ratu » i gotovo otvoreno pozivaju na puč ukoliko vlada ne reaguje ! Policajci su se 19. maja pojavili pred parlamentom tražeći uspostavljanje pravde: upravo su principi vladavine prava i podele vlasti danas ugroženi u zemlji Monteskjea. Evropske teme će biti veoma malo zastupljene u izbornoj kampanji i mislim da će pozicija Emanuela Makrona , i da bude izabran 2022, u Evropi biti veoma slaba.

MONITOR: Kakvo je raspoloženje u Francuskoj prema proširenju i kako se Crna Gora percipira?

DEREN: Postoji jedan ogroman paradoks. Ili politički predvodnici uopšte ne govore o Evropi i o proširenju, ili ponavljaju da bi Francuzi bili protiv… Na kraju, urade se ispitivanja javnog mnjenja kojima se konstatuje da se ljudi ili uopšte ne interesuju za evropska pitanja ili su neprijateljski raspoloženi prema proširenju, ali radi se o pravom političkom uslovljavanju! Ne mislim da postoji neki poseban stav francuske vlade kada se radi o Crnoj Gori, čak i da Francuska javno pokaže da u regionu ona favorizuje Srbiju, u suštini iz ekonomskih razloga, a da ne postavi ni najmanje pitanje o autoritarnom zaokretu Vučićevog režima. Crna Gora ostaje malo poznata za mnoge Francuze, uprkos starim i važnim vezama – mislim na sve crnogorske umetnike koji su živeli u Francuskoj, ili i na princa Nikolu. Možda će biti neke šanse da se odnosi razvijaju jer imamo dva veoma dinamična ambasadora, Ivana Ivaniševića u Parizu i Kristijana Timonijea  u Crnoj Gori.

 

Crna Gora na rskrsnici

MONITOR: Prošlo je 15 godina od kako je Crna Gora ponovo stekla nezavisnost. Vi ste dugo boravili ovdje, istoričar ste i novinar, poznajete zemlje našeg regiona. Kako su vlasti a kako građani razumijeli prednosti crnogorske nezavisnosti?

DEREN: Proklamacija o nezavisnosti je predstavljala ostvarenje mnogih težnji i mnogih nada, ali nije imala isto značenje za sve. Oni koji su se nadali da će to biti slobodna, demokratska, mulitikulturna, građanska, ekološka itd. zemlja često su razočarani i čak smatraju da je ovih 15 godina izgubljeno. Suprotno, za DPS-dakle za vlast, cilj nezavisnosti je u osnovi bio stvaranje jedne privatne države, da bi se zadovoljili planovi vlasti i lično bogaćenje. Oni nisu gubili vreme i bili su u prilici da maksimalno iskoriste mogućnosti koje im nudi nezavisnost. Međutim, izgubili su vlast poslije izbora 30. avgusta 2020, i Crna Gora se ponovo našla na raskrsnici : u kom pravcu se orijentisati? Ne može se predviđati unapred, ali mislim da su preduzeti ozbiljni koraci, jer niko više neće moći da dovodi u pitanje postojanje Crne Gore.  Ali se postavlja izazov : kakvu državu stvarati? Šta učiniti sa tom nezavisnošću? Kako se ona zamišlja u regionalnom i evropskom kontekstu? Iako je razumljivo da se građani Crne Gore prvo foksiraju na svoje unutrašnje probleme, hteo bih da naglasim i kao putnik koji godinama krstari Balkanom, koliko ova mala Crna Gora može da postane dragoceni primer za čitav region. Već je dala primer mirne demokratske promene, ali ostaje da pokaže i uspešnu demokratsku tranziciju.

 

Zabluda je da su etničke granice pravične

MONITOR: Ponovo se govori o hipotetičkoj promjeni granica kako bi se   « potkusurili » nerazriješeni konflikti na Balkanu. Kakvi bi se scenariji  mogli realizovati?

DEREN: Ideja da se „urede“ balkanski sukobi iscrtavanjem novih granica je stara obmana koja trese kancelarije od pojave Istočnog pitanja, krajem 19. veka, od Balkana do Srednjeg istoka. Ona počiva na pogrešnoj ideji da  pravične  granice  mogu postojati samo ako su etničke. Ideja je pogrešna jer  nijedna granica na svetu nije  pravična . Granica nije nikada nešto drugo do materijalizacija odnosa snaga u datom momentu. Nijedna granica nije nepromenjiva ali nijedna promena granice nikada ništa nije rešila, izazivajući, naprotiv, gotovo uvek nove probleme. Ova iluzija je duboko usađena u kolonijalnu zamisao na Zapadu, Zapadu-demijurgu koji veruje da može da napravi svetski poredak povlačeći linije razdvajanja. Slovenački non-pejper ovo pokazuje kao karikaturu, sa svojim teškim islamofobnim pretpostavkama – njegovom glavnom idejom o kantonizaciji muslimana u BiH na najmanjoj mogućoj teritoriji, jer su drugi prema tom dokumentu, verovatno teledirigovani od mađarskog premijera Orbana, uvereni da muslimani nemaju svoje mesto u Evropi, pa čak ni u BiH. Kad bi takav suludi scenario počeo da se realizuje, na primer između Kosova i Srbije, efekat prelivanja mogao bi da zahvati i čitav region i čak i čitavu Evropu: zašto bi onda, na primer, Baskija i Katalonija trebalo da ostanu podeljene između Španije i Francuske ili Flandrija između Belgije i Francuske? Ja ne verujem da se takvi projekti mogu ostvariti , ali kontekst je veoma opasan: lokalne autokrate, kao Vučić u Srbiji ali i Rama u Albaniji, mogu misliti da bi takav scenario mogao da im pomogne da učvrste svoju vlast, i da bi trebalo moćnike unutar EU podržati u tom smislu, na prvom mestu  Orbana.

Evropa koju bi Orban  želeo da napravi  je zatvorena, bela i hrišćanska, organizovana oko nekoliko velikih etničkih država. On se predstavlja kao «konzervator», ali njegov projekat nije povratak na nešto što je postojalo i što je bilo uništeno komunizmom, liberalizmom ili mondijalizmom, to je Evropa koja nikad nije postojala, eakcionarna utopija. Veliki je izazov razumeti kojom bi se utopijom moglo suprotstaviti ovoj. Očigledno je da je evropski projekat onako kako je bio zamišljen u zastoju, ne iz «tehničkih» već iz duboko politikih razloga. Zato je potrebno ponovo osmisliti evropski projekat, a jedini koji, na žalost, na tome danas rade su ultra-reakcionari, kao Orban, Le Pen, Salvini i Janša, sa svojom opsesijom granicama. U entuzijazmu posle 1989, kada je pala gvozdena zavesa, pričalo se o ukidanju granica. A nikada nije bilo više kilometara granica, zidova i bodljikave žice u Evropi, nego što ih ima danas.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

INTERVJU

BALŠA BRKOVIĆ, PISAC: Svi smo mi pod krovom neke nadstrešnice

Objavljeno prije

5 dana

na

21 Marta, 2025

Objavio:

Najvažniji proces koji se dešava u Srbiji danas je nestajanje straha. To je ključni simptom ozdravljenja jednog društva…U određenom smislu, svi smo mi pod krovom neke nadstrešnice koja će pasti, svi mi igramo u mračnoj diskoteci koja svakog trena može da plane, da ode u dim…

 

 

 

MONITOR:U subotu je završen veliki protest u Beogradu. Kako komentarišete i doživaljvate višemjesečne proteste u Srbiji?

BRKOVIĆ:Ovi protesti su, iznad svega, znak da ima nade za Srbiju. Da jedna loša i amoralna vlast i jedan neobrazovani diktator nisu do kraja zarobili Srbiju i time zatvorili njenu kapiju budućnosti.

Kao aktivni učesnik beogradskih martovskih studentskih protesta iz 1991. imam i jedan vrlo ličan doživljaj svega što se ovih dana tamo dešava. Taj lični ugao pojačan je i činjenicom da je moj sin Brajan danas aktivni učesnik ovih događanja. Iz toga slijedi i neveseli zaključak da se na ovim balkanskim prostorima bilo koja suštinska promjena osvaja (pre)sporo, a da bi se nešto pomjerilo sa mrtve tačke potreban je rad više generacija. I potrošeni životi više naraštaja.

I još jedan govorljiv detalj: na demonstracijama iz 1991. značajnu ulogu odigrao je tada glumac Branislav Lečić, kanalisao je sa bine tu novu i moćnu energiju, a danas kada ga vidim sa ovim mrakom iz Pionirskog parka, jasno mi je da su modeli korupcije u naših ljudi mnogo raskošniji i neobičniji nego što pretpostavljamo, posebno kada je riječ o umjetnicima i srodnim djelatnostima.

Biće zanimljivo te i takve ljude pogledati u oči kada sve ovo prođe.

Kao i gotovo sve diktatore kroz istoriju, Vučića, prije svega čine slabosti ljudi kojima vlada, zato je on duboko zastrašujuća politička figura – on je sve ono najgore u svima: od koruptivnosti do licemjerja, od neznanja do površnosti, od gluposti do surovosti, od pohlepe do agresije…

To je i logično i zakonomjerno: diktator nikad nije sazdan na dobrim osobinama onih kojima vlada.

Ipak, najvažniji proces koji se dešava u Srbiji danas je nestajanje straha. To je ključni simptom ozdravljenja jednog društva. A nestanak straha je suprotan nestanku struje – taj nestanak jasno pokaže sve oko vas. Kao kad se iznova uključi svijetlo – sve je najednom vidljivo, do najsitnijeg detalja. To je ono čega se autokrate najviše plaše – oni vole tamu i polutamu koja kod ljudi ionako aktivira sve moguće forme straha, vole i na sve bacaju zbunjujuće sjenke koje ljude vraćaju onim osnovnim, djetinjim strahovima od svijeta, od drugih… I što je nejnevjerovatnije, to djeluje.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 21. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

NIKOLA LUNIĆ, IZVRŠNI DIREKTOR SAVJETA ZA STRATEŠKE POLITIKE IZ  BEOGRADA: Upotrijebljen je neki od nesmrtonosnih sistema za suzbijanje demonstracija

Objavljeno prije

5 dana

na

21 Marta, 2025

Objavio:

Mala je  mogućnost da se radi o tzv. zvučnom topu (LRAD – Long-Range Acoustic Device). Vjerovatno je upotrijebljen neki od sličnih sistema poput energetskog (ADS – Active Denial System) ili vazdušnog/gasnog topa (Vortex Cannon). U svakom slučaju radi se o zabranjenim sredstvima koja su potencijalno mogla prouzrokovati tragičan ishod

 

 

MONITOR:  U subotu je, nekim sredstvom, za koje dio javnosti tvrdi da je tzv.zvučni top, napadnut veliki skup na Slaviji. Izvršna vlast, Aleksandar Vučić, Više javno tužilaštvo, čak i Urgentni centar u Beogradu, odmah su stali „u odbranu države“. Poslije peticije međunarodnim organizacijama preko pola miliona ljudi, ministar policije nudi istragu FBI i FSB. Čemu, u stvari, svjedočimo?

LUNIĆ: Svedoci smo bili istorijskog skupa u Beogradu gde su predstavnici vlasti nepovratno izgubili ne samo politički legitimitet, već i poverenje naroda. Niko više u Srbiji ne veruje zvaničnim saopštenjima, već se uglavnom do istine dolazi ukrštanjem raznih izvora informacija. Obzirom na brojna svedočenja i snimke sa društvenih mreža, može se reći da je upotrebljen neki od nesmrtonosnih sistema za suzbijanje demonstracija. Mala je mogućnost da se radi o tzv. zvučnom topu (LRAD – Long-Range Acoustic Device). Verovatno je upotrebljen neki od sličnih sistema poput energetskog (ADS – Active Denial System) ili vazdušnog/gasnog topa (Vortex Cannon). U svakom slučaju radi se o zabranjenim sredstvima koja su potencijalno mogla prouzrokovati tragičan ishod. Nikom sada ne trebaju političke floskule o kvazi istrazi ili plasiranim dezinformacijama, već istina koja mora dovesti do odgovornosti. Javnost očekuje odgovor na pitanje šta se stvarno desilo i koji nesmrtonosni sistemi su u posedu institucija u Srbiji.  Ponuda za istragu stranim službama na teritoriji Srbije govori u prilog da niti vlast razume koncept suvereniteta, niti dovoljno poštuje istorijsko nasleđe. Podsetiću da je Srbija 1914. upravo zbog odbijanja istrage stranoj službi iz tačke 6. ultimatuma, bila spremna za rat sa Austrougarskom.

MONITOR:  Vučić je obećao rezultate istrage u roku od 48 sati, prema onima koji tvrde da je država imala i upotrijebila zvučni top. Kritične situacije za vlast i ranije su  se često kanalisale u razne „teorije zavere“. Kakav „scenario“  predviđate?

LUNIĆ: Iako vlast voli da upotrebljava rusofilsku frazeologiju o obojenoj revoluciji, istina je da protesti predstavljaju široki narodni bunt prema stanju u društvu, probuđen studentskom inicijativom. Za razliku od opozicionih ili aktivističkih organizacija, protiv naroda je jednostavno nemoguće upotrebiti silu. U okruženju ljubavi, tolerancije i solidarnosti kakva do sada nije viđena, svaka metoda prisile je po pravilu beskorisna. Bez obzira što se studenti formalno ograđuju od politike, protesti predstavljaju političku destabilizaciju društva koji se u jednom trenutku moraju završiti demokratskim izborima. U društvu koje se nalazi u srcu Evrope i u okruženju globalne geopolitičke rekompozicije moći, bilo bi veoma neodgovorno upotrebiti silu. Jedini društveno prihvatljivi scenario predstavlja formiranje nezavisnih institucija koje će pomoći u organizaciji potpuno demokratskih izbora izbornih manipulacija koje su nam  postale svakodnevnica.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 21. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BRANO MANDIĆ, PISAC I NOVINAR: Potvrda da je imalo smisla pisati

Objavljeno prije

2 sedmice

na

14 Marta, 2025

Objavio:

Koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika

 

 

MONITOR: Napisali ste da ste pomislili da je to nevjerovatno, kad ste dobili papir Uprave policije da je protiv vas pokrenut postupak  zbog  kolumne u kojoj ste kritikovali javni nastup profesora Aleksandra Stamatovića. Zaista je nevjerovatno. Pomalo i jezivo. Šta ste još pomislili kad ste pročitali dokument?

MANDIĆ: Pomislio sam da je policijsko pismo najbolja moguća reklama koja se može desiti jednom piscu i da ću morati da ubrzam objavu moje knjige sabranih eseja i kolumni “Zbogom novine”. Baš ovih dana radim na tom rukopisu, prilično obimnom, i ova prijava nekako savršeno zatvara krug. Dvije se misli smjenjuju. Prva, da sam sve dosad u životu pisao uzalud, i druga, da je možda ovo što se dešava upravo potvrda da je imalo smisla pisati, neka vrsta priznanja da sam neke stvari makar dodirnuo.

Zapravo, kad sam dobio to plavo pisamce, trebalo mi je malo vremena da shvatim da nije riječ o privatnoj tužbi, nego da je država procijenila da je moj teskt opasan po javni red i mir. Situacija je bizarna i zato izgleda neozbiljno i upravo tu vidim najveću zamku percepcije. To što izgleda neozbiljno, ne abolira nas da cijeli slučaj tretiramo kao ozbiljan pritisak na novinara i podrivanje slobode govora, što na koncu cijela ova situacija jeste. A što se smiješne strane tiče, kažu da se Kafka smijao dok je čitao djelove Procesa, mislio je kako je to jako zabavno i komično djelo.

MONITOR: Osim što je ovaj postupak policije prijetnja  slobodi govora, državne institucije  se stavljaju u zaštitu profesora koji je  u medijima iznio najprizemnije seksističke komentare, a smatraju da vi remetite javni red i mir jer kritikujete takvo ponašanje profesora, kao i Etički odbor UCG koji ga je zaštitio?

MANDIĆ: O slučaju seksističke opaske profesora Stamatovića nisam imao namjeru da pišem, sve je tu bilo dovoljno jasno i jadno da bi se javnost dalje edukovala. Mislim da je profesor svojim ponašanjem sam sebi naškodio, pokazao se u svijetlu koje je samo po sebi karikaturalno i ne ostavlja mnogo prostora za satiričnu intervenciju. Ali kad je Etički odbor Univerziteta Crne Gore porodio nekakvu jeftinu pseudifilozofiju u vidu odbrane našeg profesora “zavodnika”, stvar je postala sistemska. Tek onda sam krenuo da pišem, jer je riječ o zanimljivoj i značajnoj temi – lažnom moralu akademske zajednice. Presuda Etičkog odbora nije bila ni objavljena na sajtu Univerziteta, dobio sam je od jedne NVO koja je pratila slučaj. Zgranut sam bio tim jezikom, farisejskim konstrukcijama o dobrom profesoru koji hvali duh ispod majice i novinarku gleda kao cilj a ne sredstvo. Jednom riječju, mrak. Mrak bez trunke svjetla, tim prije što je Odbor imao nekoliko elegantih načina da profesora opomene, da se ogradi, nije uopšte morala ničija glava da leti. Ipak, autoritarne strukture ne dozvoljavaju ni najmanju pukotinu za kritiku, sve tu mora biti ugašeno, splasnuto, bezgrešno, kako bi podržalo simulakrumu od koga žive armije pokornih, gotovo anonimnih profesora, nespremnih za bilo kakav javni istup.

Da, upravo sam to htio da kažem, naš Univerzitet dobrim dijelom funkcioniše kao autoritarna struktura i samo nečiji autoritet, pretpostavljam rektorov, učinio je da se odmah nakon Stamatovićevog gafa Univerzitet jednim nepotpisanim saopštenjem ogradi od njegovog ponašanja. Međutim, kad je stvar predata na rješavanje po proceduri, Etički odbor je pokazao kakva je zapravo klima na Univerzitetu, kako se ubija zdrava misao tamo gdje bi trebalo da se uči sloboda.

MONITOR: Po Zakonu, odnosno njegovom tumačenju od strane UP,  vi  kritikom “vrijeđate moral”. Šta je onda sa moralom u Crnoj Gori?

MANDIĆ: Tačno je da Zakon o javnom redu i miru pominje moral, iako naravno ne možemo znati šta moral zapravo znači. Za mene je moral individualna kategorija i u Crnoj Gori ga nema ni manje ni više nego na drugim mjestima. Ono važno je kako ćemo mi kodifikovati moral da postane društvena potreba. To možemo uraditi samo preko jezika, koji država, policija i partije žele da kontrolišu. Zato oni napadaju pravo na maštu, provokaciju i slobodan izraz, da bi njihova norma zavladala. U tom sistemu vrijednosti figura “matorog jarca” koju koristim posve literarno biva opasnija od kvaziakademskog meketanja kojim se opravdava prostakluk. Naši centri moći, a možda je bolje reći centri suštinske nemoći, žele da propišu fine riječi, tačne signale, da bi kroz njih lakše proturali svoje političke agende. Ne sumnjajte da svi znaju tačno što žele u ovom slučaju, a najmanje su naivni oni koji povrh svega primaju novac iz budžeta kao profesori, pravnici, filozofi. Najgori su ti zatvoreni krugovi lažnog akademizma u kojem se kale karijere zasnovane na političkoj podvali i pokoravanju.

Moj članak, kao i mnogi koje sam napisao, samo je pokušaj da jasno kažem crnogorskom društvu koliko je opasno i bijedno poigravanje sa istinom sa tih umišljenih visina.

MONITOR: Reagovali su iz dijela civilnog sektora,  medija..  Kako vidite reakciju javnosti?

MANDIĆ: U Crnoj Gori već postoji određeni broj pojedinaca i organizacija koje znaju šta treba raditi u ovakvim situacijama. Oko mene je stvoren obruč profesionalne stručne podrške koji mi omogućava da se skoncentrišem na svoj posao i sagledam stvar u pravom značenju. Sve što se dešava gledam prevashodno kao pisac, jer je to moja jedina donekle valjana optika. Na polju aktivizma i pravne akcije nisam naročito verziran, pa mi pomoć svakako dobro dođe. Hvala kolegama koji su pisali o mom slučaju, hvala civilnom sektoru što prati, a čitaocima što me podržavaju lično.

MONITOR: Nakon pritiska javnosti koji je trajao nekoliko dana, direktor policije Šćepanović je saopštio da će policija dodatno razmotriti osnovanost prijave protiv vas. Kako ste doživjeli njegove riječi?

MANDIĆ: To što je direktor policije saopštio liči na sugestiju da se od cijele stvari odustane. Pominje se tu pravo na kritiku, novinarski stilovi, čak i odbrana dostojanstva koleginice kao motiv za pisanje spornog članka. Dakle, sve što smo čuli je jedno atipično pravno usmjeravanje koje kao da govori neko verziran za medijska prava i slobode. Nismo imali prilike da čujemo nešto tako od ranijih direktora policije, tako da je izazvalo pažnju. Ako se desi da policija povuče svoju prijavu, znači u toj institutciji, ali i krovnom Ministarstvu unutrašnjih poslova, imaju dovoljno mudrosti da uvide pogrešan korak. Nije to mala stvar, ali da ne trčimo sa zaključkom, neka se prvo dogodi. Ne zaboravimo da je samo dan-dva prije Šćepanovićevog nastupa, Uprava policije izdala saopštenje u kojem sasvim opravdava prijavu protiv mene.

MONITOR:  Kazali ste da se nadate da je u tom slučaju reakcije policije riječ o neznanju, ali da se plašite  da je ovakvo djelovanje države pokušaj da se slobodna kritika zakine do mjere blaziranosti koju propisuju političari, istoričari i ostale malterdžije našeg oštećenog javnog diskursa. Ima li još simptoma koji ukazuju da uprkos narativima političke klase, baš i ne idemo u evropskom smjeru?

MANDIĆ: Ni sama Evropa više nije sigurna da li ide u “evropskom smjeru”, što našu poziciju dovoljno otežava. Naprosto, koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika. Ugrožena je naivna vizija pravne liberalno-demokratske države, koja se pokazala kao preskup servis i istorijski previzađen model kapitalističkog razvoja. Zato srljamo u ono što neki zovu tehno-feudalizam, a neki neofašizam. Kako god bilo, Crna Gora je nesnađena i podložna zlim tendencijama, koje se sve brže artikulišu ubrzanim tehnološkim prenosom informacija. Konačno nismo periferija, jer je cijeli svijet otišao dođavola.

MONITOR: Treba li nam ozbiljna normalizacija?

MANDIĆ: I treba, i ne treba. Sa jedne strane moramo da baštinimo narative van standarda i na granici onog okoštalog pojma o normalnosti koji nije ništa drugo nego politički mit i sredstvo manipulacije masama. Tu vrstu normalizacije valja podrivati, razotkriti njeno maligno svojstvo da opravdava zločine i dehumanizuje komunikaciju. Sa druge strane, ne možemo se dovijeka ni izmotavati u realtivizaciji svega, činjenica je da vrijeme koje živimo traži konstruktivnu moralnu okosnicu, makar kao polazište i minimum dogovora šta je to normalno. Taj minimum društvenog dogovora ni u svijetu ne postoji a kamoli kod nas, ali to ne znači da ga prestanemo tražiti i zagovarati.

MONITOR: Koliko je recimo normalno da još pričamo o jeziku i zastavama, dok i dalje čekamo reforme pravosuđa, javne uprave, rezultate u borbi protiv korupcije, procese protiv ratnih zločina, bolji život, niže cijene?

MANDIĆ: U ovom trenutku crnogorsko društvo nema snažan artikulisan glas koji bi pomogao da se te stvari prevaziđu. Namučeni mnogim traumama, još ne nalazimo ideološki referentni okvir u kojem bismo rešavali te smiješne probleme. Pošto tog okvira nema, pošto nam ljevicu glumi kasta tranzicionih zločinaca, dok desnica veliča ratne zločine i EU integracije, nalazimo se u besmislenom prostoru za bilo kakvu političku akciju. Ali ni to neće dovijeka. Epohalno pražnjenje u Srbiji nastupilo je u trenucima najvećeg očaja. Tektonski pokreti čine se nagli, ali posljedica su duge istorijske pripreme. Moram priznati da mi u ovom trenutku Crna Gora izgleda očajno, ali ja sam upravo traumiran jednom policijskom prijavom i vjerujem da nisam sasvim objektivan u ovom lamentu.

MONITOR: Koliko je važno da makar o svemu tome ne ćutimo, remeteći red i mir moćnih?

MANDIĆ: Važno je da preuzimemo definiciju moći i da je okrenemo u korist svojih potencija i potreba, kako su to učinili studenti u Srbiji. Moć je u stvaralačkom i slobodnom izrazu, te nikakva trošna balkanska državna forma ne može kontrolisati našu želju i potrebu za slobodom. To su u komšiluku shvatili onog trenutka kad se više nije moglo disati, kad je ugrožena osnovna supstanca društva. Kamo će rečena pobuna povesti, ne znam, ali vjerujem u nove pobune, ovdje i tamo, lijevo, prevashodno lijevo, gdje se treba okupiti, konsolidovati i spremiti za užase koji svijetu tek predstoje.

Milena PEROVIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo