Povežite se sa nama

INTERVJU

Žan-Arno Deren, glavni urednik portala Le Courrier des Balkans: Balkan je zahvatio talas otpora političkoj klasi

Objavljeno prije

na

Orban se predstavlja kao « konzervator », ali njegov projekat nije povratak na nešto što je postojalo i što je bilo uništeno komunizmom, liberalizmom ili mondijalizmom, to je Evropa koja nikad nije postojala, jedna reakcionarna utopija

 

MONITOR: Mnogi na Balkanu su razočarani onim što je došlo poslije odlaska sa političke scene balkanskih stabilokrata/autokrata. Da li građani koji žele njihov odlazak očekuju previše od nove vlasti, u još neinstitucionalizovanoj državi i razorenom društvu?

DEREN: Da se vratimo godinu-dve unazad… Ko je mogao da zamisli izborni poraz DPS-a? Pogledajmo i druge u regionu: ko je mogao da zamisli hapšenje i odlazak u Hag Hašima Tačija i plebiscitarnu pobedu Albina Kurtija? Čak i u BiH, nacionalističke partije su potisnute jesenas na lokalnim izborima, posebno u Sarajevu… Da to proširimo i na zemlje koje su već članice EU- ko je mogao zamisliti blistavu pobedu zelene levice u Zagrebu? Ko je mogao predvideti  fijasko Bojka Borisova u Bugarskoj? Čitav Balkan je zahvatio talas otpora političkoj klasi – pored zdravstvene kovid krize, uvećale su se i kriza ekonomska i socijalna, politička i demokratska.

Svakako, Edi Rama je obezbedio pobedu na izborima u Albaniji 25. aprila iako je bilo mnogo sumnji u vezi sa njihovom regularnošću, a Aleksandar Vučić još uvek deluje nepobedivo. Ovaj poslednji je upotrebio taktičku inteligenciju da bi pobedio na izborima u julu 2020, odmah posle prvog talasa kovida, kada je mogao da prikaže jedan relativno pozitivan zdravstveni bilans, čime je učinio da se zaborave pokušaji snižavanja osnovnih sloboda, i ekonomska nejednakost. Zbog toga je stvoreno uverenje da će Vučićev režim ostati zauvek. Stabilokratije koje su se učvrstile početkom 2010. posebno u Albaniji i Srbiji suviše često se posmatraju kao «hiljadugodišnji Rajh»: Evropljani su izgleda bili nesposobni da zamisle da DPS može da izgubi vlast u Crnoj Gori, i istu grešku ponavljaju sa Vučićem.

SAD su direktno intervenisale u martu 2020. da bi se oborila Kurtijeva vlada i spasio njihov «prijatelj» Tači, ali ovi potezi su samo učinili pobedu Samoopredeljenja lakšom. U Crnoj Gori su postojale strukturisane snage političke opozicije, sa uverljivim ideološkim stavovima. Radilo se o veoma suprotstavljenim orijentacijama, ali koje su bile dovoljno inteligentne da se obavežu na udruživanje kako bi donele promenu… Ali u Srbiji? Partije liberalne opozicije, one koje pretenduju na nasleđe Druge Srbije marginalizovane su, diskreditovane ili kupljene od režima. Ove partije ne mogu da stvore kredibilnu političku alternativu. Ipak i Vučućev režim će jednom pasti, i šta će se onda dogoditi? Ne znam, ali priroda politike ne voli vakuum, pojaviće se novi odgovori! U Hrvatskoj, koalicija zelene levice koja će pobediti u Zagrebu, nastala je na iskustvu građanskih pokreta kao što je « Zagreb je naš » ! To je primer koji je vrlo ohrabrujući za «Ne davimo Beograd», ali i za socijalne pokrete koji se snažno razvijaju u čitavom regionu.

MONITOR: Približavaju se francuski predsjednički izbori, a Merkelova odlazi na jesen, koliko se Makronove ambicije da je zamijeni na liderskom mjestu u EU, mogu ostvariti?

DEREN: Makron je izabran 2017, peredstavljajući se kao proevropski predvodnik koji je uverljivo predstavio svoje pretenzije na evropsko liderstvo. Međutim, njegov rezultat u tome je izrazito ograničen, delimično i zbog okolnosti pandemije. U suštinskim pitanjima na kojima se potvrđuje kredibilitet Evrope, kao što je prijem izbeglica, on nije ništa uradio, kao što nije doprineo ni koherentnijoj evropskoj politici niti ispunjavanju osnovnih obaveza Francuske u vezi sa prihvatom, obavezama koje su zacrtane u međunarodnim konvencijama kao i u francuskom pravu. Čak je naredio da se zatvori luka u Marselju sve do broda Akvarijus, za spasilački brod izbeglica sa Mediterana! Ima dve godine kako Francuska vetom sprečava početak pristupnih pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom iz potreba svoje unutrašnje politike, preuzimajući diskurs ekstremne desnice protiv proširenja. Francuska je već u kampanji za predsedničke izbore a Makron sve čini da se ponovo u drugom krugu suoči sa Marin Le Pen, misleći da će imati više šanse u borbi sa njom nego sa nekim, na primer, predstavnikom « klasične » desnice. Problem je u tome što je Makron preuzeo sve argumente krajnje desnice, kao što je bezbednosna tematika ili opsesija islamom koji « preti » Francuskoj.  To je rasisitički, islamofobni diskurs, koji se pokreće u ime koncepcije privrženosti « republikanskim vrednostima » i « laiciteta ».

Izabravši da se potpuno pozicionira na desnici, Makron se nada da će pokupiti njene glasove, ali ako u drugi krug bude išao sa Marin Le Pen, da bi se nosio sa njom biće mu potrebni glasovi levice, a tu ima vrlo malo ljudi koji bi bili spremni da glasaju za njega ! Zato ne bi trebalo isključiti pretpostavku o pobedi Marin Le Pen, a čak i ako Makron na kraju uspe da je nadvlada, to će biti samo ako prihvati argumente i tematiku ekstremne desnice. Danas Francuska živi u jednoj predfašističkoj situaciji, gde se koristi otvoreni rasistički govor, podstican od mnogih medija i podržavan od vlasti. Oficiri su objavili dve peticije u kojima govore o « građanskom ratu » i gotovo otvoreno pozivaju na puč ukoliko vlada ne reaguje ! Policajci su se 19. maja pojavili pred parlamentom tražeći uspostavljanje pravde: upravo su principi vladavine prava i podele vlasti danas ugroženi u zemlji Monteskjea. Evropske teme će biti veoma malo zastupljene u izbornoj kampanji i mislim da će pozicija Emanuela Makrona , i da bude izabran 2022, u Evropi biti veoma slaba.

MONITOR: Kakvo je raspoloženje u Francuskoj prema proširenju i kako se Crna Gora percipira?

DEREN: Postoji jedan ogroman paradoks. Ili politički predvodnici uopšte ne govore o Evropi i o proširenju, ili ponavljaju da bi Francuzi bili protiv… Na kraju, urade se ispitivanja javnog mnjenja kojima se konstatuje da se ljudi ili uopšte ne interesuju za evropska pitanja ili su neprijateljski raspoloženi prema proširenju, ali radi se o pravom političkom uslovljavanju! Ne mislim da postoji neki poseban stav francuske vlade kada se radi o Crnoj Gori, čak i da Francuska javno pokaže da u regionu ona favorizuje Srbiju, u suštini iz ekonomskih razloga, a da ne postavi ni najmanje pitanje o autoritarnom zaokretu Vučićevog režima. Crna Gora ostaje malo poznata za mnoge Francuze, uprkos starim i važnim vezama – mislim na sve crnogorske umetnike koji su živeli u Francuskoj, ili i na princa Nikolu. Možda će biti neke šanse da se odnosi razvijaju jer imamo dva veoma dinamična ambasadora, Ivana Ivaniševića u Parizu i Kristijana Timonijea  u Crnoj Gori.

 

Crna Gora na rskrsnici

MONITOR: Prošlo je 15 godina od kako je Crna Gora ponovo stekla nezavisnost. Vi ste dugo boravili ovdje, istoričar ste i novinar, poznajete zemlje našeg regiona. Kako su vlasti a kako građani razumijeli prednosti crnogorske nezavisnosti?

DEREN: Proklamacija o nezavisnosti je predstavljala ostvarenje mnogih težnji i mnogih nada, ali nije imala isto značenje za sve. Oni koji su se nadali da će to biti slobodna, demokratska, mulitikulturna, građanska, ekološka itd. zemlja često su razočarani i čak smatraju da je ovih 15 godina izgubljeno. Suprotno, za DPS-dakle za vlast, cilj nezavisnosti je u osnovi bio stvaranje jedne privatne države, da bi se zadovoljili planovi vlasti i lično bogaćenje. Oni nisu gubili vreme i bili su u prilici da maksimalno iskoriste mogućnosti koje im nudi nezavisnost. Međutim, izgubili su vlast poslije izbora 30. avgusta 2020, i Crna Gora se ponovo našla na raskrsnici : u kom pravcu se orijentisati? Ne može se predviđati unapred, ali mislim da su preduzeti ozbiljni koraci, jer niko više neće moći da dovodi u pitanje postojanje Crne Gore.  Ali se postavlja izazov : kakvu državu stvarati? Šta učiniti sa tom nezavisnošću? Kako se ona zamišlja u regionalnom i evropskom kontekstu? Iako je razumljivo da se građani Crne Gore prvo foksiraju na svoje unutrašnje probleme, hteo bih da naglasim i kao putnik koji godinama krstari Balkanom, koliko ova mala Crna Gora može da postane dragoceni primer za čitav region. Već je dala primer mirne demokratske promene, ali ostaje da pokaže i uspešnu demokratsku tranziciju.

 

Zabluda je da su etničke granice pravične

MONITOR: Ponovo se govori o hipotetičkoj promjeni granica kako bi se   « potkusurili » nerazriješeni konflikti na Balkanu. Kakvi bi se scenariji  mogli realizovati?

DEREN: Ideja da se „urede“ balkanski sukobi iscrtavanjem novih granica je stara obmana koja trese kancelarije od pojave Istočnog pitanja, krajem 19. veka, od Balkana do Srednjeg istoka. Ona počiva na pogrešnoj ideji da  pravične  granice  mogu postojati samo ako su etničke. Ideja je pogrešna jer  nijedna granica na svetu nije  pravična . Granica nije nikada nešto drugo do materijalizacija odnosa snaga u datom momentu. Nijedna granica nije nepromenjiva ali nijedna promena granice nikada ništa nije rešila, izazivajući, naprotiv, gotovo uvek nove probleme. Ova iluzija je duboko usađena u kolonijalnu zamisao na Zapadu, Zapadu-demijurgu koji veruje da može da napravi svetski poredak povlačeći linije razdvajanja. Slovenački non-pejper ovo pokazuje kao karikaturu, sa svojim teškim islamofobnim pretpostavkama – njegovom glavnom idejom o kantonizaciji muslimana u BiH na najmanjoj mogućoj teritoriji, jer su drugi prema tom dokumentu, verovatno teledirigovani od mađarskog premijera Orbana, uvereni da muslimani nemaju svoje mesto u Evropi, pa čak ni u BiH. Kad bi takav suludi scenario počeo da se realizuje, na primer između Kosova i Srbije, efekat prelivanja mogao bi da zahvati i čitav region i čak i čitavu Evropu: zašto bi onda, na primer, Baskija i Katalonija trebalo da ostanu podeljene između Španije i Francuske ili Flandrija između Belgije i Francuske? Ja ne verujem da se takvi projekti mogu ostvariti , ali kontekst je veoma opasan: lokalne autokrate, kao Vučić u Srbiji ali i Rama u Albaniji, mogu misliti da bi takav scenario mogao da im pomogne da učvrste svoju vlast, i da bi trebalo moćnike unutar EU podržati u tom smislu, na prvom mestu  Orbana.

Evropa koju bi Orban  želeo da napravi  je zatvorena, bela i hrišćanska, organizovana oko nekoliko velikih etničkih država. On se predstavlja kao «konzervator», ali njegov projekat nije povratak na nešto što je postojalo i što je bilo uništeno komunizmom, liberalizmom ili mondijalizmom, to je Evropa koja nikad nije postojala, eakcionarna utopija. Veliki je izazov razumeti kojom bi se utopijom moglo suprotstaviti ovoj. Očigledno je da je evropski projekat onako kako je bio zamišljen u zastoju, ne iz «tehničkih» već iz duboko politikih razloga. Zato je potrebno ponovo osmisliti evropski projekat, a jedini koji, na žalost, na tome danas rade su ultra-reakcionari, kao Orban, Le Pen, Salvini i Janša, sa svojom opsesijom granicama. U entuzijazmu posle 1989, kada je pala gvozdena zavesa, pričalo se o ukidanju granica. A nikada nije bilo više kilometara granica, zidova i bodljikave žice u Evropi, nego što ih ima danas.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo